Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram sednicu Petnaestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2003. godini.
Pozivam vas da minutom ćutanja odamo poštu Ivanu Jovoviću i Panteliji Dakiću, ubijenim u terorističkom napadu 13. avgusta na reci Bistrici u Goraždevcu.
Slava im.
Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine pozivam vas da ubacite identifikacione kartice u vaše poslaničke jedinice.
Konstatujem da imamo kvorum za rad.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Marko Jakšić, Dragan Šutanovac, Milan Marković, Milena Milošević i Miroslav Martić, a zakasniće Miomir Tadić.
Obaveštam Narodnu skupštinu da su pozvani da sednici prisustvuju predsednik, potpredsednici, ministri i sekretar Vlade Republike Srbije.
Primili ste ostavku dr Tomice Milosavljevića na funkciju ministra zdravlja u Vladi Republike Srbije.
Saglasno članu 202. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, o ostavci je obavešten predsednik Vlade Republike Srbije.
Podsećam vas da je članom 202. stav 4. Poslovnika predviđeno da Narodna skupština na prvoj narednoj sednici konstatuje, bez pretresa, da je član Vlade podneo ostavku i da se o tome ne odlučuje.
Saglasno članu 202. stav 4. Poslovnika, Narodna skupština konstatuje da je dr Tomica Milosavljević podneo ostavku na funkciju ministra zdravlja u Vladi Republike Srbije.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uz saziv Petnaestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije, koje je sazvano na zahtev 102 narodna poslanika, saglasno članu 79. stav 3. Ustava Republike Srbije i članu 162. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, dostavljen vam je zahtev za održavanje Petnaestog vanrednog zasedanja, sa utvrđenim dnevnim redom sadržnim u tom zahtevu.
Kao što ste mogli da vidite, za Petnaesto vanredno zasedanje utvrđen je sledeći
D n e v n i r e d:
1. Predlog deklaracije o Kosovu i Metohiji, koji je podnela Vlada Republike Srbije.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOG DEKLARACIJE O KOSOVU I METOHIJI
Za reč se javio narodni poslanik Siniša Mitrović, zamenik predsednika poslaničke grupe DOS - Reforma Srbije.

Poštovana gospođo Mićić, uvažene kolege poslanici, uvaženi premijeri i članovi kabineta, na osnovu člana 71. Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije predlažem da danas radimo i posle 18,00 časova, ako ne završimo, znači do kraja glasanja, dok ne bude doneta odluka.

Zahvaljujem. Stavljam na glasanje predlog narodnog poslanika Siniše Mitrovića da danas radimo do završetka rasprave i da nakon toga pristupimo glasanju.
Za 119, nije glasalo 26, od ukupno 145 prisutnih narodnih poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština prihvatila predlog narodnog poslanika Siniše Mitrovića.
Po Poslovniku ima reč narodni poslanik Gordana Pop-Lazić.

Poštovane kolege narodni poslanici, gospodo članovi Vlade, od 24. marta 1998. godine sednice Skupštine Srbije su javne i direktno prenošene, tako da su građani Srbije mogli da prate šta rade njihovi predstavnici u parlamentu. Od uvođenja vanrednog stanja pa sve do danas ove sednice su bile zatvorene za javnost u tom smislu što RTS nije prenosio sednice, a posle jedne duže diskusije o tome ko je za to odgovoran, nadležan, ko osporava, ko onemogućava dalje prenošenje sednica Skupštine, danas smo shvatili da je za to odgovorna Vlada Srbije.
Izašla sam povodom primene Poslovnika i zbog toga ću da citiram član 169, iz odeljka XI, koji se odnosi na javnost rada, u kome stoji da su sednice Narodne skupštine i njenih odbora javne. "Sednice Narodne skupštine i njenih odbora mogu biti zatvorene za javnost u slučajevima određenim zakonom, ako to predloži Vlada, odbori ili najmanje 20 narodnih poslanika. Predlog mora biti obrazložen. O tom predlogu glasa se u Narodnoj skupštini, bez pretresa."
Mi nismo imali takvu situaciju, bar ne formalno, da su Vlada ili 20 poslanika predložili da sednice Skupštine više ne budu prenošene preko naše državne televizije. Vlada je mogla samo da zatvori za javnost sednice Skupštine. Obavešteni smo preko sredstava informisanja da se ona založila da današnja sednica bude prenošena.
Mi smo zahvalni Vladi, bez obzira na sve to, što ovako važna tema koja je danas na dnevnom redu može da bude praćena od strane građana Srbije, ali ne bi trebalo da to bude presedan i ne bi trebalo da RTS bude u nadležnosti Vlade Srbije. Dobili smo objašnjenje da je to javni servis, da on radi isključivo po ekonomskim interesima i da niko na njih ne utiče.
Ovo sam samo htela da napomenem zbog toga što je očigledno da je RTS u isključivoj funkciji i nadležnosti Vlade Srbije, pa ukoliko ovo bude jedina sednica koja bude prenošena, znaće građani ko je za to odgovoran i ko ne da građanima da vide i čuju šta rade njihovi narodni predstavnici u Skupštini Srbije. Hvala.

Nema povrede člana 169. Poslovnika Narodne skupštine. Sve sednice Narodne skupštine su javne. Javnost ne podrazumeva samo postojanje direktnog prenosa i o tome odlučuje RTS. U ovom slučaju, za vašu informaciju, da vas obavestim da je juče bio sastanak sa šefovima poslaničkih grupa, na kome vi niste prisustvovali, uputila sam pismo RTS-u i zamolila ih da zbog važnosti teme vrše direktan prenos ove sednice, tako da to Vlada uopšte nije uradila. Dakle, pogrešno ste informisani.
Ukoliko niste zadovoljni odgovorom, Administrativni odbor će vam posebno odgovoriti.
Pošto nemate primedbi, možemo da nastavimo rad.
Primili ste amandmane koje su na Predlog deklaracije podneli narodni poslanici: Momčilo Trajković, Vuko Antonijević i zajedno Borislav Pelević, Dragan Marković, Petar Petrović, Miloš Lukić i Đuro Popović.
Na sednici Odbora za Kosovo i Metohiju amandmane su povukli narodni poslanici Momčilo Trajković i Vuko Antonijević, koji je to učinio i pisanim putem.
Primili ste izveštaj Odbora za Kosovo i Metohiju i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Podsećam vas da, prema članu 156. stav 3, a shodno članu 90. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme za raspravu poslaničkih grupa iznosi pet časova. Molim šefove poslaničkih grupa, ukoliko to već nisu učinili, da predaju listu sa prijavljenima za reč o ovoj temi dnevnog reda.
Saglasno članu 156. Poslovnika Narodne skupštine otvaram jedinstven pretres o Predlogu deklaracije.
Ima reč predsednik Vlade, gospodin Zoran Živković.
Izvolite.

Gospođo predsednice, dame i gospodo, Kosovo i Metohija kao maltene večna  tema na ovim prostorima je ponovo na dnevnom redu najvišeg tela u ovoj državi, a to je Narodna skupština. Problem Kosova i Metohije nije nastao ni pre četiri godine, ni pre 15 godina, ni pre 50 godina, nego mnogo ranije. Ceo 20. vek je prošao u rešavanju tog problema.
Nažalost, problem nije rešen, a svi koji su ga rešavali, pogoršavali su situaciju sve to vreme. Pre četiri godine, 10. juna 1999. godine međunarodna zajednica je preuzela na sebe da pokuša da reši taj veliki problem.
