Povreda Poslovnika.
Izvolite.

Moram da vas upozorim, gospođo Mićić, da ste povredili Poslovnik kad je predhotnik, Stevan Kesejić, bio za govornicom. Iznosili ste detalje iz njegovog privatnog života, što vam je zabranjeno Poslovnikom. Imam mnogo toga da prigovorim i vašem vaspitanju, i stanju vašeg duha, i stanju vašeg mozga, pa ne prigovaram zato što ću da povredim Poslovnik.

Narodni poslaniče, izričem vam opomenu zbog uvrede koju ste mi naneli.

Samo mi recite zašto je opasno da vama prigovorim na stanje vašeg mozga, a nije opasno da vi prigovorite Stevanu Kesejiću na stanje njegovog srca.  I, da mi dostavite spisak delova tela koji ne smeju više da se pominju za ovom govornicom.

Samo bih vas podsetila da ste vi imali zamerku što nisam znala da gospodin ima slabo srce, zato sam ga upozorila. To je bilo dobronamerno, a to ne može da bude izgovor da vi vređate druge, kao što radite uvek.
Reč ima narodni poslanik Rade Bajić.

Dame i gospodo narodni poslanici, negde sredinom 2001. godine za ovom govornicom sam rekao da ne vidim zbog čega tolika srdžba kada neko govori da ovaj zakon o privatizaciji, koji je predložio DOS, ne valja; radi se o sukobu dva koncepta privatizacije, SPS-ovog i DOS-ovog.
U čemu je razlika? Sada, nakon godinu i po, vidi se da je ogromna razlika, jer koncept SPS-a je išao na ruku onima koji su gradili i radili u fabrikama dodelom 60% besplatnih akcija, a ovaj je išao na brzu rasprodaju i na otpuštanje, odnosno ukidanje svih prava radnika kada su u pitanju preduzeća. Na moju sreću, a samo zbog toga što sam bio u pravu, kao i onih koji su ostali u fabrikama u najboljem slučaju, a na žalost onih koji su na ulici, pokazalo se vrlo brzo da su se stekli ekonomski elementi da mogu dati uporednu analizu koji je koncept ovde bolji i koji će pobediti.
Rekao sam da će doći vreme kada će oni na koje se odnosi, a pre svega sam mislio na radnike, da oni daju meritornu ocenu koji je koncept bolji. Na svu sreću nije prošlo ni godinu i po dana, a već su se pojavili elementi koji govori koji je koncept bolji. Kada je juče ministar desetine minuta ovde bajkoliko pričao, neko da je došao iznenada u ovu zemlju ili da je izašao ispod staklenog zvona, rekao bi da je ovde blagostanje. A da nije tako, ukazaću vam na nekoliko primera.
Po našem konceptu se privatizovalo ili predato radnicima na ruke nekoliko preduzeća koja danas spadaju (stigao ministar) u najbolje firme. Želeo bih samo da vam spomenem recimo Apatinsku pivaru, Hemofarm, Gornji Milanovac i još nekoliko firmi. Neka ministre, imate vi koje su danas najbolje firme. A da spomenemo one firme rasprodate u toku prethodne godine, da su pre svega ostvarena nikakva sredstva, a da su radnici izašli na ulicu.
Eklatantan primer kako ne treba prodavati firmu i kako ne traba nasilno privatizovati firmu, to je primer šećerane u Crvenki. Takva ista šećerana, a molim vas da ovo dobro upamtite, takva ista šećerana u Virovitici u Hrvatskoj prodata je za 20 miliona evra i za 10 miliona evra ulaganja investicija.
Prva ponuda na tenderu crvenačke šećerane je bila dva miliona evra i oko 11,7 miliona ulaganja u investicije. Tada su se žestoko radnici pobunili da se rasprodaje i rekli su: samo blesav ili potkupljiv čovek može prodati džabe firmu koja donosi profit od 15 miliona dolara godišnje, koja ima obrt 40 miliona dolara godišnje i koja ima još ostale prateće objekte - samo ribnjak vredan tri miliona, vozni park 1,5 miliona evra; može samo lud menadžer prodati firmu džabe.
