Gospođo Mićić, dame i gospodo narodni poslanici, da nastavimo ovu priču o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji i moramo iskomentarisati neke tvrdnje ministra, na koje mi gospođa Čomić nije dozvolila danas da mu repliciram, bez obzira što sam imao pravo.
Zato, kada pomene prethodnog govornika i kaže da taj govornik nije izneo ispravne činjenice, onda ćemo ovako kazati: ministre, kada budete doveli jednog što je u Beočinu dobio 30.000 evra, glasaću za svaki vaš zakon, ali pošto nema ni jednog koji je dobio 30.000 evra, onda ne mogu glasati za ovaj vaš zakon ili bilo kakav drugi, zato što jeste činjenica da su se dobijale otpremnine od desetak do tridesetak hiljada maraka, što je jako različito od evra. Zavisi od godina staža provedenih u Beočinskoj fabrici cementa i to su činjenice.
Isto tako, to dobrovoljno odlaženje je otprilike izgledalo da vam iz rukovodeće strukture ovako kažu - uzmi ove pare pa idi, inače ideš svakako, ali para nema. Da objasnim tu silnu otpremninu. Po ugovoru pet godina nema tehnološkog viška. Pola godine su plaćali radnike Beočinske fabrike, isplatili sa trogodišnjom platom, ušparali godinu i po dana plate i oterali radnike sa posla. Svi radnici zajedno su nosili tu beočinsku najbolju platu u državi zadnjih 15 godina i sada je 1.000 manje radnika.
Za filter, gospodine ministre, sada ću vam pročitati to što ste tražili. Vi ste rekli danas da je i prethodna garnitura mogla da uloži, a istina je takva i možete i vi da dođete, kao što ste rekli kolegi da može da ode tamo da pogleda, ako ne veruje, u šećeranu, zovem vas u Beočin. Ekološka situacija u Beočinu nije bila nikada gora nego što je u zadnjih godinu dana od kada je Lafarž tamo, zato što nikada u Beočinu, sem antracita i gasa, nije bilo drugog goriva.
Sada je neki petrol iz Mađarske, a u Beočinu je magla svaki dan. Slučajno tamo živim svih ovih 50 godina i jako dobro znam o čemu pričam, a vi izvolite i dođite da se uverite sami.
U jednom amandmanu, koji praktično čini sastavni deo zakona, jer ste ga vi između ostalog prihvatili, kaže ovako: "Sredstva za ispunjenje punovažne i dospele obaveze koja nastane za kupca kapitala, odnosno imovine po osnovu zagađivanja životne sredine i štete nanete životnoj sredini, ako je uzrok obaveze nastao pre zaključenja ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine obezbeđuje se u budžetu Republike Srbije".
Zašto se obezbeđuje? Kupac preuzima sva prava i obaveze proistekle iz kupovine, pa bilo mu je gledati da li je to nastalo ili nije, ali bože moj zašto bismo mi nekog Hansa, Džordža, Pjera ili nekog domaćeg lopova opterećivali čak i sa time, pa će i tu ekološku zagađenost ministre da plati budžet, jer ste vi tako prihvatili na tom odboru.
O čemu vi pričate ovde, da je neko pre mogao da uvede ekologiju tamo, kada sada prihvatate da se iz republičkog budžeta ta ekologija dovede na nekakav nivo. Neko je kupio tu fabriku. Čitao sam, kada je bio zakon ovde, pismo gospođe Jorgovanke Tabaković gospodinu Deklerku i niste se posle vatali torbe da obrazložite kako je puna torba dokumenata i da je cementara bila ispravna. To je bilo pre godinu i po dana.
Zatim, o adekvatnom nagrađivanju radnika; znate, ministre, kada se u firmi prepolovi radna snaga, a plata ne poraste 10%, onda se kaže da su sve ostale pare otišle onome. Ne zameram ovima iz Lafarža. Oni su došli da uzmu što je moguće veći profit i to je sasvim O Kay, samo što je vlast u Srbiji dozvolila da oni za tepsiju ribe uzmu takav profit da za godinu dana povrate uloženi novac, zato što je to jako činjenica.
