Gospođo Mićić, dame i gospodo narodni poslanici, smatram da je predsednik Skupštine povredio Poslovnik, iako nisam vičan ovim poslovničkim vratolomijama, ali član 96. stav 2. kaže - ukoliko se uvredljivi izrazi odnose na poslaničku grupu ili na političku stranku kojoj poslanici te grupe pripadaju, onda pravo na repliku ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe, odnosno predsednik poslaničke grupe.
Smatram da je bilo razloga, očiglednih razloga iz diskusije prethodnog govornika, gospodina Marinkovića, a jako mi je žao što je o njemu reč, da mi predsednik Skupštine da pravo na repliku, kao ovlašćenom predstavniku.
Pošto nisam od onih koji bi zloupotrebio Poslovnik, pa replicirao gospodinu Marinkoviću, tražiću da se Administrativni odbor o tome izjasni, a na osnovu stenograma, odnosno tonskih beleški iz izlaganja gospodina Marinkovića.
Drugo, reklamiram član 82. stav 6, odnosno sumnjam da postoji jedna trećina, odnosno potreban kvorum za raspravu o ovom zakonu o privatizaciji. Molim da se utvrdi da li imamo kvorum za rad.

Prvo, što se tiče člana, nije 96. nego 97, stavovi 1. i 2. Znači, ukoliko se uvredljivi izrazi odnose na poslanika koji je spomenut imenom, funkcijom ili poslaničkom grupom, takođe nije spomenuta poslanička grupa SPS. Dakle, nema povrede Poslovnika, a posebno zbog stava 3. koji ste propustili da navedete, da o tome da li ima pravo na repliku poslanik ili ne, odlučuje predsednik Skupštine. To je moje pravo i ja o tome odlučujem. Naravno, Administrativni odbor će se o tome izjasniti.
Što se tiče kvoruma, možemo da utvrdimo da li imamo kvorum.
Molim narodne poslanike da ubace identifikacione kartice u poslaničke jedinice.
Molim poslanika Dragana Maršićanina, vidim karticu u ruci, da ubaci karticu. Molim vas da poštujete Poslovnik. Poslaničku grupu DSS molim da ubace identifikacione kartice i da ne koristi ono što je opozicija radila na početku.
(Dragan Maršićanin: Molim vas da mi se izvinite.)
Nije bila, videla sam kako je držite u ruci.
Konstatujem da imamo kvorum, možemo nastaviti rad.
Reč ima narodni poslanik Radojko Petrić, poslanička grupa SPS. Sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Dragan Maršićanin, poslanička grupa DSS; eto još jednog razloga zbog čega treba da učestvujete u kvorumu, tražite da vas neko sluša, da govorite, onda morate da učestvujete i u kvorumu. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, poštovani poslanici, gospodine ministre, prilikom donošenja sada važećeg Zakona o privatizaciji juna meseca 2001. godine poslanici SPS-a u ovoj skupštini su uporno ukazivali na njegove loše strane. Ukazivali su da odabrani model neće uspeti.
Evo, nakon godinu i po dana njegove primene, sada svi vidimo da je odabrani način privatiziacije u Srbiji doživeo neuspeh. Očigledno je da je to uvidela i Vlada i predlaže izmene i dopune tog zakona. Nažalost, umesto da predloži ozbiljne izmene i promenu koncepta privatizacije, ona predlaže samo kozmetičke izmene u korist zaposlenih, a glavne izmene idu na štetu zaposlenih.
Konkretno, glavni deo predloga Vlade na izmene odnosi se na to da spreči zaposlene i sindikate da kroz socijalne programe zaštite zaposlene. Tačno, videćete. Zapostavljaju se interesi zaposlenih i bez saglasnosti agencije ne mogu da se menjaju ni odredbe pojedinačnog kolektivnog ugovora, nezavisno kako uspešno posluje dotično preduzeće. Vladi je važno samo da zaštiti kupce da dobiju jeftino društvena preduzeća i da se što više smanje obaveze prema zaposlenima. Zapravo, to je svrha predloga iz člana 6.
Dalje, u prednjem smislu je i predložena odredba u članu 11, gde se reguliše da ugovor o prodaji preduzeća, bilo putem javnog tendera ili javne licitacije, potpisuje samo kupac preduzeća i Agencija za privatizaciju. Izbacuje se odredba kojom je bilo predviđeno da se ugovor o prodaji smatra zaključenim kada ga potpiše i subjekat privatizacije. Očigledno u vidu Agencije, država preuzima u svoje ruke i ponaša se kao apsolutni gazda nad preduzećima i najvećim delom privrede Srbije.
Uzmimo za primer šta znači predlog u članu 8. da se broj članova komisije za aukciju smanji sa pet na tri člana. Da li to smanjuje prostor za sprečavanje korupcije?
