Članom 3. predviđeno je šta se smatra ljudskim pravima u smislu ovog zakona. U smislu ovog zakona, ljudskim pravima može da se smatra samo ono što je predviđeno Ustavom i međunarodnim konvencijama, koje treba da budu ugrađene u naš najviši pravni akt, odnosno Ustav, i ništa drugo. Ne može nijedan drugi zakon da propiše da postoji neko pravo ako ono nije regulisano samim Ustavom. Ovaj ustav još uvek važi. Nadam se da će važiti malo duže, da nećete uspeti, u svom nedelu, da ga promenite i time potpuno upropastite državu.
Ali, u tom ustavu, u članu 9. još uvek piše da sudska vlast pripada sudovima. To, samim tim, znači da ovo što ovaj zakon predviđa - da putem nekih komisija koje se formiraju na predlog predsednika države, nešto što bi ličilo na neke preke sudove, ne može da ima nikakvo pravno dejstvo, jer oni nisu predviđeni najvišim pravnim aktom. Taj najviši pravni akt, opet, nije ostavio prostor nikome, pa ni Narodnoj skupštini, da može ovu materiju na ovakav način da reguliše. Tačno se zna šta rade sudovi, šta rade tužilaštva, šta radi Narodna skupština, a šta Vlada. Tu mesta za neku četvrtu granu vlasti apsolutno nema. Postoji demokratija, bar na papiru, postoji politička scena i postoje izbori na kojima se sve ostalo dešava pred licem javnosti i uz učešće javnosti. Sve ostalo je neustavno. Oni koji bi primenjivali ovakav zakon kršili bi Ustav i sami bi potpadali pod tu lustraciju.
Ne znam kako je moguće da se izabere ova komisija, da članovi te komisije rade a da, pri tome, nema ustavnog ovlašćenja za formiranje takve komisije, a da i sami ne budu predmet lustracije. Samo sudovi mogu da rešavaju ovakve stvari.
Na primer, možete da predvidite potrebu za lustriranjem. Ali, to biste mogli da učinite kroz neku drugu formu, pa da to bude neka od mera koju će sudovi u redovnom postupku izricati, ako mislite da vam je to pametno. Ne mislim da je to pametno, jer se demokratija i sastoji u tome da bude zadovoljena javnost rada, da se o svakome od nas sve zna, da vam sva štampa i svi mediji budu dostupni, da možemo da pružimo odgovor na lažne optužbe, da se ne krijemo iza toga da smo narodni poslanici pa imamo imunitet, ili smo članovi Vlade pa imamo imunitet; kada tužimo onda nije važan imunitet, a kada smo tuženi pozivamo se na imunitet. Znači, sve treba da bude pred licem javnosti, a onda nam nisu potrebni nikakvi preki sudovi. Narod to završi po kratkom postupku, jer stekne odgovarajuću sliku.
Naravno, kod nas mediji nisu otvoreni nego rade pod cenzurom i autocenzurom i stvaraju pogrešnu sliku o mnogim ličnostima i političkim strankama. Tu postoji opasnost da se dovedu u zabludu. Ali, uvek postoji način, možda je potrebno malo više vremena ili malo više rada, da se do istine dođe.