Kao što su moje kolege iz DSS već rekle, poslanička grupa DSS podržaće ovaj predlog zakona, ne zbog toga što ga je predložila Vlada Republike Srbije nego zbog toga što on spada među one zakone koji su bili upravo u predizbornim obećanjima DOS-a  leta 2000. godine. Smatramo da lokalni izbori moraju da se održavaju po proporcionalnom sistemu u ovom trenutku, jer je to jedini pravilan i pravičan način raspodele mandata, jedini pravičan način da se ispoštuje na pravi način volja građana.
U većinskom sistemu, tome smo bili svedoci još od izbora 1990. godine, dolazili smo do toga da ispitivanja javnog mnjenja i uopšte ukupni rezultati izbora ne odgovaraju broju poslanika, odnosno odbornika u skupštinama. Recimo, imali smo situaciju da se samo pobeda broji, dok je drugi kandidat možda osvojio samo dva, tri, četiri ili pet glasova manje, a njegova stranka, ako je izgubila na više takvih mesta sa relativno malim brojem glasova, uopšte ne bi ušla u parlament odnosno u skupštinu opštine. To je dobro i, kao što rekoh, kada smo videli ovaj predlog zakona odmah smo zaključili da ga treba podržati.
Ono sa čime ja lično i pre svega ženski poslanici DSS-a (govoriću u ovom trenutku u njihovo ime) ne možemo da se složimo jeste amandman koji je naknadno podnela Vlada Republike Srbije, a odnosi se na polnu zastupljenost na listima, odnosno na obavezu da svaki četvrti kandidat na listi bude pripadnik drugog pola, odnosno pola koji je manje zastupljen, kako stoji u amandmanu Vlade. Pretpostavlja se i podrazumeva da su u pitanju žene.
Kao što je već moj kolega Mamula pre mene govorio, pošto je izdvojio mišljenje na sednici Odbora, po našem mišljenju je to jedna potpuno neustavna odredba. Zašto? Zato što Ustav Republike Srbije garantuje ravnopravnost svih građana ove zemlje, kako po nacionalnoj, verskoj, tako i po polnoj i po svakoj drugoj pripadnosti.
Ko je to došao na ideju - a ta ideja nije nova, ona je počela da se gura od strane tzv. Ženske mreže još tokom DOS-ove predizborne kampanje, u čemu ni tada predstavnice DSS-a nisu htele da učestvuju - da diskriminiše žene. Najstrašnije od svega je što su na tu ideju došle žene same. Žene su građani ove zemlje baš kao i muškarci. I žene i muškarci mogu biti više ili manje inteligentni, više ili manje sposobni za politiku, više ili manje obrazovani. U odnosu na svoje obrazovanje, interesovanje, želje i mogućnosti, i pre svega intelektualne mogućnosti da se bave politikom, one i treba u politici da budu zastupljene.
Svedoci smo, kada govorimo o svetskoj politici, da smo imali jednu Margaret Tačer koju je neko voleo, neko nije, ali niko ne može da ospori da je ona bila veliki političar, verovatno mnogo veći od najvećeg broja muškaraca. Da li neko može da zamisli da jedna Margaret Tačer ulazi u kvotu od 30% i da žene slične Margaret Tačer ulaze u parlamente samo zato što je neko unapred pošao od pretpostavke da su žene glupače, pa da bi tim glupačama neko obezbedio mesto u parlamentima samo zato što su žene treba da im da 30% na listi. Da li je to uopšte kriterijum po kome neko treba da bude biran na liste i da li je to kriterijum po kome političke stranke treba da biraju svoje predstavnike?
Kao žena, ne bih mogla da pristanem, a i moje koleginice iz DSS-a takođe, da budemo poslanici ili odbornici samo zbog toga što smo žene, jer sebe pre svega smatramo mislećim bićima koje imaju one iste sposobnosti koje imaju i muškarci. Mislim da je ovakav amandman Vlade Republike Srbije najveća uvreda za žene uopšte.
Kada je umro drug Tito mislila sam, a i ostali koji se pre svega smatraju antikomunistima, da je vreme AFŽ-a, vreme velikih istorijskih likova poput Roze Luksemburg i Klare Cetkin zauvek ostalo da spava u mračnoj komunističkoj prošlosti naše zemlje i uopšte istorije Istočne Evrope. Ovim amandmanom vraćamo se upravo na ta vremena, na nešto što ne postoji ni u jednom izbornom zakonodavstvu, ali zato postoji u protektoratima, jer upravo ta evropska zajednica i OEBS od svojih protektorata tako nešto traže. Podrazumeva se da to traže u zemljama Male Azije gde su žene tretirane na potpuno drugačiji način, gde žene nose feredže i gde jedan muškarac može da ima pet, šest i 10 žena, pa je verovatno potrebno te narode podučiti i modernizovati ih.
Da li vi smatrate, odnosno da li Vlada Republike Srbije smatra da su naše žene na tom nivou i da treba da skinu feredže i da im treba propisati kvote da bi mogle da uđu u parlament? Da li to znači da će pored žena, kada bude Vlada Republike Srbije predlagala sledeći izborni zakon, na listama političke stranke morati da predlažu i određeni procenat rudara, metalaca, omladinaca i, kako bi drug Tito rekao, "poštene inteligencije". Iskreno sam se nadala da je to vreme ostalo za nama.