Može se reći da je napravljen neki iskorak što je u članu 20. određeno da 50% sredstava dobijenih od prodaje preduzeća, po odbitku troškova prodaje, ide za finansiranje razvoja privrede. Iskorak je u tome što je određen taj iznos, jer do sada za tu osnovnu namenu moglo je da se izdvoji znatno manje. Nažalost, država posle ove izmene zadržava 40% sredstava za finansiranje deficita budžeta; drži se logike - privredi Bog šta da. Zadržava i dalje nepravičnu odredbu u članu 13. da zaposleni imaju pravo na akcije bez naknade do 35 godina radnog staža. Šta je sa onima koji imaju preko 35 godina radnog staža?
Vraćam se na osnovno pitanje, da je Vlada morala da predloži drugačiji način privatizacije, jer je ovaj očigledno doživeo neuspeh. Pogledajmo podatke da je od 5.000 do 6.000 preduzeća u društvenoj svojini za proteklu godinu i po dana privatizovano putem tendera svega desetak i putem aukcija možda 200 - 300 preduzeća. Ovom dinamikom privatizacija se neće završiti ne za naredne četiri godine, nego za deceniju i više. Predloženi rok od godinu i po dana što se predviđa da se produži, zaista ne znači u suštini ništa. Pa, zar Vlada nije shvatila manjkavost postojećeg zakona kojim pare od prodaje preduzeća idu državi, a ne idu za ulaganje da se preduzeće tehnološki osavremene i da se pokrene proizvodnja i zaposlenost.
Da li očekuje da će novi vlasnik tek tako da obezbeđuje nova sredstva za oživljavanje i za osavremenjavanje proizvodnje? Znači, izdvoji novac da kupi preduzeće, a sada treba drugi deo novca da obezbedi da osavremeni proizvodnju.
Država bi morala da se odrekne ovakvog modela privatizacije preko agencije, jer je izvršila potpunu centralizaciju. Odluke se donose u veoma uskom krugu ljudi. U celosti isključena je inicijativa samih preduzeća koja se privatizuju. Izgleda da ne vredi podsećati Vladu da država kao super-direktor nigde nije položila ispit.
Zar Vlada ne uočava da nije odabrala dobar način privatizacije i po tome što nema velike tražnje za našim preduzećima, ni iz inostranstva, ni u zemlji. Prodaju se najbolja preduzeća koja imaju dobru tehnologiju, sigurno tržište, dobar stručni kadar, dobro posluju. U stvari, nepotrebno se vrši njihova rasprodaja.
Šta sada činiti sa ostalim preduzećima. Hoće li se ona prodavati u bescenje? Da li neko stvarno želi da potpuno zaustavi proizvodnju, da stotine hiljada ljudi ostane bez posla, da bi se samo formalno završio proces privatizacije. Zar kroz nerazumno obaranje cena preduzeća i omogućavanje kupovine od strane sumnjivih, novokomponovanih biznismena, ne preti izazivanje opravdanog socijalnog bunta nezaposlenih radnika. Vrši se galopirajuće socijalno raslojavanje stanovništva. Na jednoj strani ostaje ogroman broj siromašnih, a na drugoj se stvara mali broj bogatih.
Zašto se ne odredi minimalna cena ispod koje prodaja ne može da se izvrši? Ukoliko se ne postigne ta cena da se da popust da preduzeća mogu da otkupe zaposleni radnici, uz razuman rok otplate od nekoliko godina. Sigurno je bolje da vlasnici preduzeća budu oni koji su u njemu već zaposleni. Bolje je jačati domaća preduzeća nego ih budzašto prodavati strancima.
SPS je za privatizaciju i najšire moguće akcionarstvo da bi se sprečila pljačka društvene svojine. Umesno je postaviti pitanje Vladi da objavi podatke koliko je do sada isplaćeno novca inostranim konsultantskim kućama i koje su to kuće. Gospodine ministre, nije tajna da se radi o velikim sumama novca.
Na kraju, ponovo naglašavam da je potrebno prići izradi novog zakona zasnovanog na pravičnim i efikasnijim načelima. Gradovi Bor i Majdanpek, gde su skoro štrajkovale na hiljade radnika koji su ostali bez posla, nisu jedini. Takvih gradova u Srbiji ima mnogo, kao što vidimo, svaki dan štrajkuju i svaki dan vrše blokade i tako dalje.
Taj očaj i beznađe ljudi mora se hitno rešvati. To se može postići samo pokretanjem proizvodnje i zapošljavanjem. Sadašnjim načinom privatizacije i vođenjem ekonomske politike poboljšanje se sigurno neće postići. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dragan Maršićanin.

