Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, a posle nje narodni poslanik Dragan Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, trebalo bi da primenite član Poslovnika kad predsedavate Narodnom skupštinom koji vam omogućava da snagom, ako imate neki autoritet, svog autoriteta upristojite poslanike u sali, kako bi se saslušali govornici.
Meni uopšte to ne smeta, mogu da vičem, meni je važno da čuju građani Srbije putem TV prenosa šta ću da kažem, ali bio bi red da poslanici iz vaše poslaničke grupe pristojno slušaju šta govore poslanici, naročito iz opozicije, iz SRS, na predlog ovog zakona o izmeni Zakona o privatizaciji.
Za svaku normalnu državu u svetu lista prioriteta kao prvo sadrži stvaranja normalnih uslova za privređivanje svih privrednih subjekata. Kako smo mi zemlja u kojoj je neophodno da se izvrši proces privatizacije, a za to se SRS zalaže od svog osnivanja, mi smo i na prvobitni, odnosno važeći predlog zakona, koji je podneo u ime Vlade Republike Srbije Aleksandar Vlahović 2001. godine, imali ogromne zamerke zbog toga što smo već tada naslutili da će Srbija postati veoma pogodan poligon i tle za razne mafijaške i kriminalne delatnosti, a naročito zbog ustanovljavanja tzv. Agencije za privatizaciju.
Stvaranje takve vrste monopola i davanje mogućnosti samom Vlahoviću i ljudima koji se nalaze u Agenciji je posebna priča - nemojte da zaboravite, ona je osnovana sredstvima iz nekakvih donacija, od vaših prijatelja iz inostranstva, šest ili šest i po miliona dolara, a to najbolje sam ministar Vlahović zna, po posebnom sporazumu koji je ratifikovan u bivšoj Saveznoj skupštini Savezne Republike Jugoslavije, koju ste rasturili .
Međutim, te ambijente ova vlada i sam ministar Vlahović ne mogu da stvore zbog toga što se on jednog dela svoje ingerencije potpuno odrekao, a to je da se stara o privredi u našoj zemlji. I ne samo da je se odrekao, već on sam i svi ministri, na čelu sa Zoranom Đinđićem, za protekle dve i po godine svoje vladavine učinili su da naša privreda dođe u potpuni kolaps.
Zbog toga je veoma važno, a naročito zbog poslanika koji žele da brinu o sudbini radnika, koji su nebrigom Vlahovića i ostalih ministara, pre svega svih vas iz DOS-a i Đinđića, ostali bez posla, da upitamo danas ovde, a naročito mi koji dolazimo ih Kragujevca, Aleksandra Vlahovića - ko je njega i u čije ime, a pogotovu ovu decu i ostale iz Agencije za privatizaciju, ovlastio da u ime grupe "Zastava" potpiše predugovor sa jednim od najvećih svetskih prevaranata iz tzv. Nenj car company Malkoma Briklina.
Ko vas je ovlastio, gospodine Vlahoviću, da na takav način, sa čovekom koji je Jugo car svojevremeno upropastio, potpisujete predugovor za stratešku prodaju grupe "Zastava", a da za to vreme govorite radnicima koji svakodnevno protestuju u Kragujevcu da ne mogu da traže da ostvare svoja prava. Jer da biste nekome prodali na način na koji ste to propisali zakonom, naročito tako strateška preduzeća u našoj zemlji, morali biste, da ste vi odgovoran čovek, i ova vlada, da omogućite da oni izmire prethodno sve obaveze.
A ne da nam ovde dva dana govorite o načinu na koji ćete dalje da rasprodajete državnu i društvenu imovinu, da odvodite preduzeća u stečaj, pa ste tako hladno odavde sa govornice dobacili gospodinu Kesejiću da je Fabrika koju je on spomenuo prodata u stečajnom postupku. To je najlakše, jer ste skoro 600 preduzeća doveli u situaciju da moraju da idu u stečaj.
I, kako ste se juče, kroz podelu na četiri grupe promena u zakonu, osvrnuli na tehničke promene, moram, s obzirom na činjeniocu da ste jedan od ministara, žao mi je što građani Srbije ne mogu to da vide, u stvari ministar koji je sa najvećim koferom, kožnom torbom došao ovde u Skupštinu, da vam kažem da ono što se pravilno kaže - evri, neće moći, ako ste to planirali, da stanu u taj toliki kofer, pa bi bio red, kada već imate takve namere, da u zakonu to tehnički uredite i napišete ne - euro, jer Srbi nikada neće prihvatiti ustaški novogovor, nego napišete - evro, kako to treba da stoji.

