Znam da se pominje, ali to nije tema za analizu i razmatranje. Vama je možda interesantno, ali to nije tema.

To je tema vašeg zakona. Samo hoću da vam stavim do znanja da ste nepromišljeno pitali ovaj zakonski tekst i da niste sve moguće implikacije proučili, a morali ste. Morali ste imati stručnjake koji bi sve to podrobno analizirali, svaku reč, da se posle ne biste hvatali za glavu.
Govorite o pitanju javnih ovlašćenja. Mi smo mogućnost davanja javnih ovlašćenja društvenim organizacijama i udruženjima imali i ranije u političkom sistemu. Navešću nekoliko primera. Javno ovlašćenje je dobijao Auto moto savez Srbije, ili Jugoslavije, da izdaje zelene kartone i da obavlja još neke poslove koji se tiču čisto saobraćaja. Javna ovlašćenja su imala udruženja književnika, književnih prevodilaca, dramskih pisaca, dramskih umetnika, likovnih umetnika, kompozitora itd.
Čitav niz strukovnih organizacija intelektualnog karaktera imao je javna ovlašćenja da izdaje sertifikate na osnovu kojih je njihov član, iako nigde nije bio zaposlen, mogao da reguliše pitanje svog radnog staža, pa često i redovne mesečne naplate doprinosa za taj radni staž. To su svojevrsna javna ovlašćenja određenih organizacija i udruženja građana, što biste vi rekli nevladinih organizacija, koja se tiču njihove struke, njihove profesije i koja imaju potpuni smisao.
Međutim, vi ovde tzv. nevladinim organizacijama, a društvenim organizacijama i udruženjima građana, kako se to kaže u našem jeziku sasvim ispravno, dajete neka javna ovlašćenja koja su uopšte ne tiču prirode njihovog društvenog položaja. Vi im dajete javna ovlašćenja u potpuno drugačijoj sferi. To ne ide.
Drugo, vi ste budžetom odredili 500 miliona dinara svake godine na ime finansiranja tzv. nevladinih organizacija. Onog trenutka kad počnu da se finansiraju iz državnog budžeta, to više nisu nevladine, nego vladine organizacije. Dajući pare iz budžeta tim organizacijama, Vlada ih direktno kontroliše. Znam slučajeve da su mnoge nevladine organizacije koje su bliske Vladi Srbije dobijale redovno velike novčane iznose; one koje nisu bliske već od nove godine ne primaju nijednog dinara, poput nekih boračkih udruženja, iako su ranije bile na budžetu finansirane iz budžetskih sredstava.
(Glasovi iz sale.)
Znam da se ovim novijim boračkim organizacijama iz rata 1991-1999. godine uskraćuju sredstva iz budžeta. Možda to nije potpuno tačno. Takva informacija je do mene došla i zbog toga je pominjem.
Dalje, društvena organizacija svojevrsnog karaktera je G-17 i G-17 plus. To je i formirano kao društvena organizacija, nevladina organizacija. Ali, ta nevladina organizacija je članica vaše političke koalicije. Postoji sindikat, Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata Srbije, koji je član vaše političke koalicije i predsednik tog sindikata je ministar u vašoj vladi. To je srozavanje društvenog statusa i političkog ugleda samog koncepta nevladinih organizacija, odnosno društvenih organizacija i udruženja građana. Ne možete me nikako ubediti da su nevladine organizacije u našem sistemu zaista nevladine, pogotovo ako imamo u vidu da su ranije mnoge od njih intenzivno finansirane od strane zapadnih vlada i nevladinih agencija.
Imamo ovde još jedno pitanje koje je veoma važno i sa njim ću završiti ovaj deo izlaganja. Naravno, kad bude rasprava o amandmanima, biće mogućnosti da se podrobno uđe u svaki detalj. To je pitanje političke reklame. Dobro je što ste zabranili reklamiranje političkih partija van predizborne kampanje. To je dobro. Međutim, imamo praksu u kojoj se vešto zaobilazi sama suština te reklame. Na primer, pojavi se politička partija kao finansijer ili naručilac (čak i bez plaćanja) određenih televizijskih reklama, koje su u skladu sa njenim programom, a gde se ona ne istura u prvi plan. To pitanje mora preciznije zakonom da se reguliše.