To pišu vaše novine, potpuno im verujem, obzirom da ne bi smele izneti podatak da se kasnije, posle mesec dana nasilnog pokušaja, ponovo pojavila firma koja eto daje sada samo milion dinara više, tri miliona dinara, 7,5 miliona za investicije i nekoliko stotina hiljada evra u socijalni program.
Pre toga, boravili su radnici DB-a nekoliko dana u fabrici, boravili su predstavnici grčke firme i predstavnici agencije gde su radnike bukvalno prisilili da Skupština izglasa ovu prodaju. Rekli su im da će ostati bez posla, da će uvesti privremene mere i da moraju prihvatiti ovaj koncept.
To su vam "Dnevnik" od 18. februara i "Dnevnik" od 14. februara, izvolite pročitajte te podatke ministre, a ako nije tačno ono što su oni rekli, onda tu treba sud da radi.
Dakle, kada su pokušali da spreče prodaju i bukvalno poklanjanje najbolje fabrike, crvenačke šećerane, onda je prisilno usledila prodaja. Da li je to prava privatizacija? To će oceniti javnost i ovde poslanici ako budu hteli da se uhvate u koštac sa ovim problemom.
Podatak da ste prodali tri cementare za samo 138,9 miliona dolara, a da se 1996. godine za beočinsku fabriku moglo dobiti, toliko su nudili, 141 milion dolara, sasvim dovoljno govori o privatizaciji. To je podatak od 23. januara 2003. godine, u "NIN-u" je izašao. Ako "NIN" laže, kupio sam i prodajem po to.
Prema tome, da je ono što smo tvrdili, da će ogromna većina radnika ostati bez posla, da će se fabrike i to najbolje budzašto prodati za godinu i po se pokazalo potpuno tačno. Šta ćete sledeće godine prodavati? Verovatno kada prodate ovo što vredi i što je radilo kod nas, onda više nemate šta. Dokaz da je onaj koncept privatizacije bio daleko humaniji i daleko bolji jeste podatak da ove firme koje sam naveo i danas izuzetno dobro posluju, a ni jednog radnika nisu otpustile.
Želeo bih još nešto da vas pitam, kada je bio Zakon o ekstraprofitu, rekli smo da je to zakon koji ide samo na pojedince iz SPS-a, da bi u tom momentu skrenuli pitanje sa vaših problema. Šta ste našli? Našli ste nekoliko desetina kvadratnih metara više stanova da oporezujete. Sada ne pitate one što su u sivoj ekonomiji stekli desetine miliona evra kada se pojavljuju kao pečurke posle kiše da kupuju preduzeća, sada više nije bitno odakle im pare. Kada ispitate te odakle im pare, onda imate pravo da ispitujete i ostale.
Još juče ministar reče, ima struje. Pa, da smo mi sedam puta poskupeli struju, ne bi se trošilo 170 miliona kilovata dnevno, već bi je bilo dovoljno i po toj ceni sigurno i za izvoz. Toliko o tome koliko danas čega ima.

Reč ima narodni poslanik Dragiša Đoković, a posle njega narodni poslanik Petar Petrović.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, počeću rečima uvaženog ministra: kada kažem privatizacija, mislim investicije. Mi kada kažemo i kada čujemo tranzicija, onda mislimo na privatizaciju.
Pred nama su dopune osnovnog zakona u tranziciji koji u suštini menja postojeći društveni sistem, gde iz sistema dominantne društvenae svojine prelazimo u sistem privatne svojine, odnosno u kapitalistički sistem. Pitanje je na koji način prelazimo i u kom pravnom ambijentu? Da li je taj pravni ambijent dobar, da li su ovo ministarstvo i ova vlada napravili dobar ambijent, siguran ambijent, gde će se potencijalni ulagači i kupci osećati sigurnim?