Reč ima narodni poslanik Dragan Jovanović.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalazi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji. Sama najava ovog zakona probudila je nadu kod mnogih ljudi u stručnim krugovima, a i kod mnogih građana Srbije kojih se ovaj zakon i te kako tiče, da je predlagač zakona, Dosova vlast, odnosno ova vlada, posle dve godine primene ovog zakona, konačno progledala i uvidela sve pogubne strane ovog zakona, a mi smo i onda tvrdili da je zakon izuzetno loš, i da ima nameru da radi na popravci ovog zakona.
Čak ni najvećim pesimistima nije padalo na pamet da nešto što je izuzetno loše može još da se pokvari. DOS ne bi bio čudo ako ne bi mogao da pokvari i ono za šta niko ne veruje da može da se pokvari. Šta je bilo razmišljanje svih dobronamernih ljudi? Svi su razmišljali na način da će eksperti u Vladi Srbije, a pozivajući i neke druge, možda i iz neke vlade u senci, neke ljude iz opozicije koji nešto znaju o ovom problemu, napraviti dobru i ozbiljnu analizu primene ovog zakona i u toku te analize utvrditi šta je u ovom zakonu loše, zašto daje pogubne rezultate.
Međutim, desilo se nešto sasvim suprotno. Mnogo toga je bilo za popravku u ovom zakonu. Ono što je uslov svih uslova da bi funkcionisao jedan zakon o privatizaciji je apsolutni politički konsenzus svih relevantnih političkih snaga u parlamentu.
Dame i gospodo, velika je odgovornost na vladajućoj koaliciji. A zašto ovo kažem? Jedina stvar u ovom trenutku oko koje može da se postigne apsolutni politički konsenzus jeste privatizacija. Zašto? Nema poslanika u ovom parlamentu, i to među 250, nema političke stranke koja ne smatra da je privatizacija potrebna, da mora da bude oročena i obavezna.
To je 90% problema o kome pričamo. U čemu je problem? Samo u tome da oni na vlasti, pošto su do juče pričali jedno, danas primene samo 10% onog što su pričali. Ne može da se reši ovaj problem ako vam je ideja vodilja da ostanete na vlasti po svaku cenu. Tu je kamen, apsolutni kamen celokupnog spoticanja. Ako vam je ideja vodilja da ostanete na svaki način na vlasti, vi onda sve druge elemente poništavate, vi uvek idete u pogrešnom pravcu.
Zašto sam rekao da je uslov svih uslova politički konsenzus, a imamo ga, to je oko 90% stvari, rekao sam. Dovoljno je međunarodnim investitorima, ljudima koji imaju para, da izađe šef jedne velike poslaničke grupe, opozicione, koja dobija 37% na izborima ili druge opozicione grupe i da kaže - dame i gospodo, mi kada dođemo na vlast, mi ćemo da poništimo ovaj zakon. Danas čujemo i neke koji su glasali za ovaj zakon, ljudi su promenili svoja mišljenja, to je ljudski, a njihov predsednik je dobio dva miliona glasova, da i oni kažu - mi kada dođemo, mi ćemo promeniti zakon.
Pa, ko će u tim uslovima da dođe i da investira u jednu zemlju, da li postoji takav? Mi možemo da se među sobom nadmudrujemo i lažemo, u takvim uslovima niko neće da investira, čak ni oni, vi možda ste politički toliko bolji da ne vidite, a da li ste se pitali nekada zašto su Italijani prodali za jednu trećinu cene akcije "Telekoma". Ne mislite valjda da je Zoran Đinđić toliko veliki trgovac da je prevario Italijane da prodaju akcije za jednu trećinu od cene za koju su kupili. Ne, videli su ovo područje, da je teško u ovim uslovima raditi i onda su rekli - dajte da uzmemo bilo šta, da vratimo pare nazad.
Znači, ko misli dobro i svojoj deci i budućnosti, mora bar oko te jedne stvari da zakopa neke sekire, a vi kao vladajuća koalicija da se potrudite da pokrenete to pitanje konsenzusa. Znam da se ne ide lako sa vlasti, ali morate da se potrudite radi konsenzusa. Malopre sam rekao da je privatizacija potrebna, da je obavezna, da bude oročena - sa tim se slažemo. To je 90% problema, ne slažemo se samo oko toga da pare obavezno idu u budžet i da se koriste samo za čuvanje vlasti.
Da je ministar korektan, on bi naveo za ovom govornicom deset najuspešnijih firmi u Srbiji, po svim elementima, profita, investicija, evo.
Evo, ja ću vam reći. Najuspešnije firme su: "Hemofarm", "Simpo" Vranje, "Apatinska pivara", "Metalac" Gornji Milanovac, "Planinka", "Vital", "Dijamant" i da ne nabrajam dalje; znači iz svih oblasti. To su firme koje su privatizovane po zakonu iz 1997. godine, gde su radnici akcionari, gde su akcije višestruko skočile, gde nijedan radnik neće, kao što ministar kaže, da vam proda akcije za flašu votke. Pogledajte, 60 hiljada evra je paket akcija radnika "Apatinske pivare". Ni u jednoj od tih fabrika vi ne možete da kupite akcije za flašu piva.
Prema tome, nije model u pitanju. Ako postavimo cilj da lovimo miševe, nije žuta mačka najbolja, ne mora da bude žuta, najbolja je ona koja najbolje lovi miševe.
Znači, radi se o interesu koji je mnogo veliki i kada bi se neki dnevni politički interesi zatvorili, postoji mogućnost da se oko ove stvari postigne konsenzus. Samo treba, rekao sam, da se odreknete toga da hoćete vlast po svaku cenu, tada sve vidite otvorenih očiju, a gospoda koja su glasala za zakon, čak su me u hodnicima i žešće ubeđivali od vas da je koncept dobar, kada su se malo pomerili sa vlasti, uspeli su da vide da to nije najispravniji model, već je to onaj koji daje rezultate. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Dejan Mihajlov, predsednik poslaničke grupe DSS.

