PRVA SEDNICA, DRUGOG REDOVNOG ZASEDANjA, 30.10.2003.

6. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

PRVA SEDNICA, DRUGOG REDOVNOG ZASEDANjA

6. dan rada

30.10.2003

Sednicu je otvorila: Nataša Mićić

Sednica je trajala od 10:45 do 18:00

OBRAĆANJA

...
Građanski savez Srbije

Nataša Mićić

| Predsedava
Stavljam na glasanje predlog narodnog poslanika Žarka Obradovića da rasprava o ovoj tački dnevnog reda traje deset časova.
Molim narodne poslanike da se izjasne o ovom predlogu.
Za 177, protiv šest, uzdržanih šest, nije glasalo 12, ukupno 201.
Konstatujem da je Narodna skupština usvojila predlog da rasprava o ovoj tački dnevnog reda traje deset časova.
Prelazimo na rad po utvrđenom dnevnom redu.
Primili ste Predlog za izglasavanje nepoverenja Vladi Republike Srbije, koji su podnela 23 narodna poslanika poslaničke grupe Srpske radikalne stranke, na osnovu člana 93. Ustava Republike Srbije i člana 198. Poslovnika Narodne skupštine.
Predlog je dostavljen predsedniku Vlade Republike Srbije.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da dostave spisak prijavljenih narodnih poslanika za reč.
Otvaram pretres.
Pitam, da li predstavnik predlagača, narodna poslanica Gordana Pop-Lazić želi uvodnu reč? Izvolite.

