Reč ima narodni poslanik Anton Biači, predsednik poslaničke grupe DOS-Savez Vojvođanskih Mađara, a posle njega narodni poslanik Ratomir Svirčević.

Gospođo Čomić, gospodine potpredsedniče, uvažene kolege poslanici, Savez vojvođanskih Mađara će podržati usvajanje ovog zakona u načelu. Uradiće to iz ubeđenja da je ovaj zakon prvi korak, početak, naglašavam samo početak, da se pokuša napraviti red u džungli elektronskih medija u Srbiji. Ne bih nastavio sa pohvalama. Pohvale su izrekli do sada i ovaj zakon i njene odredbe će da hvali dalje predlagač. Neću ni da kritikujem pojedinosti ovog zakona, to će da radi opozicija, ali bih želeo na osnovu iskustva i prakse u provinciji, kako obično kažemo, u unutrašnjosti, da kažem nekoliko primedbi generalnih na  ovaj zakon, koje su na osnovu pokušaja simulacije pokazale da bi trebalo da predlagač ima mnogo više sluha za amandmane, koji su podneti i čiji je bio cilj da se ovaj zakon poboljša.
Kada kažem mnogo, mnogo više sluha i tu sa uvažavanjem molim potpredsednika Vlade da odstupi od dosadašnje prakse i ako mu se nešto čini da je nešto jasno kao suza u amandmanima, da to prihvati i to iz sledećih razloga, jer mi sa tehnologijom rada ni ovaj zakon nećemo poboljšati, uzalud dobrih amandmana, nezavisno da li su oni iz pozicije ili opozicije.
Ja bih kratko hteo, telegrafski da ukažem na dve tri stvari, koje smatram da imamo u paketu svih amandmana, mogućnosti da ih poboljšamo. Po mom dubokom ubeđenju ovaj zakon nije savršen, nije bez mana, ali se da poboljšati. Nije savršen jer ako se dobro čita i ako se pokuša na neki način preneti u unutrašnjost, na ovo bogatstvo što imamo u javnom informisanju, onda, ja se izvinjavam zbog ocene ili kvalifikacije, ispada, barem za mene, da je ovaj zakon, u prvom redu zakon o RTS-u ili zakon o nacionalnom servisu.
To iz razloga što, ako bude primenjivan po osnovu, a na osnovu njega, javno informisanje putem elektronskih medija na terenu ili opštinama će se osiromašiti. Mislim da nijednog zakonodavca, nijedne vlade, nijednog društva ne može da bude cilj da osiromaši jednu takvu ozbiljnu delatnost, kao što je javno informisanje. Naime, kod nas, lokalno, javno informisanje je razvijeno zahvaljujući baš tome što su opštine u prošlosti mogle da osnuju svoje lokalne medije. Ti lokalni mediji za one koji poznaju javno informisanje, znaju to, da mnogo, mnogo više znače za svoju lokalnu sredinu, za građane lokalne sredine, nego mediji državni ili mediji koji se osnivaju u centrima, u metropolama i baš nemaju svakodnevnu vezu sa lokalnom zajednicom. Na ovo smo želeli inače, kada bude reči o amandmanima, i detaljno da ukažemo.
Dalje, smatram da je ovaj zakon ovako go golcat, kako nam je prezentiran, tronožac sa jednom nogom. Istina, ovde je bilo reči i obećanja nakon usvajanja ovog zakona doneti zakon o telekomunikacijama. Sigurno da ovaj zakon dok ne budemo imali kompatibilan zakon o telekomunikacijama i kompatibilan zakon o javnom informisanju, stvarno će biti samo tronožac sa jednom nogom. Ovo pitanje zakona o telekomunikaciji, ne znam da li ćemo i njega toliko dugo čekati kao ovaj zakon, ali verovatno će biti tu nekih komplikacija iz razloga što je zakon o telekomunikacijama do sada bio savezni zakon. A sada dalje da ne pričam, pretpostavljam i tako sam i razumeo gospodina potpredsednika da je obećano da ćemo zakon o telekomunikacijama doneti kao republički zakon. To je sigurno dobro.
Još jednu temu, a to je da u nameri da se udovolji svakome, da tako kažem, ili taj pluralistički interes da se udovolji državi i nekim grupama, pa čak i Evropi, po mom čitanju zakona u nekim svojim članovima dovodi do anomalija.
Samo to, da zakon bude po meri evropskog zakonodavstva, javlja se i tu ću navesti jedan primer, član 96. a koji je sada naknadno u ovom tekstu koji smo juče, prekjuče dobili dodat je jedan novi pasus koji govori o tome, nova tačka, da radio ili televizijske stanice iz stava 1, 2 i 3. tog člana imaju obavezu da se privatizuju u roku od četiri godine od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Ako je to tako, zašto se omogućava ili zašto ovaj zakon predviđa i omogućava da radio ili televizijsku stanicu lokalne zajednice osniva skupština opštine. To je prvi stav, drugi stav i treći stav. Potpuna je anomalija, jer ako se mora privatizovati po zakonu, ne može da ostane da lokalna samouprava ili grad može da osnuje regionalnu ili lokalnu radio stanicu. Smatram da te anomalije treba izostaviti. Kada sam govorio da će biti javno informisanje siromašnije, upravo sam na to mislio i verovatno je to za diskusiju, a što ću i reći. Tako da pitanje privatizacije, ako je to po zahtevu Evrope ili zato što Evropa ne poznaje radio stanice kao javnog servisa lokalne zajednice, pa iz tog razloga treba da se privatizuju i ove radio stanice, onda postavljam pitanje da li je privatna radio stanica ili privatni elektronski mediji nezavisniji u političkom smislu, nego mediji koji ima ipak jednu podruštvenu kontrolu, ako je vlasnik skupština opštine, odnosno ako je osnivač skupština opštine preko svojih tela. To je za diskusiju. Po mom dubokom ubeđenju, nijedno privatno glasilo ne može da bude politički nezavisnije ili bez uticaja, spoljnog uticaja, nego ako je to jedan lokalni medij čiji je osnivač lokalna zajednica i koji ima pravu društvenu kontrolu. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Ratimir Svirčević, predsednik poslaničke grupe DOS- Reformisti Vojvodine i Sandžačka demokratska partija.

Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, pa da krenem od lepših ili manje lepih stvari, pa hajde da krenemo od ovog da nisam uspeo da uradim amandmane. Imao sam nameru. Negde u pisanju amandmana bio je monitor sa strane i rasprava je počela i gospođa kaže, gotovo je, kaže, žalim. U mom kraju obično kažu kada čovek zakasni, nije krenuo na vreme. U mom slučaju je to tako i bilo. Nisam na vreme krenuo, dočekala me je u poslaničkoj kancelariji ova koverta sa predlogom zakona. Uglavnom, ovo o čemu sam vam govorio nisam uspeo da uradim. Međutim, gospodin Grubački je podneo odgovarajući broj amandmana koji su gotovo identični sa onim što sam mislio da uradim, tako da sa te strane neću biti prikraćen i to ću prihvatiti. Molio bih, dakle, predsednika skupštine ili predsedništvo uopšte, da ubuduće, ako je moguće, ovo bude izraziti presedan ovakva brzina i ovakav način stavljanja zakona u proceduru, pa kako bi ipak koji nismo iz Beograda mogli da stignemo sa malo više ovako komocije da uradimo nešto, predložimo nešto što bi eventualno cela skupština prihvatila. Naravno, u cilju kako bi zakon bio bolji, kako bi možda doprineli da se što bolje primenjuje.
Dakle, da pređem na zakonsko rešenje. Mogu da kažem da ispred poslaničkog kluba Reformista i Sandžačke demokratske partije, da ćemo zakon u načelu, svakako, prihvatiti. To nije sporno. Imaćemo određeni broj amandmana koje ćemo podržati. Da li će oni biti usvojeni ili ne, ostaje da se vidi. Mislim da ti amandmani u nekoj značajnijoj meri neće uticati na to da ovim zakonom, u stvari, uređujemo jednu oblast onako kako treba da je uredimo, da dobijemo nešto što smo čekali tolike godine. A da ne spominjem da je ovo deveta verzija. Verovatno je to objektivna okolnost, verovatno je to zbog niza okolnosti. Da ne pričamo o tome.
Nešto bih rekao o periodu koji je iza nas, unazad deset i više godina. Mislim da imam prava na to, s obzirom da su neki ovde spominjali vreme još iz vremena antike itd. Vratio bih se nešto u bližu prošlost, koja je slična možda u nečemu, onom periodu od antike i robovlasničkog itd. Pa da ne pravim aluzije tog tipa, samo da kažem, da je nakon jogurt revolucije u Vojvodini jedna od prvih žrtava bila radio televizija, a u našem slučaju RTV Novi Sad. Vi znate da je jogurt revolucijom, prvo pala politička struktura, a to je valjda bilo zakonito i odmah posle toga informisanje. To govori o značaju informisanja i to govori o značaju da vladajuća struktura vlada i informisanjem, kao jednim veoma, veoma, veoma važnim delom.
U ovom zakonu imamo čitav niz rešenja koja to onemogućavaju, koja se bar trude da po evropskim standardima urede ovu oblast tako da ona bude nezavisna, da radi na dobrobit svih građana, da ne bude u funkciji jedne političke strukture, pa nakon smena političkih, koje nam predstoje u narednom periodu, 10, 20, 30, 40 godina, niko nije večan, menjamo kadrove, menjamo ljude, menjamo zakone itd.
Šta se nama desilo tamo početkom poslednje decenije prošlog veka? Dobili smo nekoliko veoma važnih stvari. To je da je Radio televizija Novi Sad postala Studio Novi Sad. To je tad bio najveći studio u svetu, studio koji je imao nekoliko hiljada zaposlenih, studio koji je imao desetine hiljada kvadratnih metara površine, studio koji je imao desetine reportažnih kolega. Mislim da jedan CNN nije imao ni na primer studio. To je bila jedna ozbiljna radio televizija, u to vreme sigurno jedna od najmodernijih u onoj bivšoj velikoj Jugoslaviji, a nije mnogo zaostajala ni za evropskim televizija u to vreme.
Poslednjih 10, 12 godina učinili su svoje. To je televizija koja sada nema svoj prostor, živi i radi u iznajmljenom prostoru. Od one velelepne zgrade, sećate se da je uvek pisalo dole u onom titlu kajronu - Kamenički put bb. Ta je zgrada sravnjena sa televizijom, a 2/3 površine te zgrade nije nikada stavljeno u funkciju. Sva je sreća što je u međuvremenu napredovala tehnika do te mere da sada tolike zgrade, takav aparat, taj broj kvadratnih metara više nije potreban da se obavi funkcija jedne radio televizijske ustanove, kakva je po ovom zakonu Radio televizija Novi Sad.
Ovde su gospodin Andrić, predsednik Odbora, a kasnije i gospodin Čeda Jovanović, rekli da su izašli u susret nama vojvođanima. Verovatno postoji puno razloga za to. Jedan od razloga je i to što sam spomenuo šta nam se desilo početkom prošle decenije. Kasnije nam se desilo da smo postali ratna komora, a posle toga čuvari socijalnog mira, što smo u dobroj meri i danas. Naime, oni su rekli - od tri zahteva vojvođanskog korpusa stranaka, uvažena su dva. To je jedan značajan ustupak nama koji smo to tražili. Rekao bih da smo, otprilike, jednu ipo stvar dobili. Ova stvar, vezano za dva kanala, tu nema dileme. Tu smo dobili 100% ono što smo tražili, a to su dva kanala, a sa vrlo jasno obrazloženim zahtevom zašto nam je to potrebno. To je uvaženo i smatram da je to u redu.