Dame i gospodo uvaženi poslanici, DSS, i dok je bila opozicija i nakon 5. oktobra, zalagala se za privatizaciju smatrajući  da nema reformi bez privatizacije, kao i da nema privatizacije bez ambijenta za uređen privredni život, bez tržišta, bez pravde i bez nečega što se puno koristilo, a čega nema, to se vidi iz izveštaja  OECD-a i evropske komisije, bez transparentnosti.

Sistem u Srbiji je najpodložniji korupciji i mitu, i to kao jedan od najnetransparentnijih u svim državama u tranziciji.

Demokratska stranka Srbije, prilikom podrške ovom zakonu 2001. godine, govorila je da je od samog teksta zakona mnogo važnije kako će se taj zakon sprovoditi i kako će se ponašati ljudi koji će biti u Agenciji za privatizaciju i koji će raditi u okviru Ministarstva privatizacije.

Ispostavilo se da su se crne slutnje obistinile, da su nedostatak kontrole u procesu privatizacije, šturi izveštaji koje dobijamo, nejasni tenderi, prouzrokovali loš sistem privatizacije u Srbiji.

DSS, ne bežeći od činjenice da je zakon usvojen u ovoj skupštini loš i da se pokazao kao neadekvatno rešenje za situaciju u Srbiji, nastoji, nastojaće i smatra da ovaj zakon treba promeniti, ali ne na način kako su predložili Vlada Republike Srbije i Ministarstvo za privatizaciju, time što će se jedan loš koncept učiniti još lošijim po građane Srbije, već u pravcu da taj koncept bude bolji za građane Srbije i da učestvovanje u ovom procesu bude mnogo bolje, mnogo transparentnije i da finansijski efekti po građane Srbije budu mnogo bolji.

Da nas je neko pitao 2001. godine - da li pristajete da se šećerane prodaju za tri evra, mislim da bi svako u ovoj skupštini rekao da ne pristaje. To ni socijalisti nisu radili, ali se radi u nekoj reformskoj Srbiji. Zašto se šećerane prodaju na jedan, a cementare na drugi način.

Zašto se cementare prodaju samo strateškim partnerima koji su proizvođači, a šećerane se prodaju i trgovačkim kućama? Zašto imamo dva različita kriterijuma za dve jednako važne strateške industrije? To vam možda govori - zato što tu ima raznih kumova, raznih finansijera, raznih prijatelja, koji kupuju tri šećerane za 9 evra. Kakvi su socijalni programi, videćemo.

Kada se govorilo o procesu privatizacije i uopšte o Zakonu o privatizaciji, obrazlažući ovaj zakon predstavnici Vlade su nam rekli da će do kraja 2002. godine deset od 100 najvećih svetskih kompanija biti u Srbiji, da će uzeti deo u procesu privatizacije. Šta se desilo? Nismo videli ni jednu od većih kompanija u Srbiji, niti ćemo je videti dokle god imamo vlast koja ne garantuje da krađe nema; posebno ne u parlamentu, pred očima javnosti, jer kako onda može da se garantuje bilo čiji kapital.

Kako može neko da računa da će ovde imovina biti njegova, kada ova vlast neće da ispravi stare nepravde koje su činili njeni prethodnici nacionalizacijom. Zašto se ne uđe u proces denacionalizacije, naravno tamo gde se može. Neće se otimati i činiti nove nepravde tamo gde se ne može, ali tamo gde se može to se mora učiniti. Jednostavno, na taj način mi ne privlačimo, već odbijamo potencijalne investitore.

Sledeći argument ovog zakona bio je da će se osavremeniti tehnologija preko investicionih ulaganja. Da li je bilo investicionih ulaganja u Srbiji, stranih investicija? Nije. Imali smo novi zakon o koncesijama, predlog nije dobio podršku u ovoj skupštini. Očigledno tu nešto škripi.

