Pošto se kolega Mucić žalio na hitni postupak, pretpostavljam da je hitni postupak uveden u ovom slučaju zato što su ugroženi životi ljudi,  a na to mislim zato što je ministar Đelić nazvao guvernera psihopatom koji mu preti, pa je verovatno i zato hitni postupak uveden.
Nažalost, eto u takvoj atmosferi govorimo i o ovom zakonu o Narodnoj banci Srbije, ova rasprava u stvari i atmosfera u kojoj se ova rasprava odvija samo pokazuju dubinu i veličinu krize institucija u kojoj smo dovedeni veoma svesno politikom vladajuće većine i onih koji podupiru tu politiku. Samo ću reći u kakvoj situaciji i u kakvom ambijentu mi danas raspravljamo o ovako velikom i značajnom zakonu. Nalazimo se, kao država, u procesu donošenja novog ustava koji se svesno koči. Nalazimo se i radimo u parlamentu koji je potpuno obesmišljen. U ovoj zemlji postoji nešto što nigde ne postoji, a to je vršilac dužnosti predsednika Republike, a u čiji autoritet smo imali prilike da se uverimo prilikom jučerašnjeg izglasavanja komisije za lustraciju.
Zašto je ovo važno i zašto govorimo o predsedniku Republike? Zato što u većini zemalja predsednik Republike predlaže guvernera Narodne banke, a ne neki skupštinski odbor, a pogotovo ne skupštinski odbor koji radi u jednom polovičnom sastavu, u kome nema poslanika koji bi u tom odboru trebalo da sede, a nema ih zbog poznate, širom sveta, afere sa oduzimanjem mandata. Kada govorimo o parlamentu i parlamentarnom odboru, bilo bi veoma uputno prilikom pravljenja novog poslovnika formirati odbor za monetarnu politiku, koji bi vršio kontrolu nad radom Narodne banke Srbije.
A da se vratim na zakon, kratko rečeno, zakon je loš. Zašto je loš? Loš je zato što je namenski, a namenski je zato što se ovim zakonom stvaraju uslovi da se Narodna banka Srbije u potpunosti stavi u funkciju izvršne vlasti. Verujem da će se svi složiti da to nije dobro. Naravno, potrebna je koordinacija između Narodne banke i Vlade, odnosno potrebna je koordinacija između monetarne politike sa jedne strane i fiskalne i spoljnotrgovinske politike sa druge strane, ali nikako ne možemo dozvoliti i ne bi bilo dobro da se ta koordinacija odigrava na ovaj način i to pogotovu ne kroz jedno komesarsko telo koje potpuno ograničava rad guvernera, a to komesarsko, odnosno partijsko telo koje imenuje parlament je savet Narodne banke Srbije.
Savet Narodne banke Srbije ima po ovom predlogu prevelika ovlašćenja. On u stvari ima ulogu da odlučuje, a ne da vrši nadzor i to je ono što nije dobro. Narodnu banku treba ustrojiti monokratski, odnosno tako je treba ustrojiti da se odgovornost guvernera prostire na rad cele banke, a ne samo na sopstveni rad. Ako bismo prema tome i po ovoj težnji imali jakog guvernera, bila bi neophodna i prava, istinska kontrateža u vidu jednog nadzornog odbora. Naravno, parlamentarna kontrola koja bi funkcionisala putem izveštaja, odnosno putem izveštavanja i taj izveštaj bi razmatrao posebno skupštinski odbor za monetarnu politiku.
Ovako kako je predložen ovaj savet, u principu, nije ni potreban i to se jasno vidi u članu 24. koji o njemu govori - savet usvaja finansijski plan Narodne banke i godišnji račun Narodne banke Srbije, a to može da vrši Skupština, odnosno skupštinski odbor. Vrši istovremeno i izbor ovlašćenog revizora, to takođe može da vrši Skupština i njen monetarni ili nadležni odbor. Utvrđuje visinu zarada guvernera i viceguvernera Narodne banke, to je praktično regulisano zakonom ili bi to trebalo da radi guverner banke i utvrđuje jedinstvenu tarifu po kojoj Narodna banka Srbije naplaćuje naknadu za izvršene usluge, a to bi mogao da radi monetarni odbor.
Šta želim da kažem? Želim da kažem da, u stvari, jedini smisao ovog saveta jeste da na predlog guvernera postavi viceguvernere i da natera guvernera da podržava politiku izvršne vlasti.
