Nisam čula da li narodni poslanik Tomislav Nikolić traži repliku ili kao predsednik poslaničke grupe.
Ministar se javio, a onda narodni poslanik Tomislav Nikolić.

Dame i gospodo narodni poslanici, neću se danas javljati često za reč zato što mislim da su kritike uglavnom generalne, bez ikakvih argumenata, a tamo gde se argumenti iznose, apsolutno su pogrešni.
Prvo, povod za javljanje je upravo poslednji diskutant i priča o Beočinskoj fabrici cementa, a pokušaću da objedinim sve druge kritike koje sam prethodno čuo. Tender za privatizaciju Beočinske fabrike cementa je zaista bio transparentan, ako hoćete i fascinantan.
Na tenderu za privatizaciju Beočinske fabrike cementa, koji je objavljen i u domaćoj i u međunarodnoj štampi, a nešto se ne sećam da smo ranije mogli da čujemo da se nešto privatizuje, kamoli da vidimo u štampi da je objavljeno, učestvovali su svi zainteresovani za kupovinu Beočinske fabrike cementa.
Tačno je da je postojalo tzv. ograničenje ko može da učestvuje, iz prostog razloga što smo ovde dali obećanje da je interes da velike firme kupuju strateški partneri. Između ostalog, dobili ste izveštaje, Odbor za privatizaciju, ova Narodna skupština, o tome kako su neki tenderi propali jer su se javili kupci koji ne ispunjavaju sve uslove.
Beočinska fabrika cementa je dobila najpovoljnije uslove, mereno po toni proizvodnje cementa, u poređenju sa čitavom Centralnom i Istočnom Evropom. Beočinska fabrika cementa sada ostvaruje najbolje rezultate u svojoj istoriji; mereno: prihod, profit, investicije.
Beočinskoj fabrici cementa pre privatizacije niko nije branio da iz tekuće likvidnosti izdvaja sredstva da investira u zaštitu životne sredine, da iz tekuće likvidnosti investira u podizanje tehničko-tehnološkog nivoa, pa se to nije desilo. Nije se desilo zbog toga što taj profit, ta likvidnost, tako kako se poslovalo, nije obezbeđivalo taj nivo potrebnih investicija.
U Beočinskoj fabrici cementa postoji garancija da pet godina nema otpuštanja. Isto važi i za cementaru Popovac. Svako ko dobrovoljno hoće da izađe iz preduzeća, izlazi uz otpremnine koje se dogovaraju između sindikata i kupca. Kolike su bile prosečne otpremnine u Beočinskoj fabrici cementra - između 25.000 i 30.000 evra, u zavisnosti od godina radnog staža. Slične otpremnine su bile i u cementari Popovac. Ako imate neke druge podatke, izađite i argumentovano recite.
Beočinska fabrika cementa danas, zajedno sa drugom cementarom, a to možete pročitati iz bilo kojih nepristrasnih analiza, najbolji je primer šta znači restrukturiranje tih firmi nakon privatizacije, onog časa kada imate privatnog vlasnika. Šta se zapravo dešavalo kod jedne, kod druge i kod treće cementare dok nije bilo vlasnika? Tačno je, mnogi su zakukali posle privatizacije, mnoge privatne firme su zakukale. Zašto? Zato što se sada nabavke u svim cementarama ostvaruju na osnovu konkurentnih ponuda, a ne na osnovu veza između direktora menadžmenta društvenih preduzeća i privatnih firmi.
Znate li šta je bio prvi potez u cementari Popovac, kada je došao novi vlasnik? Prvi potez je bio pismo svim dobavljačima i obaveštenje da se snižava cena nabavke za 35% i ko ne želi, neka se javi. Svega 3% dobavljača su odustali od daljeg snabdevanja cementare Popovac, 97% je nastavilo da i dalje radi sa cementarom Popovac, bez obzira što je cena njihovih nabavki snižena za 30%.
Koliko se onda razvlačilo u prethodnih 10-20 godina iz tog društvenog preduzeća i kakva je briga vođena o interesima, o profitu koji treba društveno preduzeće da ostvari? To neka zaključi javnost, a i vi sami zaključite. To se zove privatna svojina.
Kad imamo privatnu svojinu, onda privatno preduzeće od privatnog preduzeća ne može da krade, jer niko normalan neće pustiti onog drugog da zarađuje na grbači onog prvog, zato što je to njegovo, to je njegov atar. Onda se radi na sniženju troškova, a i te kako na zaštiti pravih radnika, koji su spremni da efikasno rade i zato da budu adekvatno nagrađeni.
Ne može više ni u jednoj cementari da se izlazi u toku posla i da se skokne na piće do kantine, ne može da se dolazi pijan na posao, mora da se nosi šlem iz razloga osnovne lične i profesionalne zaštite tih radnika. To se zove disciplina koju nam nosi tržišna ekonomija i, pre svega, privatna privreda. To je storija o jednoj, drugoj, trećoj cementari.
Zaista je tužno i prilično groteskno slušati savete kako nešto ne treba da se uradi, a savetodavci istovremeno ne nude alternativne načine kako ovaj proces može da se sprovede.
Juče sam vam rekao gde odlazi novac od privatizacije: u budžet. Iz tog budžeta se finansira, subvencionira i privreda, finansiraju se i socijalni programi za preduzeća. Tačno je, postoji više od sedam milijardi, pogledajte u Zakonu o budžetu razdeo Ministarstva za poljoprivredu, deo koji se odnosi na subvencije u poljoprivredi. To je sve tačno. Imali ste prilike o tome da raspravljate. Gospodo, višestruko veći iznos novca se vraća nazad privredi i koristi za finansiranje socijalnih programa, nego što je bio iznos budžetskih prihoda od privatizacije u prošloj godini.
Naravno, najgore je da država raspodeljuje novac i da se ponaša kao banka, jer kad država hoće da bude banka, onda završava kao što su i one četiri banke prošle godine završile. Kad država deli novac za privredu i osniva preduzeća, onda ta preduzeća najčešće završavaju u stečaju, onda je novac prikupljen od poreskih obveznika proćerdan i to država ne treba da radi. Ono što treba da radimo jeste da koristimo sve mehanizme za uspešnu, efikasnu izgradnju tržišne ekonomije.