Koliko je bilo stranih investicija u Srbiji, može na prste da se nabroji. Na desetine miliona dolara od obećavanih milijardi. Koliko je stiglo para u Srbiju od donatorske konferencije juna 2001. godine? Koliko je stiglo para od tada obećanih milijardu i 300 miliona dolara? Na to treba da nam odgovori gospodin Pitić, koji svoj izveštaj nije podneo ovoj skupštini, kao i Vlada Republike Srbije, koja neće izveštaje o svom radu da podnese Skupštini, nego se zaklanja iza smešnih izveštaja koje potura odborima Skupštine, gde ti izveštaji ne prolaze.

Drugi argument, realizacijom obavezujućih ulaganja u socijalne programe kompenzovaće se, rešiti pitanje već postojećih viškova. Da li je bilo ulaganja u socijalne programe? Vidi se svakog dana iz protesta sindikata po Srbiji - tih ulaganja nema. Da li su rešeni problemi viškova radne snage? Od 2001. godine do 2003. godine višak radne snage je porastao, broj nezaposlenih je porastao i sada se popeo na preko milion.

Mi smo u ovoj skupštini raspravljali i usvajali zakon o agenciji za razvoj malih i srednjih preduzeća. Ta agencija nije zaživela. Ona je trebalo da bude pokretačka snaga da se višak zaposlenih u procesu privatizacije iz velikih firmi prelije u mala i srednja preduzeća. Ta agencija nije zaživela, niti je koncept Vlade uspeo. Zašto? Nema ambijenta, nema odgovarajućeg zakona, nema promena sistema, sve je ostalo isto i to jednostavno ne može da se promeni.

Ministar za privatizaciju je takođe ministar za privredu, samo što to niko i ne zna. Da li, šta se i koliko se učinilo da se stvori privredni ambijent za strana ulaganja? Nije dovoljno imati samo privatizaciju, jer onabez privrednog ambijenta ništa ne znači i zato ide ovako kako ide, zato se fabrike prodaju za tri evra.

Da li se može ići u privatizaciju bez tržišta hartija od vrednosti, bez tržišta roba i usluga? Ne može, ali ovde neko uporno pokušava da nas ubedi kako može. Neko uporno pokušava da nas ubedi kako agencija može da bude ugovarač u procesu privatizacije, kako preduzeća nisu relevantna, kako radnici ne treba da se pitaju, kako ni lokalna samouprava, ni pokrajina, niti bilo ko drugi treba da se pita. Važna je agencija.

A ne ulazi se u to što se na taj način radi nešto protivzakonito i protivustavno, jer Zakonom o agenciji ne stoji da je agencija ugovarač u jednom poslu. Agencija pruža savete, konsultacije, sprovodi tender, ali ne može da bude ugovarač, posebno što na taj način želi se da se izbegne mogući protest u pojedinim preduzećima koja neko hoće da proda za tri evra.

Imaćemo slučaj da neko odluči da proda fabriku koja na lageru ima više miliona evra proizvoda; neko je proda za tri evra i obeća ulaganje od 2,5 miliona evra; kada proda robu sa lagera za 5 miliona evra, vi ćete dobiti računicu, podvučete crtu i vidite koliko je taj neko ko je kupio dobar. Postoji onda mogućnost da se zaposleni zbog toga pobune, pa zato nekome ne odgovara da preduzeće bude strana u prodajnom poslu, odnosno u privatizaciji, zato što se takvi poslovi neće moći zaključivati.

Imamo pitanje Crvenke i znamo kakva je gužva ispala, kakvi su pritisci vršeni i kako se sve završilo. Ne mogu se fabrike prodavati za tri evra. Ako već idemo u izmene ovog zakona, da li je neko uradio analizu ovog zakona i da li su postignuti zacrtani ciljevi proklamovani 2001. godine. Naravno da nisu.

U ovom trenutku u Srbiji nije na delu privatizacija kakva mora da bude prisutna - u interesu građana, nego suprotna reformskim procesima. Ova privatizacija ostaviće građane Srbije i ovu Srbiju bez imovine, bez investicija i gde će se sve rasprodati.

Neko je pomenuo primer Svetozara Krstića i treba proveriti da li je to tačno, da jedan državni funkcioner učestvuje na tenderima i kupuje firme. Još mnogo stvari treba proveriti. Posebno je za nas iz Demokratske stranke Srbije sporna činjenica da neko hoće da ukine odredbu da ekstraprofiteri ne mogu da učestvuju u privatizaciji, ne mogu da se javljaju na tendere i bilo kakve aukcijske prodaje u okviru privatizacije. Zašto se ta odredba ukida?