Prvi put da se taj problem rešava spolja, ne sa područja Balkana, ne ni sa područja Srbije, ne iz država koje se nalaze na ovom području.
Nažalost, tradicija loših rešenja je nastavljena. Mogu da kažem da je potvrđena i ubrzana. Ni međunarodna zajednica, ni KFOR, ni UNMIK, ni svi drugi, koji su na toj teritoriji prisutni, nisu uspeli taj problem da reše, a jesu ga pogoršali do ivice izdržljivog.
Ono što je danas stanje na toj teritoriji, u Autonomnoj pokrajini Kosovo i Metohija, to je da je preko 200.000 ljudi moralo da pobegne pred terorom, da je 1.167 ubijenih i 1.136 kidnapovanih Srba i nealbanaca, da je na desetine hiljade kuća spaljeno, da je oko sto crkava i drugih verskih objekata uništeno ili oštećeno, da je oskrnavljeno 40 grobalja, da su Kačanik, Štrpce, Glogovac, Podujevo, Štimlje, Dečani, Đakovica, Dragaš i Mališevo opštine bez ijednog nealbanca, bez ijednog Srbina. To je stanje stvari.
Još gore od svega ovoga je to da nijedan ubica ili kidnaper nije pronađen za ove četiri godine od kada međunarodna zajednica ima odgovornost za Kosovo i Metohiju.
Povratak, kao glavni posao međunarodne zajednice po Rezoluciji Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244, izvršen je maksimalno, odnosno sa 120% kada su u pitanju Albanci, jer su za sedam ili osam dana svi vraćeni u svoje domove, što je dobro, i usput je još 200.000 novih stanovnika albanskog porekla došlo na Kosovo, ali nije ni najgore što se dešava za ove četiri godine.
Ispod 2% možemo da merimo broj Srba koji su se vratili na tu teritoriju. Zašto? Zato što su sprečavani terorizmom, zato što su sprečavani dnevnim pritiskom, zato što su nesposobnost UNMIK-a i KFOR-a da im omogući povratak i da im garantuje dnevnu bezbednosti i minimum slobode kretanja bili razlozi da se Srbi, iako imaju veliku želju za povratkom, vrate samo u tom malom procentu.
Ono što su najnoviji dokazi tog terorizma i nesposobnosti UNIMIK-a i KFOR-a su porodica Stolić, Ivan Jovović i Pantelija Dakić - najnovije žrtve, troje ili petoro od 2.500 žrtava nealbaskog porekla. Ni u njihovom slučaju, još uvek, nema nikakve informacije da ima osumnjičenih, da ima privedenih ili da ima onih protiv kojih će biti pokrenut krivični postupak.
Ono što obeležava Kosovo i Metohiju danas je ugrožavanje svih ljudskih prava, svih redom, pa čak i onog osnovnog, a to je pravo na život.
Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija reguliše bezbednost života na Kosovu i Metohiju, režima na Kosovu i Metohiji, do konačnog statusa te teritorije.
Šta su zadaci međunarodne zajednice odnosno KFOR-a, odnosno UNMIK-a po Rezoluciji 1244?
Pre svega, to je razoružavanje svih onih koji nelegalno nose oružje. Pre nekoliko dana smo dobili podatak, upravo od UNMIK-a, da je oko 700.000 dugih i kratkih cevi, još uvek, u posedu onih koji na to nemaju pravo.
Drugi zadatak je bio da se posebno razoružaju one paravojne formacije koje su učestvovale u ratnim sukobima i koje su očigledno vršile ratne zločine, pre svih, UČK. Da li je to završeno? Ne, to nije završeno. Deo tih ljudi je preveden u Kosovski zaštitni korpus i kosovsku policiju, a oni i dalje rade onaj isti posao, sa istim onim ciljem koji su radili i 1998. i 1999. godine, a to je širenje terora i ugrožavanje života svih onih koji su protiv velikog sna o nezavisnom Kosovu.
Zadaci u pomenutoj Rezoluciji su i da se izvrši povratak, o čemu sam već nešto rekao; da se zaštite sva prava Srba i drugih nealbanaca na toj teritoriji; da se prekinu terorističke akcije; da se pokrene postupak pred Haškim tribunalom za sve one koji su vršili ratne zločine na toj terotirji, i za Srbe, i za Albance i za sve druge.
To je i danas neostvareni zadatak i neostvarena odgovornost međunarodne zajednice na tom području.
Da li je moguće dovesti vladavinu prava, minimum bezbednosti i slobode kretanja na teritoriju Kosova i Metohije? Da li međunarodne trupe imaju tu snagu? Pitanje je da li one to žele ili je pitanje da li to one mogu?
Mislim da imamo dovoljno dokaza da je mogućnost međunarodnih snaga velika i da one mogu da uvedu mir i sve ono što treba da krasi mir na jednoj teritoriji. Imamo primer Bosne i Hercegovine. U Bosni i Hercegovini su sto puta manje žrtve nakon dolaska međunarodnih snaga na tu teritoriju, nego što je to u slučaju Kosova i Metohije, nakon dolaska međunarodnih snaga na teritoriju Kosmeta.
Očigledno je da postoji način, ali očigledno da nije postojalo dovoljno volje.
Mi smo, kao država i kao narod, još uvek, žrtve stereotipa o tome šta je Srbija i kako Srbi shvataju politiku i kako se ponašaju kada imaju moć državnih institucija i državne vlasti. Naš zajednički cilj bi trebalo da bude da promenimo taj stereotip i da pokažemo da ono što se u ovoj državi dešavalo od 1990. do 2000. godine nije pravilo, nego da je to težak, loš izuzetak, koji nije svetli deo srpske istorije, da je to izuzetak koji mora veoma brzo da bude, ne zaboravljen, nego gurnut u stranu, da ne bi smetao daljem razvoju ove države, ovog naroda i budućih generacija.
Prema tome, misija ove deklaracije je da ponovo ukažemo međunarodnoj javnosti na njenu odgovornost za rešavanje pitanja Kosova i Metohije, ali, takođe, da pokažemo i međunarodnoj i domaćoj javnosti da smo spremni da nastavimo sve ono što su naši zadaci i po Rezoluciji 1244, ali i po onome što su naši državni i najviši zadaci vezano za Kosovo i Metohiju.
Postoji još jedan faktor koji je odgovoran za ovo stanje i koji bi morao da promeni svoj stav prema problemu Kosova i Metohije, a to je albanska manjina odnosno njihovi lideri. Privremene albanske institucije imaju visok nivo odgovornosti za dobar deo dešavanja na Kosovu i Metohiji. Oni moraju biti garant slobode, bezbednosti, života svih na Kosovu i Metohiji, i Albanaca, ali i svih drugih, na isti način, ili još bolje, ako je to moguće, kao što je to Vlada Srbije i kao što su to insitucije Srbije odgovorne za živote svih pripadnika nacionalnih manjina na teritoriji Srbije, od Subotice do Preševa. Ako te institucije, ti lideri, privremeni ili dugoročni, imaju želju da se pokažu kao ljudi sposobni i spremni, ljudi sa kapacitetom da pomognu pravljenju jednog multietničkog, mirnog i prosperitetnog društva, onda danas moraju da pokažu tu odgovornost.
Ponavljam, najveći deo odgovornosti je na međunarodnoj zajednici i mi imamo na mestu šefa UNMIK-a novu ličnost. Nadam se da je dolazak gospodina Harija Holkerija ne samo promena personalnog tipa, nego da je to promena politike prema teritoriji Kosova i Metohije, promena politike međunarodne zajednice.