Poštovani gledaoci, poštovani građani Srbije, jedan od prigovora na današnji akt mogao bi da glasi - Vlada, umesto da predlaže donošenje novih sistemskih zakona kojima bi bili zamenjeni postojeći, doneti za potrebe ranijeg društvenog i privrednog sistema, predlaže izmene zakona ovde usvojenog pre nepune dve godine, od ove tada legalne i legitimne Narodne skupštine.
Ovaj prigovor je delimično tačan, samo u prvom delu, jer je zaista Vlada Republike Srbije u potpunosti podbacila u svojoj pripremno-zakonodavnoj funkciji, ali svakako ne i opravdan u drugom delu. Naravno, potrebno je menjati one zakone što su se u praksi pokazali kao nedelotvorni i manjkavi, a to je slučaj sa Zakonom o privatizaciji.
To je ujedno i odgovor povodom čuđenja kako je moguće pre dve godine glasati za jedan model Zakona o privatizaciji, a sada promeniti mišljenje; naravno, kada konstatujete da su posledice primene tog zakona katastrofalne. Ne, nego ćemo valjda da istrajavamo, da uništimo sve.
Promena Zakona o privatizaciji je neophodna i hitna. Treba ovom prilikom skrenuti pažnju na jednu činjenicu - poslednjih meseci se negde zametnula reč koja se neprestano, nekih godinu i po dana ponavljala: reforma. Da li ste uočili da te reči nekako nema, čak ni na televiziji. Gde se ta reč zametnula - reforme, reformska vlada, reformske stranke, reformisti itd?
Jednostavno, ta reč je otišla u prošlost, nema je čak više ni na "Pink"-u. Naime, ništa se nije učinilo da se utvrdi cilj, sadržina, dinamika reformi, kao skup aktivnosti na temeljnoj sistemskoj promeni institucija, političkog i ekonomskog sistema, i to na onaj jedini mogući, valjani način, uz široki politički dogovor, uz dijalog sa reprezentativnim sindikatima, a ne onima što u Vladi sede kao ministri, sa predstavnicima poslodavaca.
Naravno, kada to ne učinite, ni u praksi od reformi ne može ostati ništa. Pa, u praksi od reformi i nije ostalo ništa. Najzad, i sama reč se iz upotrebe izgubila. To je prirodno i potpuno očekivano kad se ima u vidu, o tome dugo govorimo, da Republička vlada nikada i nije imala program, koncept reformi, da je po svojoj praksi, utemeljenoj na političkoj filozofiji predsednika Vlade, Republička vlada zapravo osnovna sistemska prepreka sprovođenju reformi, promena u Srbiji, da je duboko, nepopravljivo antireformska.
Pa ipak, reći ćete - postojao je izborni program DOS-a. Jeste, postojao je i program Vlade na nivou opštih mesta i smernica, ali je i on zapravo prvog dana rada Vlade odbačen. Vlada je tako neophodne i sveobuhvatne reforme svela na reformu privrede, a privredne reforme svela na privatizaciju.
Njenom predsedniku, kao najboljem ekonomisti među filozofima, sa poznavanjem ekonomije dovoljnim za netransparentnu mladalačku trgovinu belom tehnikom i šarenim rubljem, prigovarano je da je zanemario (to su prigovori pojedinih eksperata) institucije, njihov značaj i značaj reformi institucija.
Rekao bih da ta primeda nije tačna. On nije zanemario značaj institucija, već je te institucije sistematski, upravo što poznaje značaj institucija, sistematski razarao, uspostavljajući sopstveni model autoritarnog režima. Zato nema ni novog ustava, ni sistemskih zakona, ni legalne skupštine, ni reformi pravosuđa, ni reforme policije i kao sastavni deo reformi u Srbiji i privatizacija, koja je danas ovde na dnevnom redu.
Dakle, nema ničega od tih reformi što je za reforme najbitnije i što stvara ambijent da se uspešan proces privatizacije može izvršiti i zbog toga je to prava i sama suština rasprave koju danas ovde treba da vodimo.
S druge strane, ne da nema ovih sistemskih promena, nego ni Vlada Republike Srbije nema bilo kakvu ekonomsku politiku, ekonomski program. Jasno, kad nemate ekonomsku politiku, ne postoji bilo kakva strategija razvoja i u takvim okolnostima mi danas govorimo o privatizaciji.
Ovde je ministar Vlahović, nagnan visokim patriotizmom odrekao se bogate zarade i prihvatio da se žrtvuje za državu i da ovaj odgovoran posao, malo plaćen, mukotrpno obavlja, dakle proces privatizacije. Ali, žrtvujući se za domovinu, i to je za svaku pohvalu, ministar i Vlada u celini su zaboravili čak i na naziv tog ministarstva. Vaše ministarstvo se, ako se ne varam, zove Ministarstvo za privredu i privatizaciju.
