Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo Šesto vanredno zasedanje Narodne skupštine Republike Srbije u 2003. godini.
Prema službenoj evidenciji današnjoj sednici prisustvuje 120 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da imamo kvorum potreban za rad i obaveštavam Narodnu skupštinu o odsutnosti narodnih poslanika.
Sprečeni su da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Radmilo Mišović, Zaharije Trnavčević, Velimir Simonović, Zoran R. Anđelković, Slobodan Pavlović, Vojislav Došen, Ratimir Svirčević i Miomir Tadić; (pre podne) Stanko Kovačević, a (zakasniće) Miloš Lučić i Bojan Pajtić.
Obaveštenje o ostavci narodnog poslanika.
Primili ste ostavku dr Vojislava Šešelja na funkciju narodnog poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije i izveštaj Administrativnog odbora povodom razmatranja ove ostavke, sa predlogom da Narodna skupština, na osnovu člana 88. stav 1. tačka 2. i stav 2. i 3. Zakona o izboru narodnih poslanika, konstatuje prestanak mandata narodnom poslaniku dr Vojislavu Šešelju.
Saglasno članu 88. stav 1. tačka 2. i stavovima 2. i 3. Zakona o izboru narodnih poslanika, Narodna skupština, na predlog Administrativnog odbora, konstatuje da je prestao mandat, pre isteka vremena na koje je izabran, narodnom poslaniku dr Vojislavu Šešelju, izabranom sa izborne liste Srpska radikalna stranka - dr Vojislav Šešelj.
Saglasno Zakonu o izboru narodnih poslanika izvršiće se popunjavanje upražnjenog poslaničkog mesta u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O PRIVATIZACIJI (nastavak u načelu)
Podsećam Narodnu skupštinu da su na jučerašnjem delu sednice, nakon uvodnog izlaganja koje je o Predlogu zakona podneo predstavnik predlagača Aleksandar Vlahović, ministar za privredu i privatizaciju, narodni poslanici Đorđe Mamula, Slobodan Tomović, Slobodan Adžić i Miodrag Stamenković obrazložili mišljenje koje su izdvojili na sednicama nadležnih odbora.
Da li još neko od narodnih poslanika, koji su izdvojili mišljenje na sednicama nadležnih odbora, želi reč?
Reč ima narodni poslanik Branimir Trajković, takođe izdvojio mišljenje.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću kratko da obrazložim zašto sam izdvojio mišljenje na Odboru za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom.

Jula 2001. godine, kada je razmatran Predlog zakona o privatizaciji, kao jedan od osnovnih razloga za predložena rešenja navedena je želja da se izbegne besplatna podela akcija, a za strateškog partnera dovede strani ulagači sa neophodnim svežim kapitalom. Ujedno je sa ovim zakonom, što je veoma važno, trebalo da idu i zakoni o denacionalizaciji i ekstraprofitu.

Sudbinu ovih zakona znamo i sami. Zakon o ekstraprofitu se više i ne pominje. Još je Vlada Srbije najavila i dolazak najmanje 10 od 100 najvećih multinacionalnih kompanija do kraja 2002. godine. Na taj način savremena tehnologija, moderna ekološka rešenja i novi uposleni kapaciteti omogućili bi da se preko tih velikih kompanija Srbija predstavi novim proizvodima na tržištu Evropske unije.

Danas smo svedoci da od toga nema ništa; niti ima tih velikih multinacionalnih kompanija, niti izvoza na tržište Evropske unije, ali zato imamo prodaju društvenih preduzeća na kredit domaćim investitorima. Takva preduzeća otplaćuju se iz tekućeg poslovanja.

Gde je tu svež kapital? Bojim se da će nakon dve do tri godine veći deo ovako prodatih firmi postati vlasništvo banaka koje su davale te kredite. Dakle, postavlja se pitanje da li ovaj model privatizacije, i protiv volje kreatora ovog zakona, klizi u besplatnu privatizaciju? Setite se samo onih šećerana koje su prodavane za tri evra.