Ovaj drugi zahtev, gde participiramo u pretplati koja se skuplja na teritoriji Vojvodine, nemamo pretenzije na šire teritorije, predlog Vlade je to da bude odnos 70:30%. Jedan od amandmana koji ja nisam uspeo da predam, a, recimo, gospodin Grubački jeste, je da taj odnos bude više u korist Radio televizije Novi Sad, no videćemo kako će poslanici na to reagovati, kako će to ispasti. Međutim, ono što sam hteo da kažem, u periodu kada je Televizija Novi Sad bila u punom pogonu, to je posle 70-tih godina, kada je bila jedna od najznačajnijih televizijskih centara u tom delu Evrope, tada je pretplata na teritoriji Vojvodine iznosila preko 90%. Beograd je imao oko 70, a kako se išlo južnije, taj procenat naplativosti pretplate je bio manji, da bi završili sa Kosovom koji je imao svega par posto.
Šta mi sad dobijamo za 70:30%. Svi koji malo znaju matematiku znaju da ako stepen naplativosti bude onakav kakav je bio pre dvadesetak godina kada se puno bolje živelo, kada su primanja bila, kada je zaposlenost bila veća, kada je takav sistem pretplate davao ove rezultate o kojima sam govorio, šta ćemo mi dobiti ako se to i dalje bude ponavljalo. Mislim da primer elektrodistribucije najbolje govori gde i kako se šta naplaćuje, ne samo elektrodistribucije nego i drugih javnih prihoda, odnosno troškova za građane. Onda to neće biti 70:30 nego će biti daleko lošije na štetu Radio televizije Novi Sad. No, šta je tu je.
Želeo bih samo da apeluje na vas poslanike da uvažite amandman koji traži 85%, što je nekakav kompromis između predloženog procenta i onih 100% što je bio prvobitni zahtev, kako bi parirali i toj situaciji da stepen naplativosti, koji je tradicionalno u Vojvodini najveći, bar na ovaj način bude ublažen. U slučaju da takav amandman prođe, nismo sigurni da li će Televizija Novi Sad imati dovoljnu ponudu da razmeni sa Televizijom Beograd, pa da ne doživimo onu kvalifikaciju koja kaže - Vojvodina ipak treba da plaća deo svoje pretplate zato što gleda Radio televiziju Beograd. Mislim da ćemo kroz ovaj sistem imati takvu produkciju da će razmena biti takva da će jako veliki deo Srbije gledati i ono što se produkuje Radio televiziji Novi Sad i da ćemo time imati puno pravo da tražimo u nekom kasnijem periodu i stopostotnu pretplatu sa teritorije Vojvodine.

Da li se još neko od predstavnika ili predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč?
Prelazimo na raspravu po redosledu prijavljenih govornika.
Reč ima predstavnik Vlade Republike Srbije.

Poštovano gospođo potpredsednice, poštovani narodni poslanici, odgovorio bih na jedan broj primedbi u načelu. Veoma sam zadovoljan što i predstavnici opozicije i predstavnici vladajućih stranaka na jedan ozbiljan način razgovarali o ovom zakonu. Dakle, kao što vidite, ovo nije iskorišćeno za isključivo političke razmirice.
Ovde je pokrenut jedan broj pitanja. Na neka od njih se može zaista odgovoriti na različite načine, a neka od njih, po mom mišljenju, nisu, u suštini, pokazala razumevanje onoga što je smisao ovog predloga. Rekao bih sledeće: ovde je iznesen predlog gospodina Šešelja, u ime njegove poslaničke grupe. Naime, on je postavio jedno pitanje koje je svakako validno pitanje, a to je ko dodeljuje frekvencije i ko rukovodi javnim servisom. Dakle, kao pitanje, to je ozbiljno pitanje, ali to jeste pitanje na koje ovaj zakon odgovara. Čitav ovaj proces donošenja zakona i konsultacija sa stručnjacima iz Evrope se upravo ticao tog pitanja. Njegov predlog i njegovo rešenje je bilo, koje inače nije prihvaćeno u Evropi, danas se smatra prevaziđenim, da o tome odlučuje Skupština. Šta bi bile prednosti tog rešenja? Prednosti su što je Skupština izraz narodne volje, suverenosti i to niko ne osporava. Skupština, ako mogu tako da kažem, oslikava ono što bi bilo dominantan politički stav većine građana. Govorim o demokratskim izborima, demokratskoj izbornoj proceduri, kako ćemo sigurno mi od sada ubuduće imati stalno. Znači, politička suverenost.
Međutim, pokazuje se u praksi da je to onda samo jedna politička volja koja može da se menja. Kao što znate, moguće su vrlo dramatične promene na izborima kada građani menjaju tu politički volju. Praktično, to bi značilo da bi se oblast informisanja ipak svaki put periodski potresala i menjala srazmerno izborima. Samo bi vam skrenuo pažnju na jednu zanimljivu činjenicu. Druga je stvar kod osnivanja saveta agencije. Da ne bi se stalno svi menjali, predloženo je da se žrebom odredi dve, četiri, šest godina, ali načelno na šest godina. Kao što znate, naš Ustav predviđa, siguran sam da je to ustavna odredba koja će trajati, da se izbori u redovnom smislu vrše svake četiri godine. Znači, namerno je ovde ostavljeno njima duže da ne bi zavisili od parlamenta i od volje parlamenta.