Gordana Pop-Lazić

Srpska radikalna stranka
Poštovane kolege narodni poslanici, gospodo ministri, poslanička grupa SRS podnela je 10. septembra predlog da se izglasa nepoverenje Vladi Republike Srbije. To je datum koji je sedam dana pre raspisivanja izbora.
Ne znajući kada će Nataša Mićić, koja obavlja funkciju predsednika države, naravno protivustavno, raspisati izbore, mi smo podneli ovaj predlog i slučaj je hteo da se to pogodi sa ovim periodom kada se vodi i predizborna kampanja, ali je naš cilj bio sasvim drugi, da dokažemo i Vladi Srbije i srpskoj javnosti da ova vlada ne vuče one poteze koji vode napred, koji vode reformama koje mogu nešto dobro da nam donesu i da je vreme da Vladu malo preslišamo.
Doduše, mi smo upoznati da su ovih dana odbori Narodne skupštine razmatrali neke izveštaje pojedinih ministarstava, ne znam u kom broju, i da je namera Vlade da ovu sednicu i ovu tačku dnevnog reda iskoristi za podnošenje izveštaja o svom radu, pa sam htela unapred da vam kažem da je dobro što ste se spremili da podnesete izveštaj o svom radu. Doduše, mogla je to Skupština da zatraži i na sopstvenu incijativu, mogao je to i neki odbor da učini, tako je barem Poslovnikom predviđeno, ali to bi onda morala da bude neka druga tačka dnevnog reda.
Na ovoj sednici vi nećete moći da podnosite izveštaje, moći ćete da odgovorite na optužbe koje mi budemo upućivali vama. To vam je ista ona situacija kao kada u školi nastavnik prozove đaka da odgovara, pa on baš ne može da bira šta će da priča, nego mu nastavnik traži baš ono što on ne zna. Dakle, sada ćemo mi vas da propitujemo, a vi da odgovarate, a nekom drugom prilikom izvolite i podnestite izveštaj i mi ćemo raspravljati o izveštaju o vašem radu, ukoliko se glasanjem ne okonča vaš mandat, u šta sumnjam.
Ova vlada izabrana je na sednici održanoj 18. marta 2003. godine. Tada je Zoran Živković izabran za predsednika Vlade Republike Srbije, izabrani su potpredsednici i ministri koje je Zoran Živković kao mandatar predložio. To je, kako je i gospodin Pajtić rekao, a kako je i tada gospodin Živković u svom ekspozeu rekao, Vlada punog političkog kontinuiteta i delimičnog kontinuiteta u pogledu kadrovskog sastava, u odnosu na prethodnu vladu, čiji je predsednik bio Zoran Đinđić.
Politika Vlade Republike Srbije je nastavljač DOS-ovske politike, koja je pogubna za osnovne nacionalne, političke, ekonomske i socijalne interese naroda. Sprovodeći neku navodno svoju unutrašnju i spoljnu politiku, ova vlada je toliko ugrozila elementarne interese, da se sa pravom postavlja pitanje kako, gde i kuda kada ovoj vladi istekne mandat. Nema nijedne oblasti društvenog života u kojoj je postignut napredak ili očuvan zatečeni nivo pre 5. oktobra 2000. godine.
To što je Vlada, u skladu sa Ustavom, kao organ izvršne vlasti, dužna da vodi politiku Republike Srbije, izvršava zakone i druge porpise Narodne skupštine, u skladu sa Ustavom, ne može da znači da smo primorani da trpimo loše i pogubne rezultate Vlade Zorana Živkovića.
Molim kolege za malo pažnje i tišine, jer mislim da sama tema zaslužuje pažnju, a pored toga, imajte u vidu da smo nekoliko dana imali dugotrajnu i iscrpnu raspravu o Predlogu za razrešenje gospođe Mićić, da sam dosta istrošila grlo, a da sam svakodnevno na mitinzima koje SRS organizuje širom Srbije, ne bismo li građane Srbije ubedili i uverili u to da je neophodno da se izađe na izbore i da se izabere predsednik države.
Vladi Republike Srbije, po nama predlagačima, mora da se izglasa nepoverenje, da bi se po automatizmu donela i odluka o njenom razrešenju, odnosno Zoran Živković, potpredsednici i ministri uklonili sa funkcija i tako prepustili mesto, pozicije i mogućnost da izvršnu vlast vrše oni koji bi imali makar elementarno poštovanje prema građanima Srbije.
Svi razlozi zbog kojih mora da se izglasa nepoverenje ovoj vladi mogu da se sistematizuju u nekoliko grupa. To su: nacionalni, politički, ekonomski i socijalni. Pre svega, ova vlada nastavlja sa širenjem lažnih očekivanja, da je moguća čvršća veza između Republike Srbije i Republike Crne Gore unutar postojeće državne zajednice, a svakodnevno konkretnim delima pokazuje još veće međusobno udaljavanje.
Pod dva, ova vlada nema stav, niti bilo kakav program prema zaštiti naših interesa na Kosovu i Metohiji. Dobili ste Rezoluciju, dobili ste Deklaraciju. U tri navrata smo o tome raspravljali i to vam je osnov za sve pregovore sa međunarodnom zajednicom. Vi ste se ipak upustili u raspravu sa Šiptarima, a ne sa međunarodnom zajednicom. Setimo se da su ova dva krupna pitanja za DOS još 2000. godine bila potpuno periferna, jer je po njima tada bila dovoljna samo promena režima u Srbiji, odnosno da DOS dođe na vlast, pa će ovi problemi sami od sebe biti rešeni.
Ova vlada, sa ovakvim obećanjima, doživela je sudbinu kao i onih šest i po milijardi dolara, koji su u septembru 2000. godine samo čekali na granici da uđu u našu zemlju. Ako stari režim ode, a DOS-ovska vlast dođe, eto nama para, eto nama donacija, eto nama industrijskog rasta. Da je bilo koja odgovorna vlada zaista dobila onoliko donacija koliko ste vi dobili, mi ne bismo beležili pad industrijske proizvodnje, nego bi industrijska proizvodnja sigurno bila u porastu i to barem za 15%. To su neki podaci, neke računice onih koji se u to razumeju i ono što sam mogla u stručnim časopisima da pročitam.
Od tih obećanja, naravno, nije bilo ništa. DOS je jedno mislio, drugo saopštavao, a treće radio. Poražavajući rezultati su se prikrivali ili pravdali uglavnom političkim nasleđem. Posle tri godine, više nemate pravo da se pozivate ni na kakvo ni političko, ni ekonomsko nasleđe. To je otišlo u prošlost. Imali ste dovoljno vremena da mnogo toga izmenite, popravite nabolje, kao što ste i obećavali. Nažalost, situacija je sve gora i gora i mi smo samo slušajući eho građana Srbije, ono što oni žele, uputili ovaj predlog za razrešenje ove vlade.
Nametnuta je neka nova realnost, kao da DOS nikada nije ništa obećao i da je to što se od njega traži obična iluzija. Proizilazi da je tranzicija koju sprovodi Vlada gospodina Živkovića bolna, da narod kuka više nego što boli i što više prigovara, Vlada odgovara sa još težim i štetnijim merama.
Zatim, ova vlada će biti upamćena da je nastavila sa isporučivanjem Srba Haškom tribunalu da bi dokazala kooperativnost i uzimala kredite ili bespovratnu pomoć. Mi smo vas na vreme upozoravali da saradnja sa Haškim trigunalom nije bezuslovno isporučivanje svih onih koje Haški tribunal traži, da kraja njihovom potraživanju i kraja tom spisku nema, i vi ste se ovih dana, draga gospodo, u to uverili kada su vam stigle ove četiri optužnice, za dva generala policije i dva generala vojske.
Onda je gospodin Živković poslao gospodina Mihajlovića tajno da pregovara sa gospođom Karlom del Ponte, da se nekako izuzme general policije, Sreten Lukić, jer je bio kooperativan i pre 5. oktobra i posle 5. oktobra.
Bez obzira na tu činjenicu, kooperativan ili ne, mi srpski radikali protiv smo toga da se i Sreten Lukić izruči Haškom tribunalu, kao što smo apsolutno protiv da se generali vojske isporučuju Haškom tribunalu, jer nakon generala, gospodo, dolaze pukovnici, potpukovnici, majori, ima ih već oko 70 u Hagu. Posle njih i svi oni dobrovoljci, i svi oni vojnici i policajci koji su branili Kosovo i Metohiju.
Nadam se da vam je sada, ako vam to nije bilo jasno 2000. godine, ako vam nije bilo jasno kada ste isporučivali Miloševića, kada ste isporučivali Šljivančanina, Radića, konačno jasno da kraja toj listi nema. Posebno je licemerje ove vlade da organizuje protestni miting pripadnika policijskih snaga u centru Beograda, tražeći i dajući podršku Sretenu Lukiću da se ne isporuči Hagu, a da u isto vreme policija pravi obruč na Košutnjaku i Topčideru, tražeći generala Mladića. Nije moglo da se stigne do Banovog brda od brojnih policijskih snaga. Način na koji ste uhapsili i odveli pukovnika Šljivančanina u Hag je nešto što će istorija zabeležiti i što ne može ni Sava ni Dunav da operu.
Ovo je Vlada kojoj Narodna skupština polaže račune. To je još jedan razlog zbog čega tražimo smenu ove vlade. To je Vlada čiji ministri nemaju vremena da svrate u Narodnu skupštinu. Čast i zadovoljstvo naše je da vas danas vidimo ovde. Ne znam da li ste u kompletnom sastavu, pretpostavljam da danas jeste, da niste imali preča posla nego da ste došli da čujete šta oni koji su vas birali i oni koji vas nisu birali, ali predstavljaju građane Srbije ovde u parlamentu, misle o vama.
Naravno, ništa nije ružno to što ćemo preneti mišljenje građana o vama i sve rezultate ove vlade. Sve vlade su smenjive, sve imaju neki svoj mandat, mnoge odu pre kraja svog mandata, sa tim, jednostavno, svi moramo da se pomirimo i od odgovornosti ne treba da bežimo.
To je i Vlada čiji je ministar Goran Pitić tek nakon tri meseca vršenja funkcije, naravno u kontinuitetu, položio zakletvu. To je koliko na dušu ove vlade, toliko i na dušu predsednika Narodne skupštine, gospođe Mićić, ali eto, desila nam se i ta neozbiljnost, da tri meseca u Skupštini Srbije gospodin Goran Pitić ovde predstavlja ministra u Vladi Republike Srbije, a ne može da bude ministar dok ne položi zakletvu pred poslanicima Narodne skupštine.
Ovo je još jedna DOS-ovska Vlada u kontinuitetu koja nema program, niti bilo kakvu viziju pravca i cilja kome se teži. Sam ministar Đelić je rekao: "Ovo je vlada koja, mislim, ima program". To "mislim ima program" u političkom delovanju Vlade znači da je nesposobna za samostalnu političku akciju bez tutora i nalogodavaca iz inostranstva.
Umesto da svakodnevno polaže račune, ova vlada izmišlja vesti kojima odvlači pažnju od naraslih i nerešenih problema koji opterećuju svakodnevni život svakog građanina Srbije. Nema više nijedne grupe, nijednog sloja stanovništva ove države, koji na bilo koji način nisu ugroženi. Ova vlada je prepoznatljiva po opštoj destrukciji, nabeđenim i umišljenim ekspertima koji ne poseduju ni elementarno znanje, a to ću vam, barem što se eksperata i ekspertskog dela Vlade tiče, kasnije i dokazati.
Zatim, ova vlada je grobar srpske privrede i ekonomije, jer je za vreme ove vlade zabeležena najveća nezaposlenost, 970.000 nezaposlenih, 21.650 preduzeća pred stečajem, sa ukupno 468.000 zaposlenih, koji mogu da očekuju takođe da će u vrlo kratkom periodu ostati bez posla. Ovo je vlada koja je zabeležila najveći spoljnotrgovinski deficit, od 1. januara 2001. godine do jula 2003. godine on iznosi 9.658.000.000 dinara. Zabeležen je pad industrijske proizvodnje za prvih šest meseci samo ove godine 3,6%, do kraja godine to će biti 5,5% i to u odnosu na katastrofalnu 2002. godinu.
Ovo je Vlada koja sprovodi mafijašku privatizaciju, enormno i nekontrolisano zaduživanje, jer od 5. oktobra 2000. godine zaduženi smo za novih 2,2 milijarde dolara, a sve radi potrošnje. To je ono što je najgore, zaduživati se a ulagati, potpomagati razvoj privrede i beležiti neki industrijski rast, obećava da ćemo te dugove vratiti. Ovako mi samo idemo u sve veću dužničku krizu, iz koje ne znam da li će jedna, dve, tri generacije iza nas uspeti da se izvuče.
Ovi i drugi rezultati sveopšte destrukcije ukazuju da ova vlada uništava i budućnost ovog naroda i države i to mora da se spreči da kasnije ne bi bila uzaludna i pomisao na posao koji se graniči sa Sizifovim radom.
Zbog toga, pre svega, ova vlada mora da padne. Ovo je jedina Vlada u istoriji Srbije koja u nedostatku ijednog pozitivnog rezultata mora javnost da zabavlja i opterećuje svojim aferama. Svakodnevno u crnim hronikama novina pojedini ministri ove vlade su nezaobilazne vedete. Evo, obećavam da o aferama vašim neću uopšte govoriti, apsolutno se neću dotaći svega toga, jer su građani imali prilike, da ne bi razmišljali o tome šta će sutra da jedu, da se zabavljaju oko svih onih afera koje su proizilazile iz same Vlade ili nekih tabora protiv Vlade.
Ali, u svakom slučaju je to velika crna mrlja ove vlade, jer ona nije uspela da se obračuna sa onim ministrima koji su bili podložni tome da zloupotrebe svoje funkcije u privatne svrhe za lično bogaćenje, za lične privilegije svoje ili svojih bliskih srodnika, a o sukobu interesa i da ne govorim.
Ozbiljna i efikasna borba protiv organizovanog kriminala ne bi mogla ni da se zamisli ukoliko se ova vlada ne obori. Gospodo ministri, gospodine predsedniče, građani Srbije ne znaju ko je ubio Zorana Đinđića, izveštaj koji je Žarko Korać napravio za Vladu nije publikovan, javnost ima pravo da zna ko je ubio Zorana Živkovića. Ne možete da nas ubedite da i vi to isto želite ... ako sam napravila neki lapsus, to je zbog galame koja je u sali, ali vas molim da konverzaciju ne vodimo dok ne izložim ekspoze, a vi posle izvolite, gospodine premijeru, pa dajte i svoju reč, to vam Poslovnik dozvoljava.
(Zoran Živković, sa mesta: Ako me ne ubiju do tada.)
Neće vas niko ubiti, obećavam da neću, takođe, ni mrava nisam zgazila u životu.
Dakle, nepojmljivo je, pre svega za DOS-ovsku većinu i za ovaj parlament, a to je zamerka doskorašnjoj DOS-ovskoj većini, da nije prihvatila predlog SRS da se formira anketna komisija koja bi ispitala sve okolnosti vezane za ubistvo Zorana Đinđića, a predlog je bio da svaka poslanička grupa da po jednog člana i da li postoji neka komisija koja bi bila nepristrasnija nego ta komisija, a koja bi bila u stanju da dođe do istine.
Ubeđena sam da ne postoji i ubeđena sam da ovo što je gospodin Korać radio ni izbliza nije tako kvalitetno urađeno, kao što bi ta komisija to uradila, i već bismo odavno stavili tačku na to, kako se dogodilo u ovoj državi da jedan premijer bude ubijen na ulazu u Vladu.
Ovo je Vlada zbog koje se širom Srbije štrajkuje, demonstrira i organizuju blokade puteva. Tri godine to traje, juče je tu kulminiralo u centru Beograda, sindikalci traži partnera za pregovore i ističu i neke političke zahteve, koje naravno mi ne možemo da podržimo, ali moramo da im kažemo da smo se za njihova prava borili ovde u parlamentu kada su se donosili oni zakoni koji su ih najviše pogodili, a to su Zakon o radu i Zakon o privatizaciji.
Vladu ćemo oboriti mi, političari, mi poslanici u parlamentu ili građani na izborima, a podržavamo sve druge sindikalne zahteve, jer oni na to, naravno, imaju pravo. Obične ankete ukazuju da preko 70% građana Srbije smatra da sve nedaće koje ih pogađaju potiču od Vlade Zorana Živkovića i žele da ova vlada ode u zaborav. Taj glas naroda Narodna skupština mora da uvaži i zato je ovaj predlog možda i poslednja šansa za Srbiju, a ako Vlada ne čuje, Skupština mora da čuje.
Vlada da je htela da sluša šta narod misli, ona bi odavno raspisala vanredne parlamentarne izbore, malo bi se drugačije izmešale karte, malo bi drugačiji sastav ovog parlamenta bio, možda bi nas naterao narod na neke postizborne koalicije, programske koalicije, možda bi raščistio političku scenu, možda bi u parlamentu ostavio samo one političke partije koje zaista to i zaslužuju, koje su i brojne i koje imaju svoju infrastrukturu, koje imaju jasno definisan program.
Ovoliko političkih partija koje ste vi ovde uveli u parlament, i još njihovim liderima i pripadnicima dali neke pozicije koje im apsolutno ne pripadaju, to je ono što vas potpuno diskvalifikuje. Verujem da narod to nije hteo birajući DOS 2000. godine; ne osuđujem, poštujem volju naroda, sve ove tri godine u parlamentu uvažavamo poslaničku većinu i samo u ime svojih birača i u interesu građana Srbije izlažemo i iznosimo sve mane ove vlasti, zbog čega i postojimo.
Vlada nije imala sluha za to, čvrsto se drži svojih pozicija, a na silu ne može ništa da se zadrži i najbezbolnije jeste da na izborima, kada dođe do neke promene snaga, kada dođe do nezadovoljstva naroda, sve to amortizujemo i dozvolimo narodu da koristi ono svoje osnovno ustavno pravo da bira. Jedino građani Srbije izgleda nemaju pravo da biraju, prvo predsednika države, a onda i svoje predstavnike za parlament, onda kada oni misle da to treba, a onda bi taj novi parlament izabrao neku novu vladu, gde bi se možda našao neki od ovih postojećih ministara, ali bi to morala da bude neka druga politika koja bi zadobila poverenje većine narodnih poslanika.