Zašto ovaj proces ne teče onako kako je ministar obrazlagao u leto 2001. godine? Pretpostavlja se zato što nema pravne sigurnosti i garancija za strani kapital. Ne postoji prijateljsko okruženje za dolazak stranih investitora. Time je izostala ekspanzija malih i srednjih preduzeća. I Vlada Srbije je tome doprinela, zato što je novcem dobijenim od privatizacije krpila budžet, umesto da je "mekim kreditima" pomogla razvoj malih i srednjih preduzeća. Tako je propustila šansu da sektor malih i srednjih preduzeća upotrebi kao amortizer za zapošljavanje radnika koji su ostajali bez posla.

Sigurno je da će se građani upitati za razlog ovakvih rezultata u dosadašnjem procesu privatizacije. Odgovor je precizan i jasan - politička nestabilnost Srbije, nepoštovanje zakona, krađe poslaničkih manda, vladavina uredbama i nesprovođenje institucionalnih reformi - negativna slika Srbije u svetu.

Zakon o denacionalizaciji, koji je DSS u jesen prošle godine podnela Skupštini Republike Srbije, nije stavljen na dnevni red. Pitam se zašto? To je ujedno i odgovor na pitanje mojim Kruševljanima koji me svakodnevno pitaju šta je sa zakonom o denacionalizaciji.

Za sva napred navedena pitanja i nedoumice ne može se naći rešenje još većom centralizacijom u posutpku privatizacije, koja se nudi ovim izmenama i dopunama Zakona.

(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje vremena.)

DSS neće glasati za ponuđene izmene i dopune Zakona o privatizaciji; tražimo da se podvuče crta, sagledaju rezultati i oceni ispravnost i svrsishodnost ovog modela privatizacije.

 

Reč ima narodni poslanik Slavoljub Matić, koji je izdvojio mišljenje na sednici odbora.