Zašto je nekome stalo da oni koji svoje obaveze nisu izmirili po Zakonu o ekstraprofitu, ova skupština ga je donela kao jedan od prvih zakona, sada mogu da učestvuju u procesu privatizacije. Zašto se Zakon o ekstraprofitu više ne primenjuje? Zašto je naplaćeno samo 10% od predviđene sume kao ekstraprofit? Zašto je Vlada Republike Srbije stihijski i polako odgurala u stranu primenjivanje Zakona o ekstraprofitu? Zašto je neko amnestirao sve one koji su građanima Srbije poslednjih deset godina uzimali iz njihovih džepova i prelivali u svoje? Zašto je neko to učinio?

Da li je Zakon o ekstraprofitu bio samo jedna politička batina upotrebljena da određene ljude iz tabora bivšeg režima preseli u tabor ovog režima, pa da ti isti sada budu u procesu privatizacije, učestvuju i kupuju preduzeća. Da li su to te pravde obećane dolaskom nove vlasti?

Ne, ovo je samo nastavljen proces nepravde u Srbiji i na ovaj način svakako ne može se graditi jedno novo reformisano društvo. Ovo je ništa drugo do produbljivanje komandne privrede u Srbiji započeto donošenjem budžeta, uplitanjem Vlade u sve privredne tokove, direktnim uplitanjem Vlade u finansijske tokove i na ovaj način isključivanjem preduzeća koja su predmet privatizacije iz procesa ugovaranja i zaključivanja ugovora, a mi dolazimo do toga da agencija i Vlada Republike Srbije ...

 

Da li želite da koristite narednih 10 minuta?

Da. Dolazimo do toga da Vlada i Agencija kontrolišu sve privredne tokove. Da li je to uopšte nešto što građani Srbije moraju da trpe? Naravno da nije.
Kakva nam je promena ovog zakona potrebna? Da li nam je potrebna promena nagore? Nije. Nama je potrebna u ovom slučaju promena nabolje. Da li je potrebno da sa lošeg idemo na još gore? Nije. Da li to odgovara Vladi Republike Srbije? Odgovara. Zašto im odgovara? Zato što će ona da kontroliše sve novce. Da li mi treba da pristanemo na to? Ne treba.
Ovde govorimo o ličnoj odgovornosti svakoga od nas koji treba da se vrati u svoj grad i da vidi, kada se nešto bude privatizovalo, da li će taj grad i da li će ta lokalna samouprava uopšte da bude pitana za privatizaciju nekog preduzeća i da li će radnici, zaposleni, vaši sugrađani, da budu pitani kada se nešto bude privatizovalo u vašem gradu. Neće, opet će se sve dešavati van dodira građana, lokalne samouprave i drugih organa, čak i ove skupštine i skupštinskih odbora, koji su nadležni da kontrolišu privatizaciju.
Opet će sve biti po starom, centralizovano i upravljaće se iz jednog centra, dok se i poslednji dinar ne izvuče iz džepova građana Srbije, dok se i poslednja fabrika u Srbiji ne proda političkim istomišljenicima, poslovnim partnerima, kumovima, rodbini, braći, ženama i kome sve ne.
Da li je to privatizacija koja treba Srbiji? Naravno da ne. Nama treba privatizacija koja će obezbediti privredni rast i razvoj. Mi od 2000. godine imamo pad privrednog razvoja u Srbiji, porast stope nezaposlenosti, beležimo negativne trendove. Da li su to rezultati privatizacije? Da li sa takvim rezultatima privatizacije mi ne treba da idemo na promenu koncepta i modela privatizacije, već na produbljivanje lošeg i pravljenje još goreg koncepta privatizacije.
Da li tako radi odgovorna Vlada? Ne, tako radi neodgovorna vlada, koja odgovara samo sebi, svojoj poslaničkoj većini i svojim interesima. Tako se ne vodi država i tako se ne prodaje državna i društvena imovina stvarana generacijama, koju su moji i vaši očevi stvarali.
Dame i gospodo, velika je odgovornost na vama i videćemo da li ćete moći sa njom da se nosite. Da li su proces privatizacije pratile afere? Jesu. Pomenuli smo samo cementaru u Beočinu, pomenuli smo Crvenku, a ima još puno afera kojih je bilo - direktan prenos pojedinih aukcija gde bivši vlasnici dolaze.
Da li je to pravo lice kako treba da se vrši privatizacija? Nije, dame i gospodo. Ko hoće da kupi imovinu koja je od nekog oteta? Da li treba prvo rešiti te odnose, pa onda ići u privatizaciju? Oteto-prokleto, kaže naš narod. I drugi narodi imaju slične poslovice. Niko vam to neće kupovati, niko neće sebi stvarati pravnu nesigurnost.
DSS, kao i u mnogim drugim zemljama, smatra da ovaj proces privatizacije treba promeniti. Ovaj zakon i koncept treba promeniti. Jednostavno, ono što se očekuje i što će DSS svakako učiniti nakon vanrednih parlamentarnih izbora na kojima će pobediti, to je da će promeniti Zakon o privatizaciji, da će učiniti da ovaj zakon bude više u interesu građana Srbije, da će više para od ovog zakona ostajati građanima Srbije i da će svakako taj zakon biti zamajac privrednog razvoja.
Poslanici DSS-a neće glasati za ovaj zakon. Izneli smo i iznećemo tokom rasprave više primedbi na ovaj zakon. Smatramo da je on kretanje od lošeg ka lošijem, produbljivanje jednog katastrofalnog koncepta za građane Srbije. Na ovaj način ćemo ih dodatno osiromašiti, uzeti im još i poslednju banku iz džepova.
Pošto u ovoj sali nema 80-tak ljudi, u odnosu na 112, 113, koliko stoji na sistemu za elektronsko glasanje, pozivam da se utvrdi tačan broj poslanika u sali, kako bi ova skupština mogla regularno da radi.