Multiplikovanje administracije brojnim agencijama za sve i svašta i neopravdana budžetska potrošnja je ono po čemu će ova vlada biti zapamćena. Mi nismo bogata država, mi smo veoma siromašna država, mi imamo konstantan pad bruto nacionalnog dohotka u poslednjih 15-tak godina, to se nastavlja i u ove poslednje tri godine i nemamo pravo da umnožavamo administraciju i da iz džepova poreskih obveznika plaćamo neke imaginarne agencije.
Više ni ne znamo koliko smo tih agencija osnovali, ni čemu one služe, već da ono svoje obećanje koje ste dali - da ćete biti štedljivi i da ćete budžetskim sredstvima štedljivo raspolagati, dokažete i na delu. Ako budemo samo administraciju umnožavali, a proizvodnja beleži stalni pad, onda zaista ne znam šta mogu sve da očekuju svi oni koji su na budžetu države Srbije, šta mogu da očekuju i prosvetni radnici, i zdravstveni radnici i službenici u državnim organima itd.
Ova vlada će biti zapamćena i po tome što nije sposobna da primeni svoje zakone, loše prevode nakaradnih primera iz neposrednog okruženja, pa stalno mora da traži odlaganje primene ili izmene, vraćajući se na predpolazne pozicije.
Sami znate koliko smo izmena zakona doneli, koliko je zakona koji nisu u praksi mogli da se sprovedu, a jedan od tih je i Zakon o planiranju i izgradnji, koji je potpuno neprimenljiv. Evo, uđite u bilo koju opštinu, pitajte službenike da li znaju šta treba da rade po tom zakonu, a svi će vam reći - ne znamo. Građani Srbije, potpuno sluđeni i zbunjeni, ostavljeni na milost i nemilost lokalnim organima vlasti da propisuju koliki će iznos legalizacije biti po kvadratnom metru, a to je ono što smo mi morali ovde da rešimo, a ne da ostavljamo nekim podzakonskim aktima i lokalnoj samoupravi.
Ovo je Vlada koja će biti upamćena i koja će se u istoriji Srbije nalaziti na strani gde su se nalazile one prve komunističke vlade, koje su masovno zatvarale, da bi se nakon nekoliko meseci utvrdilo da je sve to bila velika greška. U modernoj istoriji Srbije ni jedna vlada nije toliko masovno i na svim poljima aktivnosti kršila ljudska prava. Vi ste uhapsili 12.500 ljudi u akciji "Sablja", a posle izvesnog vremena ste ih pustili i nikom ništa.
Vi očigledno ne znate šta je jedan dan u zatvoru. Neki od vas će imati priliku da se sa tim upoznaju. Jedan dan u zatvoru vam je kao godinu dana na slobodi, a sve ono što porodice trpe, što deca trpe zbog toga što je neko nepravedno uhapšen, priveden, o tome i da ne govorim. Obeštećenje će ova država morati da plati mnogima koji su bili, bez ikakve potrebe i bez ikakvog razloga, uhapšeni.
Svi mediji su pod potpunom kontrolom i to stravičnom kontrolom ove vlade. Veliki broj sredstava obaveštavanja i zloupotrebila je za stvaranje i plasiranje laži o političkim protivnicima. Ova vlada, preko medija, sudi i jasno diktira buduće presude, u ovoj vladi svi hapse, svi proganjaju, svi kažnjavaju. Svedoci smo, pošto se ne skidate sa televizije, da izričite i optužbe, vodite procese, iznosite dokaze, izričite kazne.
Moram, gospodo, da vas podsetim. Kao jednu ilustraciju, kao jedan primer kako se ne zloupotrebljavaju mediji, a pogotovo ne oni državni. Ne mislim da je možda primer najbolji, ali pošto sam pre desetak dana imala čast da bude gost u jednoj emisiji RTS-a, rekla sam gospodi iz RTS-a, znate, prvi put sam na vašoj televiziji. Nije baš da volim da se slikam, ali to govorim zbog toga što sam dve i po godine bila ministar Vlade Republike Srbije, pa ni kao ministar nikada nisam otišla na taj RTS. Ista je situacija i sa Studijom B, sa BK televizijom i sa Pinkom. Vi utorkom, četvrtkom, petkom i svakodnevno, koji god kanal okrenem, verujte, po jedan od vas sedi pred TV kamerama i prosto se ozračiste pričajući jedno, a radeći apsolutno drugo.
Ova vlada je zloupotrebila vanredno stanje za obračun sa političkim protivnicima, a kada su usledile privatne krivične tužbe protiv pojedinih članova Vlade, odmah je uspostavila imunitet svojim članovima i tako priznala da je u stvari Vlada običnih klevetnika. Primer je gospodin Čović. Moje kolege će obrazložiti taj slučaj, kako ste i zašto uspostavili imunitet gospodinu Čoviću u slučaju i u postupku Čović protiv dr Vojislava Šešelja i obrnuto.
U oblasti obrazovanja i zdravstva situacija je neuporedivo teža nego što je ikad bila. U to mislim da ne moram nikoga da ubeđujem, evo, imate štrajk zdravstvenih i farmaceutskih radnika, a oni znaju šta traže, traže ono što ste im obećali. S druge strane, građani takođe traže zdravstvenu zaštitu i tu nema šta mnogo da se priča.
U oblasti obrazovanja, verujte, mogli bismo da pričamo satima i satima, a da se vratimo na raspravu kada smo donosili Zakon o osnovnom obrazovanju, ali slikovito da prenesemo ono što samo čujemo od roditelja, koji su poniženi i uvređeni, jer moraju kada im deca dođu iz škole da ih naknadno edukuju, kako bi sačuvali ono elementarno što se poštuje u ovoj državi. Ako je neko uspostavio državnost naše države, ako se neko izborio za to, onda je to bio Sveti Sava, a vi ste ga u bukvaru za prvi razred potpuno izvrgli ruglu i njega i Vuka Karadžića. Nije to slučajno. Nisu to crtani filmovi, to je namera.
To da gospodin ministar prosvete deli propagandni materijal u jednoj osnovnoj školi u Beogradu, materijal jedne sekte Jehovinih svedoka, a čiji je pripadnik, to je nešto što je neoprostivo. To je razlog da premijer istog trenutka reaguje, da se ogradi od takvog ministra i da traži njegovu smenu. Zbog toga je, ako ni zbog čega drugog, premijer ovde morao da podnese ostavku, ukoliko nije u stanju da kontroliše šta rade pojedina ministarstva, a to Vlada mora da radi, to joj je u opisu posla i to piše u Zakonu o Vladi.
O svemu ovome što sada nabrajam postoji ogroman materijal, dokazni, a u toku rasprave dokumentovaćemo i naknadno razgovarati. U ovom prvom obraćanju hoću samo da navedem one osnovne razloge zbog čega ova vlada mora da bude oborena u parlamentu.
O ceni električne energije, a to boli svakog građanina Srbije, koja je toliko podignuta da dovodi u pitanju egzistenciju prosečne porodice, mislim da ne treba mnogo da se govori, mislim da ste deset puta podigli cenu struje. Na to ste, naravno, primorani, jer se pripremate za privatizaciju elektroenergetskog sistema. Uslovili su vas da ta cena mora da bude visoka, a koliko to utiče na ukupne troškove svakog domaćinstva, to zna svako od vas.
Ne znam da li vam u tim rezidencijama plaćaju, da li država plaća struju ili sami plaćate, ali imate valjda familiju pa vam se nekad neko požali i kaže da je to neizdrživo. Ako mi u 21. veku, draga gospodo, moramo da se vratimo na drva, i ako sam jutros morala da ustanem u šest sati da naložim drva, da bi mi se deca ogrejala, a narodni poslanik sam, pa šta mislite onda šta čini narod, običan narod koji čeka da li će ili neće primiti platu, ili šta ovi koji su nezaposleni i koji i nemaju da kupe drva. Nisam ih ni ja kupila, posekla sam šumu na Kosmaju, ostalo nešto od prethodnih generacija.
Ne želim da izazovem žaljenje. Nisam za žaljenje, daleko od toga, ali jutros u autobusu, dok sam dolazila u Skupštinu, jedna žena naglas psuje. U papučama i soknama na ovoj temperaturi, a vidi se da je izbeglica u pitanju, psuje sistem, psuje Srbiju, psuje ovu vlast, psuje što ne može da radi, što ne može da zaradi za svoju decu. Ljudi se sklanjaju i komentarišu, pokvarena gramofonska ploča. Sve više je tih koji pričaju sami sa sobom. Eto gde i kuda mi, draga gospodo, idemo.
Reforme bankarskog i poreskog sistema takođe su doživele neuspeh, o tome postoji materijal, a gospodina Đelića nema ovde, ali ćemo i to dokazati.
I to ne samo ono što mi kao političari, mada među nama ima stručnjaka i za tu oblast, nego šta drugi koji se bave tom problematikom, koji su eminentni stručnjaci u toj oblasti, misle. Hajde da vidimo koji su to kontraargumenti gospodina Đelića.
O Zakonu o planiranju i izgradnji, koji je potpuno neprimenjiv, gospodine Šumarac, imaćemo ovde jednu ovako malo širu diskusiju. Nećete uspeti, sigurna sam, da taj zakon ponovo ovde odbranite, a moraćete da ga branite, jer ću vam izneti sijaset podataka da je potpun promašaj i da je to jedna pljačka koju ste pripremili, a koju nećete ipak uspeti da izvršite.
Zbog ove vlade i u Narodnoj skupštini dosovska većina mora da falsifikuje rezultate glasanja. Vi ste nas prosto, ne nas, nego vašu većinu koja vas podržava, primorali na to. Vi ste i gospođu Mićić na to primorali, naterali ste je da žmuri, iako žena odlično vidi, vidim da ne nosi naočare. Dakle, sa svog mesta može aposlutno da vidi šta svako od nas radi, ko čiju karticu ovde koristi i zloupotrebljava.
Doduše, Srbija nema ni predsednika, a odluke Ustavnog suda Republike Srbije nijedan državni organ nema ni nameru da izvrši. Sve od 22. maja naovamo je ovde potpuno nelegitimno. Sve zakone koje smo doneli, donela je nelegitimna većina. O Zakonu o radu, kako smo ga doneli, zna celokupna javnost zahvaljujući gospodinu Novakoviću, koji i danas ovde nije, a koji je glasao iz Soluna, sedeći u nekom hotelu dok je pijuckao kafu.
Zakon o lustraciji, o tome kako je guverner izabran i da ne govorim, i to je potresalo dosta ovu političku scenu. Aposlutno je svima jasno da ovde u Narodnoj skupštini nije bilo ni 125, a kamoli 126 poslanika, koji su o tome glasali. Ali, gospođi Kori Udovički se dopada da bude guverner. Gospodinu Đeliću se takođe dopada da ona bude guverner. Gospodin Živković to sve odobrava i zbog toga bi morao da podnese takođe ostavku. Znam da su to sve vaši kadrovi, koji su došli ne znam otkuda. Čujem da je i predsednik Bolivije, ujak gospođe Kori Udovički, morao da beži iz Bolivije, pa sada ne znam gde će Kori Udovički da beži kada bude morala da pobegne. Ne možete ni vi da odete u Boliviju.
Hoću da vas podsetim da je ovo treći predlog poslaničke grupe SRS, koji je u skladu sa Ustavom, a na to hoću da vas podsetim zbog toga što ste u javnost iznosili jednu neistinu da ste nam vi omogućili i da je to demokratski napredak i manifestacija vaše demokratije, da mi o vama raspravljamo. Ovo je naše ustavno ovlašćenje. Mi možemo svakih mesec dana da vas propitujemo, gospodine premijeru i gospodo ministri, jer vi ste izabrani od strane ove Narodne skupštine, bez obzira da li su poslanici koji to traže glasali za vas ili nisu. Sasvim je logično da vaše ostavke traže oni koji za vas nisu glasali, ali kao što vidite pridružuju se i oni koji su vas nekada podržavali. Dakle, potpun legitimitet i takvih je sve više i više.
Prvi predlog je od 13. marta 2002. godine. Kamo sreće da ste tada dozvolili raspravu o vašem poverenju. Tada je skinut sa dnevnog reda Prve sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine u 2002. godini, koja je održana 27. marta 2002. godine. Taj događaj je ostao zabeležen po jednom nesvakidašnjem postupku, da je predlog koji proizilazi iz Ustava neustavno stopiran, uz korišćenje izgovora da je u pitanju gubitak vremena; formalna inicijativa, iako je ona apsolutno u skladu i sa Ustavom, i sa zakonom i sa Poslovnikom; da nije plodotvorna; da ne zaslužuje SRS da se raspravlja o njenom predlogu, jer nije glasala za Vladu, i još sijaset običnih fraza koje dokazuju mentalnu sliku predstavnika DOS-a i shvatanja demoktratije od strane DOS-a.
Tada se dokazalo da osim poznate situacije, kada je u pitanju kolizija između Čede i zakona, da prednost naravno uvek ima Čeda, mada sada čujem da gospodin Solana više to ne priznaje. Pita ko je taj Čeda koga ste poslali jednom prilikom da sa njim pregovara i da vam je postavio uslov da Čeda mora da ide iz Vlade, čak i ako ova vlada opstane. Ova vlada, za čije izglasavanje nepoverenja se podnosi ovaj predlog, samo je potvrdila da je zaista opasno i pogibeljno ako narod i državu vodi vlada na čijem čelu je Zoran Živković. To je vezano, i ovaj deo izlaganja vezan je samo za neke osnovne elemente, dakle teze. Možda ih ima petnaestak koje sam iznela, koje će u raspravi, naravno, biti dodatno potkrepljene, a sada bih vas malo vratila na teoriju tranzicije, pa možda nešto neki od vas koji u to nisu upućeni i nauče.
Vezano za ekonomiju tranzicije i naše reforme, a mi jesmo društvo u tranziciji i jesu nam neophodne reforme, ali reforme koje treba da dovedu do pozitivnih rezultata. Kriza se usložnjava i sve više izbija na površinu svest, naravno pod znacima navoda, da nova vlast nije rešila ove dileme, dileme vezane za tranziciju i za reforme. Radi se i o raznovrsnom definisanju i još raznovrsnijem razumevanju ekonomije i reformi. Istovremeno nije teško uočiti nepostojanje programa sa jasnim ciljevima, od kojih nema odstupanja, kolebanja, stihijsko primenjivanje instrumenata i mera ekonomske politike, neuvažavanje načela ustavnosti, zakonitosti i drugo, a sve uz neprimereno jak pritisak da se ovde radi o jasnim i celovitim reformama.
Ovo, pre svega, na račun ovog ekonomskog dela Vlade, gospodina Vlahovića, Pitića i odsutnog gospodina Đelića i, naravno, uvek i na račun premijera. Što se tiče ekonomije, kao osnova ekonomskog poretka i reforme, jedina prepreka progresivnim promenama je stara vlast. To je ono što stalno govorite kada god vas neko pita - zašto nije bolje, zašto niste ispunili obećanja, a vi kažete - kriva je stara vlast, ne shvatajući da ste stara vlast vi.
U kontekstu savremenih promena, koje se često nazivaju mirna oktobarska revolucija ili puč, onako kako su nas učili sa svim elementima, ne možemo zanemariti činjenice da je tranzicioni učinak ostavio iza sebe već skoro tri godine. Ima nekih parcijalnih, ali nedovoljnih promena. Ipak dominiraju negativni efekti u industriji, privatizaciji, politici, poličkom organizovanju, ideologiji i etici, neiskorišćenost proizvodnih potencijala, fabrika, ljudi, kapitala itd.
Mi smo juče bili u Boru. Mi i ne znamo šta sve u Boru ima. Mi ne znamo kakve su rezerve, što se tiče rude bakra, jer mi to ne želimo da kažemo naglas, jer hoćemo da Bor ode u bescenje, da ga neko drugi uzme. Holbruk je dolazio u Bor odmah nakon puča 5. oktobra da merka Bor, a tamo ima bakra i ima zlata, srebra, samo treba neko sve te kapacitete da počne da koristi onako kako treba.
Što se tiče ekonomije, tranzicije i sudbine naših reformi, treba pre svega oceniti trenutnu ekonomsku situaciju i stanje reformskih preobražaja u zemlji. Aktuelna ekonomsko-socijalna situacija je bremenita obiljem epicentara duboke krize. Naša ekonomska stvarnost krcata je tendencijama ubrzanog pogoršanja i haosa. Privredna aktivnost nepovoljna, proizvodnja i izvoz u kvalitativnom padu. Raste platni deficit prema inostranstvu, povećava se nelikvidnost privrednih subjekata, nezaposlenost se približava milionu, a istovremeno se procenat onih koji mogu da normalno žive od svog rada smanjuje i ubrzano približava, odnosno probija ka procentu od 10% stanovništva.
Celina onih mera ekonomske politike koje se sprovode proizvodi više štete nego koristi. Od dugoročnih mera se odustalo, a kratkoročne su bez ciljeva, međusobno potpuno protivrečne, stihijske i nerealne.
Nemojte, gospodine Živkoviću, vi da pišete, vi se u to ne razumete, ali gospodin Vlahović i Pitić ovo što sada iznosim mogu da pišu. Gospodin Pitić je, između ostalog, i teoretičar, pa će shvatiti o čemu govorim.
Uvećavaju se elementi ekonomske i političke krize, a zemlja se istovremeno učvršćuje na poslednjem mestu u Evropi po gotovo svim regularnim pokazateljima.
Verujte da mi nije bilo teško da sve ovo pripremim kao ekspoze. Morala sam mnogo knjiga da pročitam, mnogo stranica stručnih ekonomskih časopisa, da bih mogla argumentovano ovde da vam tvrdim, a verujem da većina, evo vidim i po reagovanju, ne razume, ali ako razumeju oni kojima je ovo upućeno znači da ima smisla da o tome na ovakav način govorim. Oni plastični primeri iz prakse doći će naknadno na red.