Tu su me neki prozvali i da razjasnim jednu nedoumicu od pre podne. Žao mi je što jedan gospodin nije tu, ali šta mogu. Svako ima obavezu da bude tu. Pre podne sam rekao - prijatelj Čeda, pa su mi onda neki zamerili, kažu - kako ti je Čeda prijatelj, pa to vezuju za neke druge stvari. Da se razumemo, sve vas koji sedite ovde smatram prijateljima, a to što različito mislimo je drugo.
Jedino ne smatram prijateljem ovde u ovoj skupštini od poslanika gospodina Kasu i one koji bi od severnobačkih opština da naprave južnu Mađarsku. Takvi ne mogu da mi budu prijatelji ni po jednoj osnovi, a vi ostali možete, a možemo da se razlikujemo u mišljenju i da se ovde nadmećemo ili ne nadmećemo.
Niko nije protiv privatizacije, samo protiv pljačke. Ta prodaja gde se jedino onaj što prodaje ništa ne pita i ništa ne potpisuje, o čemu mi pričamo. O društvenom kapitalu. Šta je on, pao sa neba možda. Radnici Beočinske fabrike cementa 60-te godine napravili su prvu rotacionu peć na suvi postupak, sa svoje grbače, a izradili su je Danci. Nije nikakva država donela pare i dala im da oni naprave fabriku. Dogodilo se isto 1967, pa se 1973. godine dogodio kredit od 125 miliona dolara, koji su ti isti radnici otplatili, da se napravi ovaj najveći deo kapaciteta Beočinske fabrike cementa od 75%.
(Milka Marinković: Ne lupaj.)
Hoću da lupam Milka, samo ti slušaj. Prema tome, isključiti onoga koji je to napravio zarad nekog imaginarnog društvenog kapitala, o čemu mi to pričamo i ko tu kome hoće da proda rog za sveću. Te investicije kojima ćemo kao naglo da nabujamo i da uznapredujemo ne postoje. Dođite da mi pokažete u Beočinu, da me uzmete za ruku, da me odvedete gde je to investirano, pa ću odavde javno da se izvinim. Nije ni jedan franak, ni dolar, ni neka druga valuta doneta spolja. To su pare.
Znači, dali smo im fabriku za badava, otpustili su pola radnika i onda sa tim profitom će kao da ulože. To smo mogli i mi sami sebi da radimo. Nošenje šlemova; u Beočinu su se šlemovi nosili dok je ministar puzao po prašini i to je tamo bilo jako normalno. Prema tome, da pričamo kako su sada došli neki Džordžovi, Pjerovi i Hansovi da nas uče poslu, manimo se toga.
Prihod koji bi trebalo da dobije lokalna samouprava ne postoji zato što ministar Đelić nije izašao da objasni zašto nema poreza na prenos apsolutnih prava. U kojoj Francuskoj je Lafarž mogao da kupi fabriku i da ne plati porez? Zašto bi kod nas kupio fabriku i ne platio porez? Zato što u katastru u Beočinu, i to ministar može da dođe da vidi, pošto je slao da se ide u šećerane i ja ga zovem u Beočin da dođe, da vidi da je to tamo u katastru uknjiženo. Jel/ to možda Lafaržu prodata neka imaginacija, on kao nije vlasnik toga, kao to puj pike ne važi, tih 70% ništa ne znači. O čemu vi hoćete da pričate ovde?
Ili, davati sva ovlašćenja Agenciji u kojoj, bar kad sam ja bio, pre nepunih godinu dana, sede uglavnom golobrada deca. Oni se ne briju ne zato što su ćosavi na mamu, već zato što još nisu dorasli do godina kad se ljudi obično briju. Njima je dato u ruke i oni će da ugovaraju sa belosvetskim prevarantima poštenu prodaju. Ko tu kome farba oblake? O čemu vi hoćete da pričate kod ove privatizacije?
(Dobacivanje iz sale.)
Ne razumeš, prijatelju. Dođi u Beočin i videćeš sam. Ministar zove u šećeranu, a ja zovem u Beočin svakog od vas ko ne veruje u ovo što se priča. Jako ćete se lako uveriti da je to tako.
Kad budemo došli da pričamo o amandmanima, onda će verovatno ministar ili njegovi iz ekipe probati da objasne ko je ukrao Beočinu 170 miliona dinara, ali tih 170 miliona dinara mora početi da preračunava sa pripadajućom kamatom, jer je skoro godinu dana kako te pare nisu došle u Beočin.