Mogu vam reći da takav ambijent nije stvoren. Sećam se priča da će odmah u startu doći deset velikih stranih kompanija itd. Nažalost, tih stranih kompanije nema i nisu došle. Vlada se ni jednom nije udostojila da Skupštini podnese izveštaj o svom radu, kako po pitanju privrede ili privatizacije, tranzicije i ostalih reformi.
Malo su reforme zaostale, zapostavljene su malo. Jedine reforme su možda bile po pitanju duvana i asfaltiranja, ali i sada je to nešto zastalo. Kako ćete ohrabriti stranog potencijalnog kupca da dođe u jednu zemlju? Kako ćete ohrabriti narod da investira i ulaže, kada vi uspešne, čuvene doktore pravnih nauka i sudije Ustavnog suda dovodite u zabludu. Kako ćete tek zabludeti i zaludeti investitore i potencijalne ulagače kada ste uspeli da obmanjujete i zaluđujete pomoćnike ministra, a narod da sluđujete.
Jednostavno, kada smo pričali o donošenju zakona, pitao sam uvaženog gospodina ministra, da neće naša privreda otići po principu Hrvatske; da se ne stvore srpski tajkuni, budući vlasnici. Nažalost, sav ovaj proces ide ka tome i stvaraju se tajkuni, odnosno stotinak ili nekoliko stotina ljudi koji će biti vlasnici celokupne privrede Srbije.
To je ono što nije dobro i zato DSS između ostalog ne može da podrži ovaj zakon. Predlagač ovog puta izostavlja obavezu po ekstraprofitu. Znači, nije bitno kako je ko zaradio novac u sivoj, crnoj, beloj ekonomiji, jednostavno dajte pare i dobro ste došli.
Navešću vam konkretan primer, to je možda samo u ovoj zemlji moguće, jer je pre ministar želeo imena; ne znam da li je on direktor, volonter ili šta je, gospodin Svetozar Krstić, direktor Republičkog zavoda za tržište rada, već kupuje dve firme; za sada dve javno, a videćemo da li će ih još više kupovati. Siguran sam da je ministar Vlahović mnogo uspešniji, pametniji i sposobniji od njega, radio je u mnogo boljim firmama i ima više novca, a za sada nije kupio ni jednu firmu.
Prema tome, ne vidim kako neko ko je direktor privatne firme ili vlasnik, ili tako nešto, ujedno i direktor Republičkog zavoda za tržište rada, ujedno i kupuje novac. Dobro, čovek je uvek znao da bude u vladajućim partijama, odnosno u vladajućim koalicijama. Ti transferi se uvek dobro isplate i naplate.
Jednostavno, kada takvu poruku pošaljete kupcima, pošaljete strancima, oni vide, primera radi, u ovoj zemlji se ne poštuje mnogo zakona, čak ni Ustav, i onda nema ni tih investicija.
Kada pominjemo privredu i privatizaciju, uvek se zaboravlja privreda. Stanje naše privrede, ako izuzmemo energetski sektor i poljoprivredu, jeste nikakvo. Industrijske proizvodnje bukvalno skoro da i nema, rasta nema, oživljavanja nema, nema podsticaja i stimulansa.
Uzmimo "Zastavu", "Geneks", koji jedna od minornih stranaka DOS-a drži pod svojom kontrolom; danas ste pročitali da "Geneks" ide u stečaj. Možda se ta stranka bavi trovanjem pacova po srpskim zatvorima, ali srpskom privredom sigurno ne može da upravlja.
Jednu stvar nam je gospodin ministar ostao dužan, a mislim da bi red bio, ako kaže da je privatizacija uspešno išla, da je sve bilo dobro, a nezapaženo je prošla smena na čelu Agencije za privatizaciju. Jednostavno, ako je sve išlo dobro, zašto je gospodin Čupić smenjen, a postavljen je zamenik gospodina Vlahovića.