Na osnovu člana 84. stav 2. Poslovnika dužna sam da dam informacije poslanicima koji ih nemaju, da bi mogli da obavljaju svoje dužnosti. Juna meseca 2002. održavaju se francuski parlamentari izbori i po izbornom zakonodavstvu Francuske svaki drugi kandidat na listama mora biti drugog pola. Toliko zbog činjenice da li evropsko zakonodavstvo ima ili nema jednakost po polu.
Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici,  mogu da razumem da neko ne voli Vladu, ali teško mogu da razumem da zbog toga što ne volite Vladu a priori ne volite žene, recimo. Mislim da je ovo mnogo više od problema koji je predstavljen u prethodnom izlaganju. Zbog insistiranja na Ustavu i ustavnim kategorima kojima se garantuje ravnopravnost, između ostalog i ravnopravnost polova, podsetio bih kritičare ove vladine incijative i inicijative Socijaldemokratske partije, koje su suštinski identične mada se proceduralno razlikuju, na jednu veoma važnu činjenicu.

U novembru 2001. godine sprovedeni su izbori na teritoriji Republike Srbije, u jednoj njenoj pokrajini, na Kosovu i Metohiji. Izbori su sprovedeni na osnovu izbornog programa, izbornog ciklusa koji je verifikovala naša država. Izbori organizovani za parlament Kosova i Metohije u svom izbornom zakonu, i to u članu 3, veoma precizno utvrđuju odnose između polova kao imperativne. Kakva ćemo mi biti republika ukoliko sa jedne strane administrativne linije budu važili principi koje smo prihvatili kao savezna država i kao Republika Srbija, dok sa druge strane na izborima koji se organizuju za lokalnu samoupravu ne važe oni principi koji važe na izborima organizovanim za pokrajinsku skupštinu.

Ne bih ulazio u istorijske kontekste i tražio u njima paradigmu, karikirajući u paradigmu ove vrste inicijative, ali ću vas podsetiti da mi ipak nismo tako sjajno društvo kako se možda povremeno doživljavamo i kakvim se predstavljamo. Kada pogledamo koliko je žena aktivno učestvovalo i koliko učestvuje u društvenom životu ili, u našem konkretnom smislu, u političkom životu, videćemo da nismo onaki kakvim sebe doživljavamo. Na poslednjem mestu smo u Evropi, kao organizovana država sa tradicijom, izuzimajući Moldaviju. Kada bismo tretirali poštovanje ženskih prava i uvažavanje žene u našem društvu, taj odnos bi bio obrnut. Verovatno smo na samom vrhu.

Kada imate takvu praksu i takvu činjenicu, onda nam nešto što se podrazumeva ne može biti presudan argument. To što se podrazumeva da mi jedni druge civilizovano tretiramo, da uvažavamo i poštujemo nešto što je norma civilizovanog života, a to je ravnopravnost, ne znači da je tako u svakom trenutku i na svakom mestu u našoj državi.

Upravo zbog toga što nije, moramo primeniti tu imperativnu normu baš na način na koji je ona primenjena, recimo, u osnovnom obrazovanju, s obzirom da ste vi, gospođo Aleksić, bili angažovani u Ministarstvu prosvete, koje je, između ostalog, u ovom parlamentu predložilo Zakon o osnovnom obrazovanju koji obavezuje svakoga da obavezno pohađa osnovnu školu.