Drugim rečima, danas se ipak u Evropi smatra da bi to ipak bilo vezano za političku volju, kada bi se na svake četiri godine promenom parlamenta promenila cela agencija i njen savet. Onda bi ta osetljiva oblast ipak zavisila od političkih raspoloženja. Ovde ideja da je oblast medija i oblast dozvola za emitovanje ipak veći interes da tu postoji određena stabilnost i određeni načelni principi, a ne da politički interesi, ako mogu da kažem, čak izraženi na najdemokratskiji način, kroz suverenost parlamenta to neprekidno menjaju.
Navešću vam samo jedan primer, ako nešto znači moje mišljenje, da je u Poljskoj, u kojoj je ovako rešeno to, upravo je Evropa prebacila Poljskoj državi da je njihovo rešenje da parlament bira jedan broj predstavnika u ovakvom sličnom telu koje oni ne zovu agencija, ali postoji.
Vi znate da je Poljska kandidat za ulazak u Evropsku uniju 2004. godine i da su im prebacili i rekli da se to rešenje posmatra kao da parlament kontroliše, odnosno da to nije najbolje.
Bilo je i drugih primedbi, možda manjeg reda, pominjane su i stvari koje nisam dobro razumeo. Čak je pomenuta i Musolinijeva korporativna država. Tačno je da ideja korporativne države podrazumeva delegatski princip, ali nije svaki delegatski princip korporativna država. Postoji mnogo načina da se ljudi delegiraju. Izvinite, primam predstavnike organizacija hendikepiranih po delegatskom principu. Da li to znači da oni predstavljaju neki Musolinijev koncept. Ne mogu svi hendikepirani doći kod mene, predstavnici slepih, gluvih i nagluvih udruženja. Oni dolaze po nekom principu delegiranja.
Znači, ne može se princip delegiranja ovde primeniti. Ali, ono što nije u ovoj primedbi uzeto u obzir - ovo nisu delegati, oni koji su predstavnici tih institucija. U svom izlaganju sam pročitao da su ti ljudi potpuno nezavisni. Dakle, oni su predloženi u tu agenciju od tih institucija, skupština bira jednu od dve predložene osobe, ali oni nisu delegati. Upravo je obrnuto, oni su samo tu izabrani od strane tih institucija, ali su oni samostalni u radu.
Još jednom bih, poštovani narodni poslanici, podvukao taj član zakona, u zakonu se specifično kaže da su ti ljudi nezavisni. Oni ne odgovaraju ni Narodnoj skupštini Srbije ni Izvršnom veću Vojvodine, oni su od trenutka kada su izabrani, samostalni. Pogledajte određenu zakonsku odredbu u ovom predlogu.
Dalje, jedna od primedbi je bila - da se neće dogovoriti. To ne bih na takav način. To je nova institucija, nova procedura. Mi svakog dana u naše društvo uvodimo neke institucije. Zašto se ljudi ne bi dogovorili?
Što se tiče primedbe oko crkava, ovo je bio eksplicitan zahtev crkava, a u ovom slučaju SPC. Ona je preko jednog broja predloga upućenih meni, kao potpredsedniku Vlade, vrlo eksplicitno tražila to i ja sam obavio taj razgovor. U onoj verziji koju su oni predložili činilo mi se da bi došlo do ustavnog narušavanja ravnopravnosti crkava u našoj zemlji. Slobodno mogu preneti da predstavnici SPC smatraju da u dogovoru sa ostalim crkvama i verskim zajednicama oni ovo mogu uspešno da reše, dakle da će se dogovoriti.
Ovo je bio zahtev samih crkvenih zajednica, koji smo mi prihvatili. Oni smatraju da u periodu kada je crkva bila diskriminisana i živela u jednoj nelajičkoj državi nego u jednoj politički ateističkoj državi, koja je sprovodila jedan proces ateizacije, kao jedno političko opredeljenje, da je crkva bila toliko hendikepirana da oni smatraju da su i oni na neki način prikraćeni za mnoga prava, uključujući pravo da i oni budu korektno predstavljeni, odnsono njihove aktivnosti u medijima, posebno na RTS-u.
Vi ste videli da smo mi usvojili jedno rešenje koje u jednom delu nije uobičajeno u Evropi. Mi smo dozvolili da oni imaju lokalne radio-stanice. SPC ima, recimo, bar dve takve radio-stanice, a mi smo izbrisali onaj deo koji zabranjuje da crkvene zajednice imaju TV kanale, premda, iskreno rečeno, s obzirom na postojeću situaciju, nije mnogo verovatno da će se to brzo desiti, ali načelno je moguće da i oni konkurišu.
To je rešenje koje negde imate a negde nemate u Evropi, ali smo smatrali da je zbog specifičnosti to potrebno.
Što se tiče primedbe gospodina Anđelkovića tačno je da je zakon o telekomunikacijama neophodan. Primedba je opravdana. Zakon o telekomunikacijama je gotov, samo se poslednji detalji u taj zakon unose. Taj zakon ćete ubrzo imati pred sobom, on je gotov. Imate moje obećanje da je on završen.
Tačno je da prvo čovek treba da dobije frekvenciju pa onda pravo na emitovanje. Gospodin Anđelković je to malo obrnuo i pitao da li će oni koji dobiju pravo na emitovanje biti privilegovani, ne. Jednostavno, zakon će početi da se realizuje do one tačke do koje može. Ali on mora da čeka zakon o telekomunikacijama, odnosno tu agenciju, u smislu potpune realizacije. Jer, naravno, prvo dobijate frekvenicju pa onda idete da vidite da li imate pravo na emitovanje.