Bilo bi dobro da jednom dobijemo izveštaj Vlade Republike Srbije, koji je po aktima dužna da dostavi Narodnoj skupštini, a za ove dve godine nikada nije dostavila, pa da vidimo šta se radilo u ovom drugom delu, i za to primate platu, koji se odnosi na privredu. Kakvo je stanje u privredi? Šta je sa tim malim i srednjim preduzećima?
O tome smo slušali od Slobodana Miloševića, o tome danas slušamo svakodnevno i od Đinđićeve Vlade (ako ne verujete meni, pogledajte ovaj OECD-ov izveštaj, to ste i sami pročitali) da je situacija teška i u daljem narednom periodu neće biti poboljšana, nego naprotiv, pogoršana. Smanjuje se broj malih i srednjih preduzeća, a bez njih nema mogućnosti da se oživi privreda, da se poveća proizvodnja u zemljama u tranziciji.
Dakle, svedene su reforme i sve ono što treba da budu na samo jedan segment, a to je privatizacija. Svodeći reforme na privatizaciju, Vlada se opredelila, to je taj zakon i model koji smo mi podržali pre dve godine, za model privatizacije koji je prevashodno prodaja. Samo manji deo se deli kroz akcije zaposlenima.
Prvo je pitanje - kakvi su rezultati postignuti za ove nepune dve godine, jer bez tačnog odgovora na to pitanje jednostavno ne možete ni ponuditi odgovor na to da li uopšte zakon treba menjati; a ako treba, šta i kako.
Mi predlažemo hitnu izmenu Zakona o privatizaciji. Naš odgovor je da su rezultati postignuti za ove nepune dve godine katastrofalni. Izabrani model prodaje preduzeća se pokazao kao promašaj, posledice su više nego ozbiljne, a istrajavanje na tom modelu nanosi nesagledivu i nepopravivu štetu. Zbog toga, istrajavanje na tom modelu je neodgovorno.
Ovo što sada govorim izrekli smo i pre osam meseci, predlažući izmenu zakona, ali na osnovu izmenjenog i novousvojenog modela privatizacije. Dovoljno je vremena proteklo, dovoljno je afera otvoreno, da se može izvući zaključak u pogledu transparentnosti, kao i činjenice, koju takođe OECD u svom izveštaju ističe, da je izabrani model najpodložniji mitu i korupciji.
U postojećim okolnostima koje, najkraće rečeno, odlikuje visoka ponuda, jer je sve na prodaju, i izrazito niska tražnja, institucionalna kriza i odsustvo pravne države, postojeći zakon ne treba kozmetički i tehnički popravljati, već je potrebno da se hitno usvoji nov model privatizacije i na njemu zasnovan nov zakon o privatizaciji.
Nov model, koji smo predložili pre osam meseci, treba da bude kombinacija modela utvrđenih zakonom iz 1997. godine i postojećeg zakona, dakle kombinacija prodaje i besplatne podele. Taj zakon bi morao da uvaži činjenicu da u uslovima veoma niske tražnje model prodaje u praksi prerasta u model rasprodaje i previđa podelu akcija zaposlenima.
Besplatna podela akcija u preduzećima privatizovanim na taj način, pored preduzeća od značaja izdvojenih za poseban program privatizacije putem prodaje, zamenila bi ovu današnju, faktičku besplatnu dodelu privilegovanim pojedincima, na šta se u praksi svodi privatizacija danas. Proces privatizacije bi se brzo, jednostavno i u potpunosti transparentno sproveo.
Na tržištu bi akcije naravno bile slobodno kupovane.
Potreba usvajanja novog modela proističe iz činjenice da se sadašnji model u postojećim uslovima pokazao kao štetan, sa sledećim posledicama: privatizacija je komplikovana i spora; cene po kojima se preduzeća prodaju su toliko niske da zapravo govorimo o rasprodaji, besplatnoj dodeli privilegovanim kupcima; privatizacija služi za pranje novca; postoji koncentracija kupaca, stvaraju se umesto državnih privatni monopoli; privatizacija je netransparentna i ponavljam - pogledajte izveštaj OECD-a - model je najpodložniji mitu i korupciji.
Gotovo da nije bilo tenderske prodaje koja nije prerasla u aferu. Sa predsednikom jedne stranke DOS-a koja podržava Vladu slažemo se u jednom jedinom pitanju, a on je rekao, gospodine ministre, da ćete nositi bukagije na robiji zbog prodaje Cementare u Beočinu. Radi se o jednom od predsednika stranaka koalicije DOS.
I, pored svega ovoga, najvažnije je sledeće - reforme se ne sprovode reformi radi, niti se privatizacija sprovodi nje radi. Cilj reformi, dakle i cilj privatizacije bi morao biti povećanje ekonomske efikasnosti odnosno privredni rast. Sadašnji model, potvrdilo se za ove nepune dve godine, u uslovima niske tražnje, potpuno je nepodesan za ostvarenje ovog cilja.
