Poštovana gospođo Čomić, poštovani narodni poslanici, moja dužnost je da odgovorim na ovaj amandman, posebno zbog toga što su ga izneli pripadnici stranaka DOS-a. Zahtev je opravdan, ovde se praktično traži da se u opštinama kao što je Senta (odakle je predlagač) ili Subotica (odakle je prethodni govornik) ostvare dve frekvencije za radio ili televiziju, da bi jedna bila recimo na srpskom, a jedna na mađarskom.
Moram da upozorim da postoje u Vojvodini opštine koje su čak i trojezičke i da bi možda trebalo i tri frekvencije, ali problem je u tome što su frekvencije kao nacionalno blago, u stvari strašno su ograničene, i ako se pravilno ovo tehnički uradi, kako ćemo uraditi do kraja godine, njih će biti relativno malo.
Samo bih naveo primer, ne kažem da je u svakoj opštini u Srbiji, daleko od toga, potrebno da imate dve, ali ako se u načelu donese ovaj zakon mi bismo morali uneti neku klauzulu, ono što vi niste uneli u amandman, da to važi samo za opštine gde u nekom procentu ljudi govore drugi jezik, a ne srpski. Onda bi značilo, recimo, da na 120 opština u Srbiji, ako svaka ima dve frekvencije za radio i dve za televiziju, a mi smo sami rekli da je između 300 i 400 frekvencija moguće u Srbiji, neće biti nikakve mogućnosti da se privatizuje bilo koja radio ili televizijska stanica ili bilo kakva druga da postoji u mešovitom sastavu.
Prema tome, čini mi se da je ovde glavni problem relativno mali broj frekvencija. Ono što je ovde moguće, a što se u ovom amandmanu negde ne dodiruje, to je: prvo, mi smo dali drugi kanal pokrajinskom javnom radiodifuznom servisu, koji treba da bude eksplicitno na jezicima narodnosti.
Drugo, ono što je vrlo bitno, to je da niko ne zabranjuje opštini da na nekom privatnom televizijskom ili radio kanalu zakupi vreme, u kome može da iznese sve ono što je potrebno. Da li je potrebno da opština ima svoju frekvenciju, da ima svoj sopstveni program, dakle, da se umreži, da se poveže više privatnih stanica i da se zakupi vreme. Moram da kažem da to važi za čitavu Srbiju, a ne specifično za ove o kojima vi govorite, da je to da opština poseduje radio-televizijsku stanicu neka vrsta luksuza koja je praktično nepoznata Evropi.
Verujte, ja sam bio u mnogim gradovima u Evropi i gotovo je nepoznato da opštine imaju radio i televiziju; čak i veliki gradovi nemaju; ali, ajde, gradovi još i imaju. A ja sam bio u zemljama koje se smatraju najbogatijim u Evropi, kao što je Norveška. To je u malim opštinama potpuno nezamislivo. Ljudi gledaju te velike ili privatne kanale koji pokrivaju najveći deo Norveške ili celu Norvešku.
Znači, još jedanput, jedino zbog čega Vlada nije u mogućnosti ovo da prihvati su tehničke mogućnosti, mali broj frekvencija u eteru, kada se do kraja godine napravi radio frekvencijski plan koji će ići sa zakonom o telekomunikacijama. Inače, u političkom smislu, vaš zahtev je opravdan.