Drugo, i u predizbornoj kampanji treba regulisati pitanje političke reklame. Mi smo to uradili 2000. godine donošenjem još važećeg izbornog zakona, kada se na državnoj televiziji tačno preciziralo koliko koja politička partija ima pravo na minutažu za političke spotove. Ovde bi trebalo izbeći situaciju u kojoj onaj ko ima najviše para najviše spotova emituje, kao što je opasno ono što je govorio potpredsednik Vlade Korać, da ko je najviše bogat ima moć u sferi radiodifuzije; ko je najviše bogat ima mogućnost u predizbornoj kampanji da najviše propagandnih efekata postigne preko najopasnijeg medijskog sredstva. Televizija je najopasnije sredstvo medijske manipulacije.
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje dozvoljenog vremena.)
Još od Orvela naovamo objavljen je veliki broj studija u kojima se televizija prikazala kao najopasnije sredstvo medijske manipulacije, sredstvo ispiranja mozga, sredstvo ideološkog prevaspitanja, indoktrinacije itd. S obzirom da je televizija toliko opasna, mora se na krajnje elegantan i suptilan način njom upravljati kao društvenim dobrom.

Pravo na repliku, narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, iskoristiću svoje pravo na repliku kao šansu za obrazlaganje nekih otvorenih pitanja koja moraju dobiti svoje odgovore. Pre svega, tu mislim na status predstavnika sa prostora Kosova i Metohije biranog u savet radiodifuzne agencije, na suzbijanje govora mržnje koji je direktno preciziran članom 21. Predloga zakona o kojem razgovaramo. Mislim da sam dužan da još jedanputa obrazložim pitanje pretplate, s obzirom da je tu bilo nekih pogrešnih interpretacija.
Dakle, poseban status Kosova i Metohije regulisan je Rezolucijom 1244, koju je prethodni saziv republičkog parlamenta verifikovao i koja je na osnovu te verifikacije, između ostalog, i stupila na snagu. Mi to nismo učinili. Mislim da smo dosta puta ovde razgovarali o svemu onome što se dešava na Kosovu i Metohiji, o uzrocima problema koji postoje na Kosovu i Metohiji, ali je jasno da postoje snažni politički razlozi da se u ovom trenutku predstavnik sa Kosova i Metohije nađe u redu članova saveta radiodifuzne agencije. Zašto jedan, a ne dva? Zato što bi bilo izigravanje stvarnosti uspostavljanje principa jednakosti između Vojvodine i Kosova i Metohije u ovom trenutku. Ova država nema puno nadležnosti na prostoru Kosova i Metohije. Na svu sreću, ima pune nadležnosti na prostoru druge autonomne pokrajine, tu mislim na Vojvodinu.
Mi smo, upravo uvažavajući ono načelo o kojem sam govorio - načelo ravnopravnosti u procesu ostvarivanja prava, insistirali na tome da članovi saveta biraju, odnosno predlažu Skupštini izbor jednog predstavnika saveta koji je angažovan na prostoru Kosova i Metohije. Mislim da je to razumno rešenje. Drago mi je što je to rešenje dobilo podršku od onih ljudi koji su se stručno bavili realizacijom ovog predloga radom na ovom zakonu i onih koji očekuju da će ovaj zakon regulisati oblast radiodifuzije. Mislim da je potrebno politički tako nešto podržati. Bilo bi važno da javnosti bude jasno da mi ovim, zapravo, samo sledimo politiku koju smo sledili prethodnih godinu i po dana, politiku očuvanja Kosova i Metohije u postojećim državnim granicama, kroz uvažavanje realnosti koja je takva kakva je i koja nije posledica našeg delovanja, već nasleđenog stanja. Dakle, poseban status Kosova je utvrđen Rezolucijom 1244 i mi tako nešto moramo prihvatiti kao našu stvarnost.