To što smo zahvaćeni tranzicionom recesijom, što je rast proizvodnje nedovoljan, odgovorne bi trebalo da opomene.
Najzad, zašto se onda Vlada opredelila da istraje na modelu što se u praksi pokazao kao štetočinski. Zbog toga što zapravo ništa od ovoga o čemu sam ovde pokušao da govorim Vladu Republike Srbije ne interesuje. Zbog toga što je digla ruke od svega, neodgovorna i nesposobna, izuzev od onoga što joj se čini da može da je održi na vlasti. Zato što ne samo da je reforme svela na privatizaciju, nego je i od same privatizacije, kao procesa, digla ruke. Ona je ne tretira i ne organizuje kao proces potpune vlasničke transformacije, a u funkciji privrednog rasta, ekonomske efikasnosti, već je u njenoj pažnji isključivo zadovoljenje dva interesa: jedan je popunjavanje budžetskih rupa a drugi popunjavanje privatnih džepova.
Vladu interesuje samo to da u periodu željenog, projektovanog trajanja mandata, prikrije posledice sopstvene nesposobnosti, privrednu krizu, socijalnu krizu, nagoveštenu budžetsku krizu, kako da se prodajom nešto vrednog pokućstva održi na vlasti, zapušavajući finansijskim injekcijama sve ono što je otvoreno kao posledica njene nesposobnosti.
Zato Vladu interesuje još samo prodaja nekoliko vrednih preduzeća - duvanske industrije, Jugopetrola, Telekoma, ne znam šta beše sa pivarama - da još godinu-dve održi prenaduvani budžet, uzme svoj deo, i da, kako se to u narodu kaže - zbriše.
Ministar je ovde juče govorio zaista briljantno. Školski primer manipulacije. Maestralno akcentiranje pojedinosti zarad prikrivanja globalnog promašaja. U vezi sa njegovim izlaganjem želim da dam nekoliko napomena.
Vladu strašno nervira kada čuje da se o postojećoj privatizaciji govori kao o rasprodaji, pa kažu - to je tržište. Ponudi se, pa ko ima plati koliko se na tržištu odredi. To je toliko, ne može se prodati skuplje. Naravno, radi se o goloj manipulaciji.
Ambijent, tražnja određuje cenu, a Vlada je upravo u onom delu za koji je takođe ministar obavezan a to je Ministarstvo privrede, učinila sve da se privreda obezvredi, da se stvori takav ambijent koji ne dovlači u zemlju inostrane investitore, da se namerno, svesno obori vrednost preduzeća i stvori ambijent da cena na tržištu onda naravno bude onakva kakva jeste - nikakva; dakle besplatna podela unapred dogovorenim kupcima.
Na samom kraju ću još reći nešto o toj transparentnosti i unapred izvršenim dogovorima. Ministar veli da jedni prigovaraju da proces privatizacije teče sporo, drugi da je prebrz. Po njegovom mišljenju, on se odvija baš kako treba. Izrekao je, po mom uverenju, neistinu. Inače bi bio dužan da objasni, ako teče baš planiranom dinamikom, zašto se onda produžava ovim predlogom izmena i dopuna rok za završetak procesa privatizacije. Nešto tu nije u redu ili možda ne umem stvari da shvatim. (Glasovi: Baš tako.)
Tako je.
Činjenica, broj preduzeća prodat prošle godine manji je i od planiranog i na televizijama najavljenog. Ali, da se ne poigravamo brojkama, jer ne izražavaju uvek suštinu stvari, bitnije je ovo - zašto se onda produžava rok ukoliko sve teče baš onako kako je planirano.
Klasičan primer manipulacije je i iznošenje visine prihoda od prodaje, za koji se onda kaže da je dvostruko viši od planiranog i mnogo veći od prihoda ostvarenog u Mađarskoj. To slušamo već dva dana. Poređenje sa Mađarskom je potpuno neumesno i sada bi trebalo potrošiti još 15 minuta da se o tome priča, jer su stvari neuporedive.
Ali, što se tiče duplo većeg iznosa od planiranog, to nije dokaz uspeha privatizacije, već neuspeha planiranja, s tim što se u slučaju planiranja budžeta za 2002. godinu svesno u zakon uneo nerealno nizak iznos, niži u momentu usvajanja zakona od poznatog iznosa za već ugovorene prodaje.
To je bila jedna Đelićeva sitna finta. Opet o razlozima možemo razgovarati petnaestak minuta, ali je činjenica da je u momentu kada je Zakonom o budžetu utvrđen prihod od privatizacije bilo poznato da će on biti više nego dvostruko veći.