Članovi 4. i 10. ovog zakona, ali i brojni amandmani, mislim da je 17 amandmana poslanika DOS-a, praktično je sve ministar finansija prihvatio, jasno pokazuju, a amandmani i potvrđuju, da je smisao ovog zakona da se stavi monetarna vlast pod kontrolu izvršne. Međutim, očigledno je da ni izvršnoj vlasti baš ne ide najbolje, to se vidi iz ovog predloga zakona, odnosno iz drugog stava 39. člana koji omogućava kredite Narodne banke Srbije budžetu Republike u iznosu od 10% prosečnih budžetskih prihoda od tri godine. Šta ovo praktično znači? Ovo je jasan dokaz da će budžetski deficit rasti, umesto da se smanjuje i da Vlada ima težnju da ga pokriva kreditima. Ovo je apsolutno suprotno preporukama Međunarodnog monetarnog fonda i to je nešto što nije dobro, a nadam se da će to biti ispravljeno.
Na kraju, želim da priznam da nisam takva intelektualna gromada koja može ovakav zakon da izuči za dva dana i žalosno je što ovakav značajan zakon mi raspravljamo po hitnom postupku, što je apsolutno nepoznato ko je pravi predlagač ovog zakona, što nije bilo nikakve javne rasprave; već same ove činjenice su dovoljne da ovaj zakon bude povučen. Žalosno je što se svega 13 poslanika prijavilo za diskuiju o ovom zakonu, što jasno govori o nemogućnosti da se pripreme za diskusiju i žalosno je što se odigrava ova rasprava u praznoj sali, iako na elektronskom sistemu piše broj 146, mada svi znamo da nas ima ovde mnogo manje.
U svakom slučaju, činjenica je da je zakon predložen u iznudici, u jednoj političkoj iznudici i to je ono što je najgore od svega, što se na kraju kroz zakon, koji treba da reguliše jednu od najvažnijih institucija u ovoj državi, prelamaju svi politički sukobi između bivših koalicionih partnera. Bilo bi dobro kada bi ovaj predlog zakona bio povučen. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić, a posle njega narodni poslanik Jovan Todorović.
Narodni poslaniče, oprostite, nisam na vreme videla narodnog poslanika Rajka Baralića, on je ovlašćeni predstavnik i traži povredu Poslovnika.
Ne, ne, narodni poslanik Rajko Baralić ima po Poslovniku pravo prvenstva i izvinjavam se obojici poslanika, nisam videla da je podigao ruku da traži povredu Poslovnika.
Ako nije suviše neudobno, pošto pretpostavljam da će narodni poslanik Rajko Baralić kratko, samo neka vam se pridruži za govornicom na kratko. Izvolite.

Gospođo Čomić, u skladu sa članom 82. molio bih da se ustanovi kvorum, zato što mislim da, ako ne prisustvuje ministar i predsednik Odbora za finansije, bilo bi pristojno da makar prisustvuje jedna trećina poslanika u sali da bismo mogli da radimo.
Dakle, molim da se prethodno reši pitanje sa karticama kojih ima puno na stolovima i da onda nema smisla donositi odluku o produžetku rada, a da nema 80 poslanika u sali.

Molim narodne poslanike da na predlog ovlašćenog predstavnika, narodnog poslanika Rajka Baralića, utvrdimo da li postoji kvorum za rad i molim vas da svoje identifikacione kartice ubacite u poslaničke jedinice. Izvolite.
Konstatujem da imamo kvorum za rad, uz još jedno izvinjenje narodnom poslaniku Miloradu Mirčiću, on ima reč, a posle njega narodni poslanik Jovan Todorović.

Samo da sedne ova masa od 84. Rajko, mogao si mene pitati, 84 ima. Mićoviću, sedi.
SRS je za smenu Mlađana Dinkića i mi smo to prvi pokrenuli. Međutim, gospodo, ovo vam govorim samo radi podsećanja, ni iz kakvih drugih namera. Vi ste sa svojim koalicionim partnerom do dana današnjeg održali Mlađana Dinkića. Mi nemamo ništa protiv Mlađana Dinkića kao ličnosti. Odavno je srpska javnost od strane SRS obaveštena o kakvoj se ličnosti radi. Ali, imamo protiv onoga što je on radio, što je učinio.
Mlađan Dinkić je najveći kriminalac u Srbiji. Zamislite koliki je kriminalac kad je među vama najveći. Zašto? Zato što je opljačkao Narodnu banku, opljačkao Trezor. Gospodo, niste do dana današnjeg pokrenuli istragu protiv Mlađana Dinkića. Koliko je to deviznih sredstava zatekao Mlađan Dinkić? Šta je to radio sa kapetanom Draganom Mlađan Dinkić? Kako je i koliko novaca iznosio iz te banke? To vas tad nije interesovalo.