Razlog zbog koga smo ovaj zakon ovakvom brzinom predložili, odnosno zašto ide po hitnom postupku, je zbog ogromnog pritiska javnosti i sveta. U našoj javnosti je ogromna nervoza, ogroman pritisak. Čak i moje obećanje, kada je povučen prvi put iz procedure, da će se najkasnije za osam do devet dana pojaviti u proceduri, mnogi su u javnosti sa skepsom prihvatili. Postoji ogromno interesovanje ljudi iz medija i naše javnosti. Objektivno govoreći ovaj zakon u nekom političkom smislu je važniji iako ne potcenjujem zakon o telekomunikacijama, ali on više govori o tehničkim uslovima.
Gospodin Anđelković je takođe postavio i pitanje broja radio i TV stanica. Deo onoga što je on rekao je tačan. Nije u redu što je gospodina Valjanovskog prikazao kao predsednika radne grupe, kao nekog ko ne zna nove tehnologije, što apsolutn nije tačno. Ovde se radi o nečem drugom. U ovom trenutku mi govorimo o postojećem tehnološkom načinu emitovanja, govorimo o analognoj tehnici. Sasvim druga stvar je kada jednog dana pređemo na digitalne tehnike, onda ono što je on rekao važi. Onda će biti ogroman broj mesta u eteru i mi možemo samo težiti tom trenutku. Uzgred, biće i mnogo bolji kvalitet prenosa informacija.
Ali, za sada, mi još nismo stigli do te tačke tehnološke evolucije i zakon o telekomunikacijama i agencija telekomunkacijska će prema postojećim tehničkim i drugim uslovima upravo uraditi ovo - radio -rekvencijski plan. Ona će odrediti šta je moguće da putuje od kanala. To će takođe biti pred vama poslanicima Skupštine Srbije. Vi ćete taj zakon kasnije moći da verifikujete, u javnosti - da li smo mi uradili svoj posao kako treba. To će uraditi stručnjaci, odnosno to je tzv. opseg pokrivanja, frekvencijski opseg. To će raditi stručnjaci za telekomunikacije.
Nema nikakvog razloga da ti ljudi ne daju maksimalan broj radio i TV frekvencija, mogućih, ili da bi ih uskratili, jer kao što znate postoji veliki interes da se iskoriste svi potencijali koji postoje.
Za trenutak ostavljam potpuno otvoreno pitanje i skrećem vam pažnju da praktično u ovom trenutku raspadom Jugoslavije nije regulisano to pitanje i to znaju svi građani Vojvodine. Neko ko živi blizu Hrvatske granice, recimo u Somboru, da postoji jedno TV prekrivanje. Ali, to je jedna sasavim druga tema kojom treba da se bavi savezna država.
Mi nemamo jedan dogovor, država nastane na prostoru bivše Jugoslavije, naročito u Vojvodini gde se zbog konfiguracije terena protežu emiteri i mogu više da pokrivaju, i vi znate da dolazi do snažnog pokrivanja tih signala, što pokazuje da se tu mora takođe postići neki dogovor.
Takođe je pokrenuto pitanje i kablovske mreže. Naveden je primer Mađarske i Holandije. Upozoravam vas na član 40. zakona. Tu se govori o kablovskoj televiziji.
Što se tiče ostalih primedbi odgovorio bih na primedbu narodnog poslanika Svirčevića, kao i na izvesne primedbe poslaničke grupe SVM. Kompromis od 70:30 smo napravili upravo zbog zahteva iz Vojvodine. Većinu TV programa objektivno će emitovati RTS. Da razgovaramo otvoreno i pošteno - koliko procenata programa RTS-a u Vojvodini gledaju građani. Gledaju praktično ceo program.
Vi znate da je prema postojećim uslovima proizvodnja programa čak i u našem siromaštvu vrlo skupa. RTS sat proizvodnje programa košta najgrublje 50.000 evra. To je vrlo skupo. Očigledno je da oni koji proizvode program moraju imati neku naknadu.
Što se tiče toga kako će se popunjavati i pretplata realizovati da to ostavimo i da vidimo kako će to biti. Tačno je ono što je rečeno da je pretplata išla od Subotice ka jugu sve slabije i slabije, ali mi ulazimo u jedno novo vreme i moguće je da će nivo pretplate biti izjednačen i da će se ona bolje realizovati.
Konačno, bilo je i političko pitanje poslaničke grupe SPS - zbog čega se ponovo uvodi pretplata, kada je naše obećanje bilo da je neće biti. Naše obećanje je bilo da ljudi neće plaćati pretplatu za onu televiziju koju smo imali i vi već godinu dana (žagor).
Dakle, ta televizija koju su građani imali nije imala karakter njihove televizije. Onog trenutka kada je televizija sve više u interesu svih građana Srbije, postavlja se pitanje ... (žagor). Otvoreno ću vam reći - vi ovde možete, naravno, iz političkih razloga, otvarati ovo pitanje do mile volje jer je ovo mesto za veliku demagogiju. Ali, ja ću pitati građane Srbije, ovako putem televizije, a oni gledaju ovo na toj televiziji - da li oni žele da njihovo celokupno informisanje zavisi od nekoliko bogatih ljudi koji će biti vlasnici privatnih kanala.
Da ili ne?
Već su imali prilike da vide kako vlasnik kanala može da iskoristi svoj kanal, često na način koji njemu najviše odgovara, naravno ne uvek ali povremeno. Da li žele da budu u informisanju, preko televizije, u potpunoj zavisnosti od privatnih medija ili žele da imaju jedan javni servis koji će oni finansirati.
Već sam rekao i mislim da sam bio fer - idealnu televiziju još nemamo, RTS, niti ćemo je skoro imati. Važno je da ona sve bolje izgleda i da se uvažavaju primedbe svih onih koji su nezadovoljni načinom kako radi informativni program. Dakle, da idemo ka jednom stanju kada će ona izgledati bolje.