Ako je gospodin Čupić loše radio, kao što kaže transparentna Vlada, ona bi trebalo da objavi šta je to loše radio, kako, zašto i zašto je smenjen. A nije baš transparentno i nije baš lepo kada ministar svog zamenika postavi za direktora agencije, kojoj sada daje tako velika ovlašćenja, kao što su da prodaje kapital. Znači, agencija prodaje nešto što u suštini nije njeno, izbegava se subjekat privatizacije.
Ne znam da li se izbegava tako zbog nekog neposlušnog menadžmenta, da li je to samo zbog Fabrike šećera u Crvenki, koja nije htela da pristane na privatizaciju budzašto i na prodaju, ili zbog nekih drugih primera. U svakom slučaju, sada se agenciji daju velika ovlašćenja.
Takođe još jedan problem, na šta uvek ukazuje DSS, a to je pitanje prodaje otetog i tuđeg. Ne može se prodavati nacionalizovana imovina, bez tog zakona, bez pravične nadoknade i povraćaja te imovine. To se ne može raditi. Ako se 5% odvaja za nadodknadu bivšim vlasnicima, tim tempom sa 5% narednih 100 godina nećete vratiti imovinu onima kojima je oduzeta.
Na kraju, hteo bih da pitam nešto što nam je ministar obećao kad smo donosili zakon, da će se otvoriti kancelarija Agencije za privatizaciju u Kosovskoj Mitrovici, ne zato da bi se po našem zakonu, što je, čini mi se, diskutabilno, moguće ili nemoguće, sprovodila privatizacija na području Kosova i Metohije, već da bi se imovina države Srbije i srpskih firmi i banaka, koje su mnogo ulagale i mnogo dugova je ostalo srpskoj državi, ta imovina i te relacije zaštitile.
Vi znate, a ja ću vas podsetiti, da UNMIK ne može da raspolaže svojinom, da njegovo nije da vrši tzv. komercijalizaciju proizvodnih kapaciteta na Kosovu i Metohiji. Imate slučaj gde je u EPS-u sa Kosova i Metohije proterano 7.500 radnika, do 1. juna, a preko 7.000 najverovatnije ostaje bez posla. Oni su radili, imali su svoj doprinos u tom EPS-u. Sada od toga nema ništa.
Navešću vam i ostale primere - Trepča. Država Srbija zna ko je na čelu Trepče i kako radi, da sve radi protiv države Srbije, a dugovi Trepče su stotine miliona dolara, ostali su srpskim bankama, Jugobanci, Beogradskoj banci, srpskim kompanijama i uopšte Vladi Srbije. Zna se da se tamo rade kriminalne radnje, da se radi u korist UNMIK-a i Šiptara, a ne radi se u korist Srba.
Ta agencija je obećana, odnosno kancelarija za zaštitu, jer ne može ni (ne razume se) bilo ko da prodaje ono što nije njegovo. Obećana je još pre dve godine, od toga ništa nije bilo. Nadležni državni organi ne mogu da zamajavaju Srbe na Kosovu i Metohiji, da im obećavaju povratak vojske i policije, ali mogu da im omoguće da žive, da im zaštite njihovu, imovinu njihovih firmi i njihove države. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Petar Petrović.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pre nešto više od godinu i po dana u ovoj skupštini usvojen je Zakon o privatizaciji. SSJ je tada upozoravala da predloženi tekst zakona nije dobar i da neće doneti dobro srpskoj privredi, srpskim radnicima i uopšte srpskoj državi.
Pokušali smo tada, kao sada, da predloženi tekst Predloga zakona o privatizaciji popravimo amandmanima, kao i druge opozicione stranke. Na našu žalost, a pokazalo se na žalost i većine radnika i građana Srbije, nisu prihvaćeni i stupio je na snagu ovakav nakaradni Zakon o privatizaciji, koji Srbiji, srpskoj privredi i srpskim radnicima, državi Srbiji, ništa dobro nije doneo.