Tad ste u revolucionarnom zanosu govorili da je Mlađan Dinkić, zajedno sa Miroljubom Labusom, zajedno sa ovim ministrom finansija, garancija pred MMF-om, a pogotovo pred Svetskom bankom, kad se oni pojave, a oni su, u suštini, bili rock and roll generacija, ostala rock and roll generacija. Zbog toga je i dalje aktuelna ona pesma "Dabogda crko rok n rol".
Mi nećemo na ovakav način da menjamo Mlađana Dinkića. Zašto? Zato što je Predlog ovog zakona veća šteta nego što je naneo Mlađan Dinkić. Šta vi sa zakonom želite? Vi sa zakonom želite da legalizujete štampanje novca, inflaciju, finansiranje deficita, kupovanje socijalnog mira samo za ovaj period dok se ne završe izbori, a posle, ko dođe umesto vas na vlast, nek čupa kosu, nek vidi kako će i šta će; Mlađan Dinkić započeo, vi ćete dovršiti.
Vrhunac svega je što nam ministar finansija kaže - ovakve metode i ovakav način koji se primenjuje u Predlogu zakona nigde do sada nije primenjivan. Sa mesta sam dobacivao, što nije dozvoljeno po Poslovniku, da je najbolje da to proglasimo tajnom, da slučajno mi koji smo to čuli nekom ne kažemo, pa da uzmu naše metode. Ima li ijedan zakon, gospodo, koji ste vi do sada predložili, a da u obrazloženju tog zakona nije rečeno da je jedinstveno rešenje, da je najbolje rešenje, da nijedna zemlja u tranziciji to do danas nije predložila, osim naše Vlade. Nema, gospodo. Tako i za ovaj zakon pričate.
Šta vam u ovom zakonu znači monetarni odbor? To je guverner sa tehničkim direktorima. Viceguverneri, to su tehnički direktori. Jedan je zadužen za štampariju, drugi je zadužen za drugi sektor. Oni odlučuju o svemu. Još su dodali da ministar finansija sedi sa njima. Svu moć imaju, sva moć koncentrisana je u monetarnom odboru i guverneru. Savet vam je pro forme, savet ni o čemu ne odlučuje. Kakva je to nezavisnost guvernera i Narodne banke, kad zajedno, uz saglasnost Vlade, određuju kurs? Uz saglasnost Vlade se bira guverner banke. Onoga koga predloži Vlada Odboru, taj će biti izabran. Koja je tu onda samostalnost guvernera. Nema tu nikakve samostalnosti.
Jasno i glasno je trebalo reći - donosimo zakon zato što je to u skladu sa Poveljom zajednice Srbija i Crna Gora, ukida se Narodna banka Jugoslavije, formiramo Narodnu banku Srbije, izvinjavamo se građanima Srbije što je do sada bio falsifikator, kriminalac, lopov na čelu banke, koji je izdao lažne novčanice. To što je predsednik Vlade Živković rekao, to je trebalo da čujemo ovde od ministra finansija, a ne da kalkuliše.
Na kraju, da kažem da smo i te kako živo zainteresovani kako će se završiti ovaj emotivni sukob između Božidara Đelića, Dinkića, Labusa i svih iz G17 plus.

Reč ima narodni poslanik Jovan Todorović, a posle njega narodni poslanik Srđan Petrović.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, najpre, dužan sam jedno izvinjenje i gospođi Čomić i svim onim kolegama i koleginicama narodnim poslanicima koji pažljivo prate raspravu u ovom parlamentu, jer sam danas pre podne neoprezno rekao da ovde niko nikoga ne sluša. Dakle, izvinjavam se zbog toga.
Kada je u pitanju zakon o Narodnoj banci Srbije, dozvolite mi
da kažem da bih, pre svega, voleo da se ovaj večerašnji duel gospodina Đelića i gospodina Dinkića završi nerešeno ili da obojica izgube, kao što bih voleo da u fudbalskim utakmicama između Nemačke i Amerike i jedna i druga ekipa budu poražene.
Naravno da sve ovo ima i jednu simboliku, jer sam potpuno uveren da to što je gospodin Dinkić radio u poslednje dve i po godine nikako nije išlo u korist srpskom narodu i državi Srbiji. Mnogo je dokaza za tako nešto i mislim da i vi, koji ste ga svojevremeno zdušno podržavali, potpuno shvatili da je taj čovek naneo mnogo štete i Narodnoj banci Jugoslavije, poslovnim bankama, građanima, zaposlenima, a i oni koji nisu zaposleni su pretrpeli štete. Mnogo toga je bilo zato što smo imali guvernera koji je na taj način i došao u Narodnu banku - upadom u Narodnu banku bez propisa, bez zakona itd.