Što se tiče SVM otvorena su brojna pitanja. Evropa ne poznaje ovoliki broj lokalnih javnih servisa. Vi ste to uostalom i sami rekli. To je posledica velike specifičnosti Srbije., U ovome je Srbija jedinstvena u Evropi. Mnogi su bili zgranuti da mi uopšte predlažemo postojanje javnog difuznog servisa na nivou opštine. Drugim rečima kod nas je ogroman broj opština ušao "grlom u jagode" u svoje televizije i radije koje, otvoreno govoreći, uopšte i ne plaćaju.
Ljudi koji tu rade, uglavnom kukaju da su slabo plaćeni i stalno imaju problema sa finansijama, a i pitanje je, načelno, da li je naša zemlja dovoljno bogata da ovo radi?
Ovaj zakon gura u privatizaciju, pod uslovom da se dobije frekvencija, naravno, i u stvari, dao je rok od četiri godine, kadaa to treba na drugačiji način da se formira. Molim vas, niko ne sprečava opštinu da kod jednog kasnije privatizovane lokalne radio-televizije zakupljuje vreme, da se čak dogovori sa vlasnikom, ako on ima finansijskog interesa, da se prenose sednice Skupštine.
I molim vas, po zakonu, pogledajte član, obaveza lokalnog medija da prenosi ona politička događanja itd. ali u najširem smislu, ali, znate, opština voli takođe da ima, kao što neki vole RTS celoga dana da prenosi sednice jedne stranke, ili saopštenje jedne stranke, i neke opštine bi volele da se celog dana na lokalnom nivou samo prikazuje šta konkretno radi opštinska vlast. Ali, mi treba da izbegavamo takav sistem, treba da idemo u sistem koji će ipak funkcionisati u interesu svih građana, pa i onih koji nisu glasali konkretno za tu vlast.
Evo, ja završavam, zahvaljujem se narodnim poslanicima na konstruktivnim primedbama. Molim vas da ove moje sasvim dobronamerne odgovore shvatite isključivo kao izvesno razjašnjenje onoga što ovaj zakon predlaže. Ja nemam, naravno, nikakve iluzije. Iz političkih razloga će uvek neko ovaj zakon napadati, ali zaista je moje ljudsko ubeđenje, zaista iskreno ljudsko ubeđenje da predstavnici opozicije u ovoj Skupštini imaju razloga da podrže ovaj zakon, jer on u suštini i jeste u interesu svih građana ove zemlje.

Prelazimo na raspravu po redosledu prijavljenih narodnih poslanika.
Prvi na listi je narodni poslanik Anton Biači. Ne želi sada da govori.
Sledeći na listi je narodni poslanik Adam Urošević, a posle njega narodni poslanik Pal Šandor.

Poštovano predsedništvo, braćo i sestre Srbi, poštovani predstavnici nacionalnih manjina i narodnosti, razmatrajući predloženi tekst zakona o radiodifuziji poslanici SSJ uočili su niz nedoslednosti, nedorečenosti i kontradiktornosti, na koje ću ja, u ime poslaničke grupe SSJ, ukazati.
Zakon o radiodifuziji ne tretira Republiku Srbiju kao celovitu državu, već je vezan samo za deo Republike, bez autonomnih pokrajina, Vojvodine i Kosova i Metohije. Sa aspekta otuđenja radiodifuzije Vojvodine i netretiranja Kosova i Metohije ovaj zakon predstavlja političku osnovu za dalju dezintegraciju Republike Srbije, što je posebno izraženo u članovima 23. i 94.
Takođe, davanjem prednosti državnom i nevladinom vlasništvu nad privatnim vlasništvom informativnih glasila, nema ravnopravnog tretmana svih vidova vlasništva, posebno u članovima 67, 95, 96, 119. i 126.
Zakon je u mnogim elementima nekonzistentan, sa stavovima koji jedan drugog isključuju. Recimo, sponzorstvo i strani kapital, kao donacija su zabranjeni u nekoliko članova ovog zakona, da bi se članom 95. definisalo da "civilne radio i TV stanice sredstva za rad mogu obezbeđivati iz donacija, priloga građana, sponzorstva i drugih izvora prihoda.
Kad su u pitanju lokalna sredstva informisanja, čiji je osnivač skupština opštine, za njih je članom 119. i 126. predviđeno da posle javnog konkurisanja za dodelu frekvencija nastavljaju sa radom, s tim što su dužna da se usklade sa zakonom u narednih godinu dana.
Za privatna sredstva informisanja takve odredbe nisu predviđene. Što se tiče žalbi, predstavki i prigovora na odluke agencije, predviđeno je da se one podnose tom telu, bez mogućnosti drugostepene arbitraže o osnovanosti odluke koju agencija donese po žalbi emitera; znači, na odluku agencije nije dozvoljena žalba, već samo upravni spor.
U članu 29. jasna je i uočljiva kolizija sa članom 25. zakona s obzirom da je u članu 25. definisano da članstvo u savetu agencije nije spojivo sa političkim funkcijama, a u članu 29. se jasno definiše da član saveta ne može biti razrešen "zbog političkog ili drugog uverenja, odnosno članstva u političkoj organizaciji".
Podsećam da članstvo u političkoj organizaciji, bez obzira da li je u pitanju funkcija, podrazumeva i sprovođenje politike te organizacije, što apsolutno negira stav da članovi saveta agencije predstavljaju samo stručnjake iz ove oblasti, koji objektivno primenjuju zakon.
Članom 36. predviđeno je da agencija objavljuje godišnji izveštaj o svom radu. Postavljamo pitanje - da li je suština u objavljivanju izveštaja o radu, ili u oceni rezultata tog rada, i ko daje ocenu rada te agencije?