Koleginice i kolege, izdvojio sam mišljenje na Odboru za finansije, pa o razlozima za to i glasanju protiv Predloga zakona moram da dopunim izlagače iz DSS-a.
Bez valjanog zakona o denacionalizaciji nema prave privatizacije. Svako ko se uključio u ovaj proces na bilo koji način, lično to vidim preko učešća lokalnih samouprava, dobro zna da nema ozbiljnog kupca ukoliko nema pravne stabilnosti. Ona počiva i na odgovarajućem zakonu o denacionalizaciju, zato što svaki ozbiljan kupac hoće da zna čije kupuje.
Niko ozbiljan neće da kupuje tuđu dedovinu, koja je 1945, 1946, 1947, 1948, 1952, 1953. oduzeta od ranijih vlasnika, što znači da nema valjane privatizacije bez denacionalizacije. To je nešto na čemu mi uporno insistiramo u ovom domu, kako bi što pre doneli zakon o denacionalizaciji.
Takođe, kada je u pitanju Zakon o privatizaciji, pravo je vreme, nakon funkcionisanja onog zakona koji je i dalje na snazi, da postavimo osnovna pitanja, a to je kako se sprovodi privatizacija, tempo (niko u ovoj Srbiji nije zadovoljan brzinom), potom cena po kojoj se prodaju preduzeća, poreklo novca kupaca, koncentracija kupaca tj. pitanje da li postoji uopšte tržište kupaca, na koji pravi način možemo da izvagamo cenu tih preduzeća bez potražnje. Svakako da ne dobijamo pravu, već imamo sniženu cenu, maltene je ravna nuli, pa ne omogućava da se pojedine stvari iz republičkog budžeta, tj. socijalni programi poboljšaju kako bi imali odgovarajući efekat same privatizcije.
Takođe, uloga lokalne samouprave. Rekao sam ministru pre nekih mesec i po dana da, dokle god smo čekali da Agencija za privatizaciju provodi čitav postupak privatizacije, nije bilo niti kupaca, niti prave prodaje, niti pravih informacija. Kada smo to spustili na nivo lokalne samouprave povećao se broj kupaca, s tim što svakako nismo zadovoljni tim brojem.
Takođe moramo da postavimo pitanje zašto Agencija za privatizaciju nije prisutna u svakom okrugu, zašto ne daje odgovarajuće informacije? Ministre, zašto nema agencije za mala i srednja preduzeća? Niti čujem, niti vidim tu agenciju u Braničevskom okrugu, niti postoji, a da ne pričamo o zastarelosti koncepta privrednih komora, skoro da u Srbiji ne postoje. Možda postoje na nivou Republike, međutim, u pravom životu ih nema, a svakako da su one jedan od faktora u okviru tog informisanja, barem kada je u pitanju privatizacija.
Što se tiče konkretnih promena zakona, prvi član u vašem predlogu daje još šire ingerencije državi, tj. Agenciji za privatizaciju. Ona ne samo što prati proces privatizacije, već je u mogućnosti, po ovom predlogu promene zakona, da prodaje kapital, odnosno imovinu.
Takođe, u članu 2. vašeg predloga je jasno da treba da dođe do promene vlasništva društvenog i državnog kapitala. U odredbi stava 3. ovog člana stoji da kupac kapitala ili imovine ne može biti domaće pravno lice koje posluje većinskim društvenim kapitalom. Ali se postavlja pitanje svrsishodnosti, odnosno šta ako se na takav način mogu stvoriti uslovi da privredni subjekt koji posluje društvenim kapitalom takvom kupovinom može dalje uspešnije obezbediti strateškog partnera.
Dalje, član 3. vašeg predloga promene zakona kaže da je predlagač tj. vi ministre znatno produžio rok za produžetak privatizacije, a da pri tom nije ponudio obrazloženje. Jasno je zbog čega se ovaj proces produžava. Postavlja se pitanje šta će se desiti sa preduzećima koja čekaju privatizaciju, da li će ona upasti u ovih godinu i po dana u stečaj i da li će se obezvrediti? Čini mi se da su mnoga preduzeća za poslednje dve godine i te kako izgubila svoju cenu na tržištu. Mislim da će ovo produženje, na kome vi insistirate, samo uraditi ono za šta niko u ovoj sali nije.
Toliko za razloge mog izdvojenog i negativnog mišljenja o promenama ovog zakona.

Da li narodni poslanik Petar Cvetković želi reč?
Izvolite.
(Zoran Ćirković: Replika.)
Ovo su sve poslanici koji su izdvojili mišljenja na sednici odbora i imaju pravo po pet minuta. Imaćete posle priliku kao šef poslaničke grupe. Imaćete 20 minuta, pa ćete pričati. Nema osnova za repliku.