Šta nam je donela primena Zakona o privatizaciji za ovih 20 meseci? I pored nastojanja reformske vlade da na sve moguće načine pred svojim kontrolisanim medijima prikaže da je počeo da teče med i mleko u Republici Srbiji, nažalost, rezultati su sasvim drugačiji. Statistički podaci pokazuju, a to su objavljeni podaci Statističkog zavoda, koji je pod kontrolom ove vlasti, da u Republici Srbiji imamo pad industrijske proizvodnje u 2002. godini u odnosu na 2001. godinu, povećan broj nezaposlenih radnika za nekoliko desetina hiljada, onih evidentiranih radnika, pad kupovne, realne kupovne moći radnika i građana Srbije itd.
Svi građani Srbije su očekivali da će, pored onih 6 milijardi dolara, koje su čekale na granici Republike Srbije da uđu u ovu jadnu i napaćenu zemlju, pored donacija, dotacija itd, ući i strani kapital, da će se povećati i poboljšati standard radnika, da će se povećati industrijska proizvodnja i zaposlenost, da će mladi ljudi imati perspektivu.
Nažalost, još jednom ponavljam, ono na šta je upozoravala SSJ pokazalo se kao tačno. Od tog posla nije bilo ništa. Sada se postavlja drugo pitanje - gde su uložene pare od prodatih najboljih srpskih preduzeća, jer počelo se upravo sa prodajom najboljih srpskih preduzeća?
Naime, prvo se počelo sa prodajom srpskih cementara; njih je, uzgred budi rečeno, i najlošiji trgovac u Republici Srbiji mogao da proda. Znate, dolazim iz Pomoravlja i tamo pomoravski seljaci, kada zapadnu u krizu, obično na tržište ne izvode najbolju kravu, nego pokušaju da prodaju najlošiju da bi se spasili, da bi nekako svoje domaćinstvo poveli ka boljem.
Ovde se krenulo, u privredi Srbije, u privatizaciju, da se proda ono što je najbolje, što je i u ranijem periodu radilo dobro, gde su plate bile izuzetno dobre. Prosek plate u tim cementarama je inače bio daleko iznad proseka u privredi Republike Srbije. I, gde su se uložile te pare - umesto da su uložene u privredu, u proizvodnju, u nova radna mesta, u zapošljavanje, u razvoj i otvaranje malih i srednjih preduzeća, upravo se najveći deo tih dobijenih para ulaže u neprofitabilne stvari.
Uzeću samo jedan primer - od prodate Fabrike cementa u Velikom Popovcu, kod Paraćina, od onih malih para, onih 5% što je ostalo opštini Paraćin, gospodine ministre, ulaže se ovih dana 600.000 maraka u otvaranje lokalne TV Paraćin, pa se mi pitamo da li je moguće da se te pare, koje su sticali svi radnici i građani opštine Paraćin, ulažu u nešto što nije profitabilno? Ali, znate zašto se ulaže - zato što je tamo raspušten Odbor Demokratske stranke, uveden je neki poverenik i njegova je želja da se otvori TV Paraćin, da bi mogao stalno da se pojavljuje i valjda da reklamira, ili već šta drugo da radi, ovu reformsku Vladu, reforme koje su građane Srbije dovele dovde dokle su dovele.
S druge strane, govorilo se ovde da se od uzetih para od prodatih preduzeća ulaže u poljoprivredu. E sada, kao čovek iz SSJ, koji brine za poljoprivrednu proizvodnju i poljoprivredne proizvođače, koji od oslobođenja, mislim od Drugog svetskog rata, do dana današnjeg nisu bili u gorem položaju, da mi neko iz ministarstava za privatizaciju i poljoprivredu ukaže prstom i kaže gde su uložene, u koje to poljoprivredno dobro, u koje to poljoprivredno gazdinstvo, te pare?