Nema tih teorijskih analiza i iskustava prakse koja mogu opravdati nezadrživi politički marketing vlasti, celinu fraza i prosutih reči, deklarativnih populističkih opredeljenja i kampanja da je Srbija na dobrom putu. To da je Srbija na dobrom putu više ne možete da objasnite i taj slogan vi ste morali nekako da promenite ili da kažete - mislili smo da ćemo uspeti, ali evo priznajemo da ne možemo, raspisujemo izbore, pa neko drugi valjda može, mi želimo samo dobro svom narodu. To bi vas dosta oslobodilo odgovornosti i aboliralo od odgovornosti.
Šta je sa obećanim, najavljenim i posve neminovnim reformama i kvalitativnim promenama? Nova vlast je pokazala svu nesposobnost da ostvari ekonomske i društvene reforme, da poboljša socijalno-ekonomski položaj građana, poveća zaposlenost, ubrza investicioni ciklus i ne samo ubrza, vi ste ga potpuno zaustavili, a privatizacijom reši probleme ekonomije i razvoja. Nažalost, privatizacija te rezultate ne pokazuje i nema naznake da ćemo od toga imati neke koristi. Privatizacija da, ali ovako kako je vi sprovodite ne može dati efekte koje ste čak i vi očekivali, a o našim očekivanjima, što se tiče efekata privatizacije, i da ne govorim.
Preovlađujući politički milje i pojedinci u njemu demonstrirali su samo neviđenu i nečuvenu sposobnost i volju za manipulacijom i afere, uz pokušaj očuvanja vlasti po svaku cenu. Obilje obećanja, bez ikakvog opravdanja i aduta, ne samo da postaju kosmički humor, već gomilaju problem. Umesto reformi cveta subjektivizam pojedinaca u vlasti i kraj nje. Politbiro DOS-a i vlast pojedinaca afirmišu suštinu vladanja koje otvara novu fazu manipulacije i primitivnosti.
Za početak, DOS je zadržao ime, iako nikako nisu opozicija, čelnici partija ostali su na svojim mestima, iako su izabrani na državne položaje i svaka partija "ugurava" svoje ljude u upravu, privredu, prosvetu, diplomatiju i to je naravno zasluženo, po ko zna kojim aršinima i vašim unutrašnjim dogovorima, a svaka partija i gotovo svaki čelnik se poistovećuje sa demokratijom, reformama, uticajem u svetu, zemljom u celini. Bez njih sve će stati, sve će propasti, sve će se vratiti na staro i to je ono čime plašite javnost Srbije. Ako mi odemo sve se vraća na staro, dolaze retrogradne snage i posle nas potop.
Javna scena je prepuna afera svih vrsta i dojučerašnji koalicioni partneri koriste sva sredstva i svu municiju da jedni drugima napakoste, međusobno se optužujući, a oporavka privrede i standarda nema. Dok se vi igrate kao na onim srednjovekovnim dvorovima, dotle narod nema hleba da jede.
Sa rukovodstvom DOS-a, koji se pretvorio u svojevrstan politbiro, plenumski rad, sa svojim specijalitetom rogova u vreći i željom sve da kontroliše, nema gospodo stabilnog života, nema pravne države, nema reformi i nema demokratskih procesa. Svaka rekonstrukcija Vlade Srbije postala je besmislena, jer nije adut koji podrazumeva bilo kakav ekonomski učinak ili pak političku i socijalno-razvojnu stabilnost.
Da li se ovde radi o novom izumu ili o isključenju iz igre, strategije vladanja, umesto delotvornosti vladanja? Velika je razlika između ova dva pojma, da li imate strategiju i da li da je ta strategija delotvorna. Priča oko reformi i promena se nastavlja. Na sceni je niz pokušaja, ali i iluzija u naporima da se pokaže i prikaže zaokret ka izlasku iz krize. Nemali broj zvaničnih verzija o oživljavanju industrijske proizvodnje, unapređenju poljoprivrede, a mi nijedan zakon nismo imali ovde u parlamentu vezan za poljoprivredu, rastu društvenog proizvoda, povećanju izvoza, zadržavanju realnog pada ličnih dohodaka, kupovnoj moći penzija, socijalnih davanja, stanju nezaposlenosti ili zaposlenosti, kako hoćete, zaustavljanju pada životnog standarda i drugo, nije osnovan na egzaktnim pokazateljima i Vladinim ocenama postignutih rezultata.
Istovremeno se prikrivaju greške koje su sadržane u reformskim kvazisistemskim promenama. Društvo je u poraznom i teškom grču, koji se nameće kao imperativ, a izbegavanje reformi je oblik vladanja.
Sada vezano za same eksperte u Vladi i ekspertski deo Vlade, koji je ocenjen kao nula na ekspertskoj političkoj podlozi. Iz ekonomske politike samo ću nešto citirati, nekoga ko je po mom dubokom mišljenju apsolutno u pravu kada govori o ekspertima, jer moraju građani da znaju i oni koji se ne bave naukom šta nekoga čini ekspertom. Ne to što on sam sebe nazove ekspertom ili što neko ko nije kompetentan kaže da je on ekspert, nego naučna dela i ono što stoji iza njega.
U toj ekonomskoj politici piše, između ostalog, kako se rade određeni istraživački projekti za potrebe Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom. Gotovo sve realizuje Ekonomski institut, kome je ministar Pitić bio direktor. Na tim projektima bivaju angažovani početnici koji se u tome jedva snalaze, tvrdi ovaj profesor koji to piše. U jednoj situaciji, kako kaže, baš nisu mogli da zaobiđu Ekonomski fakultet, ali je i tu kao šef angažovan profesorov kolega koji se nije bavio ovom oblašću, dok je šef celog projekta bio dr Nebojša Savić.
Profesor Kovačević je i tu, doduše, jedinu indirektnu ponudu da učestvuje u istraživačkom projektu za potrebe ministarstva odbio, jer nije mogao da prihvati da mu Nebojša Savić bude šef. Smireno, ali bez uvijanja, profesor Kovačević podseća i na svoju ranije datu izjavu o doktoru Goranu Pitiću, koji se bavio svetskom ekonomskom istorijom, a ne međunarodnim ekonomskim odnosima. Dakle, poštovana predsednice, možda vi, gospodine Pitiću, i jeste ekspert za svetsku ekonomsku istoriju, ali za međunarodne ekonomske odnose, po mišljenju ovog uvaženog profesora i vašeg kolege, niste, a to jeste, priznaćete, merilo za to. Dakle, ne osporavam da ste vi ekspert u nekoj oblasti, ali ne u ovoj kojom se bavite.
Ovo je ilustracije radi, šta je ekspert. Za doktora Miroljuba Labusa, bivšeg ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom u saveznoj vladi i njenog potpredsednika, kaže da ima jedno široko ekonomsko obrazovanje, ali da je na pravnom fakultetu predavao političku ekonomiju, odnosno osnove ekonomije i da nema ni jedan rad iz ove oblasti. Dakle, ni on se nije bavio problemima kojih se prihvatio u saveznom ministarstvu. Ne bih dalje, vrlo je interesantan ovaj članak.
Između ostalog, gospodin Kovačević postavlja pitanje morala i Labusa i Dinkića, koji su se prihvatili da budu ministri iz problematike kojom se nikada u životu nisu bavili. Pitić je, koliko znam, jedino na savetovanju u Petrovcu, pre šest-sedam godina, imao rad iz te oblasti, koji je prošao tako nezapaženo, niko ga nije uzimao za ozbiljno. Nikakvih ozbiljnih studija nije bilo kada su sprovodili liberalizaciju, niti su koga zvali iz struke iz te uže oblasti.
Dakle, ovo je jedna mala ilustracija i digresija šta je to ekspert, ne sporivši da je možda neko od članova Vlade za ponešto i ekspert. Za ono za šta se predstavljate da ste eksperti, niste i niste se dokazali radeći u tome.
Ocena rezultata ekonomske politike ne može, po nama, biti prost zbir ocena eventualnih pozitivnih učinaka ministarstava, mada sam se veoma trudila da pronađem nešto pozitivno i da to iznesem. Bila mi je želja da napravim neku komparaciju, da na dva tasa stavim šta je ono dobro, šta je ono loše. Gotovo da ne nađoh šta je ono što je dobro, sem što ste zaista dobro obučeni.
Ekonomski rast je skroman, nema znatnijeg priliva stranih direktnih investicija. Preduzeća nisu restrukturirana, nezaposlenost je visoka, a i siva ekonomija, dug prema svetu veliki, privatni sektor, na koji se oslanjate, sporo napreduje. O spoljno-trgovinskom deficitu smo već rekli šta smo imali, a Srbija je i dalje siromašna zemlja, bez posebno povoljnih perspektiva u srednjem roku.
Lider Balkana svakako neće postati još nekoliko decenija, iako vi to obećavate da bismo mogli za goidnu, dve, tri. Ne treba da lažemo narod. Moramo da mu kažemo - tranzicija je u toku, tranzicija će trajati možda 20 godina. Sigurno je dobro da traje duži niz godina, jer mnogo manje boli, polako se rešavaju problemi. Vi ste, svesni da dobijate samo jedan mandat i da u svim državama koje su u tranziciji prva vlada mora brzo da ode, požurili da mnogo toga obavite, a štetu će vrlo teško, ma ko posle vas, moći da nadoknadi.
Ovo je Vlada koja je do sada najviše hvaljena i istovremeno najviše osporavana. Šta su građani Srbije do sada doživeli od ove vlasti? Prvo, stvaranje iluzija o novom povoljnom ekonomskom trenutku i boljoj budućnosti, anarhičnih i nestručnih vođenja oblasti finansija. Žao mi je što gospodin Đelić nije tu, pa neću, dok se ne pojavi, da govorim o svemu što o njemu mislim i po pitanju ekonomije, i poljoprivrede, koja potpuno propada, i obzirom da je na delu potpuna pljačka sela, po ko zna koji put.
Bespoštedna kritika učinka vlasti, zbog održavanja krajnje nepovoljnih ključnih ekonomskih tendencija, pokušaj je da se spase bar nešto, da kao društvo i ekonomija bar ostanemo na nogama, da napokon započnemo neophodne reforme, održavanje i produbljivanje tegoba, neposredno govori o sposobnosti vladajuće političko-menadžerske elite i tzv. eksperata nove vlasti, ali ovo samo u vašem vokabularu, a ne i na delu.
Nova vlast se nalazi u teškoj krizi međukoalicionih odnosa, to je jasno čim se ova tačka i našla na dnevnom redu, sukobu grupnih interesa, akcionoj nesposobnosti da se sprovede usvojeno, divljanja subjektivizma i proizvoljnosti u nizu složenih društvenih pitanja i problema. Kao da se predstavnici nove vlasti utrkuju u nepreciznosti i proizvoljnosti u svom ponašanju i delovanju.
Neodložno je zasnovati novu ekonomsku politiku koja nije zavisna od odnosa snaga u novoj vlasti, dakle, moramo imati jasan kurs, jasne ciljeve, nacionalnu strategiju, koju će predstavljati optimalno ekonomsko, socijalno i razvojno opredeljenje, koje proizilazi iz naše realnosti i strateških interesa u vezi sa savremenim tokovima tržišnih i drugih osnova modernih i razvijenih društava, negativnih iskustava zemalja postsocijalizma, ali pre svega, od široko rasprostranjenih zahteva za šire reformske zahvate. Istovremeno se u načinima sprovođenja mera ekonomske politike moraju izbeći proizvoljnosti i samovolje, nestručna žestina i isključivost, ovladavanje prakse da se umesto stručnosti nameće tzv. samoreklamerski eksperiment.
Priča o tzv. tranzicionoj recesiji; kako je moguće govoriti o tranzicionoj recesiji, kad tranzicije nema čak ni u najavama i projektima. Na delu je pokušaj opravdavanja nepostojećim argumentima, a neostvarivanje predizbornih i svih kasnijih obećanja, novi pad ionako ograničenog obima proizvodnje.
Vlada je utvrdila da privreda radi sa 25% kapaciteta, u uslovima nekontrolisanog rasta deficita platnog bilansa, pada industrijske proizvodnje, anarhičnosti divljanja cena, monopolskih proizvoda i usluga i drugo. U prvim mesecima ove godine nepovoljni privredni rezultati su tako dramatičnih razmera da su pobeđene sve crne misli i najgorih pesimista. Ako je neko bio pesimista po pitanju ove vlade i njenog učinka, onda smo to bili mi, srpski radikali. Verujte, i mi smo iznenađeni.
Samozvani eksperti iz redova vlasti personifikuju investicije. U sferi ekonomske politike oformljuje se jedan društveni sloj koji se uzdiže iznad regularnih institucija. Na delu je opšti neuspeh, sa konkretnim "rezultatima i učincima" u pojedinim oblastima ekonomske politike, koji su neumoljivi, a to je očigledno ako se objektivno i pažljivo pogledaju gole cifre bez političkog navijanja.
Prvo, ne postoji celovita godišnja ili dugoročna ekonomska politika, postoji skup parametara, odnosno želja koje odgovaraju mogućnostima i potrebama. Dalje, nastavlja se egzistencija sive ekonomije koja cveta, cveta mito, korupcija, kao jedan od njenih aktuelnih delova. Rast društvenog bruto proizvoda je sintetički pokazatelj uspešnosti ili neuspešnosti ekonomske politike, a mi znamo kako stojimo sa društvenim bruto proizvodom.
Brojni ekonomski razlozi upućuju na zaključak da ostvareni rezultati ekonomske politike za poslednje dve i po, skoro tri godine, predstavljaju odsustvo vizije budućnosti za naredne godine, godine koje dolaze, jer je u 2003. godini za 5% manji, za 2004. godinu biće još minus 5%, za 2005. biće još minus 5%. Pad proizvodnje postaje glavni realni učinak nove vlasti. Tek sa uvećanom proizvodnjom, oživljavanjem naših industrijskih preduzeća, možemo govoriti da započinje proces afirmacije ekonomskih osnova privatizacije, a o oživljavanju proizvodnje nema ni reči, niti nagoveštaja kako ćemo do toga doći.
Tendencija pada industrijske proizvodnje, dosadašnji nivo proizvodnje u Srbiji za sedam ovogodišnjih meseci samo ukazuje na elementarno stanje, pad proizvodnje u odnosu na prvih sedam meseci prošle godine iznosi 3,1%, ovogodišnja julska proizvodnja je manja čak za 20,2% u poređenju sa prosečnim nivoom proizvodnje koji je ostvarivan u periodu od 1996. do 1998. godine, dakle, pre bombardovanja.
Procena Saveznog zavoda za statistiku zaključuje da je industrijska proizvodnja bila veća u 2002. godini za 2% u odnosu na 2001. godinu, a u odnosu na 1998. godinu manja za 12,8%. U januaru ove 2003. godine industrijska proizvodnja je smanjena za 21,1% u odnosu na decembar prošle godine. Gde su opravdanja za to i čemu nas sve to vodi? Izjave - "da su stanje privrede i kurs dinara stabilni" - a to svakodnevno govorite, spadaju u i suviše ružičaste izjave odgovornih političara, kakvi bi trebalo da budete, koje ne odgovaraju stvarnosti.
Nepovoljni rezultati u privredi, naročito u proizvodnji i izvozu, posle dve godine od promene vlasti, dve i po, skoro dve trećine mandata, ne mogu se više pravdati optužbama ranijeg ili ranijih režima, gde neki podrazumevaju poslednjih 10 godina, a neki poslednjih 60 godina.
Dubina ekonomske krize u koju nas je nova vlast dovela pokazuju i međusobna unutrašnja dugovanja privrednih i drugih poslovnih subjekata. Izostalo je regulisanje međusobnih unutrašnjih dugova na pravi način. Došlo je do poistovećivanja novčanih tokova u Srbiji sa samovoljom. Neke zakonodavne izmene, kao što je ukidanje ZOP-a i prelazak platnog prometa u banke, ne mogu rešiti ovaj problem, jer je on izraz stanja ekonomije i odsustva adekvatnih mera ekonomske politike.
Postoji konfuzija u platnom prometu između poslovno-proizvodnih subjekata počev od 3. januara 2003. godine i preti da donese potpuni haos i poveća međusobna unutrašnja dugovanja. Procenjujemo, mi iz Srpske radikalne stranke, da će ova, inače "neophodna revolucija" u našem platnom prometu, doneti ogromne gubitke od više desetina milijardi.
Robna i nerobna razmena sa inostranstvom zaslužuje posebnu pažnju jer je deficit platnog bilansa u 2000. godini iznosio 1.300.000.000 dolara, što predstavlja 13% društvenog proizvoda ili 43% tekućeg deviznog priliva zemlje, spoljnotrgovinski deficit Srbije u 2001. godini premašuje cifru od 2,5 milijarde američkih dolara. Savezni zavod procenjuje da je spoljnotrgovinski deficit u 2002. godini 3,8 milijardi dolara i da je to za nas rekordni iznos. Već sama ta činjenica je dovoljno alarmantna, ne samo za nas danas, nego i za buduće generacije.
Prema drugim podacima, deficit je premašio četiri milijarde dolara, deficit u prošlogodišnjem trgovanju sa svetom težak je 4,45 milijardi dolara, što predstavlja povećanje od 37,9%. Pomenimo da ne postoji saglasnost o načinu peglanja, kako je to gospodin Đelić rekao, ovog za naše uslove veoma visokog spoljnotrgovinskog deficita.
O monopolu na uvoz nafte svakako treba govoriti. To je jedan od najspornijih poteza srpske Vlade, ali to će nam objasniti gospodin Đelić i gospodin premijer.
Sada ono što najviše boli sve, a to je ekonomska politika nezaposlenosti i socijalnog propadanja. Ono što je zajedničko svim aspektima ekonomske politike u poslednje dve i po godine vezano je za zaključak da se ona projektuje i sprovodi ili se bar po konkretnim empirijskim rezultatima vidi tako da se katastrofalno odražava na socijalnu politiku i socijalni razvoj.