Nažalost, vi ste kao većina kasno shvatili da imate posla sa čovekom koji, pre svega, mora da provede određenu politiku MMF-a i drugih svetskih finansijskih institucija i u tome nema nikakve dileme. Kad ste shvatili da je đavo odneo šalu, onda ste se odlučili da ekspresnom brzinom predložite jedan tekst zakona za koji, iskreno rečeno, moram da kažem da je u priličnoj meri i korektan, osim nekoliko primedbi o kojima ću nešto kasnije reći.
Da ste o tome razmišljali blagovremeno, onda bi mi imali javnu raspravu o zakonu o Narodnoj banci Srbije još u vreme kada smo donosili Zakon o budžetskom sistemu. Neke kolege iz vlasti i iz opozicije su mi tada zamerile što sam upravo tada o tome govorio kao o potrebi da vladajuća većina pripremi Predlog zakona o Narodnoj banci Srbije, jer je bilo potpuno jasno da ćemo imati dva odvojena monetarna sistema kad je u pitanju državna zajednica Srbija i Crna Gora i da je upravo tu priču trebalo na jedan stručan, konzistentan i smiren način rešiti, a ne dozvoliti da vatra dogori do nokata, pa da sad o tome razgovaramo.
Kada je u pitanju sam zakon, dozvolite mi da kažem da mi je jako problematično objašnjenje ministra Đelića, da je prirodno i da takva iskustva već negde postoje, da Odbor za finansije Narodne skupštine Republike Srbije bude predlagač guvernera. Čak i kad bih mogao da prihvatim tako nešto, što nema nikakvo uporište, onda je prvo i osnovno pitanje - čiji je inicijalni predlog za guvernera?
Onda ćemo doći do suštine priče, da je upravo najbolje rešenje kada neko ko predstavlja stabilnu izvršnu vlast, poput predsednika Republike, pa makar to bila i gospođa Mićić, koja je v.d. predsednika, bude predlagač guvernera, zato što takva ličnost relativno stabilno i bez političkih uticaja može predložiti kvalitetno rešenje za guvernera.
Ovako, sasvim sam siguran da nema drugog puta, nego da se sastane predsedništvo DOS-a ili, kako se to u žargonu kaže, politbiro i da kaže taj i taj će biti guverner, a da čitava procedura samo prođe preko Odbora za finansije. Potpuno je jasno da u svemu tome nema prave kadrovske politike, niti postoji institucija guvernera koji bi bio samostalan. Mi ga i u ovom zakonu predviđamo kao jedan od organa Narodne banke Srbije. To je upravo ono što mi najviše smeta. Drugo, smeta mi što ni vi ne možete da shvatite potrebu da Narodna banka ipak mora imati jedan organ koji će se zvati nadzorni odbor. Nema nadzornog organa.
Ako mi kažete da je to mogao da bude savet Narodne banke, onda to nije tačno, zato što i sam gospodin Đelić kaže da taj savet ipak donosi neke odluke, a onaj ko donosi neke odluke ne može po prirodi stvari vršiti nadzor nad sprovođenjem tih odluka. Ne zaboravite da taj savet, prema ovim odredbama zakona, ima između ostalog ovlašćenje da izabere revizorsku kuću koja će da izvrši reviziju, kontrolu finansijsko-materijalnog poslovanja Narodne banke Srbije. A onda ko je odlučio da bude revizor, ne može nadzirati taj rad, ma koliko možemo govoriti o napretku da se o izveštajima Narodne banke govori u ovom parlamentu, i tu nema nikakvih dilema da to jeste dobro rešenje i da treba Narodna banka Srbije da polaže račune ovom parlamentu, kao što i ovaj parlament treba da bira guvernera.
Nažalost, mi možemo imati takvu situaciju da ćemo guvernera maltene svakih šest meseci moći da promenimo, zato što će savet takav kakav jeste koncipiran da odlučuje na način da od pet članova prisustvuju tri, a da od ta tri dvojica glasaju da guverner nije stručan. To je nonsens sam po sebi. Dva čoveka, od izabranih eksperata u savetu, mogu odlučiti da guverner Janko Marković ili Petar Petrović to ubuduće više ne mogu da obavljaju, zato što navodno ne ispunjavaju neki od stručnih kriterijuma iz čitave ove problematike.
Ima jedno pitanje koje mi je dosta sporno, ali samo sa stanovišta teorije kako će se to primeniti u praksi. Vi kažete da je prvi i osnovni cilj Narodne banke cenovna stabilnost. To razumem sa stanovišta jednog šireg cilja koji mora da se postigne.