U članu 42. stav 2. predloženog zakona navodi se da imalac dozvole za emitovanje programa ne može biti politička stranka, organizacija ili koalicija, kao i pravno lice čiji je osnivač politička stranka, organizacija ili koalicija.
Ako je osnivač lokalnih javnih servisa skupština opštine, da li to znači da partija ili koalicija koja je na vlasti u toj skupštini opštine ne predstavlja političku grupaciju kojoj se u smislu ovoga člana zabranjuje da osniva informativno glasilo?
Neravnopravni odnos prema oblicima vlasništva dokazuje se i članom 67. ovog zakona. Javni servis Republike Srbije i radio i TV stanice lokalnih i regionalnih zajednica, kao i radio i TV stanice civilnog sektora, plaćaju samo naknadu za dozvolu za radiodifuznu stanicu, a oslobođeni su plaćanja naknade za emitovanje programa.
Samo privatne radio i TV stanice i stanice crkava i verskih zajednica, naravno, do okončanja postupka povraćaja imovine, imaju obavezu plaćanja naknade za emitovanje programa.
Podsećamo da se finansiranje radio i TV stanice lokalne zajednice vrši iz sredstava građana, a preko osnivača lokalnih samouprava, odnosno vladajuće partije ili koalicije, i direktno su u funkciji interesa grupacije na vlasti.
Članom 94. stvoreni su uslovi otcepljenja radiodifuzne ustanove Vojvodine od radiodifuzne ustanove Srbije; na taj način napravljen je korak dalje u separatističkim težnjama političkih lidera nekih partija u Vojvodini, jer će se i organi koji će se formirati u okviru radiodifuzije Vojvodine vezivati za parcijalne interese jednog dela teritorije Republike.
Ovo je, po svemu, sudeći kompromis sa separatističkim snagama, koje su još pre par meseci nagovestile raskid RTS sa sistemom informisanja u Vojvodini.
Ovim zakonom se predlaže izjednačavanje prava informativnih glasila čiji su osnivači nevladine organizacije ili udruženja građana sa pravima javnog radiodifuznog servisa, jer su oslobođeni plaćanja za korišćenje emitovanja programa. Teza da su to neprofitabilne informativne organizacije je manipulacija, s obzirom da sprovođenje politike sponzora i donatora koji obezbeđuju sredstva za rad donosi značajna ulaganja u te informativne kuće.
Članom 96. definiše se da direktor i glavni i odgovorni urednici glasila lokalnih ili regionalnih zajednica ne mogu biti poslanici, odbornici, niti članovi lokalnih organa izvršne vlasti. Međutim, jasno je svima da čelni ljudi tih ustanova moraju sprovoditi politiku osnivača glasila, a to znači većinske partije ili koalicije u skupštini opštine. Time ni u jednom elementu nije otklonjena sumnja da će takva glasila biti produžena ruka, kao i do sada, aktuelne vlasti i da od slobode medija nema ništa.
Među 26 tačaka kaznenih odredaba ovog zakona vrlo je lako naći mogućnost da se zaprećenom kaznom direktno utiče na uređivačku politiku informativnih glasila. Posebno je to velika opasnost s obzirom da su članovi nevladinih organizacija i Vlade u funkciji sprovođenja jedne iste vladajuće politike i da nevladinim organizacijama, koje su osnivači glasila iz svojih sredstava, neće odgovarati konkurencija privatnih radio i TV stanica i da će preko svojih članova saveta agencije direktno uticati na kažnjavanje i zatvaranje privatnih sredstava informisanja.
Da rezimiram, Zakon o radiodifuziji Srbije je izraz želje vladajuće koalicije DOS-a da ugasi slobodne medije, pre svega u privatnom vlasništvu, a da pospeši stvaranje opštinskih radio i TV stanica i glasila nevladinih organizacija koja bi bila u funkciji promocije vladajuće politike za predstojeće izbore.
Ovim zakonom se ne stvaraju uslovi razvoja informativnih glasila, posebno privatnog vlasništva, bez obzira na deklarativno opredeljenje Vlade Srbije za privatizaciju u svim sferama društvenog života. Kada je u pitanju politički interes, odnosno propaganda aktuelne vlasti, onda se generalna opredeljenja zaboravljaju i prioritet postaju one organizacije koje će dati podršku opciji stranke ili koalicije na vlasti. Iz napred navedenih razloga, poslanici SSJ-a neće podržati Predlog zakona o radiodifuziji u načelu, dok će konkretne primedbe definisati po svojim amandmanima koje ćemo uložiti. Hvala na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Pal Šandor, posle njega narodni poslanik Vojislav Šešelj.

Poštovane kolege, osećam potrebu da kažem nekoliko reči o ovom zakonu koji je menjao svoj izgled iz nedelje u nedelju i dobili smo konačnu verziju o kojoj sada vredi razgovarati.
Mislim da je zakon u načelu i generalno prihvatljiv, ali da nekoliko detalja, posebno oni koji se tiču pripadnika nacionalnih manjina, naravno, za mene nisu prihvatljivi jer nema garantovanih mehanizama kako će pripadnici nacionalnih manjina biti zastupljeni u pojedinim telima. Tu pre svega mislim na savet, upravni odbor i programski savet. Ovaj zakon kao i svi zakoni koji su bili do sada, prosto ne konstatuje da su više od jedne trećine stanovnika ove države pripadnici nacionalnih manjina. On ne garantuje mehanizme da oni budu prisutni na bilo koji način, barem u jednom od ovih organa koje zakon utvrđuje. Ovo, da će članove saveta, pod tačkom 7) recimo, birati domaće nevladine organizacije i udruženja građana koja se prevashodno bave zaštitom slobode i prava govora, zaštitom prava nacionalnih i etničkih manjina i zaštitom prava dece, i da će se tri toliko međusobno različite sfere uspeti dogovoriti oko jednog zajedničkog kandidata koji će eventualno biti pripadnik manjine, to je za mene potpuno neverovatno, da će baš biti onaj koji je iz redova pripadnika nacionalnih manjina.