Možemo da budemo zadovoljni prvim izjavama i prvim odlukama novog šefa UNMIK-a. Rekao je da je Rezolucija 1244 jedina vodilja na njegovom putu, rekao je da neće primati savete nikoga, bilo da je on sa područja Kosova i Metohije ili nekog drugog područja, dozvolio je gospodinu Čoviću i meni da prisustvujemo sahrani u Goraždevcu. To je presedan za protekle četiri godine i to bi mogao da bude jedan dokaz da se nešto menja, ali nažalost, to što sam kao premijer zajedno sa gospodinom Čovićem bio na sahrani nije ono što može da nas zadovolji. Siguran sam da svi želimo to, da predstavnici državne vlasti u Srbiji mogu da odu na Kosovo i Metohiju, ne samo na sahrane, nego i na svadbe i na druga veselja, na useljenja u kuće, na prve rođendane dece koja su rođena na Kosovu i Metohiji i to je odgovornost međunarodne zajednice.
Očekujem da narednih nedelja i meseci bude potvrđena ova moja dobra želja i nadam se da je u međunarodnoj zajednici došlo do, ako ne potpunog preokretanja pogleda na taj problem, onda bar do toga da je poremećena stereotipna slika o tome da su Albanci na Kosovu žrtve, a Srbi vekovni đavoli.
Pitanje je šta mi treba da učinimo, šta je na nama, na institucijama, na vlastima u Srbiji, u Beogradu, da li mi možemo da učinimo nešto više od onoga što je do sada učinjeno. Ponoviću da ne postoji ni jedan zadatak koji je dobila srpska Vlada ili srpski parlament po Rezoluciji 1244 a da taj zadatak nije izvršen. U mnogim susretima postavljam pitanje gostima iz inostranstva šta mi možemo još uvek da učinimo, da li postoji neki način da mi povoljnije utičemo na rešavanje dnevnih problema Srba i drugih nealbanaca na teritoriji Kosova i Metohije. Odgovor je ćutanje.
Odgovor je da ne postoji ništa što mi možemo formalno da učinimo, ali mislim da ipak možemo, svako sa svoje strane. Obaveza Vlade Srbije i čini mi se vaša, Narodne skupštine Republike Srbije, jeste da svakodnevnim aktivnostima jačamo demokratski potencijal države Srbije, da je pokazujemo u boljem realnom svetlu pred međunarodnom zajednicom u odnosu na ono kako je ona do skora izgledala, da jačamo institucije, da se borimo protiv kriminala i korupcije, da tražimo nove i obnavljamo veze sa starim saveznicima koji mogu da nam pomognu u rešavanju problema Kosova i Metohije.
Ne postoji rešenje koje možemo da donesemo sami, ne postoji rešenje koji ni Albanci sa Kosova mogu da donesu sami, teško da postoji rešenje koje može da bude posledica našeg dogovora sa kosovskim Albancima, uz postojanje naše dobre volje, želje za razgovorom koji sada ponavljam. Naime, mislim da je svima jasno da to rešenje mora da ima međunarodni karakter i međunarodnu verifikaciju, a to znači da bude prihvaćeno i od Evropske unije, i od SAD-a i od Ujedinjenih nacija.
To je ono što mi možemo da učinimo, da se dogovorimo bar oko nekih prioriteta koji su nam važni, i to svim strankama koje su zastupljene u ovom parlamentu, svim političkim snagama koje imaju ambiciju da budu zapamćene po dobru na političkoj sceni Srbije.
Siguran sam da ste vi svesni i težine situacije i naše zajedničke odgovornosti za rešavanje ove situacije, odnosno ovog problema.
Siguran sam da ćete danas glasanjem za ovu deklaraciju potvrditi istorijsku istinu da se Kosovo i Metohija, a i sve drugo, brani hrabrošću, mudrošću i slogom.

Zahvaljujem predsedniku Vlade, dajem reč potpredsedniku Vlade gospodinu Nebojši Čoviću, predstavniku predlagača.

Poštovana gospođo predsednice, poštovani narodni poslanici, nazovimo stvari pravim imenom: situacija na Kosovu i Metohiji jeste rđava i vrlo teška. Sada je mnogima u svetu jasno da je tamo jedna humanitarna katastrofa zamenjena drugom, da je ovakvom brigom za jedan narod drugi narod gurnut u tragediju. Samozvana OVK-a, među njima i poznati zločinci, prognali su 250.000 Srba i drugih nealbanaca, promenili uniforme i oznake, integrišući se u institucije novog kosovskog poretka, mada je sve u njoj ostalo isto kao nekada: separatistička politika, nasilničko ponašanje, endemska mržnja prema Srbima.
Ono što demokratska vlast Srbije zastupa, istorijsko pomirenje Srba i Albanaca, u nekim albanskim krugovima i dalje se smatra opasnom idejom.
Haški tribunal još nije optužio predvodnike OVK za mnoge i neporecive zločine, za genocid, za etničko čišćenje Pokrajine i za proterivanje Srba i Roma.
U vreme Kušnerovog i Hekerupovog, a naročito Štajnerovog administriranja, KFOR i UNMIK su retko ulazili u sukobe sa politikom militantnih Albanaca. U tome treba videti više od inercije i manje od programiranog ponašanja. Strah je ućutkao mnoge međunarodne zvaničnike, postali su taoci albanskog separatizma i terorizma. Radi sopstvene sigurnosti oni nastoje da bes albanskih egzekutora ne okrenu protiv sebe. Zato se Srbi i Romi ne vraćaju svojim kosovsko-metohijskim kućama. Zato na Kosovu i Metohiji i dalje traje permanentna životna ugroženost ostatka Srba i raste neizvesnost.
O tom stanju se Narodna skupština Republike Srbije danas izjašnjava; o izlazima; o srpskom državnom i nacionalnom odgovoru na stanje na Kosovu i Metohiji.
Nemam nameru da objašnjavam tekst deklaracije o Kosovu i Metohiji, gde su ugrađene neke moje ideje i moja razmišljanja, kao što su ugrađene ideje i razmišljanja mnogih drugih ljudi. Verujem da je deklaracija dobar dokument, a objašnjavati dobre dokumente znači posumnjati u njihovu ubedljivost. Nameravam da objasnim politički kontekst i vreme u kome parlament države Srbije usvaja deklaraciju o Kosovu i Metohiji.
Naša današnja rasprava ne sme da bude otrovana istoricizmom i svim drugim ideološkim i stranačkim naslagama koje su kvarile poslove ranijim generacijama srbijanskih političara. Samo ukratko saopštavam svoje viđenje odnosa u mnogonacionalnoj Srbiji pre 5. oktobra 2000. godine.
Zašto to činim? Zato da bih opisao pustoš u nacionalnoj i državnoj politici koju je iza sebe ostavio poraženi režim; da bih razjasnio namere nove demokratske vlasti; da bih naveo korake koje preduzimamo radi zaštite nacionalnih i državnih interesa.
Verski i nacionalni antagonizmi za vladavine Miloševića bili su toliki i takvi da je samo najveća politička opreznost i najveća državnička odmerenost mogla računati na male pobede, koje bi u krajnjem zbiru donele prihvatljiv rezultat. On se, nažalost, odlučio za argument sile, umesto za silu argumenata.