Da li se još neko od ovlašćenih predstavnika ili predsednika javlja za reč?
(Stevan Ž. Gudurić: Replika.)
Nemate pravo na repliku. Ministar Aleksandar Vlahović je iznosio činjenice koje su njemu poznate.
(Stevan Ž. Gudurić: Govornik nije iznosio istinite podatke.)
On za istinitost podataka koje je iznosio za govornicom odgovara, i kao ministar za privredu i privatizaciju i lično, ako poštuje ovu Narodnu skupštinu. Niste pomenuti, nije komentarisano i nemate osnov za repliku.
Da li ima još predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa koji žele reč?
Reč ima narodni poslanica Zlata Đerić, ovlašćena predstavnica poslaničke grupe Nova Srbija.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, Nova Srbija nije zadovoljna ovim zakonskim projektom koji nam je ponuđen i ukoliko ne bude sluha za značajan broj amandmana, nećemo ga moći podržati.
O denacionalizaciji je ovde dosta govoreno. Insistirali smo i smatramo da je logično i pravedno, što će sigurno praksa pokazati, da se donese zakon o denacionalizaciji, da se nacionalizovana imovina izuzme iz procesa privatizacije. Ako se to ne učini, to će biti veliki problem. Problemi u procesu privatizacije već postoje. O tome su moji prethodnici već dosta govorili. Želela bih da ukažem na neke druge propuste.
Nama izuzetno smeta u ovom zakonskom projektu što se izuzimaju i marginalizuju u procesu prodaje preduzeća sindikati odnosno radnici; privatizacija teče između Vlade i kupca. To je izuzetno štetno i to ću vam argumentom, gospodine ministre, dokazati na jednom slučaju - doduše sada je dosta diskutabilan, da li je uopšte problem privatizacije i da li je to uopšte predmet privatizacije - a to je "Zastava".
Onog momenta kada se pojavio kupac uz Njukarko, odnosno kada se pojavio novi kupac, a to je Jukan iz Kanade, tog momenta je Njukarko, koji do sada važi za jedinog kupca, ponudio 25 miliona veću cenu, znači 175 miliona u odnosu na prethodnih 150.
(Aleksandar Vlahović: Posle 135, a prethodno je ponudio 130.)
Smanjio je cenu?
(Aleksandar Vlahović: To je investicija.)
Volela bih da objasnite, jer nas izuzetno interesuje upravo transparentnost o kojoj se govori. Ako je greška u novinama, to ćete morati u novinama i da objasnite.
Nas izuzetno interesuje, pošto se govori o transparentnosti, pošto se govori o nekim tržišnim vrednostima i zakonima, da li je moguće da se neka preduzeća od strateškog značaja privatizuju i van zakona. Opet mislim, gospodine ministre, na "Zastavu". Interesuje nas da li se "Zastava" prodaje tenderski ili na aukciji, pošto se u novinama pominje stalno ekskluzivitet ugovora koji postoji sa Njukarkom, a naš Zakon o privatizaciji ne poznaje ekskluzivitet.
Pominje ga, molim vas, predsednik upravnog odbora. Dokazaću vam. Ne novine, imam dokaz, to ću ministru da dostavim i molim vas, ekskluzivitet kod nas po zakonu ne postoji. Ako slučajno postoji ekskluzivni predugovor, ekskluzivitet se gospodo poslanici, a ovo kažem pre svega zbog građana koji ovo gledaju, plaća. Interesuje nas, da li je plaćen, koliko je plaćen i kome je plaćen naravno? To je ono što je bitno pitanje, gospodine ministre, jer je "Zastava" strateški interes ove države.
Dalje, da li se svim kupcima daju jednaki uslovi, to je tržište. Znam da je Jukan gospodinu ministru uputio pismo o namerama, 16. januara je bilo na vašem stolu, a odgovoreno mu je posle mesec dana, onog momenta kada je stupio u kontakt sa sindikatima i kada su oni počeli da traže da se pojavi još nekoliko kupaca. Svi smo mi neki sitni kupci i znamo, na pijaci ako je više kupaca, bolja je ponuda.
Prema tome, gospodine ministre, nas interesuje da privatizacija teče pravedeno i transparentno, da se ne desi još jedna šećerana "Crvenka", koju vam nikada neće ovaj narod oprostiti.

Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč? (Ne.)
Prelazimo na raspravu po redosledu narodnih poslanika, a prema prijavama za reč u načelnoj raspravi o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji.
Prvi prijavljeni je narodni poslanik Vlatko Sekulović, a posle njega narodni poslanik Miodrag Stamenković.

Poštovana gospođo predsedavajuća, kolege poslanici, gospodine ministre, izmene i dopune ovog zakona jesu prilika da se napravi rezime onoga što je učinjeno u periodu od juna 2001. godine, kada je donet ovaj zakon i usvojena ovakva koncepcija privatizacije preduzeća u društvenoj svojini, do danas. Početne teškoće - što su moje kolege iz SDP-a uočile kao članovi resornih odbora, zaduženih za privatizaciju i razvoj - uzrokovane su, pogotovo u prvoj godini, dosta kompleksnom strukturom koju je trebalo postaviti zarad realizacije jednog veoma ozbiljnog društvenog procesa kao što je ovaj.
Zato previše optimističke izjave u tom periodu, to jest date pre donošenja samog zakona, nisu u potpunosti realizovane. Međutim, svedoci smo svi da je u poslednjem periodu, a pogotovo od oktobra meseca, došlo do ubrzavanja procesa privatizacije. Ako se ova godina nastavi onakvim tempom realizacije kao što je to bilo u protekla tri meseca, odnosno dva meseca prošle godine, dobar deo planova Vlade i Ministarstva biće realizovan.
Navešću vam samo podatak, a ne znam da li je izrečen već ranije u diskusijama, da je od ukupnog broja privatizacija kroz aukciju nekih 42% realizovano samo u decembru mesecu 2002. godine. To ukazuje da proces ubrzane privatizacije kroz aukciju daje svoje rezultate.
Ako smo možda imali određene zebnje sredinom 2002. godine da li ćemo uspeti da veliki broj preduzeća u društvenoj svojini uspešno privatizujemo, odnosno da identifikujemo njihovog titulara, mislim da ovu godinu možemo posmatrati sa više optimizma, a pogotovo što se tiče aukcije.
Prema tome, generalna ocena SDP-a je da je proces privatizacije, uprkos početnim teškoćama, ipak ostvario rezultate koji zavređuju poverenje da će se u narednom periodu realizovati ciljevi koje su postavljeni.
Što se tiče predloženog zakona, njegova osnovna karakteristika je izvesno pojašnjenje, kako ga mi doživljavamo. Naime, u osnovnom tekstu zakona uvek se pominje - subjekt privatizacije, ne samo kao subjekt koji je imao određene ingerencije vezano za tehničku pripremu i kontrolu procesa privatizacije, već kao subjekta koji samog sebe prodaje.
Ima u jednom članu navedeno tamo da subjekt privatizacije prodaje 70% svog kapitala. Mislim da je greška učinjena od samog starta i možda je dobro što se ona ispravlja u ovom momentu, jer ne može taj subjekt samog sebe prodavati. To vam je ona greška kao kada napišete na kolima prodaje se opel askona", a ne "opel askona na prodaju. Neko drugi ga prodaje. Tako u konkretnom slučaju, vezano za ta preduzeća u društvenoj svojini, jednostavno nije stajala takva formulacija. Možda je ona izazvala dosta poteškoća u praktičnoj realizaciji.