Pored toga, ma koliko visok, iznos ništa ne govori i to je sledeća manipulacija o uspehu privatizacije, jer da govori onda bi se moglo reći da je privatizacija u vreme Miloševića uspešnija nego u vreme Đinđića, ako uzmemo podatke iz godine kada je prodat Telekom, pa kažemo - pogledajte koji su to iznosi bili, a pogledajte šta su sad Đinđić i Vlahović uradili.
Prema tome, nemojte da manipulišemo stvarima. Privatizacija u Srbiji je u ćorsokaku, ona je praktično stala, interesuje vas samo da prodate duvansku industriju i još nekoliko stvari; dobili smo poklone i na tome ćemo na kraju da se zahvalimo vašim strateškim partnerima. Dakle, o tome se radi. Pare će se od privatizacije uneti u budžet i jednokratno potrošiti na javne rashode, na skupu državu. Privreda će ostati mrtva. Šta će se prodati dogodine - ništa, jer ničega neće biti.
To je ta politika Đinđićeve vlade "posle mene potop". Juče je objavljeno, a danas ovde pomenuto, da je proizvodnja u januaru smanjena za 21%, zarade smanjene za 18%. Vi ćete reći - nije se radilo, pa se nije zaradilo. Pa, znate, i kad se ne radi prima se naknada po proseku. Kada se ne radi onda je proizvodnja manja, ali radili bi da su imali šta da proizvode, ali nema ambijenta, za to je Vlada odgovorna, da se radi, proizvodi i više zarađuje.
Prema tome, ne može se broj neradnih prazničnih dana odraziti na zarade, jer se one isplaćuju prema prosecima iz ranijih meseci; dosta, ljudi, više sa tim manipulacijama!
Što se tiče tih zarada, obavestite o tom podatku i predsednika Vlade čije cipele, viđene na slici sa donje strane, vrede pet prosečnih penzija.
Na kraju, jedno obaveštenje gledaocima: svi narodni poslanici su prekjuče ili juče dobili lep poklon od firme "British American Tobacco"; nisu svi, onda po izboru, onda sam verovatno izabran da ne bih govorio ovo što danas govorim. Poklon je lep.
Podsetio bih samo Vladu Srbije da je svojevremeno u pregovorima ovu firmu zastupao ekspert Stanko Subotić Cane. I evo nagradnog pitanja, a odgovor je lakše dati nego na novogodišnjem BK kvizu - ko će biti najbolji ponuđač na još neraspisanom tenderu za Duvansku industriju Vranje? A za Niš ćemo videti da li će biti "Filip Moris" ili imamo još neke probleme.
Zato, gospodo, govorimo sve manje o reformama, a sve više o kriminalu.

Reč ima ministar u Vladi Republike Srbije, gospodin Aleksandar Vlahović, vi imate prednost. Narodni poslaniče, dogovorite se; znači, ministar. Javnosti i istine radi, gospodin Maršićanin je izrekao neistinu, narodni poslanici nisu dobili poklone, a ako je on dobio poklon, šta da se radi.

Dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što prethodni govornik nije i dalje u sali, pošto je izrekao niz optužbi i neistina na tok procesa privatizacije i red je da sasluša makar odgovor, ako ništa drugo.
Najpre da iskoristim ovu priliku i da kažem da nema povlašćenih ni u privatizaciji "Zastave", nikakav ekskluzivni ugovor sa firmom "Njukarko" ne postoji, svi koji žele da konkurišu i da učestvuju u privatizaciji "Zastave" su dobrodošli. Voleo bih da imamo izuzetno jaku konkurenciju za privatizaciju "Zastave", ali nažalost realnost govori da nije tako.
Ovo što smo maločas čuli, a odnosi se na tok privatizacije u Srbiji i na predlaganje drugog modela, koji istina do sada nisam imao prilike da vidim, jeste klasična zamena teze.
Dakle, izrečeno je da je izabrani model privatizacija u Srbiji promašaj, da se radi o rasprodaji preduzeća, da je privatizacija spora, da su cene niske, da u privatizaciji učestvuje prljav novac, da je mito i korupcija na delu i da ima niz afera.
Naravno, iza ovih generalnih konstatacija nema apsolutno niti jednog primera: a gde je to gde je nastala afera; a gde je to gde je neko pokušao ili uzeo mito; a gde je to gde je firma unapred prodata i to dogovorom ministra, Agencije ili bilo koga drugog sa potencijalnim kupcem; gde je to obavljena netransparentna i nejavna privatizacija?
Molim vas, gospodo, svi vi imate prilike da gledate direktne prenose aukcija, svi vi možete da date posle primedbu samo na osnovu tih prenosa da li privatizacija teče javno i transparentno, a da ne govorim o tome da ova skupština redovno i mesečno prima izveštaje o svakoj pojedinačnoj privatizaciji, zajedno sa svim potpisanim ugovorima sa tim kupcima.