Na Kosovu i Metohiji, gde su Albanci većinsko stanovništvo, on je imao posla sa ukorenjenim i primitivnim albanskim ekstremizmom i separatizmom, koji je umesto nekadašnje staljinističke prirode mutirao u borbu za teritoriju markiranu parolama o borbi za nacionalna, građanska i politička prava. Umesto da traži saveznike u odmerenim i umerenim Albancima, odlučio se za ukidanje pokrajinske autonomije i tako celu albansku zajednicu okrenuo protiv sebe i protiv Srbije. Tim nepromišljenim aktom on je dao za pravo stvaraocima stereotipa o albanskom obespravljenju na Kosovu i Metohiji i međunarodnoj zajednici kazao da ga ne interesuje njeno negodovanje.
Albanci su se, naravno, samoorganizovali. Izbačeni iz institucija stvorili su svoju paradržavu koja se uveliko finansirala prljavim novcem, prodajom droge, oružja, cigareta i ljudi. Veliki novac je, naravno, stvorio velike lobije u koje su ušli neki zapadni političari, neki biznismeni, neki mediji i neki uticajni intelektualci. Albanski separatistički pokret je, koristeći taktičke greške srpske politike, uspeo u svetskom javnom mnjenju i međunrodnoj zajednici da svoje glavne nacionalne ciljeve, stvaranje velike Albanije, skrije tobožnjom borbom za građanska prava.
Šta je posle toga bivši šef države Srbije i države Jugoslavije mogao da očekuje? Samo dalju stilizaciju Srba kao ništitelja albanskih građanskih i nacionalnih prava, kao remetilaca evropskog spokojstva, dakle stvaranje halo efekta o narodu koji ne poštuje druge narode i ne drži do evropskih i svetskih standarda.
Milošević je, gospodo, dao izgovor separatistima i ekstremistima i to je, čini mi se, njegov najgori rezultat (završićemo brzo, ne morate da budete nestrpljivi toliko) i najgora usluga srpskim državnim interesima. Niko više u zapadnom svetu nije hteo da sluša priče o albanskom permanentnom teroru nad Srbima i demografskoj eksploziji, na primer, u kojoj su on i njegovi privrženici hteli da vide samo rezultat kolektivne planske ekspanzije Albanaca.
Mnoge zapadne ustanove koje odlučuju o svetskim poslovima i odnosima, mnogi uticajni pojedinci počeli su da previđaju etničku mržnju u političkim nastojanjima militantnih Albanaca, da ćute o njihovim zločinima, a da uvećavaju i dramatizuju nedela ljudi srpske nacionalnosti. Napravite jednu malu lingvističku analizu, pogledajte kako su na Zapadu proteklih godina nazivani albanski teroristi. Oni su pobunjenici, oni su buntovnici, oni su naoružane grupe etničkih Albanaca, a nikada i nikako teroristi. I dan-danas traje taj kliše, pa se ni oni koji pucaju na srpsku vojsku i policiju ne mogu nazvati teroristima nego "kradljivcima drva".
Terorizam je širenje straha nasilnim sredstvima, govorio sam stotinama puta svojim zapadnim sagovornicima i pitao ih: kako, gospodo, vi nazivate širenje straha nasiljem, da li je nacionalna pripadnost žrtve presudna da bi se zločin zvao terorizmom; čemu eufemizmi? Odgovorili su mi da je srpska pozicija slaba i da je time sve rečeno. I taj odgovor nas uvodi u sledeće razmatranje i odgovor na pitanje: šta je nova demokratska vlast u Srbiji morala da čini posle 5. oktobra 2000. godine i šta sada čini?
Nova vlast se prvo zapitala kakve su joj objektivne mogućnosti da participira u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji. Odgovor je bio - male, gotovo nikakve. Niko na svetu, pa ni supersile ne mogu rešavati probleme bez stalnog osvrtanja na preovlađujuće mišljenje u svetskoj javnosti, na mišljenje okruženja, na svoje geostrateške ciljeve, na finansijske moći i tokove. Trebalo je zato da prvo unapredimo svoje mogućnosti kako bi uspeli da otklonimo predrasude o Srbima. Trebalo je da se oslobodimo starih zabluda i mana, pa je prva na spisku bila naša mitomanija i potreba da preuveličavamo sopstvene moći, da sebe stavljamo u žižu svetske politike, a da odbijamo tradicionalne saveznike iz tog sveta. Drugim rečima, dame i gospodo, mi nismo samo lagali druge, nego počesto i pomnogo sebe.
Kraj tog perioda zastoja i nacionalnog poniženja morao je da bude okončan snažnom izjavom koju su ponavljali mnogi zvaničnici nove vlasti, da odricanje od ratnih sredstava nipošto ne znači odustajanje od odbrane istorijskih prava države Srbije na Kosovu i Metohiji.
Nova politika države Srbije sastojala se u traženju puta između sile i pokoravanja sili tj. snalaženja u komplikovanom svetu zaoštrenih suprotnosti. U "nevidljivom knjigovodstvu" svetske diplomatije bili smo zapisani kao inadžije, ljudi koji ne znaju da se usluge u međunarodnim odnosima uvek čine sa računom na protivusluge. Trebalo je promeniti taj stereotip o Srbima inadžijama i zato smo se trudili, ne zazirući od međunarodne zajednice, da u formulisanju svojih zahteva i nuđenju protivusluga budemo jasni i pozitivni, da ne obećavamo ono što ne možemo ispuniti, da ne idemo preko granica svojih snaga, da se međunarodnim ustanovama predstavimo kao odan i pouzdan saradnički partner i oslonac u građenju regionalne bezbednosti.
Ta nova politika rezultirala je rešavanjem krize na jugu centralne Srbije, u Pčinjskom okrugu, pa smo se nadali da će jednom isproban i uspešan model biti primenljiv i na kosmetske prilike. Nažalost, tamo gde je uspostavljen protektorat međunarodne zajednice, u južnoj pokrajini, ništa nije zavisilo od nas ili je malo šta zavisilo od nas. No, bez obzira na to, preteški posao započet je formiranjem Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, državnog tela koje je imalo ne samo da se stara o sudbini srpskog stanovništva preostalog u pokrajini i sateranog u enklave, da vodi računa o srpskom i nealbanskom življu izbeglom i prognanom sa Kosova i Metohije, nego i da bude stalna, iskrena pomoć civilnoj misiji Ujedinjenih nacija i snagama KFOR-a.
Koordinacioni centar za Kosovo i Metohiju osnovan je na zajedničkoj sednici Vlade Savezne Republike Jugoslavije i Vlade Republike Srbije, 2. avgusta 2001. godine. Njegovi zadaci dati su Programom za implementaciju Rezolucije SB UN 1244, koji je Vlada Republike Srbije usvojila 2. oktobra iste godine.
U dvogodišnjem postojanju istrajno smo se borili za povratak raseljenih i prognanih, za pronalaženje kidnapovanih. Zbog poznatih okolnosti, zbog rastućeg straha kod Srba i nespremnosti UNMIK-a i KFOR-a da ih energično zaštiti, uspeli smo da vratimo u Pokrajinu samo 484 izbeglice i to u mesta Grabac, Biča, Osojane, Belo Polje, Mušnikovo, Novaci i Sredska. Povratnicima smo dali pomoć u izgradnji kuća i infrastrukture, u stoci, u poljoprivrednoj mehanizaciji, u svežim namirnicama, u opremanju škola, ambulanti, zdravstvenih centara i univerziteta, kao i u zadovoljenju drugih životnih potreba.
Mnogo toga je urađeno u zaštiti srpske kulturne baštine. Obavljena je sanacija, restauracija i rekonstrukcija devet manastira, 14 crkava i tri parohijska doma, a pružena je pomoć za izgradnju šest novih crkava. U ovim danima restaurira se još nekoliko građevina, tri manastira, četiri crkve i šest spomenika kulture.