A, vaša poslanička grupa odlazi. Narodni poslaniče, vaša poslanička grupa napušta salu, a vi tražite kvorum. Šta biste vi uradili da ste na mom mestu?
(Dejan Mihajlov: Vi ste poslanička većina i vi treba da obezbedite kvorum.)
Narodni poslaniče, izričem vam opomenu zbog ponašanja u sali i rušenja dostojanstva Narodne skupštine. (Obraća se narodnom poslaniku Draganu Maršićaninu).
Molim narodne poslanike da utvrdimo da li imamo kvorum.
Konstatujem da imamo kvorum i možemo nastaviti rad.
Za reč se javio ministar privrede i privatizacije, gospodin Aleksandar Vlahović.

Više puta je ovde rečeno da je obećano da će samo u 2002. godini biti 10 multinacionalnih kompanija. Dugujem Skupštini i javnosti imena tih multinacionalnih kompanija koje su u 2002. godini odlučile da svoj kapital investiraju u Srbiju.
Verovatno ste zaboravili da je "Merimu" kupio "Henkel", multinacionalna korporacija. Pretpostavljam da znate da je "Lafarž" najveća multinacionalna korporacija u cementnoj industriji, da je druga po redu "Holcim" iz Švajcarske, koji je investirao u Popovcu, da je "Titan" među pet najvećih proizvođača cementa i ostalog građevinskog materijala u svetu, firma koja je kupila 70% kapitala Industrije cementa u Kosjeriću.
Pretpostavljam da vam je poznato da je "Michelin" u 2002. godini, zajedno sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj i zajedno sa VSM investirao u Srbiju, sa onim bankama koje u procesu privatizacije i transparentnosti privatizacionih procesa i uopšte tranzicionih procesa imaju veoma visoko mišljenje. Kad smo već kod toga, izveštaji koji su se često citirali za ovom govornicom jeste draft verzija izveštaja OECD-a, a ne Evropske komisije. Inače, sutra ću vam podeliti izveštaj Svetske banke, MMF-a i svih relevantnih institucija o tome kako teče proces privatizacije.
Da nastavim sa nabrajanjem. Poznato vam je da je "Galadžy" pre nekoliko dana odlučio da kupi 70% kapitala firme "Rumagume" i čini mi se da je to bilo poslednje spasonosno rešenje za "Rumagumu". Inače bi ta firma otišla u stečaj, bez velikih mogućnosti da ponovo bude pokrenuta proizvodnja. Zatim, poznato vam je da je "Tarket Somer", najveća evropska firma za proizvodnju podnih obloga, investirala u Srbiju.
Poznato vam je i više puta pominjano ovde da je "Hellenic Sugar" investirao u Srbiju. Takođe, "Pharmaco", multinacionalna korporacija, investirala je u Srbiju. Dugujem podatke jednom poslaniku, koliko je to "Farmako" platio za "Zdravlje" i šta je to preuzeo socijalnim i investicionim programom sa bankarskom garancijom. Sada ću reći - 3,5 miliona dolara za kapital, investicije od 20 miliona dolara u petogodišnjem periodu, pokriveno bankarskom garancijom i socijalni program. Ovde vidite kakva je briga o zaposlenima: 24,76 miliona dolara za zaposlene u "Zdravlju".
Prema tome, sve su to kompanije koje su u međuvremenu odlučile da svoj novac investiraju u privredu Srbije. Nije tačno da multinacionalne korporacije ne dolaze, nije tačno da velike lokalne nacionalne kompanije iz drugih razvijenih zemalja ne investiraju svoj kapital ovde. Namerno nisam pomenuo i druge inostrane partnere, koji takođe pripadaju grupi multinacionalnih kompanija.
Za razliku od nekih koji su ovde izrekli veoma crne prognoze oko budućnosti tranzicije u Srbiji, ove svetske multinacionalne kompanije imaju poverenja u zemlju Srbiju, da je Srbija atraktivna i nadasve sigurna investiciona destinacija. Verujte mi, njima mnogo više verujem, jer su oni u tom biznisu i mnogo su kompetentniji da ocenjuju koliko je rizično srpsko tržište.
Takođe, više puta je isticano, meni je jako žao što moram ponovo da se vratim na tu temu, to da u privatizaciji u Srbiji postoje privilegovani kupci. Međutim, sem konstatacije da ima privilegovanih kupaca, niti jedno ime i prezime tih privilegovanih kupaca ovde nisam čuo, niti jedna transakcija nije navedena gde su to kupci privilegovani.