Ali, nije Narodna banka organ, niti institucija koja bi morala da vodi politiku cena. Istina je da se monetarnom politikom u priličnoj meri utiče na cene i da se jednostavno i zamrzavanjem ili neštampanjem novca može doći do toga da imamo ne rast cena, nego da imamo smanjenje cena. Ali je pitanje koliko se taj monetarni pristup pozitivno ili negativno odražava na privredne tokove.
Mi imamo iskustvo da je dosadašnja monetarna politika Narodne banke išla na štetu privrednog razvoja, da je zapravo ukočila i one mogućnosti i potencijale, pre svega poslovnih banaka, koje su bile tu prisutne, jer stalnim povećavanjem obaveznih rezervi mi smo zapravo de fakto smanjili pravo poslovnim bankama ili mogućnost da ulažu u onu privredu, koja bi da je dobila kredite pre dve godine ili pre dve i po godine, ili pre godinu dana, već bila u fazi postepenog oporavka i rasta.
Ne bismo morali da imamo depresiju koja je prisutna u svemu tome i hvalu od strane guvernera, da imamo toliko i toliko deviznih rezervi, pri čemu neće da kaže pošteno. Mi smo ove građane socijalnom politikom, ekonomskom politikom, ili ako hoćete ukupnim stanjem u zemlji naterali da prodaju te svoje devize koje imaju u slamaricama, da ih stavljaju na štedne uloge kod komercijalnih i poslovnih banaka. Ali, poslovne banke su obavezane upravo odlukama Narodne banke da polovinu tog deviznog iznosa moraju držati u deviznim rezervama. Da ne govorimo o katastrofalnim greškama, kada se recimo od strane ove zemlje, po nalogu Narodne banke uzme 850 miliona dolara kredita od MMF-a, koji isključivo služi da bi se sačuvao ovaj kurs evra.
Zato jeste gospodin Dinkić u pravu kada kaže da se ne mogu devizne rezerve tek tako trošiti za privredni razvoj, ali nije u pravu jer ne razume kritiku ove vrste. Ne možemo uzimati kredit od MMF-a da bi pošto poto sačuvali kurs, umesto da ta sredstva upotrebimo u privredi. O tome je reč. Ne možemo blokirati 50% devizne štednje po nalogu Narodne banke, da bi banka imala devizne rezerve, a koje u krajnjem služe da finansiraju spoljno-trgovinski deficit. On kaže da mi moramo da imamo za šest meseci uvoza određene devizne rezerve da bi platili obaveze prema inostranstvu, ali pri tom se ovde nije vodila takva ekonomska, carinska i kakva god hoćete druga ekonomska politika koja bi destimulisala uvoz, a stimulisala izvoz.
Devizne rezerve moraju da počivaju na zdravoj osnovi, na izvozno orijentisanoj privredi i na devizama koje će ova zemlja ostvariti putem doznaka po izvršenom izvozu. To je suština i zato, ukoliko ova poslanička većina bude imala racionalno razmišljanje, ona će prihvatiti neke amandmane SPS-a i mi ćemo tada biti spremni da glasamo za ovu ili ovome sličnu varijantu zakona.

Reč ima narodni poslanik Srđan Petrović, a posle njega Vitomir Plužarević.

Poštovana predsedavajuća, kolege, mislim da smo danas dosta govorili o zakonu o Narodnoj banci. Ne previše, ali dosta u odnosu na ovaj drugi zakon koji je zajedno sa ovim zakonom spojen u načelnoj raspravi, a to je zakon o bankama i drugim finansijskim institucijama. Taj zakon je za privredu, za državu, skoro podjednako važan kao i zakon o narodnoj banci. Naime, on reguliše nešto što je ranije bilo regulisano zakonom o Narodnoj banci Jugoslavije, a to je odnos Narodne banke kao centralne banke i poslovnih banaka.
Od promene vlasti 5. oktobra 2000. godine mi smo u toj sferi imali dosta traumatičnih trenutaka i uz razne promene došli smo do jedne situacije da u bankarskom sektoru imamo situaciju koja nije onakva kakvu smo želeli da imamo. Naime, naš bankarski sektor jeste delom reformisan, ali mi nemamo onakve banke kakve su nam potrebne. Nemamo odgovarajuću strukturu banaka potrebnu našoj privredi, potrebnu građanstvu, što je delom i zbog politike Narodne banke, jednim delom i zbog trenutne situacije u privredi, naše pozicije u svetu i delom zbog loše politike, pre svega Narodne banke Jugoslavije, a i delom Ministarstva finansija Republike Srbije, koji su tada, kao što se sećamo, radili zajedno.