Dame i gospodo, izdvojio sam mišljenje na Zakonodavnom odboru, kao i ostali poslanici DSS-a, iz više razloga, bez obzira što Zakonodavni odbor nije matični odbor za ovaj zakon. Da li je to Odbor za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom ili neki drugi od odbora u Skupštini, manje je bitno.
Bitna je činjenica da ovaj odbor za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom, a kažu da je matični i da je bio nadležan za razmatranje Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, nije prihvatio ovaj predlog zakona. Izgleda da ta činjenica nije bila dovoljna Vladi i gospodinu ministru da ovaj predlog zakona povuče iz procedure.
Predložio bih predlagaču, odnosno ministru i Vladi Republike Srbije, da ovaj loš Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji povuku iz skupštinske procedure i pripreme, nakon sveobuhvatnih analiza dosadašnjih učinaka privatizacije, bolji i kvalitetniji Predlog zakona.
Time će se postići dve veoma bitne stvari: dobićemo dobar i kvalitetan predlog o izmenama Zakona o privatizaciji, a ujedno, nije mala stavka, uštedećemo i značajna sredstva za raspravu o ovom zakonu, pošto smatram da neće proći u ovoj skupštini. Neće proći iz više razloga, a osnovni je da je ovaj predlog nekvalitetan i da mora biti mnogo bolji.
Za mene postoje najmanje dva razloga zbog kojih sam izdvojio mišljenje na Zakonodavnom odboru. Prvi se odnosi upravo na nadležnost Zakonodavnog odbora, odnosno usklađenost sa Ustavom i pravnim sistemom. Ovaj predlog zakona nije u skladu sa Ustavom, nije u skladu sa Ustavnom poveljom, nije u skladu sa Konvencijom o ljudskim pravima. O tome sinoć je nešto detaljnije govorio kolega Đorđe Mamula.
Na ovu temu vratiću se naknadno; drugi razlog zbog čega ne treba prihvatiti Predlog izmena i dopuna Zakona o privatizaciji je krucijalni: nema nigde u svetu, ni u ovoj zemlji, tako dobrog zakona o privatizaciji koji može da zameni lošu politiku Vlade, loš rad Vlade, loš rad ministarstva. Možemo uslovno reći i da je ovo najbolji predlog zakona, a nije tako.
Bitna je praksa, bitno je ponašanje Vlade, bitan je loš rad Vlade. Najbolji zakon ne može proizvesti dejstvo koje se njime želi, ukoliko izvršioci, a u ovom slučaju Ministarstvo i Vlada, ne rade po principima dobrog, kvalitetnog, odgovornog rada.
Postavlja se pitanje, ko ima prava da prodaje otetu, tuđu imovinu. Opšti je princip civilizacije i civilizacijskog društva, savremenih normalnih država, da je privatna svojina u neku ruku svetinja. Ko je ovlašćen da privatnu imovinu, oduzetu u nekim proteklim periodima uz manje ili više brutalnosti, sada prodaje.
Vlada i ministarstvo se pozivaju na rešenje prethodnog zakona iz jula prošle godine, gde se izdvaja 5% za naknadu ranijim vlasnicima. Imajući neke podatke, poznati su mi podaci Lige za zaštitu privatne svojine, a nemam razloga da tim ljudima ne verujem, to su naslednici ljudi kojima je brutalno oteta imovina, ako se izdvaja 5% u Fond i to ovim tempom kao sada...
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje vremena.)
... potrebno je sto godina da se isplati naknada svim vlasnicima kojima je imovina oduzeta. Dozvolićete, to je ipak predug period.

