Ovim amandmanom tražili smo da se promeni član 57. i to u jednom delu, koji se tiče nastavka našeg principijelnog stava da ustanove koje se bave osnovnim i srednjim obrazovanjem, predškolskim vaspitanjem, ne treba da donose svoje posebne školske programe, već treba da realizuju i ispune prosvetne programe koje donosi ministar. To je ta prva intervencija.
Druga intervencija se odnosi na to da upravni odbor, odnosno školski odbori pošto su to organi upravljanja u ovim obrazovnim ustanovama, ne treba da bude drugostepeni organ iz jednog prostog razloga što taj organ upravljanja i na sve akte, pojedinačne pravne akte koje donosi direktor ustanove kao organ rukovođenja, jedino pravno sredstvo koje sledi jeste postupak pred nekim sudom, na to upućuje i shodna primena Zakona o radnim odnosima, ako su u pitanju zaposleni u ustanovama, i shodna primena drugih propisa pa čak i Zakona o radu koji ne predviđa tu vrstu dvostepenosti.
Ovde ima još nekih stvari. Malo me čudi, malo pre je ministar nešto sasvim solidno rekao oko ovih predstavnika učeničkog parlamenta. Nema mesta deci da budu u upravnom odboru i školskom odboru. Zašto? Pogotovo kada su u pitanju osnovne škole. Radi se o maloletnim, nezrelim licima koji su u procesu obrazovanja i vaspitanja, i oni po definiciji nisu sposobni da donose neke odluke, niti da slušaju, niti da učestvuju u tom radu. Znate i sami, dete koje je starije od 10 godina pita se po neki put u sudu kada se rešava odnos između njegovih roditelja.
To je jedno neobavezno pitanje. Ovako decu ubacujemo u nešto što je institucija. Pogotovo se formira učenički parlament kao institucija nezrelih osoba. Postoji nešto što je radna disciplina, nešto što je vojna disciplina, a samoupravna disciplina ne postoji. To je anarhija. Nema mesta da se to ovde gura. Ima jedna dobra odredba, za razliku od našeg parlamenta koji tu odredbu nema, a to je drugi stav koji kaže: "organ upravljanja donosi odluke većinom glasova ukupnog broja članova". Znači, devet članova, a za odluku je potrebno pet.
To je dobar primer. I ovde dobar primer kako mi treba da radimo u Narodnoj skupštini. Mi u Narodnoj skupštini tom analogijom bi radili ovako: od devet potrebno je da bude prisutnih pet, a odluka je doneta ako je glasalo tri. Znači trećina. Ovde nas ministar uči da usaglasimo rad našeg parlamenta. To je jedino za poklon. Moram da napravim jedan osvrt na član 60. U ovom članu 60. je dato dobro rešenje za saglasnost ministra. Ja se plašim da li će ovaj ministar to da primeni. 27. decembra 2002. godine, pogrešno je primenio.
Upravo ovo za šta se zalaže, i tako je odstranio profesora doktora Vojislava Šešelja iz nastave, i to ćemo mi srpski radikali stalno da mu ponavljamo, da ga podsećamo, šta znači složeni upravni akt, kada on stupa na snagu, zašto ministar ne sme da bude nervozan kada potpisuje rešenja, a pogotovo ne da bude nervozan ukoliko nastanu naučna veća, i ukoliko njegove kolege ne prihvate inicijativu Građanskog saveza da se na najbrutalniji način čovek istera sa fakulteta.
Gospodine ministre, ova odredba će biti analogno primenjena, i to vam obećavamo, na sve univerzitetske profesore i sve gde se vi pitate i dajete saglasnost, upravo na način kako je rešio Vrhovni sud Srbije, i one sudije koje ne mogu mirno i dan danas da spavaju.