Da se podsetimo koji su to dramatični događaji koji su bili. Pre svega, to je kategorizacija banaka na "A", "B" i "C" kategoriju. Ako se sećate, bile su kategorizovane banke "A" i "B" kategorije, koje su uslovno rečeno mogle da rade, pri čemu nije bilo uopšte kriterijuma koji bi bili potrebni građanstvu. Zašto su jedne banke u kategoriji "A", a druge u kategoriji "B"? I one banke iz kategorije "C", to su one velike banke koje nisu mogle više da opstanu, nasleđene su iz prethodnog perioda, pa su posle neke banke iz kategorije "D", koje je navodno trebalo sanirati, otišle u likvidaciju. Sećate se dramatičnih događaja i štrajkova u zimu 2001. godine. Takođe, dramatičnih događaja je bilo i vezano za još neke banke, koje su što svojom krivicom, a što lošom politikom Narodne banke i guvernera bile praktično dovedene pred stečaj.
Neke su se izvukle. Jedna banka je čak bila u situaciji da obustavi rad, jer je pokradena u prošlom režimu od strane Službe DB-a, pa ja zamalo guverner tu banku zatvorio. Čak je i lov na veštice radio preko televizije. Jedna banka je imala razloga delimično da bude zatvorena, i ona je zatvorena. Sećate se reči prvo u PP banci i Astra banci. To, reforma banaka, nije išlo glatko. Danas je situacija loša, imamo malu kreditnu aktivnost, imamo situaciju da strane banke koje su ušle na naše tržište nemaju nekog većeg značaja za privredu, imamo situaciju određenih potraživanja, pre svega stranih banaka, velikih stranih banaka kao što su Socciete General, HVB i Nacionalna banka Grčke, tako da reforma u ovoj sferi nije bila sasvim adekvatna.
Takođe i ono što smo imali kao poslednju meru, početkom ove godine, jeste prelazak platnog prometa iz ZOP-a, odnosno Narodne banke u poslovne banke. Iza toga je sledila podela infrastrukture ZOP-a određenim privilegovanim bankama, koje su imale odličan status kod guvernera Narodne banke i samog Ministarstva finansija. Evo i ono što je poslednje ovih dana, oduzimanje dozvole za rad određenim bankama. Dve banke su juče, kao što ste obavešteni, izgubile dozvolu za rad.
Situacija nije nimalo dobra i zato je važan zakon o bankama i drugim finansijskim institucijama, odnosno nekadašnji deo zakona o Narodnoj banci Jugoslavije vezan za kontrolu banaka. U ovom zakonu, odnosno tri člana zakona o Narodnoj banci Srbije govore o kontroli banaka, a sam zakon o izmenama i dopunama Zakona o bankama i drugim finansijskim institucijama ima praktično dva dela, jedan formalne prirode, u kome se terminologija usklađuje sa promenama nastalim nakon usvajanja Ustavne povelje. To su oni članovi tipa - izmena Narodna banka Jugoslavije u Narodnu banku Srbije.
Ono što je važnije to je ovaj drugi deo zakona, koji reguliše kontrolnu ulogu Narodne banke Srbije nad poslovnim bankama. Nadzorna uloga Narodne banke Srbije se odnosi na kontrolu boniteta i zakonitosti poslovanja banaka i drugih finansijskih organizacija. Narodna banka može bankama i drugim organizacijama izreći pismenu opomenu, uputiti nalogodavno pismo, izreći nalog za uklanjanje utvrđenih nepravilnosti uz izricanje novčane kazne, što je posebno sporno sa stanovišta prava, uvesti prinudnu upravu i oduzeti dozvolu za rad, kao najstroža mera.
Pretpostavka za izricanje ovih mera - zakonom je dato da Narodna banka pri kontroli utvrdi da je banka postupila suprotno propisima ili na način koji ugrožava njen bonitet. Koja će mera biti izrečena, zavisi od nekoliko kumulativno određenih merila. To je ono što je najvažnije, od težine napravilnosti, od stepena ugrožavanja finansijske discipline i nesmetanog funkcionisanja bankarskog sistema. Na kraju, ono što je vrlo sporno, od pokazane spremnosti i sposobnosti organa i rukovodstva banke da otklone utvrđene nepravilnosti, što je regulisano članom 57b Predloga zakona.
