Poštovane kolege poslanici, gospodine predsedniče Vlade, morala sam  da izađem povodom  Poslovnika. Čitav dan razmišljam da li da izađem da to reklamiram. Verujte mi da je tako, ali osećam neprijatnost kada god izađem u hodnik ispred ove sale zbog brojnog obezbeđenja koje ste doveli u ovu zgradu.
Član 235. jasno govori pod kojim uslovima i kako službena lica, koja su ovlašćena službena lica državnih organa, mogu da uđu u zgradu Narodne skupštine. Traži se dozvola od predsednika Skupštine, ali ne mogu da nose oružje.
Pošto javnost u Srbiji zna da niko od vas bar bez šestorice članova obezbeđenja ne ide nigde, odreknite se malo tih ljudi, neka idu i neka čuvaju ove ugrožene Srbe na Kosovu, a vi se slobodno šetajte ulicama Beograda, ulicama Srbije. Idite na Kosovo i Metohiju, ako ste narodna vlast. Verujte mi, svaki dan idem ovim ulicama i niko nikada nije upro prstom u mene, verujem da neće ni u vas. Prema tome, nema mesta strahu.
Tražim samo poštovanje Poslovnika i molim da ih ubuduće ne bude ovoliko ovde u zgradi Narodne skupštine, gde uopšte niste ugroženi, vi ste ugroženi samo sa ove govornice, pred ovim mikrofonima. Čim izađemo tamo, možemo i kafu da popijemo, verujte neće vam ni dlaka sa glave faliti. Zamislite da sam vas slučajno u hodniku očešala, kako bi članovi vašeg obezbeđenja reagovali. Vi to ne znate. Mi smo ugroženi.