Seljak nikada nije živeo gore nego što živi danas i nemojte da pričamo da se danas živi bolje, da su uložene pare u seljaka, u kredite. Gde su ti krediti? Gde su te pare? Nema ih, dame i gospodo, i to vi vrlo dobro znate.
A, gospodin koji dolazi iz Podunavskog okruga i koji zna da zaviri u tuđe dvorište (čiji se komentar iz sale nije čuo) i da priča šta se radi, bilo bi najbolje da izađe ispred radnika "Goše" iz Smederevske Palanke i da im objasni zašto 15 meseci ne primaju platu i zašto se njihovo kretanje prema Velikoj Plani i autoputu zove marš gladnih. Samo to neka objasni. Jer, upravo 18 i 20 meseci je kako se primenjuje Zakon o privatizaciji.
Govorimo o prodaji preduzeća po starom zakonu i po novom po realnim cenama, i ako gledamo na TV-u aukcijsku prodaju pojedinih firmi, videćemo da se mnoge firme prodaju po knjigovodstvenoj vrednosti, koja nema blage veze sa realnom tržišnom vrednošću.
Navešću samo jedan primer. U Beogradu je pre izvesnog vremena prodat deo jedne firme koja se podelila na tri dela za nekih 600 hiljada maraka, sa rokom otplate od šest godina, a ta firma se nalazi u srcu grada, ima par hiljada kvadrata poslovnog prostora i samo prodajom tog poslovnog prostora će taj novi gazda dobiti tri puta više para nego što je uložio. A ta firma nema gubitaka, nema ni neizmirenih obaveza, pa sada mi iz Stranke srpskog jedinstva pitamo - koje su to realne procene, koja je to realna tržišna vrednost prodatih firmi.
Govorilo se o ceni cementa ovde, pa moram i to da pomenem. Gospodin ministar je govorio da su inputi proizvodnje pali za 35% u Fabricu u Popovcu. Ako je tako, zašto novi gazda nije snizio cenu cementa bar za 15 ili 20%, da ne kažemo za 35%, ako su mu troškovi proizvodnje smanjeni za 35%. Valjda je to tržišno poslovanje. Smanjeni su ulazni troškovi proizvodnje, ali je zato cena ostala ista, a govori se da će biti i viša.
I na kraju, dame i gospodo, imam obavezu da vas kao zamenik predsednika poslaničke grupe Stranke srpskog jedinstva obavestim da sam upravo ovih dana od jedinog sindikata koji na najpravedniji način zastupa interese radnika i zaposlenih u Republici Srbiji, a to je od Saveza samostalnih sinikata Srbije dobio pismo u kome, između ostalog, upozoravaju - "sa našeg stanovišta je katastrofalno predloženo rešenje da se ništa ne pita onaj subjekt privatizaciji čiji se kapital, odnosno imovina prodaje". I, da ne čitam dalje, samo jedno upozorenje.
Sindikat traži da se iz procesa privatizacije izuzmu objekti za odmor i rekreaciju zaposlenih, te da se oni prenesu u svojinu sindikata u subjektu privatizacije, pre svega uvažavajući činjenicu da su građeni iz sredstava zajedničke potrošnje.
Taj sindikat upozorava da će, u slučaju da se ovakav nakaradn predlog zakona usvoji, to biti dodatni podstrek za iskazivanje već nagomilanog nezadovoljstva i inače obespravljenih zaposlenih, koji su u izuzetno teškom materijalnom i socijalnom položaju.
Dame i gospodo, iz ovih i mnogih drugih razloga SSJ ne može podržati ovaj predlog izmena i dopuna Zakona o privatizaciji, jer znamo i sigurni smo u to da će samo doneti još gore srpskom radniku, srpskoj privredi i građanima Srbije u celini.