Vidim da smo ušli u zonu šale, što nije loše, a ako je to vezano za zakon bilo bi još bolje da to bude usmereno ka unapređenju i na to koliko znamo o zakonu.
Što se tiče primedaba, moram da priznam da smo tražili način kako da se ne pravi diskriminacija između stranih i domaćih pravnih lica, i u tom kontekstu malo je kontroverzno to što s jedne strane govorimo o tome ko će biti korisnik lizinga, kažemo da će to biti i strana lica, a onda pravimo diskriminaciju i kažemo da dođu u poziciju da mogu da budu davaoci lizinga. Tu ima nekonzistentnosti.
Da bismo do kraja bili konzistentni, čak i strana lica koja nemaju osnivački kapital od 100.000 evra, već manje od toga, mogu normalno da budu davaoci lizinga, ali ne po ovom zakonu. Znači, da ne bi domaća pravna lica bila diskriminisana, uveli smo ovu odredbu u kojoj se govori da i strano lice, koje je osnovalo firmu, u delu finansijskog poslovanja može da posluje u smislu ovog zakona, ukoliko ima preko 100.000 evra osnivački kapital, ali ne zabranjujemo njihovo poslovanje van smisla ovog zakona.
Drugo, razlog svemu ovome je vrlo jednostavan. Radi se o određenju prema iskustvima drugih zemalja, govorim o određivanju iznosa od 100.000 evra, jer su u amandmanima bila i tumačenja da to bude po 10.000 ili 500.000, ili različita prema opremi itd. Tačno je da je to vrsta arbitrarnosti kojom je procenjeno da je to neki minimum, na osnovu iskustava iz zemalja u kojima se upotrebljava lizing, na osnovu neke poslovne prakse kod nas, da neće doći do zaobilaženja i osnivanja mnogo firmi po nekim Kajmanskim ostrvima itd, sa jednim dolarom ili jednim evrom kao osnivačkim kapitalom i da se onda obavlja posao finansijskog lizinga kod nas. Dakle, procenjeno je da je 100.000 evra minimalna suma koja je potrebna da se te vrste aktivnosti ne bi dešavale.
Što se tiče šale gospođe Pop-Lazić, šala nije upućena meni, šala je upućena Zakonu o obligacionim odnosima. Nisam imao nameru da se šalim s ovim zakonom, niti su ova objašnjenja ovde usmerena da bismo se šalili sa bilo kojim predlagačem amandmana. Naprotiv, naše pozivanje je primarno usmereno na ono što su temelji prava, dakle na Zakon o obligacionim odnosima, na rimsko pravo, na neke druge elemente, kao što je konačno i ovaj drugi član gde smo rekli da se u amandmanu na član 10. ne razlikuju elementarne kategorije građanskog prava, gde su termini "pravo", "ovlašćenja", i sl. jer se iz termina prava izvlače tri ovlašćenja i te stvari ne treba brkati.
Zahvaljujem se posebno gospođi Pop-Lazić što ona nije koristila tu terminologiju, jer shvatam iz dosadašnje komunikacije da joj je to dobro poznato.
Znači, ovaj član 28. koji ste pominjali je uzet iz Zakona o obligacionim odnosima, i to nije šala.
Što se tiče pisanja zakona, moj princip je da se oslanjam na one koji imaju šta da doprinesu, da se oslanjamo na iskustva i rimskog prava i svega što može da doprinese da zakon bude utemeljen na građanskim vrednostima. Pokušavam da ne budem taj koji će biti samostalan, jer ja nisam pravnik, ali sam i te kako ušao i u ekonomsku logiku ovog zakona i pokušao da uđem u pravnu terminologiju iz razloga da bih mogao ovaj zakon da branim.
To što ste vi sami pisali zakone znam da je veoma težak posao, znam da ste mnogo vremena na tome proveli; nisam imao prilike da pogledam taj zakon; verujem, imajući u vidu vaše kompetencije, da ste radili u duhu najboljih saznanja koja imate, ali, verujte mi, u ovim zakonskim regulativima potrebno je osloniti se i na one koji mogu da doprinesu da ne bude ovakvih amandmana koji ne razlikuju neke elemente građanskog prava.