Ekshumirano je 209, a identifikovano i predato porodicama 57 tela nestalih ljudi sahranjenih u masovnim grobnicama na Kosovu i Metohiji.
Upošljavajući radnu snagu iz srpskih naselja, nastojali smo da saniramo objekte stradale u zemljotresu koji je 24. aprila 2002. godine pogodio Kosovsko-pomoravski okrug. Podigli smo 184 nova objekta ukupne površine 11.150 kvadratnih metara, finansirali sanaciju 850 kuća, desetina škola, ambulanti i parohijskih domova i izgradili 14 kilometara puteva. Opremili smo 185 kuća novim nameštajem.
Pravničkim znanjima naših timova pomagali smo hapšenicima; oni su pred većinskim albanskim sudskim većima, a bez valjanog dokaznog postupka osuđivani na visoke zatvorske kazne, ali smo uspeli da za 21 lice dobijemo oslobađajuće presude. Naša ekspertska pomoć stajala je na raspolaganju osumnjičenima, kao i novac potreban za kaucije.
Starali smo se oko humanitarne pomoći. Pribavili smo i podelili 286 tona semenske pšenice, 1.906 tona veštačkog đubriva, 460 tona semenskog kukuruza, 270 tona semenskog krompira i 3.000 sadnica voća. Najzad, podelili smo 139 hiljada humanitarnih paketa hrane i higijenskih sredstava - 62.325 tona brašna, dve tone ulja i ogrevnog drveta 4.002 kubna metra.
U važnu i uspešnu aktivnost Koordinacionog centra računam i naša učešća na međunarodnim konferencijama. U svojstvu predsednika Koordinacionog centra govorio sam na 24 skupa, pet puta učestvovao na sednicama Saveta bezbednosti UN, a za dve sednice dostavio svoja izlaganja. Na sastancima Visoke radne grupe, takođe, bili su naši predstavnici. Potpisali smo 13 sporazuma i protokola, od kojih je najvažniji zajednički dokument Sporazuma o saradnji Jugoslavije i UNMIK-a od 5. novembra 2001. godine.
Naposletku, reći ću i ovo: održane su 23 sednice Koordinacionog centra na kojima se svestrano razmatralo stanje na Kosmetu i naše obaveze prema svom narodu.
Naveo sam ove činjenice da biste znali kako smo branili nacionalne i državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji i kako smo nastojali da popravimo životne prilike Srba i ostalih nealbanaca na Kosovu i Metohiji. Daleko od svakog utopizma i mazohizma, naša politika je morala da bude umerena i pragmatična, vođena dozvoljenim sredstvima i strogo omeđena međunarodnim i opšteprihvaćenim regulama Rezolucije 1244. U javnim konfrontacijama, izjavama i intervjuima za medije, u izjašnjavanjima na političkim i ostalim skupovima, nastupali smo bez ratne retorike, mirotvorno smo objašnjavali šta se to desilo na Kosovu i Metohiji i šta su naši interesi.
A šta se zaista tamo desilo? Na Kosovu i Metohiji sudarila su se dva prava, albansko etničko i srpsko istorijsko pravo. Odavno tvrdim da će smirenje u Pokrajinu doći samo sa pomirenjem ta dva prava. To znači da mora biti poražena svaka politika maksimalističkih zahteva, bez obzira čija je, srpska ili albanska.
Zastupnici albanskih maksimalističkih zahteva su već nacrtali kartu svoje buduće države i u slepoj, anahroničnoj borbi za teritorije već videli jug centralne Srbije i gotovo celu Makedoniju kao delove etnički čistog Kosova. Do juče, takoreći, izgledalo je da se sve složilo za ostvarenje tog cilja: Ričard Holbruk se rukovao sa teroristima i ohrabrio ih da stvore sopstvenu vojsku. Predvodnici te vojske su postali plaćenici NATO-a i miljenici mnogih zapadnih političara, kojima se ukazala prilika da pomažući muslimane na Kosovu dokažu kako nisu zakleti protivnici islama.
Pred našim očima i pred očima javnosti došlo je do pogrešno uptrebljavane vojne i policijske sile, koja je ustukla. Srbija je privremeno izgubila suverenitet nad Kosovom i Metohijom. Albanski političari, Albanci iz Kosovskog zaštitnog korpusa, a što je drugo ime OVK, kao i oni iz Albanske nacionalne armije, a što je treće ime OVK, veruju da se to desilo neopozivo i zauvek. Svoj zaključak brane svirepim nasiljem, uvereni da će i dalje trajati onaj halo-efekat o Srbima-zlikovcima, stvoren pomoću odabranih medijskih slika u vreme ratnih dejstava na Kosovu i Metohiji.
Mnogi su izgradili svoje karijere na toj gruboj, crno-beloj podeli na dobre i zle, na žrtve i zločince. Te podele se oni i danas grčevito drže, bez obzira na to što su nekadašnje žrtve, koje su to odavno prestale da budu, krenule putem nasilja i zločina. Oni pokušavaju da sačuvaju svoje karijere i svoj uticaj održavanjem virtuelne slike nekadašnjeg stradanja jednog naroda na Kosovu i Metohiji i pronalaženjem, naravno, sasvim "logičnog" objašnjenja da se zločini prema Srbima i nealbancima dešavaju iz odmazde izazvane njihovim napadima i provokacijama.
Ni nedavno gnusno ubistvo srpske dece u Goraždevcu, koje je šokiralo svet, nije bilo pošteđeno ovakvih pokušaja da sada ove nove žrtve i ove nove zločince stave u istu ravan i pokažu da u grotlu Kosova i Metohije svi sve napadaju i da podele na žrtve i zločince više ne postoje.
ANA danas nastoji da destabilizuje jug Srbije i da se nametne kao činilac stvaranja i rešavanja balkanske krize, da spreči približavanje Srbije i Crne Gore NATO-u, da u sukobe uvuče što veći broj država evropskog jugoistoka, kako bi naterala svet da se radi konačnog smirenja Balkana opredeli za njenu maksimalističku opciju.
Sigurno je da ima politički razumnih i odmerenih Albanaca i može biti da ima onih koji ne odobravaju upotrebu nasilja. Ali, zastrašeni su, pretpostavljam, ili neodlučni u svom stavu; tek, stiče se utisak da su svi na Kosovu i Metohiji jedinstveni i da čelnici Albanske nacionalne armije, okruženi "psima rata", ubicama iz mudžahedinskih i drugih formacija, govore iz glave celog naroda.
Te i takve jedinstvenosti u Srbiji i Beogradu nema ni u tragovima.
Dame i gospodo, u Beogradu ćete dobiti mnogo različitih odgovora na pitanje šta učiniti sa Kosovom i Metohijom i povodom Kosova i Metohije.
Najisključivije mišljenje je ovo: Kosovo je kamen o vratu Srbije i tog kamena se treba što pre otarasiti. Srbija, navodno, ne može ući u Evropsku uniju sa izgubljenim suverenitetom na jednom delu svoje teritorije i zato, radi napretka, radi budućnosti, treba se odlučiti za bolnu amputaciju pokrajine.
Navešću još samo jedan izraz političke isključivosti. Za rešavanje međuetničkih problema, za smirivanje secesionističkih pobuna i ustanaka - kažu pristalice sile - potrebne su žestina i oštrina. Navodno, oni koji o svemu odlučuju, pa i o prekrajanju ili neprekrajanju granica, jesu silnici i poštuju jedino silu. Neće nas poštovati ako nastavimo da se za svoje interese mlako i nedelotvorno borimo apelima, rezolucijama i deklaracijama.