Pitanje pretplate - o tome smo razgovarali, nisu tačne one sume koje su navođene kao primeri, 210 dinara danas nije isto kao 100 dinara pre dve godine, to je minimum koji je neophodan RTS-u za nezavisno funkcionisanje. Taj javni servis neće biti na budžetu i stoga neće zavisiti od volje ministra finansija, Vlade ili Skupštine, već zapravo od mogućnosti građana da tako nešto finansiraju.
Velike su potrebe za novčanim sredstvima i te potrebe će biti zadovoljene kako kroz pretplatu, tako i kroz komercijalne programe koje će emitovati javni servis. Nema znaka jednakosti između javnog servisa i komercijalnih televizija, jer nisu iste obaveze. Komercijalne televizije nisu dužne da razvijaju obrazovne, školske programe, kulturne programe koji nisu komercijalni. Za razliku od njih ta obaveza je a priori utvrđena za javni servis i stoga postoji razlika u obliku finansiranja.
Komercijalne televizije mogu emitovati 20% dnevnog programa kao komercijalni program, dok je javnom servisu dozvoljeno da svega 10% dnevnog programa bude ...

Upozoravam vas na prekoračenje vremena.

... koji će imati komercijalni karakter. I, konačno, članom 21. se sprečava zloupotreba komercijalne televizije na način na koji je možda to do sada činjeno. Dakle, vlasnici televizija ne mogu zloupotrebiti frekvenciju, niti televiziju kao medij, ili radio-stanicu kao medij, u nekom svom privatnom ratu i obračunu. To je precizirano članom 21. i mi smo o tome striktno vodili računa.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Radosavljević, poslanička grupa DOS.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, oblast radiodifuzije u Srbiji do  sada nije rešavana posebnim zakonom. Delimično je bila uređena Zakonom o radio-televiziji, koji je donet 1991. godine i u proteklom periodu taj zakon je pretrpeo male, gotovo kozmetičke promene.
Praktično, taj zakon iz 1991. godine je ujedno bio i osnivački akt RTS-a, a oblast radiodifuzije i pravo pravnih i fizičkih lica da se bave proizvodnjom i emitovanjem programa reguliše samo kroz korišćenje radio-frekvencija i dobijanje dozvola od strane Vlade Republike Srbije.
Predložena reforma sistema radiodifuzije ima za zadatak da prokrči put onome što relevantne međunarodne i domaće organizacije očekuju, a to je da pre svega proces dodele licenci i frekvencija bude pošten i javan. Takođe, ovaj zakon sobom nosi brojne krupne novine, vezane naročito za regulisanje programskih standarda radiodifuznih ustanova i organizacija u Srbiji, što podrazumeva i sprečavanje haosa i uvođenje reda u ovoj oblasti. Zaista, haosa je bilo mnogo i već je jednom red da se na to stavi tačka.
Zakon o radiodifuziji ispunjava međunarodno priznate standarde i principe. Ovim zakonom se u Srbiji prvi put uspostavlja jedno regulativno, nezavisno telo, a to je - agencija za radiodifuziju. Čitava oblast je sada prepuštena agenciji za radiodifuziju, koja će biti nezavisno telo sastavljeno od devet članova (u prvoj verziji od pre petnaestak dana bilo je predviđeno 15), a njih će imenovati Skupština Srbije. Agencija će imati velika ovlašćenja u praćenju radio-televizijskog programa, davanju licenci, kažnjavanju, pa čak i oduzimanju frekvencija.
Po Predlogu ovog zakona članovi Vlade Republike Srbije, poslanici, visoki funkcioneri političkih organizacija ne mogu biti članovi agencije. To je do sada bilo gotovo nezamislivo. Čak se u pojedinim članovima predviđa da ni bliski srodnici do drugog stepena srodstva ne mogu biti članovi agencije. Član agencije može biti član političke stranke, ali dok je član agencije ne može biti na funkciji političke organizacije.
Konačnu reč o izboru članova daje Skupština Srbije. Ona ih imenuje i osim što će pratiti rad medija koji su dobili dozvolu, oduzimati frekvencije, ona će voditi računa i o programu tih kuća zbog kojih su ujedno i dobili dozvolu. Radiodifuzni savet će imenovati članove upravnog odbora RTS-a, koji će od momenta usvajanja ovog zakona krenuti sa svojom transformacijom u javni servis.
