Držim se teme, odgovaram potpredsedniku Vlade na ono što je malopre izjavio odgovarajući narodnim poslanicima koji su ga kritikovali, njega i njegov projekat.
Dalje, ovde govorite o izboru ljudi koji će biti članovi saveta agencije, pa za osam članova imate jedan kriterijum, a za devetog člana drugi kriterijum. Osam članova bira Narodna skupština na predlog određenog faktora (još ću jednom raščlaniti te faktore), a devetog tih osam koji su izabrani naknadno predlažu. Predlažu ga, ovih osam. Znači, nije moguće u jednom trenutku izabrati svih osam, nego se vrši izbor u fazama. U kom političkom sistemu postoji takav način izbora? Ja za takav politički sistem ne znam. Ovo je nešto što je novost koju unosite i u političku praksu i u političku teoriju.
Zatim, ovde ste predvideli da su dva člana iz Vojvodine. Jednog predlaže vlada Vojvodine, a drugog predlaže Skupština Vojvodine. A za člana sa Kosova predlažete samo jednog. Zašto jednog sa Kosova i Metohije, ako su dvojica iz Vojvodine? Imate li odgovor na to pitanje? Jesu Kosovo i Metohija trenutno pod okupacijom, međutim, vi ste priznali izbore na Kosovu i Metohiji pod okupacijom, vi ste vodili propagandu i na određen način terali kosovske Srbe da učestvuju na tim izborima, vi ste priznali rezultate tih izbora, vi održavate političke odnose sa navodnim srpskim predstavnicima u tom kosovskom parlamentu, pa bi onda normalno bilo ako jednog člana ovog saveta bira Skupština Vojvodine da drugog bira Skupština Kosova. Ako jednog bira Izvršno veće Vojvodine da drugog bira Izvršno veće Kosova ili Vlada, kako se zove.
Onda tu može da se ubaci jedno rešenje, da se kaže - sa Kosova i Metohije jedan može biti Albanac a drugi Srbin; iz Vojvodine - jedan Srbin, a drugi pripadnik neke od nacionalnih manjina, možda Mađar, pošto su oni najbrojniji. To bi već nešto racionalnije bilo, ali vi za Vojvodinu predlažete jedno rešenje, a za Kosovo i Metohiju drugo rešenje.
S druge strane, zalažete se da se Kosovo i Metohija pomene zajedno sa Vojvodinom u Ustavnoj povelji na kojoj radite, da bi se tako Kosovo i Metohija čvršće vezali za Srbiju, da bi bila manja preteća opasnost od definitivnog otcepljenja. To ste morali da predvidite i u ovom zakonu, ako već polazite od tog principa.
Racionalnije je bilo drugo rešenje, ono za koje sam pledirao, da Skupština, proporcionalno snazi svake poslaničke grupe, konstituiše taj savet, da on o tome odlučuje i da njegov sastav odgovara proporcionalno odnosu političkih snaga; a onda po ovom pitanju nije trebalo mešati ni AP Vojvodinu ni AP Kosovo i Metohiju, pogotovo što u Novom Sadu postoji državna televizija, koja je sada sastavni deo Radio-televizije Srbije. Po mom mišljenju, po shvatanju Srpske radikalne stranke, tu televiziju bi trebalo privatizovati, jer nema nikakvog razloga da u Novom Sadu postoji državna televizija ili ispostava državne televizije. Treba da postoji mnogo privatnih televizija, pa jedna, dve ili tri privatne televizije koje bi imale frekvenciju koja pokriva celu teritoriju Vojvodine.
Što se tiče televizijske pretplate, još bih po tom pitanju rekao nekoliko reči. Ne po pitanju vaših predizbornih obećanja da ćete to ukinuti, a u vreme kada sam bio član Vlade Srbije jedino za šta ste me napadali u javnosti je televizijska pretplata i ona taksa na mobilni telefon. Taksu ste zadržali i udvostručili, a televizijsku pretplatu prvo ukinuli, a sada je vraćate, deset puta veću u nominalnom iznosu. Sada je 210 dinara, a ranije je televizijska pretplata bila 21 dinar. To je bila taksa na železnicu, na rudnike i nešto drugo, a 21 dinar je bila televizija.