Drugi nas uveravaju da je na Kosovu i Metohiji ostalo samo malo fiktivnog ili simboličnog suvereniteta, pa stoga treba odmah pristati da Kosovo i Metohija postane treća republika u okviru već labave unije koja se zasad zove Srbija i Crna Gora.
Treći dokazuju da Albancima nije potrebna ANA, da je suvišna proizvodnja straha za Srbe i ostale nealbance u Pokrajini. Pobediće nas Albanci nezapamćeno visokim natalitetom, poraziće nas i bela kuga, pa ćemo za dve-tri decenije, hteli ne hteli, morati da delimo svoju državu sa njima. Zato se, kažu, treba odmah opredeliti za podelu Kosova i Metohije.
Četvrti nam predlažu da se borimo za srpsku autonomiju unutar albanske autonomije.
Peti nam poručuju da je najuputnije pristati na veliku samostalnost Kosova i Metohije i, kako god se zvala Pokrajina u budućnosti, dobiti u njoj - po međunarodnim ugovorima-eksteritorijalnost za manastire (po ugledu na monašku državu Svetu Goru Atonsku), kao i pravo na samoupravne političke zajednice, kakve postoje u Evropi, a gde žive Srbi i gde su bili etnička većina.
Nemam nameru da nabrajam sve predloge i ovo je dovoljno da se izvede zaključak: Srbi se, u razgovorima o Kosovu i Metohiji, kreću između zabrinutosti i ravnodušnosti, između emocija i suve racionalnosti, između površnosti i analitičnosti.
Gospodo narodni poslanici, mi nemamo tu mogućnost da - bez kazne koju će nam odrediti istorija - budemo samo emocionalni ili samo racionalni. Mi, u stvari, moramo da budemo odgovorni i pred precima i pred potomcima.
U čemu treba da se vidi ta odgovornost? Pre svega u našoj rešenosti da ne donesemo nijednu odluku koju bi naši potomci, kada budu bili u prilici da odlučuju, ocenili kao brzopleto i nažalost, konačno rešenje, proizvod ljudi nedoraslih istorijskom zadatku. Ako se našim sagovornicima, Albancima i Međunarodnoj zajednici, ne mogu snagom argumenata nametnuti rešenja u kojima će biti zaštićena srpska istorijska prava, najbolje i najispravnije jeste da srpsko pitanje držimo otvorenim do nastajanja međunarodne konstelacije u kojoj će moći da se pravedno i trajno reši kosmetsko pitanje.
Do te odsudne rasprave o pravima još nismo stigli, a ostavljajući je za budućnost moramo se izjasniti o rokovima. Kada ćemo razgovarati o konačnom statusu Kosova i Metohije?
Dobru odluku vidim u saglasnosti relevantnih činilaca međunarodne zajednice i Evropske unije o tzv. konačnom rešenju za Kosovo i Metohiju.
Mi se zalažemo za ostvarivanje usvojenih standarda o ljudskim i nacionalnim pravima pre rasprave o konačnom statusu Kosova i Metohije. Ako ekstremizam i terorizam danas budu diktirali uslove o pregovorima o budućnosti Kosova i Metohije, ako terorist bude pregovarač, sutra će ekstremizam i terorizam odlučivati i na drugim prostorima evropskog jugoistoka i drugde, uostalom. Biće to presedan, opasan ne samo po interese srpskog naroda nego i drugih naroda Balkanskog poluostrva.
Upitaćete me koliko treba čekati dok se ne dostignu demokratski i evropski standardi na sadašnjem Kosovu i Metohiji? Hoćemo li čekati još deset godina ako se ne dostignu za deset godina. Hoće li Albanci čekati?
Kao što znate, mi donosimo deklaraciju o Kosovu i Metohiji posle promene čelnih ljudi međunarodne administracije u Prištini. Otišao je jedan specijalni predstavnik generalnog sekretara UN, koji ostaje zapamćen među Srbima kao albanski navijač. Došao je političar od integriteta, za kojeg verujemo da će biti nepristrasan, da neće biti naklonjen ni na jednu ni na drugu stranu, ni na srpsku ni na albansku, nego će suditi prema pravdi i odlučivati prema svojim dužnostima.
Prirodno je da tom gospodinu, Hariju Holkeriju, damo onoliko vremena koliko mu daje njegova služba da postigne ono što nisu postigli njegovi prethodnici.
Da li se za godinu dana mogu dostići standardi o kojima govorim? Da li se posle toga u raspravama o konačnom statusu može naći kompromisno i održivo rešenje? Sve zavisi od spremnosti međunarodne zajednice da na Kosovu i Metohiji primeni sopstvene odluke.
Verujem da te spremnosti sada ima više nego juče i više nego prekjuče, a ne znam hoće li je biti dovoljno da bi se sprovela opsežna istraga u Kosovskom zaštitnom korupusu, da bi se demontirala uporišta terorista, da bi se počinioci zločina poslali u Hag, da bi se obeshrabrili ekstremisti, da bi se 250 hiljada izbeglica vratilo kućama.
To su pitanja koja, priznajem, i u zakletim optimistima izazivaju opravdane zebnje i razumljiva nespokojstva.
Postoji, međutim, i ono što uliva nadu i povećava sigurnost da budućnost ne mora biti tako surova i neizvesna kao sadašnjost. S takvim pozitivnim osećanjima pročitao sam Memorandum Srpske pravoslavne crkve o Kosovu i Metohiji koji se završava snažnim pozivom na miran i prosperitetan suživot Srba, Albanaca i svih ostalih naroda koji su živeli i koji treba da žive na Kosovu i Metohiji.
Navodim doslovno: "Zašto ne bi i Kosovo i Metohija, kao sveta zemlja Balkana, bila zajednička zemlja i oblast (slovenska reč oblast znači i vlast) Srba i Albanaca, hrišćana i muslimana, dvaju naroda, dvaju jezika, dveju religija, dveju kultura, kao što je to - mutatis mutandus - Sveta zemlja za Izraelce i Palestince. Za taj suživot i koegzistenciju zalaže se Amerika u Svetoj zemlji. Zašto se ne bi zalagala za isto i na ovoj svetoj zemlji, Boga radi, ljudi i naroda radi, svetinja radi, pravde i slobode radi".
Dame i gospodo, ako danas usvojimo deklaraciju o Kosovu i Metohiji, ovakvu kakva je napisana, možemo objasniti celom svetu da su se najodgovorniji ljudi države i crkve složili o principima borbe za multietničko, multikonfesionalno i multikulturno društvo. Prioriteti te borbe na Kosovu i Metohiji jesu staranje o sudbini nestalih lica, stvaranje uslova za održiv povratak prognanih i raseljenih, garantovanje slobode kretanja i bezbednosti, odbrana i nedodirljivost imovine i, najzad, proces decentralizacije u kome vidimo zaštitu kolektivnog statusa srpske zajednice.
Pred nama je dug i težak put. Svaki naš korak mora da bude promišljen i odmeren, uprkos provokacijama i izazovima koji na tom putu vrebaju. Mi na tom putu moramo da budemo i odlučni, i mudri i strpljivi. A pre svega jedinstveni.
Hvala vam što ste me saslušali i izvinjavam se što sam malo duže izlagao.

 Zahvaljujem potpredsedniku Vlade, gospodinu Čoviću. Pitam da li želi da uzme učešće u raspravi predsednik Odbora za Kosovo i Metohiju? Znači, kasnije u raspravi s poslanicima, hvala.