Međutim, s druge strane, jedna od konsekvenci takvog stava bila je i famozna odredba oko trećeg potpisa kod ugovora. Vratićemo se ugovoru o kupoprodaji preduzeća kada bude konkretan razgovor vođen o amandmanu SDP vezanom za to. Ne kažemo da taj amandman ide u tom pravcu da se zadrži formulacija - subjekt privatizacije, nije to zamišljeno kao apsolutni imperativ. Nadam se da ćemo kroz diskusiju na samoj Skupštini kasnije izreći određene modele kao kompromisno rešenje.
Poenta u stavu SDP-a jeste da subjekt privatizacije mora da zadrži svoje pravo učešća u čitavom procesu privatizacije. To jeste, doduše, već predviđeno drugim članovima samog Zakona o privatizaciji u pogledu inicijative, pripreme dokumentacije oko privatizacije i tako dalje. Ali, smatramo da bi trebalo određena prava subjekata privatizacije garantovati i u samoj finalizaciji toga procesa, kroz tendersku komisiju ili drugačije, ako se već ne budemo dogovorili da zadržimo potpis subjekta privatizacije na samom ugovoru.
Izdvojio sam u načelnoj raspravi tu karakterističnu izmenu koju je predložio SDP zato što mislim da ona zadire donekle u sam duh i koncepciju ovih izmena i dopuna zakona, jer se upravo bolje definiše uloga subjekta privatizacije.
Još neka pitanja zaslužuju pažnju. Želeo bih ovom prilikom samo da istaknem da ćemo mi u diskusiji posebno voditi računa o pravima zaposlenih u preduzećima u postupku privatizacije, stečenim na osnovu nekih drugih zakonskih akata, a postoji mogućnost da se regulišu i u ovom zakonu.
Konkretno, smatramo da je prisutno preterano administriranje, iako potrebno od strane agencije, odnosno države u procesu privatizacije, ali ipak treba da ima izvesne granice. Kad smo svojevremeno razgovarali o posledicama izmena Zakona o preduzećima na saveznom nivou, vezano za ograničavanje određenih prava preduzeća u postupku privatizacije, tada smo imali u vidu, u tim raspravama, da postoji velika mogućnost zloupotrebe, kao i konkretni slučajevi zloupotrebe društvene svojine radi neke nelegalne ili nelegitimne privatizacije.
Međutim, to je jedna strana medalje, a druga mora da bude ta da ipak agencija ne bude preopterećena administriranjem preduzećima, nego da joj se postave možda neke objektivnije granice u kojima bi se ona kretala, sve u cilju kako bi ovaj proces bio što efikasniji.
Dakle, u načelu možemo da kažemo da je ovaj zakonski projekat prihvatljiv. Smatramo da će on doprineti dodatno pojednostavljenju i razjašnjenju određenih nejasnoća u prethodnom zakonu. Ima određenih članova za koje smatramo da ih treba izmeniti.
Imali smo, da kažem ovom prilikom, dosta dobru saradnju sa resornim ministrom. Nadam se da ćemo kroz diskusiju u pojedinostima imati prilike da još dodatno poboljšamo ovaj tekst zakona. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Miodrag Stamenković.