Ako možete da me demantujete, volela bih da me ubedite u suprotno, ali ovo je podatak koji je vidljiv golim okom i ne trebaju nam nikakva ni istraživanja, niti podaci Zavoda za statitiku, koji se time bavi. Pad standarda je očigledan i empirijski i konsekventno iskazan, nezavisno od ambicija statistike da dokaže drugačije promenom sadržaja i količine koja sadrži troškovna korpa, koja je za vas pokazatelj, koja sadrži nekih 60-ak proizvoda, ali u njoj nema ni cene komunalija, ni cene struje, ni odeće, ni knjiga, nema mnogo toga što bi trebalo da ima. Ekonomistima je ipak jasno da je dobar deo građana već statistički mrtav.
Državni budžet i socijalni fondovi okupraju kod nas dve trećine nacionalnog dohotka, pa se postavlja pitanje Vladi - dokle će državni budžet i socijalni fondovi da okupiraju dve trećine nacionalnog dohotka? Država je nastavila mnoštvo funkcija iz onog doba komunizma, vezano za policiju, vojsku, prosvetu, nauku, zdravstvo i kulturu, pravosuđe i diplomatiju, socijalne i penzione fondove, paradržavne institucije, tu mislim pre svega na privredne komore.
Dakle, dominira državna distribucija proizvoda, državna distribucija umesto delimične ili znatne tržišne racionalizacije. Oni koji primaju plate i druga primanja iz budžeta Srbije moraju znati da zarad politike strogog poštovanja budžetske discipline, bez obzira na štrajkove i pritiske, neće biti isplata van okvira budžeta, tako je rečeno. Sada je već očigledno da su izostale dugoročne i kratkoročne mere, a i primena odgovarajućih instrumenata i metoda ekonomske politike u ovoj oblasti.
Ekonomska politika je proizvela visoke socijalne razlike sa širokim društvenim implikacijama. Iz nje su proizašle i socijalne tenzije, sa specifičnim javnim nezadovoljstvima, brojnim štrajkovima, građanskim neposlušnostima i nizom drugih oblika pojedinačnog, grupnog i šireg reagovanja, javnog ispoljavanja nezadovoljstva.
Rast stope nezaposlenosti, neopravdani otkazi, podvlačim, neopravdani, niske zarade zaposlenih, simbolični iznosi socijalnih pomoći, ne daj bože da neko od socijalne pomoći mora da preživi, problemi sa regularnim isplatama penzija i drugo, dokazuju odsustvo socijalne politike.
U oblasti plata napuštena je politika kolektivnog pregovaranja, malo sada da komentarišemo ono što smo mi odve uradili i što je većina kroz Zakon o radu donela. Odsutno je istinsko kolektivno pregovaranje, izostalo je, nema socijalnog dijaloga u kome ono ispoljava svoju funkciju regulisanja tržišta rada, tako da u praksi dominira savremena forma državno-birokratske farse oko ovog instituta.
Važno je da onaj nezaposleni bude kod kuće kada ga iz Zavoda za tržište rada pozovu telefonom da provere da li je tu ili nije tu, tako ispada po onom našem Zakonu o radu.
Socijalno beznađe, raslojavanje, svemu tome doprinelo je i lažno kolektivno pregovaranje između sindikata, gde je Vlada bez ikakvih oficijelnih i realnih mogućnosti njima dodelila tu ulogu. To je na račun onih vaših sindikata koje ste vi izabrali kao reprezentativne sindikate, mada nikada nismo shvatili šta to znači.
Minimalna zarada 2003. godine - 4.350 dinara. Dogovor je postigao ministar za rad i zapošljavanje sa predstavnicima tri najveća, ne znamo koja, sindikata, sa Unijom poslodavaca Srbije, a o sudbini rada i života onih zaposlenih koji primaju minimalnu zaradu, a njih je 15. januara 2003. godine prema podacima nadležnog ministarstva bilo oko 36.000.
Začuđuje praksa da se nipodaštava kolektivno pregovaranje. Kolektivno pregovaranje, ne sa onim sindikatima koje je država inaugurisala za reprezentativne je institucija razvijenih ekonomija i osnova uređivanja odnosa između rada i kapitala, ne samo razvijenih privreda i visoke tehničke - tehnološke osnovne proizvodnje.
U uslovima sprovođenja postojećeg Zakona o radu i najave i onih izmena Zakona o zapošljavanju, sindikati su proterani sa ekonomske, socijalne i ravnopravne scene u onim preduzećima koja su privatizovana u Srbiji. Primer je bivši SARTID ili kako se već sad zove US STEEL Srbija, tako je. Ekonomska politika u ovoj oblasti pretrpela je po nama potpuni krah. I pored kolebanja, tendencija kontinuiranog pada se ne zaustavlja. Osiromašenje se ostvaruje ubrzanim tempom, raslojavanje se privodi kraju, a zvanična statistika se uporno zalaže da dokaže nemoguće, kako po realnim pokazateljima i životu raste standard i nema drugih promena u preraspodeli bogatstava.
E sad, ako neko od vas bude uspeo da mi objasni kako to raste životni standard, prva ću glasati za to da ova vlada opstane, ali to jednostavno ne može da se dokaže ni empirijski, ni egzaktnim podacima.
Radi se o pojavama koje mitom, korupcijom i drugim nelegalnim poslovima stvaraju novi sloj vlasnika svih vrsta kapitala. Novi sloj koji se sve više konstituiše i nameće kao vladajuća, ekonomska sila u Srbiji, evo, sada vam kažem - neću da se bavim imenima tih desetak ljudi koji postaju vlasnici celokupnog kapitala u državi.
Vi ste ih nabrajali, vi ste jedni druge prozivali, ko ima s kim kumovske veze, ko je šta kupio, ko je kome omogućio da kupi, koji je ministar bio u tendereskoj komisiji, da li je Vlahović, da li je Đelić, šta mu je u srodstvu onaj što je uzeo "Brodogradilište", ko stoji stvarno iza kapitala koji se navodno unosi iz inostranstva, čiji je i kako stečen kapital onaj u zemlji, a koji privatizuje sve i uzima, neću ni onog Markovića iz Surčina više da spominjem, dosta mi je tih imena i nadimaka, svi su u ovoj državi postali poznati po svojim nadimcima, čak i ministri u Vladi Srbije imaju neke svoje nadimke i njima bliski ljudi koji nisu primereni zaista političkoj sceni.
Ali, da se vratimo na socijalnu ugroženost u poslednjim godinama i nisu je svi podjednako osetili. Pored ekonomskog bogaćenja jednog sloja iz područja neregularne ekonomije i sama raspodela obezbedila je pojedinim delatnostima i zaposlenima u njima najvišu neekonomsku poziciju u dužem kontinuitetu. Bilo je dobro biti zaposlen u proizvodnji, recimo, električne energije, gasa i vode, ali to je uvek nekako bivalo tako, zatim u finansijskom posredovanju, to je ta novotarija, jer se održavao veoma visok nivo i redovna dinamika isplata neto plata, što nije slučaj sa drugim delatnostima. Ovo je samo jedna ili dve privredne delatnosti.
Dok 450.000 radnika već više meseci neredovno prima plate, 1,2 miliona radnika radi u nelikvidnim firmama, 500.000 radnika radi u firmama za koje je podnet predlog za pokretanje stečajnog postupka itd. Preduzeća koja redovno isplaćuju mesečne zarade u kontinuitetu od godinu dana sišla su na procenat od 4,4%. Gde su mere koje će ovo da zaustave ili da spreče, gde su poreske olakšice, gde su ulaganja i povoljniji uslovi za privredni razvoj i za jačanje male privrede na koju se oslanjate, a za koju smatrate da će zaposliti najveći broj onih koji su ostali bez posla?
Osam do 10% stanovništva se smatra bogatim, a ostali i dalje ubrzano osiromašuju i približavaju se svim očajima potpunog siromaštva i bez perspektive za poboljšavanje, i što je najgore, kada građani ostanu bez perspektive, a to je ta politika novog svetskog poretka, onda građani prelaze u letargiju i vi računate na to.
Računate na to i kod ovih predsedičkih izbora, odnosno da ćete građane potpuno demotivisati da na izbore izađu, što mislim da nećete uspeti, jer evo i danas u Kragujevcu u 17,00 časova na mitingu koji će držati SRS sa svojim predsedničkim kandidatom Tomislavom Nikolićem mi ćemo objasniti građanima da sve od njih zavisi i da ne treba da padaju u letargiju u koju vi želite da ih uvedete.
Zapanjujuća je stopa (miting je u 17,00 časova u Kragujevcu) uvećanja nezaposlenosti u ovoj godini. Ova vlast je ostvarila gotovo nemoguće, pretvorila je merama ekonomske politike Srbiju u stanje nemogućnosti zapošljavanja radno - sposobnog stanovništva.
Imajući u vidu sadašnju fazu primene Zakona o privatizaciji, jasno je da novčani, a ne proizvodni kapital dobija apsolutnu prednost. Utvrđivanje niske polazne cene aukcijske privatizacije zasnovano je na principu - prvo otpusti radnike ili jedan veći deo zaposlenih; gospodine Vlahoviću, baš je tako. Opadanje prihoda je evidentno, zona siromaštva sve krcatija, značajnih prihoda od šverca i onog dela sive ekonomije koji se ispoljava masovnije, sve je manje.
Kašnjenje penzija, socijalnih pomoći i drugih obećanih isplata iz ove oblasti ekonomske politike predstavlja poigravanje sa strpljenjem građana Srbije. Realni izvori sredstava za golu egzistenciju sve su neizvesniji i manji. Najsiromašniji slojevi društva su sve ugroženiji. Socijalna nesigurnost izvire i iz nemogućnosti regularnog i realnog funkcionisanja sistema socijalne sigurnosti. Sve, a tu mislim na sve vrste socijalne zaštite, dečije zaštite, zaštite invalida i boraca i drugo.
Krah funkcionisanja postojećeg penzionog sistema i sistema invalidskog osiguranja, odnosno socijalne politike u celini, kao i drugih aktivnih mera - a ovo aktivnih, naravno pod znacima navoda, jer neke mere postoje, ali da bi bile aktivne, one do nečega moraju da dovedu - ekonomske politike u ovoj oblasti koje su potpuno otkazale.
Pozitivne novine se u ovoj sferi ne naziru u dogledno vreme. Nema uspešne tranzicije, nema radikalnih i ekonomskih reformi bez uspešne reforme socijalne politike, ali i veoma uspešne ekonomske politike u ovoj oblasti. Kako bi bilo radikalno bolje, moraće građani da glasaju za SRS. Vi radikalno bolje ne možete nikako.
Porast troškova života nastavlja svoj nezadrživi pohod pada realne kupovne moći. Ima, gospodine Živkoviću, onoliko dugo koliko ste loše radili, vi ćete svoje argumente izneti nakon što sve budem iznela. Moraćete da planirate da ceo dan ostanete u parlamentu.
Prosečna januarska neto zarada u Srbiji iznosila je 9.478 dinara, a što je za oko 18% manje od decembra 2002. godine. Platu manju od prosečne primilo je u januaru ove godine samo 54% zaposlenih, a što uz podatak da je sve manje porodica u kojoj je zaposleno po dvoje govori da i statistika mora da prizna sunovrat standarda. Ako neko može da živi od ovih 11.000, spremna sam da idem na kurs obuke kako to da izvedemo.
Ukoliko se ima u vidu da troškovi komunalija, odnosno realni troškovi života nisu predmet praćenja statistike, stvoreni su uslovi za statističko prikriveno osiromašenje i inflaciju cena robe. Za zagrevanje stanova u januaru bilo je potrebno u poseku 1,18 zarada, ukoliko se koristi daljinsko grejanje, odnosno 1,35 plata za korišćenje termoakumulacionih peći od pet kilovat sati. Za prosečnu januarsku potrošačku korpu od 16.938 dinara bilo je potrebno 1,79 prosečnih plata ili 2,34 penzije.
Mislim da ovi podaci sami po sebi govore sve, da su oni nesporni. Nisam ih izmislila, nego sam samo pratila šta statistika kaže i to govori o tome šta ko može, a šta ko ne može. Nažalost, koliko je onih koji više ništa ne mogu, a koji ne mogu ni goli život da održe. Razni pojavni oblici velikodušnih rešenja, a na primer ona vaša 24 lična dohotka ili određena nadoknada za svaku godinu službe, pokazali su se ponižavajućim, neefikasnim i uvredljivo niskim i na to smo vas upozoravali kada smo o tim zakonima ovde raspravljali. Problemi kulminiraju sa borcima ratova, statusom domova za zaštitu nezbrinute dece, starih, invalida i drugo. Zatvaraju se tzv. narodne kuhinje, sve je više onih kojima te narodne kuhinje trebaju.
Nema konzistentne socijalne politike niti obećanog novog života. Socijalni položaj većine slojeva je sve gori, penzioneri, deca, nosioci socijalne pomoći u tome naročito prednjače, kao da se merilo socijalne tolerancije pomera ka totalnom siromaštvu, odnosno do ludosti, a opet pod znacima navoda.
Socijalna bomba je tempirana i samo što nije eksplodirala. Ulazimo u period koji će karakterisati očekivani porast socijalnih gibanja, štrajkova i drugih manifestacija masovnog nezadovoljstva u svim gradovima. Evo Kragujevac tu prednjači, pa ćemo danas Kragujevčanima ove podatke da iznesemo i da obrazložimo zašto na izbore moraju da iizađu i zašto ova vlada mora da padne, ako ne ovde u parlamentu, a onda na izborima.
U okviru nerešenih problema u oblasti socijalnog sektora i pomoći prema načelu solidarnosti, a afirmiše se socijalna politika koja ne može a da ne uvaži činjenicu da danas, ovo su podaci od 9. marta 2003. godine, u našoj zemlji živi više od 350.000 izbeglica i 235.000 raseljenih lica, a vi ste, sećamo se, obećali odmah 2000. godine, čim dođete na vlast, vratiće se svi oni izbegli sa Kosova i Metohije na svoja ognjišta. Treba samo da padne prethodni režim.
Ova sfera socijalnog sektora ostala je izvan zapaženije državne intervencije. Za rešavanje ove oblasti socijalnog sektora ne možemo više računati na zapaženije učešće humanitarnih organizacija ili donacija vlada pojedinih zemalja i to i vi vrlo dobro znate. Dok je bilo donacija za ove humanitarne potrebe, nešto je moglo da se uradi po tom pitanju, donacija je sve manje, pa budžetska sredstva apsolutno neće biti dovoljna da se ovaj problem reši.
Što se tiče sindikata, kao promotera ekonomske politike socijalnih tenzija, nastaje više centrala, podele, zavisti i svađe oko malobrojnog članstva, a vi ste tome i te kako doprineli. Ministar Milovanović, kao bivši sindikalac to zna, nije nam tu Milovanović, sindikati gotovo da su prošli ili sada prolaze sve golgote partijskih stranačkih cepanja, ličnih liderskih ambicija i poigravanja sa članstvom. Nama neki sindikati postaju političke partije i to postaje takođe jedan nonsens koji je nezabeležen u sindikalnoj praksi u svetu.
Međusindikalna saradnja kao da i ne postoji, ali je u funkciji pokušaja da se druge cetrale prikažu kao lažnjaci, a da samo oni zastupaju autentične sindikalne interese zaposlenih i nezaposlenih. To vi vrlo dobro koordinirate, pokušavajući da jedne proglasite za relevantne, a druge za marginalne i da ih međusobno posvađate, jer vam je onda lakše da sa njima komunicirate i da na njihove zahteve odgovorite time što nećete da odstupite.
Dakle, umesto saradnje koja je od interesa za članstvo, poseže se za neistinama i negacijama konkurentskih sindikata i njihovih aktivnosti. Poslednja sindikalna bdenja, ona koja su bila oko Zakona o radu, Zakona o zapošljavanju, poreskih zakona, izmena privatizacionih pravila, kao i povećanja zarada, odnosno primene utvrđenih pravila i normi, demonstrirala su pravu suštinu zajedničkih moba, neprimerenu praksi na međunarodnim meridijanima, a posebno u zemljama onih inostranih sindikalnih lidera koji takav metod pokušavaju nakalemiti obećanjima materijalne i finansijske pomoći, plaćenim boravcima i seminarima u inostranstvu, stipendiranjem dece lidera sindikalaca, nekih, naravno, na našu sindikalnu realnost i društvenu stvarnost.
Morali biste, gospodine predsedniče, gospodo ministri, da vodite takvu politiku koja će uvažavati predstavnike sindikata i koje ćete sindikalce smatrati za ravnopravne partnere, da odustanete od kupovine pojedinih sindikalnih lidera i da prestanete da politizujete sindikate u Srbiji. Juče smo dobili ovde jedan apel, a to je apel poslanicima Narodne skupštine da učestvuju u protestu za spas radništva i privrede Srbije i kažu ovako: (to je Savez samostalnih sindikata Srbije) "Narodni poslanici, ovih dana pred Skupštinom i Vladom stajaće radnici Srbije i njihovi predstavnici. Veoma im je važno kakve će biti vaše odluke. Izaberite da li ćete im se pridružiti ili ćete ih ignorisati."
Evo, u ime SRS, koja je i predlagač ovog zahteva za izglasavanje nepoverenja Vladi Republike Srbije, još jednom da kažem, podržavamo sindikalni protest svih sindikalnih organizacija i sve ono što se tiče poboljšanja uslova rada i zarada sindikalaca, ali podržavamo i mislimo na radnike i onda kada se donose važni zakoni koji tretiraju, pre svega, njih, kao što su bili zakoni o zapošljavanju, penzijskom i invalidskom osiguranju, Zakon o radu, Zakon o privatizaciji itd.
To je, pre svega, naša uloga u okviru svakog sindikata, a to su radnici koji su različitih političkih opredeljenja. Mi ne želimo kao političari da se mešamo u njihove sindikalne proteste, ali evo i sa ovog mesta kažem i verujem da delim mišljenje svih narodnih poslanika, za ono što je u skladu sa sindikalnim protestom imaju našu podršku. Za onaj politički deo zahteva neka ostave nama političarima, a mi ćemo to umeti da dovedemo do kraja.