Kad se to obračuna u vrednosti marke, onda je ta pretplata bila jedna marka, a sada je sedam maraka. Sedam puta po realnoj vrednosti je sada televizijska pretplata skuplja i sada ovde vi ne kažete da će se to naplaćivati uz račun za struju, nego kažete - sklopiće se ugovor sa nekim javnim preduzećem, pa će se preko njega to vršiti. To može biti Elektroprivreda, Vodovod i kanalizacija ili neka druga komunalna služba, nije bitno, način naplate je isti. Šta se tu promenilo? Ništa se bitno nije promenilo, vi ste pogazili predizborno obećanje i sada će pretplata biti sedam puta skuplja nego ranije, a bilo je razloga da se nešto novo desi. Od kada je postojala televizija u Srbiji do 2000. godine postojala je i televizijska pretplata.
Sve negde do 1997. godine u Srbiji su postojale državne televizije i veoma mali broj privatnih. Sada u Srbiji ima više stotina privatnih televizija. Čemu sada pretplata? Zašto vi nekog terate naplaćujući mu pretplatu, da gleda državnu televiziju. Pa - kaže čovek - evo sada moram da gledam jer sam platio. Ili da dođe u situaciju da nešto plaća što neće možda nikako gledati. Pogledajmo program sadašnje državne televizije. Ranije je bio loš, a sada je mnogo lošiji, tendenciozniji. Sada je ideološki rigidniji, sada više čujemo govor mržnje. Pokazaću vam na nekoliko primera.
Kada na državnu televiziju dođe Nataša Kandić, Sonja Biserko, Biljana Kovačević-Vučo ili Borka Pavićević, govor mržnje koji tada čujemo je neuporedivo teži i nepodnošljiviji nego govor mržnje iz bilo koje faze vladavine socijalista. Apsolutno! Čak i suđenje Miloševiću, direktan prenos, a u pauzi komentari Borke Pavićević koji su neverovatni, neverovatni, ni Tuđmanova televizija ne bi emitovala svojevremeno takve komentare.
Kažete da se kod odlučivanja u savetu agencije odlučuje većinom glasova, s tim što mora najmanje jedan glas iz Vojvodine da bude za. Kakvo je to odlučivanje većinom glasova? Da li je to demokratija? To nije demokratija. To je oblik glasanja koji je direktno suprotan demokratiji. Ako su svi ravnopravni članovi saveta agencija, onda svaki glas mora podjednako da važi. Uopšte se ne postavlja pitanje čiji je koji glas. Nekada se mogu članovi dogovoriti da glasaju tajno. Kako ćete tada utvrditi da li je glasao za neko iz Vojvodine, kod tajnog glasanja. Nemoguće je. Niste o tome razmišljali. Zašto? Niste imali dobrog pravnika u timu koji je ovaj zakonski tekst spremao.
Tretirate pitanje lokalne samouprave i predviđate da jedinice lokalne samouprave opet mogu imati svoje lokalne radio i televizijske stanice. To je pogrešno, iz više razloga. Mi, srpski radikali, godinama se zalažemo da se zabrani jedinicama lokalne samouprave da imaju svoje radio i televizijske stanice. To smo pokušali prošli put u Zakon o informisanju da unesemo. U projektu tog zakona, u nacrtu je bilo, a do skupštine je to izbačeno, jer se koalicioni partneri nisu mogli dogovoriti.
Koji su tu problemi? Prvo, što su u opštinama veoma velike zloupotrebe u lokalnim televizijama, i finansijske i programske; što će za onoga ko ima vlast i moć to biti njegova privatna televizija. Vi ste uveli čak i gradonačelnički sistem, predsednički sistem u opštinama, pa će sada moć predsednika opštine biti neverovatno veća nego što je bila ranije. A i ranije je bila preterana, čak kao neinstitucionalna moć, nije imala podloga u zakonu, ali se predsednik opštine autoritetom veoma često nametao. Sada ima i institucionalnu nesagledivu moć.