Da li se prijavljuje za reč narodni poslanik Miloš Todorović, koji je takođe izdvojio mišljenje na sednici Odbora? Ne. Hvala.
Prelazimo na raspravu predsednika poslaničkih grupa. Prvi se za reč prijavio narodni poslanik Dragan Marković, predsednik poslaničke grupe SSJ; zatim, narodni poslanik Žarko Obradović, predsednik poslaničke grupe SPS, pa narodni poslanik Zoran Ćirković, predsednik poslaničke grupe Nova Srbija. Potom narodni poslanik Stevan Gudurić, zamenik predsednika Narodnih socijalista. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, SSJ u svom programu vidi privatizaciju mnogo drugačije nego što to sprovodi Vlada Republike Srbije. Smatrali smo, ako se proda neka fabrika, da će veći deo sredstava ostati u opštini gde se nalazi, da će se napraviti neko novo malo, srednje preduzeće gde će ti radnici biti zaposleni. Međutim, to nije bio slučaj u dosadašnjoj praksi. Primena zakona, kako je to do sada radila Vlada Srbije, dovela je do velikog haosa u privredi i najverovatnije da će veoma brzo doći do socijalnog nemira, a akteri će biti oni ljudi koji su izgubili posao.
SSJ ima primedbu, konkretno, na član 20, gde se predviđa da samo 5% ostane u opštini od prodate fabrike, odnosno preduzeća. Uzeću primer Fabriku cementa, gde je prodato jedno prirodno bogatstvo; od toga 5% je veoma malo i od tih para ne može da se napravi ni jedno preduzeće da zaposli radnike koji su izgubili posao u cementari.
Šta je rezultat prodate fabrike cementa? Rezultat je sledeći: od 2.400 radnika 1.500 je ostali bez posla. To znači da se više neće puniti budžet Vlade Srbije od poreza na dohodak i da će se smanjiti priliv u budžet opštine Paraćin. To nije bio dobar investiciono-socijalni program.
Jednom sam rekao ministru za privatizaciju i baš sam kritikovao taj član koji kaže da će fabrika biti prodata onom ko ima najbolji investiciono-socijalni program, a ne onom ko da najviše para. Kao trgovac gledam da prva stvar bude ko da najviše para. A šta je to dobar investicioni program? Da li je dobar investicioni program da 1.500 ljudi, puta četiri člana porodice, znači 6.000 ljudi ostane bez hleba u opštini Paraćin. Konkretno, samo 920 radnika radi u opštini Paraćin.
Dalje, gospodine minstre, postoji član u Zakonu o privatizaciji da onaj ko kupi fabriku najmanje pet godina ne može da je otuđi, ni deo te fabrike. Međutim, to nije slučaj u cementari. Kupac je već jedan deo fabrike prodao.
Postavlja se pitanje, kako će privreda u Paraćinu da živi? Velikom broju malih privrednika, njih 50 su vršili raznorazne usluge cementari, danas je opao promet.
Sada vas pitam ministre, da li je smanjena cena cementa? Ne. Vi ste nekada govorili da se vrše jeftinije nabavke inputa i repromaterijala i na taj način će biti cement jeftiniji. Niti je, ministre, cement jeftiniji, niti Vlada Srbije ima neku perspektivu, sem jednokratne upotrebe koja se zove priliv u budžet, za radnike ranije zaposlene u cementari.
Znam, vi ćete izaći za govornicu i reći ćete da su oni uzeli od 7.000 do 10.000 evra. To je veoma mala cifra da oni mogu da otvore neko preduzeće. Početni kapital je minimum 50.000 maraka, toliko treba za jedno porodično preduzeće, da bi ta porodica mogla da krene da radi.
Nisu ni kreditno sposobni, što je još najgore, u proseku od 10 do 15 godina tim ljudima treba do penzije, šta će ti ljudi sutradan, kada ostare, od čega će da žive, gospodine ministre? To gledam kao privrednik. Kada ste vi vršili prezentaciju programa u našem kabinetu, to pitanje sam vam postavio i tada, a sada se pokazalo da smo mi iz SSJ bili u pravu, jer sam vam rekao da postoji veliki broj poslodavaca u SSJ i da treba da prihvatite one amandmane koje smo mi predložili, a vi do dana današnjeg niste prihvatili.
Navešću vam, gospodine ministre, šta je još privatizacija, na način kako se vršila, donela u opštini Kragujevac. U opštini Kragujevac trenutno čeka na posao 23.000 ljudi, 9.000 su na Zavodu za zapošljavanje, 6.000 mladih ljudi svake godine, odnosno krajem ove godine završiće srednju školu, odnosno fakultete. Kada se to sabere, to je negde oko 38.000 ljudi, gospodine ministre. U Kragujevcu oko 38.00 ljudi ne radi, zato što program privatizacije nije dobar.