Sada malo što se tiče ovog Zakona o radu, protiv koga smo bili i koji je na onako volšeban način ovde izglasan. Verujem zaslugom Vlade Republike Srbije i onom silinom koju ste onda imali, i krađom glasova ovde u Narodnoj skupštini, jer da nije došlo do te krađe od strane dosovske većine i da nije zloupotrebljena kartica gospodina Novakovića, ne bi sada verovatno ovi sindikalci danas i juče demonstrirali u Beogradu. Protiv Predloga zakona o radu protestovali su brojni sindikati u Srbiji. Tada vi niste imali sluha za njih, a sada ih primate u Skupštinu da navodno razgovarate sa njima, a imate policijsko okruženje da vam slučajno neka dlaka ne padne sa glave dok sa sindikalnim vođama razgovarate.
Postavlja se pitanje zašto su usvojene odredbe ovog zakonskog akta, koji obespravljuje sve zaposlene u Srbiji, norme koje vrhunske i sve zaposlene radnike mogu da tretiraju samo kao neradnike ili kao tehnološki višak. Zato što onima koji kupuju ili ulažu navodno u Srbiju, a imaju nameru samo da dođu do jeftine radne snage, treba što više nezaposlenih, jer to onda obara cenu rada. Treba im jeftina najamna radna snaga i u ovoj državi se neće moći živeti od svog rada i vrlo brzo ćemo biti u situaciji da mnogi koji su bez posla obijaju izloge prodavnica, ne bi li došli do onih osnovnih životnih namirnica.
Naoružajte se strpljenjem, šta da vam radim, ja sam tri godine slušala vas šta radite, gubila živce, a sada je došlo vreme da kažemo sve ono što mislimo da treba da vam kažemo, mada me malo glas izdaje, ali izdržaću.
Postavlja se ono osnovno pitanje, da li ovakav projekat Zakona o radu, koji smo usvojili, ima uopšte reformski karakter. Kada kažemo reformski, to bi trebalo da znači nešto bolje i nešto idemo unapred. On je reformski samo u tom smislu što je sve okrenuo naopako. Skup svih normi ovog zakona nudi nam dominaciju uticaja kapitala nad radom, što je praksa prevaziđena više od stotinu godina u razvijenim zemljama sveta. Ostavljeno je poslodavcima da sami tumače opravdane razloge, sećate se onog člana 102. Zakona o radu, za otkazivanje ugovora o radu. On može da kaže - imaš plave oči, baš mi se nešto ne sviđaš, dobićeš sutra otkaz, ili evo odmah dobijaš otkaz.
Sigurno je da odredbe ovog zakona neće doneti ništa novo u prilivu inostranih investicija. To se već i pokazalo. Ovaj zakon ne omogućuje ni ostvarivanje dosovskih predizbornih i aktuelnih obećanja. Široko je rasprostranjena ocena da je Zakon o radu još jedna zabluda nove vlasti.
Evo primer Mađarske, dame i gospodo, koji je za nas više nego poučan. U poslednjoj deceniji za vreme tranzicije u mađarsku privredu je stiglo 20 milijardi dolara stranog kapitala. To je tačan podatak. Taj novac je trošen za kupovinu fabrika koje su posle zatvorene, pa je 600 hiljada radnika ostalo bez posla. I na to smo vas upozoravali kada smo o ovom zakonu raspravljali. Zakonom je stvorena armija radno sposobnog živog rada, koja je otišla na ulicu bez izvora prihoda i bez ponuđenog novog režima rada.
Šanse za relativno brzo zapošljavanje stručnjaka i radno sposobnih, posebno mladih, sve više postaje utopija. Svaki dan prolazim pored američke ambasade. Redovi su sve veći, a sećam se onih vaših obećanja, treba sačuvati mlade, sposobne, obrazovane kadrove, mnogo mladih odlazi u inostranstvo. Kada mi dođemo na vlast, sve će se to zaustaviti. Vratiće se oni koji su otišli, jer će videti da ovde imaju perspektivu. Čak ćemo i da uvozimo radnu snagu.
To nam je ta vlada na početku, koja sada vlada, obećavala, a od toga naravno nema ništa. Ima nešto gore. Uvode nam još neke vize, kao što su Mađari. Skoro ste bili u Mađarskoj, potpisali ste neki novi vizni režim sa Mađarskom. I ima još nešto: neće nas. Mnogo se teže dobijaju i one iseljeničke vize i vize uopšte, jer znaju kakva je situacija ovde, pa ako nemate jedno ili dvoje dece, ako nemate veliku platu, ako nemate neke nekretnine, neće da vas puste ni u turističku posetu da odete negde u inostranstvo, a kamoli da odete u nameri da živite negde drugde.
Mi želimo da se kadrovi zadrže u Srbiji, ali i o tome kako treba sa mladim i kadrovima i naučnicima, kada budemo govorili o Ministarstvu za nauku i gospodinu Domazetu. Što se tiče ovog zakona o radu, došlo mi je u ruke jedno pismo koje je upućeno gospodinu Milovanoviću iz Kanade. Kaže: "U ime 260 hiljada članova Unije kanadskih auto-industrijskih radnika pišem protest zbog ozbiljnog kršenja radničkih prava. Informisani smo od strane naše članice da se praksa kršenja sindikalnih sloboda i prava u Srbiji nastavlja i posle 5. oktobra 2000. godine, a posebno u preduzeću IMT Novi Beograd, gde je vaš ministar, zloupotrebljavajući svoj položaj, izbacio iz preduzeća 12 sindikalnih aktivista Sindikata "Nezavisnost", što je za nas nedopustivo.
Želimo da vas upoznamo da su sindikalne slobode i prava uvrštene u međunarodne konvencije MOR-a i spadaju u korpus ljudskih prava i članice MOR-a i Ujedinjenih nacija treba to pravo da poštuju. Unija oštro protestuje zbog ovakvog ponašanja i antiradničkog, antisindikalnog stava vaše Vlade i pružamo punu podršku našim kolegama iz ovog granskog sindikata u IMT-u. To je Sindikat metalaca. Dužni smo i obavezni da u ime zaštite naših članova preduzmemo određene korake i da o ovome obavestimo Ujedinjene nacije, MOR, Savet Evrope, kao i vlade zemalja od kojih očekujete pomoć i donacije. Tražimo od vaše Vlade da razmotri to antiradničko ponašanje i obavežete vaše potčinjene da poštuju međunarodna prava radnika." S poštovanjem, predsednik taj i taj iz Kanade, ovaj sindikat koji sam već navela.
Došli smo još do podataka da je od nemačke Vlade ovo ministarstvo dobilo po 500 evra da se da za svaku godinu staža uz otkaz metalcima, a da su metalci dobili po 100 evra, pa se postavlja pitanje gde su te pare. Takođe, 350 evra kažu po traktoru dobija lično ministar preko Mirka Žeželja, jednog od direktora IMT-a. To su podaci od ovih sindikalaca. Da li su tačni ili nisu dokazaće se.
Šta zameraju još ministru Milovanoviću, toliko je dug niz tih podataka i to kada nam se on bude obratio, jer znam da ste pripremili svi izveštaje šta ste radili i kako ste radili, ali neka pripremi unapred to kako je i od kojih para kupio plac u Karlovačkoj ulici za izgradnju kuće od 70.000 evra, kada je jedan siromašan sindikalac bio i došao kao takav na funkciju ministra za rad i zapošljavanje, i kako to na štetu IMT-a 1.000 metara kvadratnog prostora izdaje svom šuraku. Unapred mu dajem domaći zadatak i neka se pripremi da odgovori na ove optužbe.
Da vidimo malo šta je to siva ekonomija, protiv koje ste se toliko borili i koji su rezultati borbe protiv sive ekonomije, mada je siva ekonomija prateći fenomen i najrazvijenijih zemalja sveta i sa tim smo se svi složili kada ste donosili mere protiv sive ekonomije, najsavremenijih svetskih tokova. Ona se posebno ispoljava u ekonomijama koje je zahvatila kriza, kao što je naša ekonomija, ratnim ekonomijama i to je bila naša ekonomija, i praksi u kojoj dolazi do degradacije legalnih tokova ekonomije.
Zajedničko svim aktivnostima sive ekonomije jeste da nešto nije u redu ili sa samim aktivnostima ili sa informacijama o njima. Konkretnije, dosadašnja, ali i sadašnja ekonomija u senci proteže se od naivnog šverca u svoj njegovoj mnogostrukosti, protiv koga ste se najviše borili i koji ste kao suzbili i koji je kao najvažniji, do špekulativnog čuvanja rezervi roba, do lažnih deklaracija tzv. novih proizvoda, kojima je samo ambalaža promenjena i to su one cigare, sećate se, pa sve do vrlo opasnih podzemnih radnji.
U njih ubrajamo svojevrsnu heterogenu kupoprodaju belog, a ima bogami i crnog roblja, kao i kupoprodaju ljudskih organa, kupoprodaju dece. Svuda imamo sivu ekonomiju. Kupoprodaju u senci starih i novih tipova oružja, koja daje visoke finansijske efekte, a potresala vas je neka afera vezana za to. Organizuju ih specijalizovane grupe, čitave vlade pojedinih zemalja ili istaknuti pojedinci.
Kupoprodaja nove tehnologije, kupovina pojedinih preduzeća, gušenje čitavih privrednih grana kao stvarnost pokazuju nam ekonomiju u senci kao instrument u savremenim oblicima konkurentske borbe.
Pod pojmom sive ekonomije, dame i gospodo, u najširem smislu podrazumeva se svaka protivzakonita privredna aktivnost usmerena ka sticanju koristi u svoje ime i za svoj račun, a na štetu drugih pojedinaca, privrednih subjekata ili države. Siva ekonomija obuhvata sve one aktivnosti koje stvaraju novu dodatnu vrednost, ali nisu registrovane u zvaničnom obračunu društvenog proizvoda stoga što nisu uredno prijavljene ili na njih nije plaćen odgovarajući porez.
Sa druge strane, obuhvata kriminalne aktivnosti, npr. korupciju, prevaru, reket, a korupcije ima pre svega u Vladi i državnim organima, pa onda dalje od Vlade, ono što vas je potresalo vezano za korupciju u Vladi. Pripremite odgovore na ta konkretna pitanja koja će vam poslanici, koji će diskutovati, sigurno upućivati, ali evo ja u ime predlagača neću pojedinačno nego samo u globalu.
Izbegavanje plaćanja poreza je samo jedan od vidova sive ekonomije i tu se gospodin Đelić potrudio da se navodno ne izbegava plaćanje poreza, a kakve će rezultate to imati tek ćemo videti, ali postoji niz drugih načina poslovanja koji se svrstavaju u sivu ekonomiju i u vrhu sive ekonomije se nalazi trgovina drogom, oružjem, pranje novca ili naplata dugova upotrebom sile. Tu su odmah naravno mito i šverc, a po mitu i zloupotrebama ste poznati širom Evrope.
Svi znaju koliko su morali para za šta da daju, a imamo čak i na Međunarodnom trgovinskom sudu u Parizu sporove vezane za kupovinu pojedinih preduzeća, i to vas bogami tuže oni sa zapada, a ako oni dobiju, a dobiće, jer privatni kapital ima zaštitu u svetu i neće dozvoliti da budu izigrani, onda će kompletna vaša privatizacija, koju ste vodili, za neku novu vladu biti dobar osnov da se napravi revizija i da se vidi šta je to prodato i rasprodato u skladu sa zakonom, a šta protivzakonito i ko je od koje privatizacije imao i koliko koristi, jer to je gospodo siva ekonomija. Od toga niko nije platio porez. Taj je samo stavio pare u džep, a porez platio na to nije.
Obzirom na one burazerske, kumovske, regionalne, zemljačke i druge pojave i oblike, druge organizacione forme sive ekonomije, procesi tranzicije su iskazali takođe niz svojih originalnih formi kod nas ovde, jer mi smo specifikum za mnogo šta. Siva ekonomija privatizacije, siva ekonomija stranih ulaganja, to ćemo tek da saznamo koliko ste dobijali, a koliko ste prikazivali. Siva ekonomija stranih kredita, siva ekonomija i tzv. pranje novca. To su ona Sejšelska i Maršalska ostrva. O toj sivoj ekonomiji vi ne govorite.
Vi kada govorite o sivoj ekonomiji govorite o onim jadnicima što na kartonskim kutijama prodaju svoju robu ili koji su na nekim tezgama prodavali nešto što su u Pančevu od Rumuna ili Kineza kupili, pa malo preprodaju, pa dođu do nekog dinara da bi decu mogli da ishrane. Mi nećemo o toj sivoj ekonomiji. Mi ćemo o ovoj sivoj ekonomiji koju sam sada navela.
U mnogim segmentima represivne mere policijskog režima i sudskog sistema takođe nisu pokazale očekivane efekte, da se siva ekonomija prevodi u okvire legalnih aktivnosti ili održava na adekvatnom i dopustivom nivou. Najave i pojave brojnih improvizovanih i ishitrenih intencija i inicijativa, represija i strogih sankcija u zakonima, neretko postaju originalna moć za snaženje sive ekonomije.
Kako je naša privatizacija postala input i impuls sive ekonomije? Privatizacija, kao naša aktuelna stvarnost i pojava, pospešuje sivu ekonomiju, i to kako? Pre svega, ponašanjem menadžera firmi koje su predmet privatizacije na način da bi firme bile što jeftinije i za poznatog kupca prodate. Dalje, sticanje provizije za posredovanje u privatizacije. Onaj "Diloj i tuš", koji je imao učešće oko svega toga, čak sam, čitajući sada jednu knjigu vezanu za tranziciju, pročitala da i ova advokatska kancelarija u kojoj je ovaj advokat Lazarević, koji se prodaje za nekog advokata i koga Hag tera da bude advokat Vojislava Šešelja, vezan je za privatizaciju jedne veoma važne firme, a kao angažovan od strane "Diloj i Tuša", sa kojim ima veze ministar Mihajlović. Prodate duše, tako vam je to.
Korišćenje raznovrsnih kredita za otkup firmi pod uslovima koji su neekonomski i povlašćeni ili korišćenje inflacionih i devalvaciionih pogodnosti, otkup preduzeća po niskoj ceni i eventualna kasnija preprodaja po višoj, prelivanje kapitala preduzeća u inostrane matične firme, raznovrsne forme transfera novca na račune u inostranim bankama, raznovrsna korišćenja sredstava neprivatizovanog preduzeća u lične svrhe u procesu privatizacije, namerno osiromašenje preduzeća koje treba da bude predmet utvrđivanja vrednosti kapitala, radi pripreme prodaje poznatim kupcima itd.
Ovo vam ovako naširoko pričam, pošto znam da ćemo posle vas doći na vlast i što hoću da vam na vreme kažem da tačno znamo šta ćemo raditi, da nam je apsolutno jasno šta ste radili i da nećemo morati mnogo po fiokama, fasciklama da bunarimo, da znamo šta je ekonomska politika, da smo vas dobro pratili, da se bavimo i naukom. Zato, draga gospodo, vi koji morate da pakujete kofere i da kupujete avionske karte, na vreme sklanjajte ono što imate, mada mi već imamo dovoljno kopija svega onoga što u fiokama postoji.
Da li ste videli kako smo upropastili gospodina Mićunovića u kampanji, pa nije znao da je naš čovek bio zadužen za njegovu kampanju, pa je stavio rusku zastavu umesto srpske zastave, kao da se bira predsednik Rusije. Mi svugde imamo svoje ljude koji nama podatke dostavljaju, a vi znate da, što se tiče podataka o tome ko šta nelegalno u ovoj državi radi, najveće podatke je imao i ima dr Vojislav Šešelj. Verujte, u Hagu se apsolutno zna sve šta vi radite. Mi i dan-danas od njega dobijamo najviše podataka i informacija. Nećete verovati, ali to je zaista istina.
Mislim da će sutra u 15,00 časova biti prenos Statusne konferencije na kojoj je dr Vojislav Šešelj juče imao prilike da se izjašnjava. Dva sata je imao prilike da govori. Preporučujem da pogledate to, čućete mnogo štošta, naročito o gospodinu Mihajloviću.
Novi način privatizacije u formi ubrzane aukcijske prodaje preduzeća takođe će predstavljati i novi impuls snaženja faktora sive ekonomije i pojave pranja novca. To je i novi način i metod redistribucije nacionalne imovine i bogatstva. To gospodin Vlahović zna i kad je predlagao i onoliko branio ovaj model aukcijske proizvodnje i učestvovao u mnogim aukcijama.
Koje bi to mere trebalo da budu za suzbijanje sive ekonomije? Pre svega, proces pretvaranja sive ekonomije u legalnu, zvaničnu; zatim, uspešno neutralisanje uzroka i brojnih oblika ove negativne pojave; intenziviranje ekonomskih reformi; neutralisanje mogućnosti uvoza ili uticaja međunarodnih tokova sive ekonomije i sprovođenje takvog sistema i postupka privatizacije, u kojima neće biti moguć prodor sredstava i politike sive ekonomije.
Intencije onog Zakona o akcizama, za koji ste govorili da će dovesti do suzbijanja sive ekonomije, kao deo poreske reforme, primenjuje se od 1. aprila 2001. godine, a to je vaša, navodno, velika zasluga i dobar potez ove vlade. Osim finansijskih sredstava namenjenih budžetu Republike Srbije, ovaj zakon bi trebalo da ima za cilj, prema navodima predlagača, tj. Vlade, i neutralizaciju sive ekonomije u prodaji pre svega derivata nafte, duvanskih prerađevina, etil alkohola, alkoholnih pića, osvežavajućih bezalkoholnih pića, kafe, soli za ishranu i luksuznih proizvoda i drugo. Radi se o posebnom porezu na potrošnju koji će se tromesečno usklađivati sa stopom rasta cena na malo.
Uzmimo samo primer duvanske sive ekonomije koja puni novinske stupce. Da zagrebački "Nacional" nije krenuo sa onom serijom tekstova o duvanskoj mafiji u Crnoj Gori, Srbiji i ostalim republikama bivše SFRJ, naša javnost ništa ne bi znala o razmerama biznisa koji se odvijao u oblasti sive ekonomije, a u kojoj je šverc cigareta dostigao razmere čija se veličina meri stotinama miliona dolara, a znamo ko je najveći mafijaš i švercer duvana - Stanko Subotić Cane. Zna se s kim je bio i jeste u vezi, tu vam ništa ne mogu pomoći, a i knjigu smo objavili po tom pitanju.