Dame i gospodo narodni poslanici, neću kukumavčiti zbog one replike, ali ću citirati ministra u onom delu koji govori o meni. Kada je reč o novčanoj nadoknadi bivših vlasnika, mene iznenađuje da poslanik koji je prethodno glasao za rešenje o novčanoj nadoknadi, implementirano u prvobitnom Zakonu o privatizaciji, sada dovodi u pitanje način kompenzacije bivših vlasnika.

Mislim da se u tom delu nalazi jedan veliki izvor za tzv. politički populizam, za demagogiju, a u suštini niko od vas nije spreman da izađe i da prenese iskustva drugih zemalja u tranziciji - na koji način su se odnosile prema problemu denacionalizacije. A propo toga, kad je bilo reči o novčanoj nadoknadi u Zakonu o privatizaciji, pre godinu i po dana, mi se svi dobro sećamo, gospodin ministar je rekao da se restitucija odnosi isključivo na pedesetak preduzeća sa čijim je bivšim vlasnicima, odnosno naslednicima, sklopljen dogovor da je jedina poštena nadoknada novčana; to jeste tačno, mi imamo dobro pamćenje, a nije se odnosilo i na ostalu imovinu, a ta imovina iznosi i milijardama dolara.

Dalje, gospodine ministre, demagog i populista, a znam mnoga iskustva zemalja u tranziciji, neka ću vam preneti. Uzgred, jedan sam od oštećenih naslednih vlasnika, naše je pravo da se borimo za svoju imovinu, a što se tiče iskustva, možemo o tome da govorimo danima. Preneću samo par poučnih.

Vi znate Avemark firmu, sa njom ste kontaktirali. Kad je gospodin pokušao da je kupi, ubrzo je odustao kad su počele da pljušte tužbe od bivših vlasnika zemlje, koji su ga tužili za nadoknadu. Normalno, ko god kupuje kradenu robu, mora mu biti jasno da će kad-tad, kao saučesnik u krađi, za to verovatno i odgovarati. To govorim i onima koji sada učestvuju u takvim procesima.

Drugi primer, na drugoj strani, malo je pozitivniji. Jedan moj prijatelj i kolega, bivši profesor Ljubljanskog univerziteta, a sada savetnik za program pri Evropskom savetu, dobio je 1992. godine u Sloveniji dva zamka sa par stotina hektara šume i livada, samo po jednom osnovu - njegova gospođa Katarina je iz tršćanske porodice Lazarini, neposredni, odnosno posredni naslednik Lazara Hrebeljanovića. Znači, potomci kneza Lazara mogu dobiti svoju imovinu, ali ne u Srbiji.

Kad je u pitanju ta imovina, za koju smo mi, bivši vlasnici, a čujem da ste i vi, i emotivno vezani, zato što su u nju ugrađeni životi naših predaka, nadam se i vaših, postoji tzv. afektivna ili nemerljiva vrednost; to je ono što nam niko ne može nadoknaditi. Kada prođete pored te imovine, pa se setite koliko je vaših predaka ugradilo u nju svoje živote, a onda su se u prethodnom vremenu baškarili na toj imovini neki drugi, sada neka nova manguparija, ali opet je to neko ko uzurpira tuđa prava.