Da li se podrazumeva da mi želimo da budemo obrazovana nacija i da svaki roditelj želi da ima obrazovano dete? Da, podrazumeva se, ali postoje i oni drugi koji misle da se nešto u životu može učiniti i bez škole. Upravo zbog toga što postoje takvi paradoksi, moramo primeniti imperativne norme u zakonu, iako bismo na takav način stvorili u totalu onu sliku koja možda postoji u pojedinim sredinama i u konkretnim slučajevima.

Mi danas živimo u društvu u čijoj skupštini na mestu predsednika sedi jedna žena, ali je to prvi put u istoriji našeg parlamentarizma koji je iza sebe ostavio skoro 200 godina. Zašto smo čekali 200 godina do tog trenutka? Koliko smo imali žena na mestu potpredsednika Skupštine, koliko je žena bilo na mestu predsednika Republičke vlade, koliko smo imali žena koje su učestvovale kroz bitne državne funkcije u kreiranju državne politike i našeg društvenog ambijenta? Veoma malo.

Ne smatram pri tom da žene treba tretirati kao nesposobne i one koje su a priori u nemogućnosti da same za sebe obezbede takav položaj, ali zašto bismo nekome dali zakonsko pokriće da nastavi sa takvom vrstom prakse koja je ponižavajuća?

Upravo zbog toga u praktičnom smislu i u pravnom smislu, zbog normi na koje smo kao država pristali, moramo danas da odlučimo da li je za nas prihvatljiv amandman Socijaldemokratske partije ili amandman koji je predložila Vlada Srbije? U svojoj suštini, i jedan i drugi potenciraju istu temu. U praksi i kroz principijelnu primenu primećuju se razlike koje treba otkloniti, da ne bi bilo pogrešnog tumačenja i zloupotrebe.

Te razlike, zapravo, leže u onoj konstataciji amandmana Vlade Republike Srbije, gde se utvrđuje sankcija za onoga ko ne postupi u skladu sa zakonom, veoma precizno. Ne ostavlja se na tumačenje opštinskoj izbornoj komisiji u Preševu, Bujanovcu, Medveđi, Crnoj Travi ili bilo gde, na Vračaru, da tumači da li je zakon ispoštovan ili ne, da li nešto može da bude ili ne mora da bude.

Zbog te razlike, na kojoj insistiramo, mi podržavamo amandman Vlade Republike Srbije, ne dovodeći u pitanje amandman Socijaldemokratske partije. To ne znači da su žene manje vredne, ali to znači da moramo pomoći ženskom delu našeg društva, koji je očigledno u depresiji (ne mislim u psihološkoj nego u funkcionalnoj depresiji) zbog statusa u kome se nalazi.

Kao što ste rekli da je obavezno poći u prvi razred osnovne škole, utvrdite i u Srbiji principe koji danas postoje, čak i na Kosovu i Metohiji. Jedna trećina žena na izbornoj listi nije nešto što će dovesti u pitanje naš sistem, nije nešto što je degradirajuće za žene. Konačno, one na tako nešto ne moraju da pristanu onog trenutka kada odbiju kandidaturu.

Mi insistiramo i na amandmanu i na ovakvoj definiciji, koja je prethodno utvrđena kroz izbore održane na Kosovu i Metohiji.

Ima reč narodni poslanik Bojana Aleksić, replika.

Moram prvo da priznam da ne razumem ovo poređenje gospodina Jovanovića - obaveznost upisa u osnovnu školu i obaveznost da na izbornim listama bude 30% pola koji je manje zastupljen, a to su žene, samo što to ne piše, ali se podrazumeva.
Zašto je osnovna škola obavezna, to valjda svi znamo i valjda hoćemo da naš narod bude pismen i da idemo napred, u jednom civilizacijskom smislu. Kakve to ima veze sa 30% žena u parlamentu, moram da priznam da ne razumem.
Članovi Demokratske stranke Srbije se zalažu da se izborne liste za sve parlamente, od opštinskih do saveznih, kroje isključivo po principu stručnosti, obrazovanosti, širine interesovanja, čestitosti, morala, ličnih sposobnosti, ako hoćete i lukavstva, jer politika i jeste veština mogućeg, veština pravljenja kompromisa, veština da se u teškim političkim prilikama, kakve su ove, izvuče maksimum nacionalnog interesa u jednoj situaciji u kojoj se nalazi naša zemlja, u okruženju gde joj mnogo toga ne ide u prilog.
Kako da izađemo iz toga, kako na najbolji način da dignemo našu zemlju, da je vratimo u Evropu, gde nam je mesto, i to ne kao patronat, ne kao slugu, ne kao pariju, već da je vratimo u Evropu na velika vrata, kao ravnopravnog člana Evropske unije - to je naš cilj i na taj način treba da se kroje liste. U tome treba da učestvuju sve žene i svi muškarci koji smatraju sebe sposobnim za takav posao. Meriti to procentima i određivati procente, molim vas, za mene je to nešto što je krajnje neprihvatljivo.