(Smeh u sali.)
Smejte se vi. Znate, nije meni bilo lako da se spremim za ovu diskusiju. Verujte, mnogo sam radila, mnogo sam čitala. Naporno mi je i da stojim za ovom govornicom već dva i po sata, ali sam rešila da istrajem, jer mi srpski radikali smo odlučili još 5. oktobra da istrajemo i izdržimo ovu vašu DOS-ovsku i DOS-manlijsku vlast i da vas oborimo sa vlasti i zbog toga što smo obećali našem predsedniku Vojislavu Šešelju onog 23. februara, kada je odlazio u Hag, da ćemo mi završiti ono što je on započeo. Jeste vam stalno stavljao prst u oko. Makar se sad srušila za ovom govornicom, verujte, ne bih oduzstala od tog posla. Nemojte vi mene da žalite. Nisam tražila sažaljenje, očekujem divljenje i uvažavanje.
Samo jedan kratak osvrt, brzo ću završiti sada, na rezultate primene najnovijeg paketa normi o privatizaciji, da ne ulazim u ceo onaj zakon. Rezultati privatizacije, to je opšta ocena, a vidite da i sindikati traže sada da se taj zakon više ne primenjuje, nisu zadovoljavajući, a relevantni podaci su sledeći: godina 2001. je u stvari bila izgubljena godina sa aspekta privatizacije državne i društvene imovine, kao osnove reformskog preobražaja; u decembru 2001. godine uspešno su završene tenderske prodaje tri cementare - Beočin, Popovac i Kosjerić. I tu je bilo afera i o tome će, verujem, ovi koji su iz Beočina, Popovca, da govore. Ja neću, da bih vam uštedela to vreme.
Godine 2002. na tenderu su bila ponuđena 23 preduzeća, od čega je završeno 12 transakcija. U tim firmama je zaposleno oko 12 hiljada radnika. Tenderska cena je iznosila oko 196 miliona evra, plus investicije od oko 282 miliona i za socijalne programe oko 82 miliona evra. Na aukcijama je prošle godine ponuđeno 256 firmi, od toga je prodato 221 preduzeće. Broj zaposlenih u njima je oko 17.000, knjigovodstvena cena je iznosila oko 87 miliona evra, a postignuta je cena oko 76 miliona evra.
Ministar Vlahović je najavio da se u ovoj godini očekuje da će biti privatizovano tri hiljade preduzeća, oko 120 mesečno, to je bilo u "Politici" 25. januara 2003. godine, pa da vidimo da li je to tako i bilo, reći će nam gospodin ministar.
Ovde je, naravno, mesto da se istaknu i ocene poznatog nobelovca Džozefa Štiglica, vezano za privatizaciju. "Iako su oni koji su insistirali na privatizaciji sa ponosom isticali visok procenat državnih preduzeća koja su prešla u privatne ruke, to je bilo sumnjivo ostvarenje. Uostalom, lako je naprosto razdeliti državnu imovinu, naročito svojim prijateljima i ortacima, a verovatnoća da će se to dogoditi utoliko je veća ukoliko političari koji rukovode privatizacijom mogu da dobiju povratan rezultat, neposredno ili posredno, kao doprinos za kampanju." Ovo "povratan rezultat" pretpostavljam znate šta znači. Znači mito ili korupcija ili procenat.
Može se konstatovati da privatizacija kod nas nije ostvarila svoju ekonomsku i socijalnu misiju, ali je do neslućenih razmera omogućila samovolju države, političkih grupa i pojedinaca. Započinje jurnjava za onim domaćim i inostranim pojedincima i grupama koje raspolažu ili mogu da dođu u posed novca. To su one kriminalne grupe koje su imale onaj nelegalan novac, koga je trebalo nekako u legalne tokove ubaciti.
Tu su i nejasne kreditne linije kao dominantan oblik biznis plana kupovine firme, gde su važnije lične isprave kupca od legitimnosti i legalnosti, a da o tržišnoj vrednosti ili nevrednosti kapitala i ne govorimo. Nema sumnje da se ovim potencijalnim kupcima žele aukcijski prodati preduzeća u bescenje, počinje masovno nuđenje po tzv. likvidacionoj vrednosti, prethodi likvidacija preduzeća putem selektivne primene zakonskih odredbi o stečaju, kako bi radnici dobili otkaz, potraživanja dobavljača uputila na teren nagodbe, a ta ista preduzeća rasprodala nezavisno od vrednosti i veličine.
Paradržavni organi kao što su agencije, saveti, komisije, savetnici, eksperti i drugo, a na to smo vas sve upozoravali kada ste ih osnivali, umesto lažnog ubrzanja privatizacije stvaraju novu kreaturu od ovog nužnog velikog društvenog posla. Trenutno se stavlja akcenat na prodaju jednog broja preduzeća uz odredbe Zakona o radu, koje nude mogućnost nekontrolisanog otpuštanja radnika, fingiranja javnih licitacija, glumljenja konkurencije i niza drugih metoda sa terena sive ekonomije.
Aukcijska prodaja postaje specifična forma nagodbe. Sve je više prodaja u kojima učestvuje samo jedan potencijalni kupac koji kupuje preduzeće. Primer, "Ukras" iz Požarevca i desetine drugih.
Pogledajmo samo kako se prodaje preduzeće "Zdravlje" Leskovac, koje je ponos ne samo ovog regiona, već i cele Srbije. Kupili su robnu marku. Kao što vidite, ne reklamiraju više one bebi sapune, oni sad reklamiraju samo one svoje Henkel proizvode.
(Dobacivanje da Henkel nema veze sa "Zdravljem", nego sa "Merimom".)
Ne pričam bez veze, to srpska javnost može da vidi. "Merima" Kruševac, dobro, primer je isti. Kupuje se robna marka, to sam htela da kažem. Možete da mi dozvolite da posle ovolikog vremena napravim i neki lapsus, mislim da nije ništa strašno, ali nemojte vi, gospodine, da branite te vaše lokalističke intrese. Ovo je samo jedan primer koji potvrđuje pravilo. Onda će se te firme, draga gospodo, zatvoriti i prodavaće se samo njihova roba. To će biti i u Leskovcu, a to će biti i u Krševcu. Gospodin iz Kruševca će to moći da potvrdi.
Gospodine ministre, nešto se dešava na ulicama Beograda, kažu policija tuče sindikalce ispred zgrade Skuštine. Trebalo bi da se interveniše.
Za finansijskog savetnika u procesu privatizacije "Zdralja" izabrana je kompanija "Nomura internacional PLS" iz Japana, koja ima izuzetan rejting u poslovnim krugovima za tu oblast. Ta firma je za ekspertizu finansijskog poslovanja "Zdravlja" angažovala revizorsku kuću, valjda se ovo čita "KPMG" iz Holandije, savetnika za oblast međunarodnog prava...
(Dobacivanje iz klupa.)
Znam ruski odlično, engleski zamuckujem.
Za savetnika iz međunarodnog prava firmu "Divej", neku "LLP" sa sedištem u Londonu i savetnika za oblast domaćeg prava, advokatsku kancelariju, to je onaj Dražić, Lazarević, Beatović, ovaj što hoće tamo da se proda Hagu, da uzme one desetine hiljada evra, koliko advokati dobijaju, bez obzira što njegov štićenik, navodno štićenik, ne želi sa njim da sarađuje ni da kontaktira.
Došli smo do te advokatske kancelarije, dok su poslovi tehničkog savetnika povereni firmi "GM Projekt" iz Češke Republike. Verovatno će u poplavi javnosti rada neko saopštiti koliko su ovde i u sličnim slučajevima troškovi prodaje u postupku privatizacije, koji se prvo izmiruju iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala, pa kad sve ove platite, to smo vam govorili kada se donosio Zakon o privatizaciji, šta ostaje i zašto ovoliko posrednika? Da svako uzme pomalo da stavi u džep i da se rasproda, a samo jedanput se prodaje ono što se prodaje i ulazi u državni budžet. Posle oni mogu, naravno, da prodaju, novi vlasnici, ali država od toga više nema ništa.
Zašto su sredstva ostvarena prodajom kapitala budžetska komponenta zarad preambicioznog punjenja budžeta? Kakva je sudbina privatizacije u Srbiji? Sigurno će doći do daljeg raslojavanja i preraspodele bogatstva i moći i dalje dublje krize. Ponavlja li se, dakle, u Srbiji fenomen privatizacije u Mađarskoj, već smo rekli koji su to, neke od tih najboljih fabrika su čak zatvorene, radnici su ostali na ulici, i kako izbeći stranputice privatizacije u iskustvu Rusije i drugih zemalja postsocijalizma, to bi Đelić mogao da nam kaže, pošto on više u Rusiju i Poljsku ne može da ide.
Na delu je i nova ideologizacija procesa privatizacije, kojom se pokušava stvoriti slika da u njoj nema improvizacija, grešaka, rasprodaja putem političke, lične, kumovske veze itd, nema mita, nema korupcije i drugih univerzalnosti. Samo kad biste se još dogovorili da jedni o drugima ne pričate, ali čim za nešto zna dvoje-troje ljudi, gotovo je, sazna cela Srbija. To zabrinjava i rađa nove dileme i strahove.
Što se tiče uslovljenosti tranzicije dugovima stranim zemljama, međunarodnim finansijskim institucijama i po svim drugim osnovama, pošto ćete sigurno govoriti o tome šta ste nasledili, evo da vas podsetim šta ste nasledili.
Spoljni dug Jugoslavije između 1965. i 1970. godine u milionima dinara, evo, samo prva godina, 1965. recimo, neto zaduženje u milionima 1,045, 1970. godine 1,858. Pored porasta nezaposlenosti, zatvaranje za naše prilike značajnih kapaciteta ekstraktivne industrije, metalurgije i slično, pored socijalnih i političkih komešanja u godinama onim 1968. i 1971, na koje su nesumnjivo morali uticati problemi iz oblasti ekonomskog razvoja, sve veće teškoće sa platnim bilansom upućivali su linijom najmanjeg otpora na sve značajnije uzimanje inostranih kredita. To je bilo još u vreme Broza.
Dalje, šta se dešava, u periodu od 1971. do 1973. godine spoljni neto dug povećava se samo za 1,3 puta od 2,699 miliona dolara na 3,980 miliona dolara. U posmatranom periodu od 1971. do 1976. godine zaduženost raste u proseku godišnje oko 930 miliona dolara. Neselektivno posezanje za spoljnim dugovima obeležio je period od 1976. godine do 1981. godine, a Tito je beše umro 1980. godine, toje do Tita.
Ukupno neto zaduženje za period 1977. godine do 1981. godine iznosilo je 11,800 miliona dolara. Godišnje obaveze Jugoslavije po osnovama zaduživanja u periodu od 1984. do 1990. godine, evo, samo 1984. godine, iznose u dolarima, pet milijardi 390 miliona, govorim o Jugoslaviji, onoj koja je postojala nekada; 1990. godine četiri milijarde 920 miliona, u periodu od 1983. do 1990. godine ona SFRJ je platila u gotovom inostranim poveriocima pozamašnu sumu od preko 30 milijardi dolara, što je bio veliki izazov u dokazivanju da može da bude uredni platiša.
Poredite samo svoje rezultate u vraćanju dugova sa ovim periodom od 1984. godine do 1990. godine, što se dugova tiče, pa i ovaj period pre toga, mislim na vraćanje dugova, jer nismo u stanju više ni kamate da redovno servisiramo, a dugovi će tek da nas sačekaju tamo od 2007. godine pa nadalje.
Tih godina dolazi do značajnijih promena u instrumentima i politici strategije zaduživanja i naplate dugova od zemalja u razvoju, pre svega MMF-a, koji dobija ključnu ulogu u razrešavanju akutnog problema prezaduženosti niza zemalja. Delujući zajedno sa svetskom bankom i vladama, odnosno bankama zapadnih zemalja, MMF postaje neka vrsta agenta na relaciji dužnici - poverioci i istupa u ime poverilaca sa svojom politikom uslovljavanja, to svi znamo.
Dugovi se reprogramiraju po principu - slučaj po slučaj, uz neposredno angažovanje MMF-a u okviru, uglavnom, institucije Pariskog kluba.
Jugoslavija je usled svoje spoljne prezaduženosti i dubine unutrašnje krize, prakse socijalizma i "njegove ekonomije", dogovarala tada dinamiku korišćenja inostranih sredstava po godišnjem stendbaj aranžmanu koji je krajem 80-tih godina i početkom 90-tih godina prerastao u polugodišnje, tromesečne, a na kraju mesečne uvide kontrole dogovaranja i uslovljavanja. Toliko o saradnji sa MMF-om.
Došlo je do raspada, nažalost, SFRJ; nažalost, na sreću što smo se raspali, ta SFRJ, nego mi je žao za onaj Knin, gde je živelo 90% Srba i bio je srpskiji nego Beograd koji ima 70% Srba, što ste se odrekli Srpske Krajine, što ste se odrekli interesa Republike Srpske, ali što su otišli Slovenci i srećan im put, i što su otišli Hrvati i srećan im put, ali što su naše teritorije zadržali, to ne možemo da zaboravimo i to moramo da insistiramo stalno da je naše, jer jednog dana biće opet, daće bog, naše.
Opet za nekim pregovaračkim stolom, kada se promene odnosi snaga u svetu, Srbija će dobiti ono mesto u društvu evropskih naroda koje joj istorijski i pripada, znaće mnogi u svetu da cene ono što treba da cene u Srbiji, tako da se za nas radikale ne postavlja pitanje da li će to jednog dana ponovo biti naše, pitanje je samo koliko će nam vremena i godina trebati da ubedimo međunarodnu javnost u to da je neophodno da Srbija dobije neke nove granice.
Dakle, raspadom SFRJ otvorilo se i pitanje stanja dugova i obaveza prema poveriocima po osnovu zaduživanja u inostranstvu. Kašnjenja ovog dela deobnog bilansa među državama koje su nastale secesijom SFRJ usložnjavaju mogućnosti konsolidacije i reorganizacije spoljnog duga, kao preduslova normalizacije članstva u međunarodnim finansijskim organizacijama.
Dospele obaveze SRJ, koje se ne plaćaju i kumuliraju od septembra 1992. godine do danas, pogoršavaju pregovaračku poziciju za zaduživanje na međunarodnom nivou.
Stanje od 30. juna 1998. godine, to je bilten Narodne banke Jugoslavije, dugoročne obaveze prema inostranstvu su iznosile 5,6 milijardi maraka, a kratkoročne obaveze 492 miliona maraka. Ukazali smo na nedozvoljeno ponašanje po kome otpisujemo razne iznose, a nismo identifikovali istinu koja se tiče visine našeg duga, njegovu strukturu, na primer, zateznih kamata, visinu i dugoročnost.
Imamo ukupan dug po glavnici i ukupan dug redovnih kamata, pa ukupni dug dospelih zateznih kamata, što je ukupno ono što vas, nas, najviše boli, a to je 12 milijardi 79 miliona. To je naš spoljni dug sa svim ovim kamatama, redovnim, zateznim itd.
Uporedite taj dug sa onim dugom koji je imala ona stara Jugoslavija, velika Jugoslavija, koliko ste nas dodatno zadužili, a ne znamo zašto, sem ako nije za asfaltiranje, ali za to se ne uzimaju krediti.
Da se dotaknem, pored ovog ekonomskog dela, samo još jedne teme, a to je Kosovo i Metohija, i to zaista vrlo kratko, jer je to tema koja nas veoma boli, koju smo kroz dve deklaracije i rednu rezoluciju ovde apsolvirali, u smislu kakav stav treba da bude ove vlade po pitanju rešavanja stanja i pitanja statusa Kosova i Metohije, odnosno da li treba da se upuštamo u rešavanje statusa Kosova i Metohije ili ne treba, a ovde smo svi jednoglasno rekli da nije vreme da rešavamo status Kosova, a vi ste opet otišli da razgovarate sa Šiptarima u Beč, a jasno je da taj Beč treba da dovede do toga i nateraće vas da dođemo do toga da moramo da pregovaramo sa Šiptarima, a oni žele samo da se njihov status reguliše. Da vas podsetim još jednom na vaša obećanja data 2000. godine, a vezano za Kosovo i Metohiju i da vas podsetim šta se desilo na Kosovu i Metohiji od 2000. godine naovamo.
Dvesta hiljada ljudi pobeglo je pred terorom, 1.167 ubijenih, 1.136 kidnapovanih, 50.000 kuća spaljeno, nijedan ubica nije uhvaćen, 200.000 novih stanovnika u Srbiji, samo 2% povratnika, 700.000 dugih i kratkih cevi na Kosovu i Metohiji, OVK nije razoružana, Kosovski zaštitni korpus formiran i ANA formirana i pozdravljeno od gospodina Čovića, pomoć koju smo dali Kosovu i Metohiji samo u semenskom kukuruzu.
Budžet opterećen sa pet milijardi dinara, a nemamo pojma gde Čović te pare troši. Imali smo te tri rezolucije 4. maja, 30. maja, ovu poslednju jednu. Govorili smo o tome da lična bezbednost, povratak raseljenih, minimum institucija mora da se obezbedi, ne insistirate dovoljno u međunarodnim krugovima na tome. Vi ste pozdravili Rezoluciju 1244, a mi nismo, bili smo protiv nje, a zašto se sada ne zalažete da se ona striktno sprovodi. To je pitanje za Vladu Srbije.
Naravno, ono što vas najviše opterećuje, to je Hag, ne znam kako ćete sa Hagom. Izbegli ste da primite ove četiri optužnice, gospodine premijeru, a gospodin Svilanović se nije libio da ih primi, gospodin Mihajlović će morati da hapsi, ali kako će da uhapsi gospodina Lukića, kako će da uhapsi generala Lazarevića i kako će da preživi sve to i da uradi ako je Srbin srpskog roda. To je pitanje za ovu Vladu, jer to govori o tome koliko ste vi Vlada Republike Srbije i srpskog naroda ili ste samo ekspozitura onih koji su vas i doveli na vlast. Zahvaljujem što ste me saslušali. (Aplauz poslanika SRS-a.)
...
Građanski savez Srbije