U suštini, čuli smo ponovo jednu priču o tome kako se u privatizaciji nešto dešava netransparentno. Interesantno je da, sem jednog, još niti jedan potencijalni kupac koji je izgubio na tenderima, a takođe su učestvovale velike multinacionalne kompanije, nije poslao formalnu žalbu na tok tenderske privatizacije.
Naprotiv, daću vam gomilu pisama tih istih, kojima je valjda više u interesu da pobede na tenderu i da iskoriste svaku mogućnost netransparentnog sprovođenja postupka privatizacije. Ti isti potencijalni kupci koji su izgubili na tenderima šalju pismo i zahvaljuju se na sprovedenim izuzetno transparentnim, javnim, bez ikakvih povlastica pojedinim kupcima, tenderskim privatizacijama.
Taj jedan je onaj koji je izgubio u utakmici za kupovinu Valjaonice aluminijuma Sevojno. Taj jedan, naravno, ima pravo da se žali i dobio je odgovor od Ministarstva za privredu i privatizaciju. Jer, gospodo moja, kada se ponude dostave Agenciji do tačno određenog roka, nema nikakvog iznenađenja za potencijalne kupce. Unapred se zna formula kako će se te ponude vrednovati. Tačno se zna kako se vrednuje transakciona cena, kako socijalni program, kako investicioni program.
Prema tome prostora za neke, što bismo rekli mi koji se time bavimo, soft, meke kriterijume za određivanje kupaca apsolutno nema. Da li je proces transparentan, da li ima afera ili nema, ne svedoče novinski napisi, zato što sam takođe čuo na televiziji i pročitao u novinama da stotine i stotine radnika Zdravlja u Leskovcu protestuju, a oni, eto čuda, na skupštini jednoglasno usvajaju ponudu koja je data. Jer svako normalan će usvojiti ponudu koja garantuje realizaciju socijalnog programa od 24,76 miliona.
Dakle, o transparentnosti ne svedoče ni novinski napisi, ni televizijski nastupi, nego da li oni koji gube u ovim transparentnim utakmicama imaju prigovora. Oni ulažu svoj kapital, oni nalaze svoj interes ovde. Ako se oni ne žale na sprovedeni postupak privatizacije u tenderima, onda budite ubeđeni da nema problema sa sprovedenim tenderskim privatizacijama.
Ono čega ima, a što sam rekao i juče, ima onih koji su tzv. gubitnici u tranziciji. Ko su gubitnici u privatizaciji? Gubitnici su nesposobni direktori, kao i oni koji znaju da neće ostati iza privatizacije na pozicijama na kojima se danas nalaze. Gubitnici su najposle i oni koji i dalje misle da politički mogu da učestvuju u ekonomskim tokovima.
Namera Vlade i ovog ministarstva jeste da što pre dobijemo strukturu privrede koja je dominantno privatna. Daću vam jedan podatak kako je danas. Danas, kada uporedo postoje privatna i društvena preduzeća, 58% ukupnog prihoda ili BDP-a stvara privatna privreda. Znači, 42% društvena privreda. Kada se poredi privatna i društvena prema stepenu zaposlenosti, 59% zapošljava društvena privreda, a 40% (manje od 41%) privatna privreda. Ko je efikasniji? Privatna privreda.
Pogledajte koliki je prihod po zaposlenom u privatnoj privredi, prihod po zaposlenom u društvenoj privredi i vidićete koji je mehanizam, odnosno koji je svojinski sistem efikasniji. Zato što je taj privatni svojinski sistem efikasniji, zato je u interesu da u tranziciji što je moguće više povećamo, proširimo privatnu privredu na postojeću društvenu privredu.
Niko nikada nije rekao da će privatizacija rešiti sve ekonomske probleme. Ne može da ih reši, jer onu armiju nezaposlenih kojih nije preko milion, nego je ispod 900.000, nije stvorilo Ministarstvo za privredu i privatizaciju u protekle dve godine, nego je to armija nezaposlenih nasleđena usled loše ekonomske politike u prethodnom periodu. Ne govorim o zadnjih 10 godina, govorim o zadnjih 50 godina.
Ta armija nezaposlenih jednim delom već radi u sivoj ekonomiji. Pritisak nezaposlenih nije tako veliki kako mnogi misle da jeste. Priznajmo da među tih 900.000 postoji 250.000 - 300.000 nezaposlenih koji su zaista nezaposleni. Za njih problem neće rešiti privatizacija, nego nova ulaganja i razvoj male i srednje privrede, tj. malih i srednjih preduzeća.
