Član 9. predviđao je kršenje ljudskih prava primenom neustavnog zakona i očigledno je predlagač shvatio da je to protivustavno. Tu ne treba mnogo da ga ubeđujemo, pošto je došao i sam do tog zaključka, ne verujem na osnovu amandmana, već na osnovu razmišljanja o tome kakve bi to posledice moglo da ima.
Ali, reperkusije primene ovog člana, kakve bi bile da se on ne briše, iste su kao i posledice bilo kog drugog člana ovog zakona. Pošto ne znamo koje je obrazloženje za prihvatanje, a bilo bi dobro da ga znamo, ili da ga imamo, a bilo bi i jako dobro da znamo šta Vlada misli o celokupnom ovom zakonu, s obzirom da je u pitanju koaliciona vlada - onda bi nam bilo mnogo što šta jasnije.
Pretpostavljam da je predsednik Skupštine, u skladu sa Poslovnikom uputila Predlog zakona Vladi, doduše ona nije obavezna da se izjasni, ali bi mogla da pokaže interes za ovakav zakon, s obzirom da se radi o političkom zakonu. Nije ovo zakon koji će poboljšati život u Srbiji, nije ovo reformski zakon u smislu da predviđa neke ekonomske reforme, za koje smo svi najviše zainteresovani, pa i svi građani u Srbiji, a ne samo mi ovde u parlamentu koji ih predstavljamo.
Ovo je jedan politički zakon koji treba da pokaže suštinu političke opcije koja je sada na vlasti. Ona želi da, i one koji su radili po zakonu i Ustavu i one koje nisu radili po zakonu i po Ustavu, stavi u isti koš, bitno je samo da imaju što više metoda da, ukoliko sudije baš neće da se odreknu svog ugleda, svog znanja i da rade onako kako im Ustav i zakon propisuju, imaju neko drugo sredstvo kako da se sa pojedinim ljudima obračunaju.
Neko je, ipak, ovde shvatio da kršenje ljudskih prava ne može da bude radnja koja je predviđena ovim zakonom, kojem se u sudskom postupku ili u postupku pred drugim državnim organom, kao i u postpuku pred organizacijom koja vrši javna ovlašćenja, primenjuje zakon ili drugi opšti akt za koje je očigledno i opštepoznato da je protivan ustavnim i međunarodnim pravilima o ljudskim pravima. To što je opštepoznato, svako od nas, naravno, na to može da gleda na svoj način, a ako se prethodno nije pokrenuo i inicirao postupak za ispitivanje ustavnosti tog zakona ili opšteg akta i da se na taj drugi način nije ukazalo na tu protivnost.
Ustavni sud je jedini koji može da kaže - ovo je ustavno, a ovo je neustavno. Verovatno ima mnogo posla, pretpostavljam da i građani, koji imaju pravo na to, zatrpavaju Ustavni sud sa zahtevima za preispitivanje mnogih akata i mnogih članova zakona - da li su u skladu sa Ustavom ili nisu i da Ustavni sud radi usporeno, to je svima nama jasno. Mi dugo vremena nismo ni imali Ustavni sud, pa je i samom tom činjenicom on u zaostatku. Ali, da prepustimo njemu da on o tome odlučuje, a da u zakonu ovako nešto ne stoji.
Ovde se, pre svega, pretpostavljam mislilo na pojedine odredbe Zakona o informisanju ili se možda mislilo na Zakon o ekstraprofitu. Pošto to boli one koji predlažu ovaj zakon, jer oni nisu došli pod udar ovog zakona, iako je bilo nagoveštavano da hoće, čak su i nabrojani mnogi iz današnje nomenklature vlasti. Trebalo bi onda, ukoliko se ovaj zakon usvoji, da i oni budu pod udarom tog zakona. Tu su se neki poimenice prepoznali i najlakše je bilo onda usvojiti ovaj amandman kojim bi se ovaj član 9. brisao.
Međutim, nije to dovoljno. Čitav zakon bi predlagač zaista trebalo, na osnovu ove rasprave koja će se voditi u Skupštini, procenjujući i odnos snaga i to kako će to biti prihvaćeno u javnosti, mada vidim da baš javnost nije bog zna kako obaveštena o ovome. Nije verovatno ni mnogo zainteresovana. Treba Predlog zakona na vreme povući.