Znači, stvorićemo jednu medijsku kuću na koju više niko u Srbiji neće polagati prava, niti će moći da kaže da ima presudni uticaj. Tu pre svega mislim na političke strukture i organe vlasti.
Za taj budući RTS predviđena su dva televizijska i tri radijska kanala, i finansiranje pretplatom koje bi za sve građane Srbije bilo istovetno, odnosno to bi bio isti iznos. Sada smo došli do tog ključnog trenutka i pitanja - zašto ponovo pretplata i da li se to kosi sa onim što smo mi govorili u predizbornoj kampanji.
Pretplata se uvodi zato što se postavlja jedna nova nacionalna radio-televizija koja neće imati za cilj da manipuliše građanima, da ih dezinformiše, da ih napaja jezikom mržnje, već će imati za cilj da ih pravovremeno, nepristrasno i tačno informiše o događajima u državi.
Ali, program jedne nacionalne televizije nije samo informativni program i nije sastavljen samo od onih emisija koja imaju čisto politički sadržaj. Ona mora da ima i svoju produkciju, svoje programe ili bar da vrati onaj nivo koji smo imali 70-tih i 80-tih godina prošlog veka, što zaposleni u RTS-u nazivaju zlatnim dobom te kuće. Setimo se samo - velika većina u ovoj sali je odrastala uz taj program, i zaista nam je čast a i zadovoljstvo da pokušamo ponovo da vratimo ugled jedne nacionalne kuće kakva je RTS.
Znajući moć elektronskih medija prethodna vlast je svesno uništavala nacionalnu kuću, dopuštajući da kriminalci postaju idoli, da kriterijumi vrednosti gotovo preko noći nestanu. Kako nam je država pljačkana, tako nam je i nacionalna TV sve više siromašila. Ako ni zbog čega drugog, ono bar zbog toga pretplata mora da postoji, da se novac prikupljen po tom osnovu usmerava u podizanje kvaliteta rada nacionalne televizije i radija, podizanjem vrednosti onoga što ona proizvodi i emituje.
Druga važna stvar vezana za pretplatu je da ona nije, kao što su to naši prethodnici radili, automatski vezana za električno brojilo, pa bez obzira da li imate prijemnik ili ne, vi plaćate TV pretplatu. Zakon jasno predviđa obavezu javne radiodifuzne ustanove da utvrdi evidenciju pretplatnika, a isto tako obaveza je svakog lica koje poseduje prijemnik da ga prijavi, a ako u međuvremenu više nije vlasnik da ga i odjavi.
Dakle, oni koji se predstavljaju kao zaštitnici interesa, koji kažu - evo, mi ponovo stavljamo namet građanima, ponovo nešto novo što će da optereti njihove kućne budžete, ako već toliko brinu neka prodaju vile, kuće, placeve, stanove, lokale, sve ono što su od tih građana u proteklih 10 godina uzeli, neka daju tim građanima i time će im sigurno popraviti mogućnost da izmiruju svoje obaveze. Samo ako to budu uradili, verovaćemo u iskrenost onoga što pričaju za skupštinskom govornicom.
Iskreni da budemo, srpski etar je danas najveći buvljak u Evropi: od hiperprodukcije turbo-neukusa, šunda, kultivisani i angažovani nacionalni i profesionalni programi ne mogu ni da se šire ni probijaju, a još manje da se izdržavaju na prenatrpanom tržištu, ovakvom kakvo je u Srbiji.
Još jednom kažem da nama nije cilj da parama građana stvaramo partijsku televiziju, već nam je cilj da nacionalna radio-televizija postane javni servis koji će se finansirati od građana, ali i raditi za građane. Taj servis će biti maksimalno odvojen od mogućnosti upliva bilo koje političke organizacije u ovoj državi.
Dakle, ovaj zakon, pored tih, donosi još par značajnih novina. On predviđa sprečavanje medijske koncentracije, s obzirom na značaj medija u formiranju javnog mnjenja u Srbiji, pa i u čitavom svetu, predviđa kada ta koncentracija može da ima preovlađujući uticaj, pa u pojedinim slučajevima i zabranjuje.