Drugo, velike pare lokalne samouprave se rasipaju na finansiranje lokalnih radio i televizijskih stanica i lokalnih, pre svega fudbalskih, klubova, a možda i nekih drugih sportskih. Šta najčešće interesuje predsednike opština? Da imaju svoju televiziju i svoj sportski klub. (Imate to i među ministrima u Vladi Srbije. Evo, jedan ministar vam je neposredno ušao u Prvu fudbalsku ligu.) Pogotovo kada je reč o ljudima koji nisu neke razvijene duhovne širine, koji ne čitaju mnogo, nemaju mnogo znanja i koncentrišu se tamo gde imaju neke falinke iz mladosti, neke komplekse da izleče. Onaj koji nije u mladosti mogao da se bavi sportom, e sada bi to da nadoknadi kao vlasnik fudbalskog kluba. Političar u sportu - katastrofa, političar u lokalnim medijima - katastrofa. Trebalo bi zabraniti lokalnim samoupravama da imaju lokalne medije i obavezati ih u periodu od nekoliko godina da sve privatizuju, ove koje imaju da prodaju, da bi postojala konkurencija.
Ovde je potpredsednik Vlade govorio o problemu koji se javlja kada veliki bogataši imaju svoju televiziju. To je zaista veliki problem i mi vidimo kako se tu zloupotrebljava moć medija i na BK televiziji i na Pink televiziji. Do krajnjih granica se zloupotrebljava. Zloupotrebljava se na taj način što vlasnici televizija protežiraju svoje interese. Kada vlasnik BK ili Pink televizije polemiše sa nekom javnom ličnošću, on iz sve snage upregne svoju televiziju da pobedi protivnika koji to nema na raspolaganju. Imali smo takvih primera. Ne cenim ja mnogo one sa kojima su se oni sukobljavali. Međutim, princip je loš. Samo polako, jedno je što tu piše, a drugo je kakva je praksa i kakva će praksa biti. (Žagor). Polako, polako.
Vi tu kažete da neće moći, ali ono što izbacujete na vrata, vratiće vam se na prozor. Pogledajte sada jedan primer. U tački 5) kažete - rektori univerziteta u Republici Srbiji, putem zajedničkog dogovora, predložiće jednog svog kandidata za savet agencije. Niste ovde rekli hoće li to biti državni ili svi univerziteti. Imamo sada i nekoliko privatnih univerziteta, i biće ih sve više. Nismo daleko od pretpostavke da čuveni akademik Bogoljub Karić postane rektor svog univerziteta i po tom osnovu vam dođe u savet agencija za radiodifuziju i kaže - BK televizija je kompanija, sa tim nemam ništa, ali sam ovde rektor univerziteta i delim magistarske titule kome treba, raspišem konkurs među narodnim poslanicima, ko poželi pod određenim uslovima postaje magistar. To je takođe jedan problem koji se u praksi veoma lako može desiti.
Dalje, ovde se govori o seksualnoj opredeljenosti i zabrani diskriminacije u tom pogledu. Gospodo, postoji samo jedan oblik seksualnog opredeljenja, da se bavite seksom ili da apstinirate od seksa. Samo je to opredeljenje. Pazite, to je jedan princip opredeljenja i varijanta za koju se opredeljujete. Dve varijante unutar tog principa. To je jedino moguće seksualno opredeljenje. Po izboru pola partnera itd, tu nema opredeljenja, tu je Bog unapred predvideo i zato stvorio muškarca i ženu. Naravno, postoje nastranosti, postoji nešto što je protivno biološkim zakonima, ali to nije seksualno opredeljenje nego bolest. Ta bolest može biti biološke prirode, može biti psihosocijalne prirode; kada je reč o psihosocijalnoj prirodi, lakše se leči, moguća je psihoterapija. Međutim, kada je biološke prirode, onda se takođe može izlečiti, ali hirurškom intervencijom, hirurškom operacijom promene pola...