Reč ima potpredsednik Vlade Republike Srbije, gospodin Nebojša Čović.

Nisam očekivao da ćemo da vodimo ovakvu polemiku. Mi (govorimo u ime Vlade Republike Srbije) nismo zabranili ništa, zapravo, stimulišemo ono što mislimo da je kvalitet i usaglašavamo sa evropskim standardima.
Znači, nije ideja ženske mreže, nego je ideja Vlade Republike Srbije; i to je sasvim normalno. Nema kršenja Ustava. Mislim da nije dobro, i to postaje jako opasno, kada žene počnu da vređaju žene. Mi ne mislimo da su žene glupače i nije dobro, verujte mi, ako ne prepoznamo da pojedinci (ne znam zbog čega) ili pojedinke počnu da pričaju u interesu muškog šovinizma.
Slučajno sam se okrenuo malopre i video da aplaudiraju samo muškarci, što vodi ka nekakvim zaključcima. Znam da se mi teško menjamo, ali promenićemo se.
Kažemo da ne može da bude manje od 30%. Super, pa stavite 70%, znači, nema nikakvih problema. I još nešto, žena nije zanimanje, molim vas. I dalje na prostorima naše države ima još uvek onih delova gde su žene u feredžama, i nadam se da ćete dobro shvatiti ovu moju poruku. Pošto ste vi, Bojana, rekli da treba da izađu iz feredža, i ja mislim da treba da izađu iz feredža.

Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović, drugo javljanje.

Poštovana gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, dame i gospodo poslanici iz Demokratske stranke Srbije, upoznao sam vas kao strpljivije i u konačnom smislu korektnije poslanike, od načina na koji se sada predstavljate i nastupate.
Dakle, koristim svoje drugo pravo, kao predstavnik poslaničke grupe DOS, i neću govoriti 10 minuta, s obzirom da našoj koleginici, gospođi Aleksić, nije jasan primer koji sam upotrebio; to je primer koji je pratio vaš status u okviru Republičke vlade, dok ste bili angažovani u resornom Ministarstvu prosvete. Zato sam upotrebio baš primer imperativnog i obavezujećeg osnovnog obrazovanja; iako se, naravno, podrazumeva da mi želimo da budemo i obrazovana i kulturna država, još uvek smo država u kojoj je jedna trećina stanovništva praktično nepismena, pored najboljih želja svih nas.
Ako dalje zakoračimo u obrazlaganje onoga što sam opet napomenuo, ponekad se stidim tih činjenica i mislim da su one poražavajuće. Rekao sam vam da smo na poslednjem mestu organizovanih država po tretmanu žene u svom društvu. Reći ću vam još dva primera i više u to neću ulaziti, jer je to zaista degradirajuće, čak i za sam parlament: 92% stanarskog prava vezuje se za muškarce, kao i 98% vlasničkog prava nad motornim vozilom, automobilom. (Žagor.)
To dovoljno govori o tretmanu žene u našem društvu, tretmanu koji, bar za DOS, nije prihvatljiv. Ta vrsta reputacije se mora osporiti. Mi je osporavamo kroz primenu standardnih civilizovanih evropskih parlamentarnih normi.
Pomenuli ste gospođu Tačer. U Engleskoj postoje ovi standardi. U francuskom parlamentu su još širi. Evropski parlament uvažava te standarde. Rekli smo da je naš cilj moderna Evropa, zajednica evropskih država i naroda. Da li ćemo sa ovakvim činjenicama zakoračiti u taj svet? Možemo da zakoračimo, ali samo pod uslovom da smo svesni toga da to želimo da promenimo.
Tačno je, ove činjenice su poražavajuće, ali i Republička vlada i DOS menjaju takvu Srbiju, zato što znamo da žene vrede mnogo više nego što to ove činjenice pokazuju i insistiraćemo na ovom amandmanu i promenićemo kroz ovaj zakon takav odnos prema ženama u našem društvu.

Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić, a posle njega narodni poslanik Velimir Simonović.