Zakon takođe predviđa i uređivanje pitanja dozvoljenosti reklama, što kroz nuđenje proizvodnje odnosno određenih roba, što kroz samu sadržinu i način reklamiranja. Predviđa se i zabrana reklamiranja političkih organizacija kada im za to vreme nije, odnosno van predizbornih kampanja.
Veliko interesovanje je vladalo i vlada za ovaj zakon zato što je oblast elektronskih medija u Srbiji bila potpuno neuređena, zahvaljujući i malopre pomenutom zakonu. Preko 1.000 radijskih i TV kuća u Srbiji postoji, emituje svoje programe. Oni će moći da nastave svoj rad, ali isključivo kada se budu prijavili na konkurs i dobili dozvole. Svi će morati da prođu kroz javni konkurs, bez obzira da li su imali dozvole ili samo polovične dozvole; pa čak imamo i slučajeve da postoje kuće u Srbiji koje rade, a da dozvole nemaju.
Takav slučaj postoji u Vojvodini. Postoje brojne piratske TV i radio-stanice, a da zlo bude veće, apsurd, oni čak imaju i svoju asocijaciju. Zamislite da se oni koji rade mimo zakona udružuju! Pre par dana smo imali priliku da vidimo čak njihove amandmane na Predlog zakona.
Za sve njih sada će biti javni konkurs za dodelu frekvencija, koji će predvideti uslove, koje će morati elektronski mediji da ispune da bi dobili dozvolu. Mediji koji konkurišu moraće da napišu tačno kojom će programskom koncepcijom da ispune svoj radijski, odnosno televizijski program, moraće da predaju tehnički i finansijski elaborat. Dakle, mi praktično donosimo zakon koji će biti filter.
Iskreni da budemo, ovaj proces neće moći odmah da se realizuje, jer ne može u istom danu da se reši status gotovo preko 1.000 kuća u Srbiji. Pad komunizma u Srbiji krajem 2000. godine je označio i dramatičan kraj tada uobičajenom progonu novinara u našoj državi. Međutim, pravni okvir za rad medija se nije bitnije promenio. Postojeći sistem je i dalje favorizovao veće elektronske medije; decenija maltretiranja, pravnih zloupotreba, novčanih kazni, pa i konfiskacija u vreme prethodnog režima - to je prilično oslabilo medije u Srbiji.
Bez podrške Vlade većina nezavisnih medija, elektronskih medija u Srbiji, neće imati dovoljno sredstava da nastavi svoj rad. Usvajanje i primena zakona o radiodifuziji su preko potrebni, kako bi se obezbedilo da čitav niz elektronskih medija u Srbiji preživi, u finansijskom smislu, tokom ovog teškog perioda tranzicije kroz koju mora naša država da prođe.
Podrška razvoju i jačanju nezavisnih medija od ključne je važnosti za tekući proces reformi i integracije naše države u panevropske institucije. Usvajanjem zakona o radiodifuziji Srbija će stvoriti efikasan pravni okvir za elektronske medije i time dati ključan doprinos demokratizaciji našeg društva.
Pozivam vas da glasate za ovaj zakon. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Miloš Nešović.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ministra nema. Slušajući gospodina Žarka Koraća, potpredsednika u Vladi Republike Srbije, kada govori o Predlogu zakona o radiodifuziji, rekao bi čovek da je to sve u redu. To me je  podsetilo na vrlo česta istupanja gospodina Tadića, saveznog ministra za telekomunikacije, koji je govorio o Zakonu o telekomunikacijama na saveznom nivou - isto tako je upotrebio reči da se taj zakon radi u evropskim zemljama četiri-pet godina, a da ćemo mi u roku od šest meseci, doneti taj zakon koji će biti isto toliko kvalitetan kao i ovi zakoni u našim evropskim zemljama.
Međutim, ako se malo bliže pogleda Predlog zakona o radiodifuziji (slušali smo dosta dugo da je urađeno devet verzija, a sada imamo i desetu verziju ovog zakona) i gledajući neke članove mislim da to ne stoji, pa se pitam - kako li su izgledali zakoni prve, druge, treće i ostalih verzija, do desete verzije, kada je i ova deseta verzija, po meni, jako loša.