Nastavljamo raspravu prema prijavama za reč šefova poslaničkih grupa. Prva se za reč prijavila narodni poslanik Gordana Pop-Lazić, zamenik predsednika poslaničke grupe SRS, a zatim narodni poslanik Dejan Mihajlov, zatim narodni poslanik Branislav Ivković i narodni poslanik Borislav Pelević.

 Poštovani narodni poslanici, morali bismo da kažemo danas srpskoj javnosti da je neposredan povod za zakazivanje ove sednice i uvršćivanje u dnevni red rasprave po pitanju Kosova ubistvo dvoje dece u Goraždevcu, ranjavanje većeg broja dece, narastajući terorizam na jugu Srbije i pretnja da se taj terorizam proširi i u unutrašnjost Srbije.
Otvoreno nam je rečeno da postoji mogućnost terorističkih napada i u većim gradovima širom Srbije, u Kragujevcu, Nišu, Beogradu, i to je ono što je probudilo našu Vladu i zbog čega je ona uzela sebi za pravo da nam dostavi tekst deklaracije o Kosovu, umesto da tekst deklaracije bude proizvod jedne skupštinske debate, široke skupštinske debate na ovu temu, ma koliko ona dugo trajala. Ako treba, sigurna sam, bili smo spremni svi da danima ovde sedimo, razgovaramo i pronalazimo najbolji način kako treba ta deklaracija da izgleda, kome ona dalje treba da bude upućena i koga će ona obavezivati.
Postavlja se, takođe, i pitanje legitimiteta onoga koji je sročio ovu deklaraciju. Mi smo posle duže vremena mogli da vidimo na televiziji opet zajedno Živkovića, Čovića, Koštunicu, kako se dogovaraju o tekstu ove deklaracije, a jedini legitiman predstavnik srpskog naroda sa Kosova jeste Srpska radikalna stranka, koja je uvek dobijala najveći broj glasova na Kosovu. Dokaz za to jesu i poslednji predsednički izbori - pobeda dr Vojislava Šešelja sa 70% glasova.
Premijer dozvoljava sebi, u međuvremenu, da kaže da sa Srpskom radikalnom strankom, kao tako značajnim faktorom, pogotovo na Kosovu i Metohiji, neće ni da razgovara. Mi hoćemo da razgovaramo sa premijerom. Mi hoćemo da razgovaramo sa Vladom Srbije. Mi smo ozbiljna politička partija, državni interesi za nas su uvek ispred partijskih interesa i pokušaćemo, za razliku od gospodina Čovića, da državnički i raspravljamo o ovom pitanju.
Zbog toga ću se malo vratiti unazad, moram, jer od 2001. godine ova tema ovde nije bila na dnevnom redu, iako je bilo takvih inicijativa; i u ranijem saveznom parlamentu i u parlamentu državne zajednice Srpska radikalna stranka je dva puta tražila da se o tome raspravlja. Ovde smo imali jedan predlog deklaracije od poslaničkog kluba SPS i to nikada nije bilo na dnevnom redu.
Ni jedna ni druga skupština o tome nije želela, evo do današnjeg dana, da razgovara. Mi smo 4. maja 2001. godine prekinuli jednu sednicu da bismo na dnevni red stavili predlog rezolucije o stanju na Kosovu i Metohiji i položaju srpskog naroda. Tadašnji predsednik Narodne skupštine Dragan Maršićanin predložio da Narodna skupština sastavi posebnu radnu grupu koja će, nakon što se debata završi, ponuditi konačan tekst. Tu radnu grupu trebalo je da čini predstavnik Vlade, predsednik Narodne skupštine, predsednici poslaničkih grupa i njihovi zamenici.
Doduše, tada su u ovom parlamentu postojale samo četiri poslaničke grupe - vladajući DOS i opozicione političke partije: Srpska radikalna stranka, Socijalistička partija Srbije i Stranka srpskog jedinstva, sa ta tri poslanička kluba.
Danas imamo, ne znam više ni sama, 11 ili 12 poslaničkih klubova.
Danas dobijamo samo Predlog deklaracije i imamo amandmane na ovu deklaraciju. Iskreno rečeno, poslanički klub SRS nije uputio nikakve amandmane, jer više ne znamo koja su pravila ovde u parlamentu, kada je moguće upućivati amandmane, a kada nije, jer smo imali situaciji da na ovakve predloge akata poslanicima nije ni dozvoljeno da upute amandmane.
U trenutku kada Hekerup želi da nametne Srbima takozvani pravni okvir odnosno šiptarski ustav, razmatramo i predlog zaključka povodom proglašenja ustavnih okvira za privremenu samoupravu, 30. maja 2001. godine. Oba puta poslanici SRS daju vam podršku za izglasavanje ova dva dokumenta. Međutim, sve ostaje mrtvo slovo na papiru. Ne bi bilo loše da se prisetimo šta je tom prilikom pokojni premijer Zoran Đinđić ovde u svom ekspozeu rekao, u trenutku kada se navršavalo 100 dana nove vlade.
On je tada utvrdio tri najvažnija prioriteta ove vlade. To je ista vlada. Prvi prioritet bio je uspostavljanje lične i imovinske sigurnosti ljudi, koji su ostali da žive na Kosovu i Metohiji, jer je tada konstatovano da su svakodnevni uslovi za život i ličnu bezbednost sve lošiji i lošiji. Naravno, tu je bilo uključeno i rešavanje pitanja otetih i nestalih lica.
Drugi prioritet je bio obezbediti povratak izbeglih, prognanih, raseljenih, kako ih sve nismo zvali.
Treći prioritet stvaranje pravnog okvira i minimalnih institucija, koje mogu da obezbede zaštitu prava ljudi koji žive na Kosovu i Metohiji.
To jesu bili prioriteti, jesu i danas, ali se u međuvremenu ništa nabolje nije dogodilo, nego je sve bivalo gore i gore. Ovo pominjem samo zbog toga što se gospodin Čović osvrnuo na neki desetogodišnji period koji je iza nas, ne osećajući ni trunke odgovornosti što je od 2000. godine naovamo situacija na Kosovu i Metohiji još gora nego što je bila i što do 2000. godine nismo ni imali nikakve sukobe na jugu Srbije. A od 2000. godine počinju problemi u Preševu, Bujanovcu i Medveđi. U tom trenutku počinju i teroristički akti, a tri opštine na jugu Srbije postaju još jedno krizno žarište u našoj zemlji.
Uvode se carinski punktovi na administrativnoj granici sa Kosmetom i premijer tada tvrdi da postoje rešenja za ove probleme, iako terorizam na Kosovu nije, kako on tada kaže, međunarodno definisan. Ni danas nije međunarodno definisan. Gospodin Čović nam nije rekao šta je to u Savetu bezbednosti on tražio. Obavestio nas je da su svi njegovi predlozi prihvaćeni. Ne znamo da li je tražio povratak vojske i policije, i ako nije tražio, zašto nije tražio, jer je to veoma značajno za našu državu.
Jedan jedini vojnik na Kosovu i Metohiji potvrđuje naš suverenitet na Kosovu i Metohiji. Moramo konstantno na tome da insistiramo. Ne možemo da dozvolimo da gospodin Tadić onako izlazi u javnost sa pričom da bi naši vojnici bili zaduženi samo da pomažu carinsku službu, da raščišćavaju minska polja i tome slično. Imamo načina da međunarodnoj zajednici stavimo do znanja da je neophodno da se Rezolucija 1244 poštuje, da se Kumanovski sporazum poštuje. Ali, treba neko stalno to da traži od Saveta bezbednosti.