Zašto je ovo merilo problematično, merilo pokazane spremnosti i sposobnosti organa, rukovodstva banke, da otklone utvrđene nepravilnosti? Zato što je ono paušalno, ono nije objektivizirano, pa postoji mogućnost da Narodna banka preduzme niz mera koje su na njemu zasnovane, a da efektivna pravna zaštita bude teško moguća. Pojam spremnosti i sposobnosti organa i rukovodstva banke da otklone utvrđene nepravilnosti mora da se objektivizuje preko posledica delovanja organa i rukovodstva banke, što se u Predlogu zakona inače čini, što opet ukazuje na nepotrebnost ovog paušalno određenog merila.
Drugo, tako nejasno i maglovito merilo za izricanje mera praktično bankama trajno stavlja na glavu mač teških mera, čime se od njih de facto zahteva neprestana poslušnost. Demokratska stranka Srbije je kritikovala, i vi ste to čuli, uplitanje izvršne vlasti u rad Narodne banke. Mi nismo kritikovali potrebu saradnje izvršne vlasti, odnosno Vlade i Narodne banke Srbije, ali jedna određena autonomija po pitanju onoga što je u domenu rada centralne banke, u ovom slučaju Narodne banke Srbije, veoma je potrebna da bi se očuvala monetarna stabilnost.
Isto tako, u odnosu Narodne banke, bilo koje centralne banke i poslovnih banaka, potrebno je da postoje jasna pravila igre, jer inače ćemo imati situaciju da poslovne banke žive u strahu. Normalno, Narodna banka Srbije jeste nadzornik nad radom poslovnih banaka i ona mora da vodi računa da li te banke poštuju pravila igre, odnosno da li se u svom poslovanju drže tih konzervativnih bankarskih pravila, što je uslov da imamo normalnu situaciju na tom tržištu. S druge strane, banke ne smeju da žive u stalnom strahu, da li će im sutra neki guverner ili viceguverner zadužen za banke zatvoriti banku na neki paušalno određeni način.
Takođe, u ovom predlogu zakona imamo određene stvari koje nisu na najbolji način utvrđene, pre svega, zato što se ovaj zakon donosi na brzinu. Verovatno je brzina donošenja ovog zakona vezana za to da ova materija izlazi iz zakona o Narodnoj banci, a zakon o Narodnoj banci mora da bude iz poznatih razloga donet hitno, pa sve to mora na neki način, nekim zakonskim predlogom da se obradi. Ali, činjenica je da je ova materija prešla sa saveznog na nivo države Srbije, tako da nije jasna odgovarajuća pravna zaštita banaka, odnosno u tom delu odnosa banaka i sudova nije potpuno jasno kako će sve funkcionisati.
Mere izricanja naloga za otklanjanje utvrđenih nepravilnosti, uz istovremeno izricanje novčane kazne, koja može biti izrečena iz dva razloga, najpre, sekundarno kao sankcija za nepridržavanje mera iz nalogodavnog pisma...
(Predsedavajuća: Molim narodne poslanike da omoguće narodnom poslaniku Srđanu Petroviću da nesmetano izlaže svoj govor.)
Znači, mera je regulisana članom 57d stav 1. tačka 1) Predloga zakona, i to primarno zbog povrede propisa ili standarda opreznog bankarskog poslovanja, koji su takve težine da mogu dovesti do ugrožavanja finansijskog stanja banke. Očigledno je da se ova mera, to se iz teksta vidi, za otklanjanje utvrđenih nepravilnosti, sastoji iz dve određene mere. Zakonom je tako dato. Prvo je upravna mera, upravni akt, kojim se banci nalaže da nešto učini kako bi otklonila utvrđene nepravilnosti, a druga mera je rešenje o prekršajima kojima se izriču novčane kazne. To stvara dve grupe problema. Prva grupa problema tiče se samog dela rešenja, koje je po svojoj prirodi rešenje o prekršaju. Nije jasno za koje delo banka, direktori i drugi rukovodioci banke uopšte odgovaraju, kad prekršaj nije propisan Predlogom zakona.
Zatim, novčane kazne relativno su neodređene, one se banci izriču u rasponu od jednog promila do jednog procenta, što je velika razlika, propisanog novčanog dela osnivačkog kapitala, a direktoru i drugim rukovodiocima u banci u rasponu od zbira zarada koje su primili u prethodna tri meseca, do zbira zarada koje su primili u prethodnih 12 meseci, počev od dana donošenja rešenja. Potom, iznos neplaćanih novčanih kazni za prekršaje po kojima postupak vode organi koji su nekada bili savezni, a sada se ne zna koji će biti, ne zna se da li se uplaćuje na žiro račun organa koji vodi prekršajni postupak, tj. Narodne banke.