Pošto je ovde rečeno da se ne bavim privredom, evo da kažem koncept, generalnu strategiju, na koji način ovo ministarstvo rešava privredne probleme. Ako je neko mislio da će Ministarstvo za privredu i privatizaciju da bude glavni finansijer privrede u Srbiji, onda je on jednostavno pao na ispitu tržišne ekonomije, pao je na ispitu kako uopšte država treba da utiče na formiranje institucionalnih okvira za funkcionisanje efikasne privredne aktivnosti.
Ovo ministarstvo nije, niti će ikada finansirati investicionu aktivnosti ili kratkoročnu aktivnost preduzeća, ali ovo ministarstvo konstatuje da ne možemo da se oslonimo na lese fer i liberalnu ekonomiju, da kažemo 50 velikih sistema će svoj problem rešiti sami, na način da će to tržišna ekonomija uraditi.
Neka ti koji misle da tu država ne treba da bude uključena odu u Kragujevac, bolje rečeno, trebalo je da odu u Kragujevac u martu mesecu 2001. godine kada Zastava uopšte nije radila i da im saopšte poruku - s obzirom da nećemo da upravljamo privredom, izvolite rešite vaš problem. U martu Zastava nije radila.
Danas Zastava 120 automobila dnevno skida sa trake. Neko će reći malo u odnosu na 200.000 godišnje. Ja ću reći, strašno puno u odnosu na prosek postignut u poslednjih deset godina. Uzgred da vam kažem, Zastava je samo u prošloj godini proizvela daleko više nego što je ostvarila u periodu kada nismo imali sankcije, između 1996. i 1998. godine. Najveći nivo proizvodnje ostvaren je u prošloj godini.
Dakle, konstatujemo da veliki sistemi zahtevaju poseban tretman i subvencije u privredi, ali ne da bi se tim subvencijama kupovao socijalni mir, što je bila manija ranije, nego da bi te subvencije bile iskorišćene u službi restrukturiranja tih velikih sistema. Mi ćemo samo ove godine imati 20 velikih sistema kod kojih će proces restruktruiranja u potpunosti biti završen.
Nema korupcije u procesu privatizacije, osim ako imate podatke i kažete konkretno, javno, ova transakcija je sumnjiva. Pozivam vas, kao što sam sve u štampi i čitavu javnost pozvao, bude li ijedan slučaj, jedan slučaj netransparentne prodaje bez konkurencije, sprečavanjem kupaca, nedozvoljavanjem da kupci podnesu ponudu za tender, za aukciju u definisanom roku, taj iz agencije, iz ministarstva koji to radi snosiće najoštrije sankcije. Takovog slučaja nema i zato se ovde priča generalno, priča se prazna priča, a ne navode se nikakvi dokazi.
Molim vas, recite koji problem je postojao? Bilo je problema u Crvenki, ali neizazvani ministarstvom i agencijom, nego otud što bi mnogi direktori društvenih preduzeća želeli da ostanu doživotno nekontrolisani, da nemaju vlasnika, da mogu da budu gazde u svojoj prćiji. Žao mi je, neće moći. Postoje rokovi za realizaciju privatizacije.
Moja poruka jeste još jednom i ovo je poruka pre svega javnosti: jedno je priča, jedno je generalni populizam, a drugo su konkretne stvari i proces koji se dešava.
Mnogi su rekli, šta je to urađeno? Urađeno je upravo onako kako smo i planirali. Mi smo rekli, krajem 2001. godine naš plan jeste da u 2002. godini imamo 250 preduzeća na aukciji i da otvorimo 70 tenderskih procedura, od čega 50 investicionih tendera. Dakle, 280 preduzeća su prošla kroz proces aukcije u prvoj godini, u toj 2002. godini, a od toga 230 preduzeća su uspešno privatizovana. Do dana današnjeg imamo 25 uspešno realizovanih tendera i isto toliko u proceduri.
Rekli smo tada, nije proces privatizacije podeljen ravnopravno u četiri godine. U prvoj godini se grade institucije. Znate zašto se grade institucije: da bi priča o korupciji, o netransparentnosti, o nejavnosti bila samo prazna priča kakvu ovde već dva dana slušamo, odnosno da bi se proces privatizacije do kraja odvijao u skladu sa osnovnim načelima iz člana 1. zakona - jednakost svih kupaca, konkurencija, transparentnost, javnost i najposle tržište kao vrhunski mehanizam i vrhovni gospodar koji određuje kolika je vrednost jedne kompanije. Hvala.