Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se da zaboravljate da ovo što mi danas ovde radimo posmatra naša javnost i da zbog toga i suviše često pravite one greške koje su pravili naši predhodnici u poslednjoj deceniji kada su, pogrešno interpretirajući veoma važne teme, zapravo stvorili prostor u kome su napravljene tako tragične političke odluke, kakve su definitivno one sa kojima smo se mi suočili kroz posledice koje otklanjamo. Dakle, samo o dve bitne neistine; ne o dva različita politička stava jer je to naše pravo. I ne bi bilo dobro da jedni druge osporavamo i negiramo samo zbog toga što drugačije politički mislimo. Ali, škola ne može biti alternativa nekom religijskom kulturološkom obrazovanju, ni u političkom, ni u ekonomskom, ni u kulturnom smislu.
Versko obrazovanje ne može biti alternativa školstva, a školsko obrazovanje ne sme biti alternativa onome ko želi da se verski obrazuje. U Srbiji nije moguće organizovati versko obrazovanje na način kako je to učinjeno u nekim zemljama Evrope, a ne postoji nijedna zemlja u Evropi, izuzev Albanije, Makedonije, Slovenije i Francuske, koja je drugačija, u kojoj ne postoji sistem organizovanog verskog obrazovanja.
Dakle, dva modela su bitna; ne znam ko je sa kim razgovarao i gde su ti ljudi studirali, odnosno pohađali srednje ili osnovne škole, ali imamo dva modela. Jedan je karakterističan za Veliku Britaniju, odnosno za Englesku, Irsku, Dansku i Grčku. Zakonom iz 1988. godine u Engleskoj je uvedena obavezna konfesionalna hrišćanska verska nastava, a Zakonom iz 1996. godine je, pored obavezne verske nastave, uvedena svakodnevna zajednička služba u školi, uz pravo roditelja da svoje dete iz te službe izuzme ako želi.
Drugi model je zastupljen u najvećem broju evropskih zemalja i to je model koji želimo da primenimo, bitno liberalniji, karakterističan za Nemačku, Austriju, Belgiju, Holandiju, Luksemburg, Finsku, Maltu, Portugal, Španiju i Italiju. To je model obavezne verske nastave, ali uz alternativu ukoliko je roditelj ili učenik ne želi; alternativa je da se menja drugim predmetom, etikom ili moralom.
Tačno je da je škola mesto na kojem se građanski civilizuje jedan mlad čovek, ali mi danas u svom obrazovnom sistemu uz sve one tehnokratske probleme sa kojima se suočavamo i koje pokušavamo da rešimo stičući obrazovanje, tako nešto ne radimo. Garantujem vam da studenti filološkog fakulteta završavaju studije, a da nisu pročitali Talmud, Kuran ili Sveto pismo. Ne da ga nisu razumeli, nego ga nisu pročitali jer nisu imali priliku za tako nešto. Završavate srednje škole, gimnazije, opšti i društveni smer, tako nešto ne činite.
Ovo nije širenje dogme, već otvaranje jedne mogućnosti koja je potpuno liberalna i ostavlja svakome od nas pravo da proceni da li će je iskoristiti ili ne, ali bi bilo dobro da malo manje žestine unesemo u ovu raspravu jer sama tema tako nešto ne zaslužuje. Bitna pitanja jesu nešto što nas može podeliti, ali način na koji ćemo o njima raspravljati, mora da bude jedinstven, dakle pristojan i zasnovan na činjenicama.