Zato ponavljam još jednom, mi koji smo na ovim prostorima istrajavali vekovima, moja porodica sedam vekova, održavali smo srpstvo (ovo nije populizam), dok su neki bežali i zarađivali svoju imovinu po belom svetu, čak se to odnosi i na seobe Srba, izmicali su se sa ovih naših prostora, a naši su ovde ostajali, pa je svaki drugi-treći išao na kolac, trpeli su posledice, ali svojim ostajanjem su održali srpstvo na ovom prostoru.

Vi nas možete sada kvalifikovati da smo malo manje mondijalisti, da smo populisti, nacionalisti, tradicionalisti, da, kad nam kresne poneka varnica, jer se generacijama gomila, odnosno taloži nepravda, odmah govorimo jezikom mržnje. Ali, mi smo na ovim prostorima održali srpstvo i ako se borimo za svoja ognjišta i za svoja buduća pokolenja, da svoju imovinu na svom prostoru održe, mislim da smo potpuno u pravu.

Što se tiče ovog zakona, pokušali smo da udovoljimo delu našeg naroda - jer Liga za zaštitu imovine organizuje populaciju upravo ovakvih poput ministra i mene - čak i zvanično, evo, Odbor za finansije dobio je dopis SO Velika Plana, u kome se nama, a i Vladi, odbornici obraćaju sa molbom, zahtevom u nekoliko tačaka. U drugoj tački se kaže da se "odgovarajućim pravnim aktom ograniči promet nepokretnosti nacionalizovanih nakon Drugog svetskog rata".

Mi iz Nove Srbije smo pokušali da udovoljimo ovakvim zahtevima, intervenisali smo amandmanom na član 25, gde smo rekli da se kod prodaje vlasništva gde je većinski društveni kapital izdvoji deo imovine do koga se došlo nacionalizacijom. Nažalost, amandman je odbijen, ministar ga je pogledao i posle dve sekunde rekao - ne može.

E pa, izvinite, to je razlog što i mi nećemo glasati za ovaj zakon; i kod nas ne može.

 