Stoga mislim, slušajući jedan deo koji su iznosile moje kolege poslanici, da bi bilo dobro savet proširiti sa još dva mesta; mislim da predstavnici svakidašnje opozicije, a mi ćemo možda sutra biti opozicija teba da imaju svog člana u tom savetu. Znači, da predstavnici svakidašnje opozicije i predstavnici nacionalnih manjina imaju svog člana u ovom savetu. Jer, ako pogledate Narodna skupština Republike Srbije, to je uvek svakidašnja vlast; Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine, to je opet ono što je vlast. Vlada Republike Srbije po prirodi proizilazi iz one parlamentarne većine koju ima Skupština i to je istovetno, to je isti politički predznak, i Izvršno veće AP Vojvodine po prirodi stvari ima isti politički predznak kao i Skupština. Ne može Skupština da izglasa predlog ako nema potrebnu većinu, što će reći da svakidašnja vlast zapravo ima četiri vrlo direktna opozicionirana čoveka.
Mislim da bi bilo dobro, ako ovi brojevi ovde nisu suviše kruti, da se kaže da pripadnici manjina koji predstavljaju jednu trećinu ili više od jedne trećine stanovnika imaju tamo jednog svog člana, pa neka se svi pripadnici manjina, a to znači Mađari, Srbi, Rumuni, odnosno Mađari, Hrvati, Rumuni, Rusini, Slovaci, Bošnjaci itd, da se dogovore ko će taj da bude. Ali, pustiti da se taj veliki korpus pripadnika manjina dogovara, u ovoj sedmoj tački, sa onima koji vode računa o zaštiti dece, pa onima koji vode računa o zaštiti slobode govora, mislim da su to toliko različite kategorije da među njima zapravo do nekog dogovora ne može doći. Može, eventualno, neko iz manjina da bude izabran, i to ako bude predložen od neke organizacije koja se bavi zaštitom dece. Mislim da to na taj način ne bi trebalo raditi.
Stoga sam za to da pripadnici manjina ipak budu predstavljani u ovom savetu, ako je to ikako moguće, ako Vlada tu može da reaguje. Mislim da ne bi bilo loše da prihvatite neke od ovih amandmana ili da ih Vlada sama predloži.
Drugo, mislim, bez obzira na sve ovo što su rekle kolege, uvažavajući i razloge Vlade, da bi 100% pretplate iz Vojvodine trebalo da ostane u Vojvodini, a kazaću zbog čega. Imate potpuno apsurdnu situaciju da na teritoriji Vojvodine nije vođen rat, a da je Televizija Vojvodine, koju su svojedobno građani Vojvodine finansirali iz svog budžeta, znači nezavisno od ovih koji su južno od Save i Dunava, srušena. Na Kosovu televizijska zgrada nije srušena, a tamo gde rata nije bilo i gde primer multinacionalnog življa bio najbolji, tamo je NATO srušio televiziju.
Slažem se da programska politika te kuće nije bila dobra, ali je trebalo da se oni smene, urednici, a ne da se sruši sama zgrada, tehnika, cela infrastruktura itd. Ako je mišljenje da se iz ove zajedničke pretplate RTS jedan deo sredstava osim ovih procenata koji su ovde predloženi, vrati za izgradnju te zgrade, eventualno ako bi se dobile neke donacije ili nešto drugo da se uradi, da mi dođemo u situaciju u kojoj smo bili, onda je to prihvatljivo. Ako ćemo sa ovim smanjenim procentom pretplate samo morati od toga da obnavljamo zgradu koja je srušena zbog toga što se to tako dogodilo, mislim da je to vrlo teško i da dolazimo u vrlo nezgodnu situaciju. Vojvodina jeste od svojih para gradila tu zgradu, i sada posle toga u njenom inventaru kada se bude pravio deobni bilans neće biti; a šteta je ogromna, neko je rekao da je to bio najbolji studio, najmodernija oprema, i to je zasigurno bilo tako.
Još samo da se osvrnem na ovaj član 96: mislim da bi taj član 96, koji se odnosi na lokalne medije koje osnivaju organi lokalne samouprave, morao da bude u skladu sa članom 25, gde se kaže ko ne može da bude (to govorim da gospodin Korać čuje) znači, ko ne može da bude član saveta i ko ne bi mogao da bude na funkcijama u javnim preduzećima, znači direktor, glavni i odgovorni urednik itd.
Gospodine Korać, mislim da ne bi mogli ni bračni drugovi potpredsednika vlada da budu glavni i odgovorni urednici; znači, u lokalnim medijima; supruga gospodina Kase je, koliko znam, glavni i odgovorni urednik opštinskog medija u Subotici, odnosno Radio Subotice. Prema tome, ne postoji u ovom članu 96. stav isključivosti. Znači, gospodin Biači ne može da bude tamo direktor i predsednik saveta i ne znam šta, ali zato supruga potpredsednika Vlade može da bude glavni i odgovorni urednik.
Mislim da ove kriterijume koji isključuju ko šta ne može da bude u medijima, odnosno u savetu, striktno treba primeniti i na ove medije u lokalu; to je još gore tamo. To onda znači da ipak nema smisla da lice koje je bračni drug, roditelj, dete ili pomoćni srodnik, bude glavni i odgovorni urednik ili neko ko odlučuje u lokalnim medijima. Mislim da je to za Vladu prihvatljivo i da ne bi smela da dozvoljava da se ovakve situacije događaju. Hvala.