Uostalom, nije ni čudo što je loša, kada su praktično ovaj zakon radile nevladine organizacije koje se finansiraju iz inostranstva, a glavni koordinator na izradi ovog zakona praktično je politikolog Rade Veljanovski, direktor Radio Beograda, naš bivši drug iz Saveza komunista. Neću da kažem da on to ne zna, ali s pravom mogu da kažem da poznajem ljude u Republici Srbiji koji ovu materiju poznaju mnogo bolje.
Ovim hoću da kažem da sposobna Vlada za izradu zakona treba da angažuje iz državnih organa pravnike i stručnjake iz oblasti koje pokriva ovaj zakon i ugledne pravnike i stručnjake u Republici Srbiji. Sadašnja aktuelna Vlada traži da se zakon o radiodifuziji donese po hitnom postupku. U obrazloženju za donošenje zakona navedeni su sledeći razlozi - "neuređeno i nekontrolisano korišćenje radiofrekvencijskog spektra na prostoru Republike Srbije omogućava da više stotina radio i TV stanica posluje nelegalno.
Do 5. oktobra 2000. godine, pošto mi je to lično poznato, odnosno za osam godina do tada neviđenih sankcija, u Srbiji je proradilo oko 600 radio i TV stanica i najveći broj vlasnika ovih stanica je plaćao naknadu za korišćenje frekvencija, a sada je za samo 18 meseci nove vlasti proradilo novih 500 radio i TV stanica, ali retko ko plaća naknadu za korišćenje frekvencija; mislim da je država izgubila ogroman prihod. Pitam se zašto?
Gospodo, poznata je činjenica da Ministarstvo saobraćaja i telekomunikacija vodi obimnu evidenciju za oko 10.000 radio amatera. U evidenciji se nalaze dokumenta o položenim ispitima za odgovarajuću taksu, uverenje o državljanstvu, potvrda da se ne vodi istraga, zatim Ministarstvo izdaje dozvole za nabavku radio-stanica i dozvole za rad radio-stanica i, na kraju, propisano je da se svake godine vrše tehnički pregledi tih stanica.
Republičko ministarstvo za saobraćaj i veze nije ništa uradilo da uvede red u rad više stotina radio i TV stanica i da naplati naknadu za korišćenje frekvencija. U Ministarstvu saobraćaja i telekomunikacija nema evidencije o vlasnicima preko 1.000 radio i TV stanica, a iz navedenih podataka o samim stanicama očigledno je da su radio amateri opasniji po DOS-ov režim od preko 1.000 nelegalnih radio i TV stanica.
U obrazloženju broj 2. stoji kako delovanje elektronskih medija mora da bude u funkciji ukupnog razvoja demokratije i harmoničnog razvoja društva, odnosno, od bitnog je uticaja na ostvarivanje sloboda i prava građana, a koji su na navedeni način dovedeni u pitanje, te bi se donošenjem zakona po hitnom postupku ovakve štetne posledice izbegle.
Međutim, u obrazloženju nije naveden ni jedan jedini od razloga zbog kojih su ugrožene slobode i ljudska prava građana. Gospodo, stvarni razlozi za donošenje zakona o radiodifuziji po hitnom postupku su činjenice da je DOS-ova vlada imala punu podršku velikog broja, preko 1.000 radio i TV stanica; međutim, zbog velikih obećanja i velikih prevara prema njima, ta podrška prestaje.
Pošto se bliže izbori na svim nivoima, Vlada usvajanjem zakona po hitnom postupku stavlja do znanja TV stanicama šta ih očekuje, ukoliko ne budu poslušne. To se vidi iz odredbe o postupanju agencije po podnetim prijavama, član 53. stav 1. tačka 5) koja glasi - ako podnosilac prijave i u vreme raspisivanja javnog konkursa emituje radio i ili TV program, savet će prilikom donošenja odluke o izdavanju dozvole za emitovanje programa uzeti u obzir i doprinos tog podnosioca prijave razvoju demokratskih odnosa i pluralizma mišljenja, podizanju opštekulturnog i obrazovnog nivoa i ostvarivanju načela uređenja odnosa u oblasti radiodifuzije u prethodnom periodu emitovanja.