Reč ima narodni poslanik Vojislav Janković.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, jedan sam od onih koji je pre 20 meseci sa ove govornice svojim glasom podržao donošenje Zakona o privatizaciji. Kako najdublje zadire u samu strukturu našeg drušva, kao jedan od najvažnijih zakona, sigurno  zaslužuje da se prokomentarišu iskustva iz njegove primene.
Za 20 meseci mi smo izvršili privatizaciju 470 preduzeća na osnovu ovog zakona; za celu deceniju pre toga završena je privatizacije svega šezdesetak preduzeća, a od toga su samo dva završila i postprivatizacionu fazu, tj. kod njih je izvršena koncentracija kapitala. Prihod koji je Srbija ostvarila prodajom u prvoj godini sprovođenja Zakona o privatizaciji iznosi 300 miliona dolara. Poređenja radi, Mađarska, kao primer uspešne tranzicije u prvoj godini privatizacije, ostvarila je od prodaje kapitala prihod od svega 11 miliona dolara ili 27 puta manje.
Investicije došle u Srbiju u prvoj godini sprovođenja Zakona iznose 335 miliona dolara. Opet u poređenju sa Mađarskom, gde je u prvoj godini investirano 20 miliona dolara, konstatujemo da smo imali 17 puta veće investicije u prvoj godini sprovođenja Zakona o privatizaciji.
Nema ozbiljnih i realnih afera u toku sprovođenja, tako da u stručnoj, pa i široj javnosti, u suštini postoji konsenzus da prema ovom zakonu treba i završiti proces privatizacije u Srbiji. Naravno da se praksa u sprovođenju uvek i iz raznih uglova može kritikovati, ali lično sam očekivao daleko više problema u sprovođenju ovog zakona, tako da su danas prisutne teškoće potpuno primerene dubini problema što se rešavaju ovim zakonom.
No, ovaj zakon ima određene slabosti i dobro je što te mane ovim predlogom popravljamo. Jedna od osnovnih, po mom sudu, proizlazi iz suštine i pristupa tog zakona. Zakon se bavi pre svega privatizacijom društvenih preduzeća i na neki način u drugi plan ostavlja privatizaciju preduzeća koja imaju titulara; mislim na privatizaciju državnih preduzeća.
Naravno da većinu javnih preduzeća nećemo privatizovati, većina i treba da ostane u svojini države, ali javna preduzeća imaju svoje segmente, delove, svoja zavisna preduzeća, a ona po svojoj prirodi jesu i treba da budu predmet privatizacije. To je bila jedna od ozbiljnih mana prethodnog zakona, jer je jedan njegov član govorio da nije moguća privatizacija zavisnih preduzeća mimo procesa privatizacije matičnog preduzeća.
Dobro je što predloženom izmenom upravo taj deo zakona menjamo i omogućavamo privatizaciju zavisnih preduzeća. Mana ovog predloga je nedovoljno sagledavanje posledica prodaje preduzeća sa titularom, u suštini državnih, a po statusu zavisnih u odnosu na svoje osnivače - javna preduzeća.
Prilikom potpisivanja ugovora postoje dve strane sa obavezama. Jedna je kupac, druga agencija tj. država. Međutim, prilikom prodaje zavisnih preduzeća postoji i treća strana sa obavezama, a to je osnivač zavisnog preduzeća.
Mi danas možemo da podelimo zavisna preduzeća u dve kategorije. Jedna kategorija su bivša društvena preduzeća koja su po raznim osnovama postala zavisna, najčešće usled znatnog duga javnim preduzećima, kada su praktično javna preduzeća svoja potraživanja pretvorila u kapital i postala osnivači tih zavisnih preduzeća; to su vrlo često klasična industrijska postrojenja, gde ne postoji javni interes i po svojoj prirodi su potpuno jasan predmet privatizacije.
Međutim, postoji i druga grupa zavisnih preduzeća: ona će se pojaviti u procesu restrukturiranja javnih preduzeća. Upravo tu postoji obaveza javnih preduzeća da danas kreiraju, dizajniraju ta nova javna preduzeća, da bi ono što ne predstavlja osnovni biznis u prvom koraku pretvorili u zavisna preduzeća, a u drugom prepustili privatizaciji.
Smatram da je mnogo bolje za nas ovde kao zakonodavca da stvorimo ambijent kako bismo stimulisali menadžment javnih preduzeća da hrabro i odlučno idu u stvaranje zavisnih preduzeća i njihovu privatizaciju, nego da očekujemo da država, kao nominalni vlasnik sve te imovine, bilo pritiskom bilo nekim dekretom, pokuša da stimuliše javna preduzeća da formiraju i privatizuju zavisna preduzeća.
Naime, postoji opasnost da tada, prilikom formiranja zavisnih preduzeća, ako rukovodstva javnih preduzeća ocene nepovoljnim ambijent za stvaranje i privatizaciju zavisnih preduzeća, da mi formiramo preduzeća kao bolesnike, da ih u startu opteretimo dugovima, potraživanjima, prevelikim brojem radne snage i da im poverimo poslove koji sami po sebi nisu profitabilni; ne treba da restrukturiramo javna preduzeća na taj način što ćemo loše poslove gurnuti u zavisna preduzeća, unapred znajući da su ona predodređena da propadnu.
Mislim da to svakako nije pravi način. Javna preduzeća treba da dizajniraju nova zavisna preduzeća sa namerom da dobiju dobre i kvalitetne poslovne partnere, ali za to je potreban ambijent. U tom smislu sam i predložio amandmansku korekciju ovog zakona. Naravno, govoriću o tome kada bude reč o amandmanima. Predlažem ministru da prihvati amandman i da na taj način doteramo Predlog zakona. Hvala lepo.