Šta je još privatizacija donela Srbiji - štrajkove u preduzećima. Vi pitate gde? Evo - štrajk u Kragujevcu, štrajk u Prokuplju; danas će vam blokirati u Prokuplju; pa mnogo gradova ima, ne mogu da popamtim sva preduzeća; zatim štrajk u Smederevskoj Palanci. Da li vam je poznato da u Smederevskoj Palanci postoji štrajk, da u Prokuplju, gospodine ministre, postoji štrajk?
E sada, gde idu pare, gospodine ministre, od privatizacije - kao privatnik, ako želim da prodam, a imam tri objekta, pa želim jedan da prodam, onda ću reći - jedan ću prodati da se razdužim, ako nešto dugujem (očigledno da je država nešto dugovala pre nego što ste vi došli na vlast), drugi ću prodati da kupim repromaterijal, a treći ću zadržati za sebe. Vi ste prodali sve, a ništa od ovoga niste uradili. Znači, pare idu u budžet za penzije, penzije nisu povećane, gospodine ministre, manje su penzije u ovoj godini nego u prošloj; još ako pogledamo kolike su poljoprivredne penzije, gospodine ministre, u proseku su 1.000 dinara, a kasne po 20 i nešto meseci.
Da li je, gospodine ministre, iz budžeta od prodatih fabrika povećana plata u zdravstvu - ne. Stalno vam zdravstvo šalje dopise da će da štrajkuje, da su i njima male plate, a vi kažete da nemate odakle. Kolike su plate u policiji, u prosveti, gospodine ministre? Juče slušam vaš mitingški govor, pa vas i opravdavam što imate takav mitingaški govor, jer niste bili u Srbiji poslednjih 10 godina i niste bili kada su mitinzi održavani, ali pazite, to je dobro za uvo, ali bolno za dušu i srce, gospodine ministre. To sluša neki narod, pa gledaju i onda kažu - gde mi živimo, u kojoj državi mi to živimo?
Da su ove pare, gospodine ministre, date u proizvodnju postojećih fabrika, koje imaju dobar investicioni, socijalni i izvozni program, ali nijedna fabrika nije dobila (bar meni nije poznato) neki kredit od prodatih fabrika i da je stala na svoje zdrave noge.
Vi ste, gospodine ministre, juče rekli da smo mi jedna od najboljih zemalja u tranziciji i da smo morali da primenimo program, odnosno zakone ostalih zemalja koje su bile u istoj situaciji kao i Srbija i Jugoslavija, a podsećam vas da nijedna zemlja u tranziciji nije imala istu sudbinu i istu istoriju kao Srbija, jer je Srbija poslednjih 10 godina bila u izolaciji i imala nekoliko ratova, tako da niste mogli da nas upoređujete.
Kažete da vlada tržišna ekonomija, gospodine ministre. Nije tačno, vi lično pravite tržišnu konkurenciju našim prozvođačima u Srbiji, kako poljoprivrednim, tako i teškoj industriji. Konkretno, uvezli ste meso i sada je cena prasadi na pijaci od 60 do 65 dinara, tako da seljak ne može da kupi jedan džak koncentrata i da to pokrije kada proda prase. Podsećam vas da je praseće pečenje u našem restoranu jeftinije nego seljakovo prase na pijaci, a vi ste juče pričali kako je to dobro.
Vi kažete, gospodine ministre, kako vlada tržišna ekonomija kad su u pitanju preduzeća, pa kažete - evo, sve transparentno mi radimo u Srbiji, vidite, aukcijska prodaja, tenderska itd, pa uzmete knjigovodstvenu, a ne tržišnu vrednost, pa se onda proda preduzeće 25 do 30 puta jeftinije nego što je tržišna vrednost; a onaj ko ode na tender povede trojicu, četvoricu - bio je slučaj pre par dana, znate vi koje je to preduzeće u Jagodini, vrlo dobro znate - i samo se cena poveća jednom za 100 hiljada dinara.

Da li želite da koristite narednih 10 minuta?

        Bilo je i više, ali je bilo sramota od tih ljudi da urade tako. Znači, ne vlada tržišna ekonomija u Srbiji, a najveću odgovornost snosite vi zbog toga. Kažete da agencija ima pravo da raskine ugovor sa kupcem koji je kupio fabriku. Zašto sada ne raskinete ugovor sa kupcem cementare - zato što je otpustio 1.500 radnika; zato što je prodao deo te fabrike; zato što je, gospodine ministre, za sva vremena uništio više hiljada građana u Paraćinu, jer više neće imati gde da rade i od čega da žive.