Istina je da je u ovoj desetoj verziji ovo objašnjeno samo na jedan drugačiji način. Gospodo, znači hoćete da nagradite vašu demokratiju, videćemo, a dokaz ovoj tvrdnji je i odredba člana 119. koja legalizuje kriminal, a glasi: "Radio i, ili TV stanice, koje u vreme stupanja na snagu ovog zakona emituju program, nastavljaju sa emitovanjem programa do okončanja odgovarajućeg javnog konkursa za izdavanje dozvola za emitovanje programa, koji će se raspisati u skladu sa odredbama ovog zakona".
To ne treba da stoji u zakonu. Gospodo, hoćete, odnosno hoćemo da uđemo u Evropu, međutim, ovaj predlog zakona o radiodifuziji neće nam otvoriti taj put, jer nije urađen u skladu sa preporukom Komiteta ministara Saveta Evrope o nezavisnosti i funkcionisanju regulatornih organa u oblasti radiodifuzije, koja je usvojena decembra 2000. godine. Evo, to su te preporuke.
Prema preporuci, prvi zadatak regulatornih organa, a ne tela, jeste izdavanje dozvola za emitovanje programa, potpisivanje ugovora na bazi jasnih, zakonom utvrđenih uslova, osnovnih uslova i kriterijuma za izdavanje dozvola za emitovanje programa, a sve u cilju svođenja na najmanju meru mogućnosti za samovoljno donošenje odluka. Vidite kako Evropa misli na nas, a ja vas pitam gde nam se nalaze ti kriterijumi u zakonu? Možemo prema jednom emiteru ovako da postupimo, prema drugom ćemo drugačije, sve zavisi da li je, kako sam rekao, bio u vreme emitovanja lojalan Vladi Republike Srbije.
Prema toj istoj preporuci, drugi zadatak regulatornih organa jeste kontrola ispunjavanja uslova utvrđenih zakonom i uslova o dozvolama za emitovanja programa koje se izdaju radiodifuznim organizacijama, a Zakon o radiodifuziji nije urađen ni u skladu sa preporukom Komiteta ministara Saveta Evrope o garantovanju nezavisnosti javnog elektronskog emitovanja, usvojenom još septembra 1996. godine.
Postavio bih samo još dva pitanja (i žao mi je što tu nije ministar): da li postoji ustavni osnov za osnivanje radiodifuzne agencije sa ovlašćenjima navedenim u članu 8? Da li postoji ustavni osnov da republička i pokrajinska radiodifuzna ustanova može da bude nosilac javnog radiodifuznog servisa, jer član 65. Ustava Republike Srbije utvrđuje da se zakonom utvrđuju uslovi i način obavljanja delatnosti, odnosno poslova za koje se obrazuju javne službe. Postoji velika suštinska razlika između javnog servisa i javnih službi. Ne postoji pravni osnov za osnivanje republičke radiodifuzne agencije za vršenje javnih ovlašćenja, član 6. i za osnivanje radiodifuznih ustanova javnog servisa, član 76.
U članu 8. stav 1. tačka 1) zakona piše - republička radiodifuzna agencija donosi strategiju razvoja radiodifuzije u Republici Srbiji uz saglasnost Vlade, dok u članu 9. piše - agencija u saradnji sa regulatornim telom, nadležnim za telekomunikacije donosi strategiju razvoja radiodifuzije u Republici Srbiji.
U članu 8. stav 2. piše - poslove iz stava 1. tačke 1) 2) 3) i 6) ovog člana agencija obavlja kao poverene poslove. Ja tvrdim, proverite, da u svim zemljama Evrope ovo donosi skupština - strategiju razvoj. Može da je priprema i regulatorni organ i regulatorno telo i agencija, ali je skupština donosi.