Prema tome, nije dobro izreći nešto što nije tačno, a za to kao alternativu ponuditi model što upravo vodi stvaranju ovih problema na osnovu kojih se kritikuje tekući model privatizacije.
Ako sam dobro razumeo, nekoliko kritika rasprodaja, tu je i pranje novca, ne vodimo računa o radnicima, zatim o investicijama, centralizujemo čitav model privatizacije. Hajde da uporedimo, javnosti radi, odnos vaučerske ili besplatne podele koji se nameće, a sa druge strane tekući model privatizacije i da ih provučemo kroz prizmu ovih kritika.
Rasprodaja; da li je rasprodaja kad se prodaje u javnoj utakmici ili je možda rasprodaja besplatna podela akcija koja će posle toga biti koncentrisana van berze; u Rusiji je to bilo za flašu votke, a ovde bi to bilo za flašu rakije.
Drugo, pranje novca; da li može da se dešava proces pranja novca u transparentnim aukcijama i tenderima, gde su potencijalni kupci unapred poznati, imenom i prezimenom; ili se pranje novca radije ostvaruje tako što se naknadno kupuju prethodno besplatno podeljene akcije. To je model koji se sugeriše.
Gde je pranje novca najviše pratilo privatizaciju? Tamo gde je bila vaučerska privatizacija, a imate niz primera. Imate primer Rusije, imate primer drugih zemalja gde je proces privatizacije obavljen tako što su besplatno podeljene akcije, a iza toga su upravo ti što su do novca došli na nelegalan način kupovali te akcije, ponavljam za flašu votke.
Najposle, imamo li mi savezni zakon za sprečavanje pranja novca i saveznu komisiju? Naravno da imamo. Mogu vam reći da veoma kvalitetno radi. Ta komisija unapred, pre svakog tendera, pre svake aukcije, dobija sve podatke o svim potencijalnim kupcima, o tome ko su, jesu li vlasnici firme, sa kog računa obavljaju plaćanje, kako su i na čemu su dosadašnji biznis zasnivali i onda se ti podaci prosleđuju komisiji.
Da li u privatizaciji možda učestvuju neki prethodno uključeni u tzv. privredni kriminal, a što nije iz delokruga pranja novca; možda, ne znam, o tome treba sudovi da nam kažu, i to svojim efikasnijim radom i sankcionisanjem onih protiv kojih postoji gomila podnesenih krivičnih tužbi, a svedoci smo da se na njima ništa ne radi.
Očekujem, naravno, da će ta efikasna sudska procedura identifikovati te što su u prethodnom periodu krali od društvenih preduzeća, a sada se eventualno pojavljuju kao kupci, pa će biti sankcionisani upravo preko imovine, koju eventualno mogu da steknu kroz proces privatizacije.
Dakle, pranje novca je obeležje vaučerske privatizacije, a ne prodaje, jer kod vaučerske privatizacije, vi ne znate ko vam koncentriše akcije, a kod prodaje i te kako znate ko su potencijalni kupci.
Zatim, socijalni programi; da li je veća briga o socijalnim programima u modelu prodaje ili u modelu vaučerske privatizacije? Jedan podatak: težina socijalnih programa privatizovanih preduzeća u prošloj godini izražava se cifrom od 110 miliona evra. Dakle, 110 miliona evra iznosi vrednost preuzetih socijalnih programa uz prvoklasne bankarske garancije. Ukupna vrednost investicija je 330 miliona evra. Taj odnos je jedan prema tri; znači, jedan prema tri - socijalni programi: investicije.
Ko vodi računa o socijalnim programima u vaučerskoj privatizaciji? Podelite akcije, one se posle toga prodaju jeftino, prljav novac učestvuje i na kraju ko dođe do koncentracije, nema apsolutno nikakvu obavezu u pogledu socijalnih programa. Da li je socijalno pravednija privatizacija prodaja, kada se pri tome vodi računa o radnicima što sutra treba da rade u tim preduzećima; ili vaučerska privatizacija, gde neko drugi bez ikakve kontrole obavlja koncentraciju akcija, postaje većinski vlasnik, pri tome bez ikakvih socijalnih obaveza, bez ikakvih obaveza za investiranje.
Sporo ili brzo; čak kada biste se danas odlučili za model vaučerske privatizacije trebalo bi vam najmanje godinu i po dana da pripremite sistem, da bi mogle u prvom delu da se te akcije podele na sve punoletne stanovnike, a iza toga bi vam trebalo najmanje 15 godina da prebolite muke koje bi vaučerska privatizacija napravila zbog kasnije pogrešne koncentracije kapitala.