Na kraju, rešenje o prekršaju je izvršna isprava. Ako je rešenje o prekršaju izvršna isprava, ono se naplaćuje pre pravosnažnosti, tačnije pre nego što veće za prekršaje, neko kao drugostepeni organ, odluči o žalbi itd, što je u suprotnosti prema principu da niko ko ne može biti kažnjen za delo koje pre nego što je učinjeno nije bilo predviđeno zakonom ili propisom zasnovanim na zakonu za kažnjivo delo.
Druga grupa problema izvire iz sticaja upravnog i prekršajnog postupka. Izricanje naloga za otklanjanje utvrđenih nepravilnosti je upravna mera, upravni akt, a izricanje novčane kazne je prekršajna sankcija. Dvojstvo organa koji rešavaju u institucionalnom postupku stvara mogućnost različitog odlučivanja o istoj stvari, strogi prekršajni žalbeni postupak morao bi biti prekinut, jer se odluka nadležnog suda javlja kao prethodno pitanje za odlučivanje o žalbi u prekršajnom postupku, tačnije od odluke nadležnog suda o tome da li postoje razlozi za izricanje mere zavisi odluka o drugostepenom prekršajnom postupku.
Ovde se dolazi do problema, jer prema Predlogu zakona žalba ne zadržava izvršenje rešenja o prekršaju dok nadležni sud odluči, može biti zamenjena i kaznom zatvora do 30 dana, ako direktori i drugi rukovodioci banke ne plate određenu novčanu kaznu koja je određena rešenjem propisanim u zakonu.
Takođe, odnos prinudne uprave u banci i same poslednje mere oduzimanja dozvole za rad nije na najbolji način rešeno, odnosno ne vidi se razlika između te dve mere, odnosno iste nepravilnosti utiču na izricanje mere prinudne uprave u banci i mere oduzimanja dozvole za rad.
To je najopasnija situacija kada praktično od neke subjektivne procene, koja može biti stručna, a može biti neki put politička i poslovna, zavisi se da li će neka banka, koja ima zakonom propisane nepravilnosti, ući u kategoriju banaka nad kojima je primenjena mera prinudne uprave ili u kategoriju, fatalnu kategoriju, odizimanja dozvole za rad.
U zakonu su iste nepravilnosti određene za prinudnu upravu i za meru oduzimanja dozvole za rad. Takođe, prelazak iz prinudne uprave u stanje umiranja banke, odnosno oduzimanja dozvole za rad, nije dobro regulisano, jer u jednom članu zakona se daje mogućnost, a to je član 57j, dodati član na Zakon o bankama i drugim finansijskim institucijama, pa u stavu 1. alineja 8. stoji da prinudni upravnici ili Narodna banka Srbije pre isteka rešenja iz člana 57. ovog zakona ocene da prinudna uprava u banci ne može dovesti do otklanjanja nepravilnosti u njenom poslovanju, ni do poboljšanja njenog finansijskog stanja, odnosno ako posle isteka roka utvrđenog rešenjem prinudna uprava u banci nije dovela do otklanjanja nepravilnosti u njenom poslovanju, ni do poboljšanja njenog finansijskog stanja.
Znači da je taj prinudni upravnik možda jedno vreme dao neku šansu da ta banka preživi, a kasnije će tu banku da dokusuri. Opet taj odnos, zašto po istim merilima nije doneta mera oduzimanja dozvole za rad nego mera prinudne uprave, a posle taj prinudni upravnik može iz nekih razloga da praktično dovede da se oduzme dozvola za rad.
Sve ovo govori da je ova zakonska problematika, veoma važna za bankarski sektor, a samim tim implicitno i za našu privredu, rešavana na jedan brz način. Ove mere, ako ovaj zakon bude usvojen, odgovarale bi i sadašnjem guverneru. On je na kraju te mere i predložio u svojoj verziji zakona o Narodnoj banci Jugoslavije, a verovanto će još više ili podjednako odgovarati nekom budućem guverneru.
Jedino neće odgovarati poslovnim bankama, kako onima koje rade po konzervativnim principima bankarstva, tako i onim drugima koje rizikuju uloge i ne ponašaju se po strogim bankarskim pravilima, tako da sve ovo govori da je ishitreno bilo donošenje zakona o Narodnoj banci Srbije i izmena Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama i da ova dva zakona, ako budu doneta, donose štetu privredi i građanstvu. Iz tih razloga Demokratska stranka Srbije, kao što ne može da glasa za Zakon o Narodnoj banci Srbije, ne može da glasa ni za Zakon o izmenama i dopunama Zakona o bankama i drugim finansijskim institucijama.

Reč ima narodni poslanik Vitomir Plužarević, a posle njega narodni poslanik Nebojša Jović.