Iz ove deklaracije ne vidim da se vi obraćate Savetu bezbednosti, vi se obraćate UNMIK-u. A UNMIK je samo jedna ispostava, administracija koja je odgovorna isključivo Savetu bezbednosti. Evo, Holkeri je lepo rekao kada je došao: odgovaram samo Savetu bezbednosti, činovnik sam Saveta bezbednosti, oni su za mene jedini naredbodavci.
Dakle, moramo da razgovaramo samo sa Savetom bezbednosti u vezi svih problema vezanih za Kosovo i Metohiju.
Ta rezolucija, koju smo tada usvojili, trebalo je da ohrabri Srbe, koji su se suprotstavili uvođenju carina, i da se stvore institucije koje će obezbediti njihova elementarna prava, uključujući i osnovno pravo na život, i tada i ubuduće.
Zatražili smo tada od UNMIK-a da u roku od mesec dana, čak smo postavili rok, sprovede istragu, kojom će utvrditi i kojom će se razjasniti sudbina svih otetih i nestalih lica, da o tome izvesti njihove porodice i celokupnu javnost. Rok je prošao, niko se na to nije osvrnuo, niko se zbog toga nije osetio odgovornim.
Uvođenje carinskih punktova bilo je, to je valjda svima jasno, direktno kršenje Rezolucije 1244, ali smo se sa tim pomirili, iako nismo uspeli da rešimo problem. Nismo ga čak ni nazivali pravim imenom, govorili smo da se samo naplaćuju takse, akcize i tome slično.
Ništa ni od prisustva naših državnih organa u autonomnoj pokrajini i primene naših zakona. Tražilo se ukidanje Kosovskog zaštitnog korpusa. Ako se sećate, ovde vas je Vojislav Šešelj upozoravao da je to presvučena UČK, a vi tek sada imate snage i opet stidljivo da kažete da se radi o presvučenoj takozvanoj Oslobodilačkoj vojsci Kosova.
I današnji potpredsednik Vlade, koji nije prisutan, tada kao šef poslaničkog kluba, Čedomir Jovanović, rekao nam je da ono što treba da uradimo nikako ne sme da bude nalik na ono što smo do tada radili, do tog 30. maja 2001. godine; ne smemo vući političke poteze koje smo vukli proteklih godina, jer oni nisu bili efikasni.
Sada vas mi pitamo da li su ovi politički potezi, koje ste vi vukli od 2000. godine naovamo efikasni, da li su doveli do nekog boljitka. Bila je to bleda, nedorečena rezolucija, stidljivo podignut glas protiv međunarodne zajednice, ali smo mi podržali i takvu rezoluciju.
Tada vam je ukazao predsednik SRS, dr Vojislav Šešelj, na činjenicu da zapadne sile vode antisrpsku politiku, izrazito antisrpsku politiku, iako ste obećali pre izbora da će vašim dolaskom na vlast zapadnjačka politika biti radikalno promenjena i da je bila antisrpska samo zbog toga što je Milošević bio na vlasti.
Bila je to, naravno, još jedna prevara sa vaše strane. Promena vlasti u Srbiji za zapadne sile očigledno je samo jedan olakšavajući faktor za lakše ostvarivanje onoga što je krajnji cilj velikih sila, onodsno SAD.
Šta se još dešava u međuvreenu? Govorim o periodu od 2000. godine naovamo, od donošenja ovih rezolucija i Deklaracije u maju 2001. godine, pa naovamo. Terorizam se nastavlja još većim intenzitetom, Vojislav Koštunica pušta nekoliko stotina šiptarskih terorista, navodno zbog nedostatka dokaza, a dokazan je terorizam. U isto vreme se vodi krivični postupak protiv nekoliko stotina srpskih oficira, a sada vidimo da ste spremni da i generala Lazarevića pošaljete u Hag. To je ono što zabrinjava. To je ono što ne valja.
Ne možete da se pozivate na državni interes i da znate šta je državni interes, a da u isto vreme kršite taj državni interes time što ćete generala Lazarevića poslati u Hag. To je nešto što ne biste smeli nikako da dozvolite. Mi nemamo snage da vam se suprotstavimo. Mi o tome možemo da govorimo, ali je odluka o tome na vama.
Gospodin Tadić, hladna srca, izađe pred javnost Srbije, bez iole srama, bez iole straha, ne za sebe nego za državu koju predstavlja, i kaže šta će se desiti sa generalom Lazarevićem i ko zna još sa koliko generala i visokih oficira. Ne možete da nas ubedite da vi želite dobro ovom narodu i ovoj državi. Papir trpi sve, a dela pokazuju dokle smo spremni da idemo.
Šta se dogodilo sa otetim Srbima? Godinama o tome pričamo. Godinama su tu predstavnici srpskog naroda, porodice tih nestalih, kidnapovanih, koje traže da saznaju istinu o njima. Nije tačno da ni vi ne znate šta se s njima zaista dogodilo. Amerikanci sve znaju. Oni su ti koji potpomažu šiptarske teroriste.Oni za svakoga, u glavu, mogu da vam kažu gde je i kako nastradao. Ali, treba da ih pitate i treba da smognete snage da to narodu i kažete.
Mesecima se vodila kampanja kako se naše bezbednosne snage vraćaju u zonu "A", zonu "C" i "D", a u zoni "B" ste spremali da Šiptari imaju svoju policiju, iako su naše snage i do tada tamo bile. Svakom Šiptaru ste nadoknadili štetu koji je imao od terorističkog napada. Šta je sa srpskim izbeglicama? Zašto to niste radili i za Srbe? Ogromne pare su Nebojši Čoviću date - pet milijardi dinara, što iz saveznog a što iz republičkog budžeta. Gde su utrošene? Ne treba ovde Nebojša Čović nama da polaže račun šta je dole radio. Neka Vladi polaže račun jer je Vlada ta koja ga je imenovala. Mi od Vlade očekujemo, kada završni račun dođe na dnevni red da nam položi račune o tome gde su pare i kao su utrošene.
Gospodin Tomislav Nikolić, šef poslaničkog kluba Srpske radikalne stranke, tada, 2001. godine, govori vam da ni tadašnja rezolucija ne može da dovede do nekog boljitka, jer samo konstatuje stanje, a ne nudi rešenja. Ni vi ovde, u ovoj predloženoj deklaraciji, ne nudite rešenja. Tomislav Nikolić danas nažalost ovde ne može da govori pred javnošću Srbije i pred vama jer ga, od uvođenja vanrednog stanja, ne želite u ovom parlamentu, jer je gospođa predsedavajuća i predsednik Narodne skupštine, grubo kršeći svoja diskreciona ovlašćenja, udaljila Tomislava Nikolića na 90 dana sa sednice zbog nekog incidenta koji se desio još početkom februara ove godine. Kada će tih 90 dana isteći, po njenom računu, verovatno ni do nove godine. Naravno, oko toga se vodi krivični postupak, pa ćemo videti kako će se to završiti.
U međuvremenu smo dobili Ustav Kosova, dobili smo predsednika Kosova, dobili smo šiptarsku vladu na Kosovu. Sa njima sada hoćete da razgovarate. Mi vam savetujemo da ne žurite u pregovore, sa njima ne treba da razgovarate, da je jedini partner za razgovore između naše države po pitanju Kosova i Metohije isključivo Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija i, naravno, diplomatija, koju treba da angažujete kao jednu vojsku, svuda po svetu. Ali, kako stvari stoje sa našom diplomatijom, teško da ona može da bude od neke koristi.