Gospodo moja, mi imamo 1.000 preduzeća koja su proces privatizacije započela u prethodnom periodu, dominantnu besplatnu podelu ili prodaju sa popustom. Od tih 1.000 svega 55 je završilo proces do kraja. Znate koliko je koncentrisalo akcije iza toga? Svega dva preduzeća. Pitajte direktore u tim firmama, pitajte vlasnike, koliko treba vremena ovim preduzećima da dođe do koncentracije na način da ona bezbolno protekne za budućnost preduzeća.
Šta smo mi uradili; zabranili smo vanberzansku prodaju akcija da se ne bi mešetari pojavljivali, jer to je realna opasnost za ove prethodne privatizacione procese. Toliko o brzini vaučerske privatizacije, pravednosti, socijalnoj prihvatljivosti. A kada neko kaže da mi centralizujemo proces privatizacije, tu vidite ulogu jedne države. Vlade i zemlje u tranziciji se u tome razlikuju u svojoj uspešno ili neuspešno sprovedenoj tranzicionoj politici.
Država može da bude odgovorna, a može da se ponaša neodgovorno i da naizgled kaže - otvorićemo tržište i neka ono sve reguliše, podelićemo akcije. To je i te kako prihvatljivo, jer je lako složiti priču - izvolite, podelimo akcije zato što ste vi radnici zaradili, a ne interesuje nas šta će biti posle toga sa vama.
Šta se onda dešava? Onda neki investicioni fondovi koncentrišu akcije i guraju preduzeća u stečaj, a neodgovorna država kaže - mi nemamo veze s tim, to je već privatna svojina, to su privatne firme, to su privatni investicioni fondovi.
Šta kaže odgovorna država - ajmo da sačuvamo onoliko preduzeća koliko zavređuju da u budućnosti imaju mesta na tržištu i ajmo da im nađemo što je moguće bolje strateške partnere, privatne investitore; da nakon privatizacije pomno pratimo šta se dešava, pa ako neko ne ispunjava preuzete obaveze da ga kažnjavamo, tog kupca, da poništavamo privatizaciju; pa ako sve teče kako treba, a teče, verujte mi, onda imamo sigurno najveći deo privredne strukture transformisan na najbezbolniji način u novim sistem tržišne ekonomije.
Dakle, ne radi se ovde o centralizaciji, niti država želi da upravlja ovim preduzećima, nego se radi naprotiv o odgovornom sprovođenju tranzicione politike u delu privatizacije, jer nećemo da kažemo - neka Zastava i Bor sami reše svoj problem. Da li Zastava može sama da reši svoj problem bez uplitanja države? Da li Bor može da reši sam svoj problem bez učešća države, bez subvencioniranja, bez finansiranja, restrukturiranja, finansijskog, poslovnog, bez angažovanog učešća države u traženju strateškog partnera? Ne može. To je odgovornost, to nije centralizacija.

Određujem pauzu do 15 časova i popodnevni deo sednice nastavljamo raspravom po redosledu prijava za reč. Reč ima narodni poslanik Miloš Todorović, a posle njega narodni poslanik Stevan Kesejić.

(Posle pauze)

 

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, molim vas da radi nastavka sednice utvrdimo da li imamo kvorum.

Konstatujem da imamo kvorum i da možemo nastaviti rad.

Reč ima narodni poslanik Zeldžo Hurić, predlog po Poslovniku.

Uvažena gospođo predsedniče, dame i gospodo potpredsednici, uvažene kolege narodni poslanici, poštovani građani, za neki minut će tačno 15,48 časova, a to je ono vreme kada je tačno pre 10 godina u stanici Štrpce zaustavljen brzi voz iz Beograda, kojom je prilikom učinjen jedan zločin kada je, kao što znate, 20 putnika kidnapovano samo zato što su u svojim ličnim kartama imali imena koja nisu odgovarala tim zločincima. Dakle, nevini ljudi koji su zbog svojih imena stradali, otišli su zauvek, a da se ni dan-danas ne zna ko je to i zašto uradio.
Slušajući majku jednog od otetih, zaista ne mogu a da ne prenesem da je ona znala, kako reče, svom djetetu ne bi dala nikakvo ime. Bilo bi mu ime onako kako ga je ona čitavog života zvala, jer skoro da je bila zaboravila na njegovo ime. Eto, zbog tog imena njega nema više sa njom. Kaže, nema više njegovog pogleda, njegovog osmeha, nema njegove kose u njenoj ruci.
Dame i gospodo narodni poslanici, kao poslanik predlažem da ova skupština uputi apel istražnim i pravosudnim organima Republike Srbije i zajednice Srbija i Crna Gora da jednom definitivno stave ovaj slučaj kao svoj predmet i da se taj slučaj tretira onako kako zaslužuje, da ne bude, kao što je to bilo nedavno u Crnoj Gori, jedna obična farsa. Obzirom na ovu sadašnju vlast, siguran sam da će tako i biti.
Zahvaljujem se, ako imam za šta i da se zahvalim.