U članu 11. zakona je predviđeno da agencija izdaje dozvolu za emitovanje programa prema kriterijumima koji su utvrđeni ovim zakonom. Ista odredba je data u preporuci Komiteta ministara Evrope o nezavisnosti i funkcionisanju regulatornih organa, o odnosima radiodifuzije. Međutim, u zakonu nisu određeni kriterijumi.
Biću kratak. Dozvole za emitovanje programa regulatorni organi izdaju putem javnih oglasa u kojima se daju uslovi, vrste usluga, najmanje trajanje programa, geografsko pokrivanje, način finansiranja, naknada za korišćenje frekvencija i naknada za emitovanje programa, tehnički parametri koji treba da se zadovolje, zatim struktura, vlasnici, kao i kapital firme, kao i sadržaj prijave i dokumentacija koja se podnosi i sadržina i trajanje programa koji se predlaže.
Ako neko neće da zloupotrebljava zakon, onda zakon mora da bude jasan; međutim, pošto DOS-ova vlada hoće da vlada preko uredbi tim članom 12. daje pravo agenciji da donosi preporuke i obavezujuća uputstva za radiodifuzne organizacije, radi efikasnijeg sprovođenja radiodifuzne politike u Republici Srbiji. Nisam pogrešio član, ovo je deveta verzija i nisam stigao jutros da pročitam.
U članu 19, 20. i 21, kao i u nekim drugim, predviđa se da se agencija stara. Molim vas lepo, mislim da bi Mile Korićanac mogao nešto da nauči (moj načelnik Raškog okruga) iz ovoga što govorim. U članu 19, 20, 21, kao i u nekim drugim, predviđa se da se agencija stara. Pošto agencija ima ovlašćenja države, onda ona mora da kontroliše sprovođenje zakona i drugo, a ne može da se stara. Agencija ne može da vrši kontrolu programa pre emitovanja programa, jer bi to bilo uvođenje cenzure.
U članu 5. Predloga zakona je određeno da agencija i regulatorno telo nadležno za oblast telekomunikacija koordiniraju svoj rad u cilju racionalnog i efikasnog korišćenja radiodifuznog spektra. Kako je onda obezbeđeno racionalno i efikasno korišćenje frekvencija, ako je željena zona po članu 47. stav 3. da bude pokriveno 60% stanovništva, dok je za javni radiodifuzni servis 90%. Za radiotelevizijske stanice civilnog spektra i lokalne regionalne stanice nije uopšte određen procenat.
Nisam još završio, gospodo; ako hoćete mogu da nastavim posle, ali bolje da me saslušate sada nego posle. Aktuelna vlast, Vlada je već odredila koje će radio i televizijske stanice da dobiju dozvole za emitovanje programa, a dokaz tome je član 56. u kome je određeno da je emiter dužan da počne sa emitovanjem programa najkasnije u roku od 60 dana od dana prijema dozvole za emitovanje programa, s tim što ne može da počne sa emitovanjem programa pre nego što ispuni sve uslove za početak rada.
Pa, ko može u roku od 60 dana da montira i predajnik i antenu i repetitor, možda negde treba i afirtni repetitor; to ne može niko. Znači, oni koji su radili, oni će dobiti dozvolu.
Na kraju, gospodo, Uakon o radiodifuziji nije urađen ni u skladu sa preporukom Komiteta, već sam to dva puta naglasio. Pokažite mi samo jednu jedinu odredbu koja sprovodi preporuku Komiteta ministara Saveta Evrope od garantovanja nezavisnosti javnog elektronskog emitovanja; to je obaveza za sve zemlje koje hoće da uđu u Savet Evrope. Ovo ste morali da pogledate.
Da vas pitam, gospodo, gde vam je nadzorni odbor koji je sastavljen od predstavnika parlamentarnih stranaka, da bude postavljen, a što je jedan od važnih delova ove preporuke; gde su vam u zakonu odredbe koje obezbeđuju ravnopravnost u javnim elektronskim medijima, i to parlamentarnim stranaka sa strankama na vlasti, što je takođe jedna od važnih navedenih činjenica; i, na kraju, u članu 113. zakona o radiodifuziji sve kazne su date kao prekršaj i kreću se od 50 do 200.000 dinara i to nije urađeno ni u jednom zakonu. Hvala vam lepo.