Nataša Mićić

| Predsedava
Za reč se javio predsednik Vlade, gospodin Zoran Živković. Izvolite.
...
Nova stranka

Zoran Živković

Dame i gospodo, dobar dan. Već sam se jednom zahvalio, ali ću još jednom da se zahvalim na prilici da Vlada Srbije može da govori o onome što je učinjeno za proteklih 1000 dana.
Kao što ste sami čuli od predlagača, početkom septembra je dat zahtev za ovo zasedanje i nije bilo nikakve dileme da će Vlada Srbije to prihvatiti, jer moram da priznam odmah da je najgori posao koji radi Vlada u svih ovih 1000 dana upravo da govori o onome šta je uradila. Marketing Vlade je jako loš, bez obzira na primedbe druge sadržine. Siguran sam da će to biti nauk da se za neko drugo vreme ova ista vlada, kada dobije novi mandat, bolje pripremi za taj deo svog posla.
Čuli smo u izlaganju puno toga. Jedno vreme sam imao koncentraciju da pratim ono što je predlagač govorila. Nakon toga je ono čitanje bilo malo teško i za samog predlagača i za mene, tako da tu nisam uspeo baš da pohvatam sve. Stavio sam nekih 30 tačaka koje su postavljene kao pitanja ili kao konstatacije, koje iziskuju da budu komentarisane.
Generalno, ono što je učinjeno za ovih 1000 dana, što je započeto akcijom velikog broja građana 5. oktobra, odnosno pre toga na izborima, a formalno od kraja januara 2001. godine, to je da je Srbija postala normalna država. Normalna država nije jednako savršena država. Normalna država nije jednako bogata država. Normalna država je država koja se sa svojom vladom, svojim građanima i sa svim institucijama i sa svim pojedincima snalazi u 21. veku manje-više dobro. To se dešava svima, u celoj Evropi, to se dešava ne samo u Evropi, to se u zadnje tri godine dešava i nama.
Ono što je bilo u Srbiji od 1990. godine naovamo bilo je potpuno bolesno i nenormalno. Ono što je bilo od 1945. godine pa naovamo bilo je na ivici normalnog ponašanja. To je najveći uspeh Vlade Republike Srbije. To je bio mandat koji su nam dali građani na izborima u decembru 2000. godine. To je jako teško prihvatljivo za one koji nisu navikli da žive normalno. To je jako teško da se prihvati od svih koji nisu normalni, svojom krivicom ili krivicom nekih drugih.
Teško je da živite tako što vam dan počinje tako što sunce izađe na istoku, a niko vas ne ubeđuje tog jutra da je to samo zbog toga što je to vlada nacionalnog jedinstva ili ne znam kako su se zvale te vlade, nego da je to prirodna pojava. Potpuno je normalno u normalnim državama i to da ima štrajkova. Nije normalno da sindikati imaju političke zahteve, a da političke stranke daju podršku sindikatima kada oni imaju političke zahteve. To se ovde dešava. To je samo deo slike na našoj političkoj sceni.
To je sumrak za one stranke koje su iz pozicije aktivnog političkog subjekta došle do toga da daju podršku sindikatima. Oni koji misle da se bave ozbiljno politikom u ovoj zemlji, sami treba da preuzmu posao političke borbe, a ne da guraju jadne sindikate, a posebno ove neuke koji nikada nisu imali ni sindikalne, niti kakve druge zahteve do pre godinu-dve dana ili do pre par meseci, kada su videli da više neće moći da budu u onim poslovnim prostorima koji su im dodeljeni ko zna kada i ko zna zašto.
Akcija ostanka u parku pod šatorima dok se ne ispune zahtevi, akcija koja treba da vrati, ne znam, obeležje revolucije, prekinuta je noćas zato što je nestalo vinjaka i zato što je bilo malo hladno. To je normalno. To prihvata ova vlada.
Normalno je i to što ako oko ove zgrade ili nekih drugih zgrada imate malo više policije, i to je normalno i to se dešava svuda u svim državama na celom svetu. Normalno je, nažalost, i to da u Srbiji nisu svi zaposleni. Normalno je, nažalost, i to da ima tačno blizu milion ljudi koji su prijavljeni na birou, ne znam koliko od tih milion realno traži posao. Videćemo kako će se primenjivati ovaj zakon, ali definitivno je da imamo puno podataka i da nije u pitanju milion ljudi.
Imamo jasan podatak da preko 3.000 pravnika sedi na birou, a da je upražnjeno 3.000 radnih mesta za pravnike. Imamo preko 2.000 diplomiranih ekonomista na birou, a da ima oko 1.800 praznih mesta. Imamo oko 4.000 praznih mesta za KV trgovce, a da njih 30.000 sedi na birou i neće da uzme te poslove. Imamo jasne podatke da je 250.000 ljudi bez kvalifikacija na spisku biroa, a da je prošle godine oko 30.000 potreba za radnicima ostalo nepopunjeno. Imamo puno podataka o tome da najviše veterinara koji čekaju posao na Savskom vencu i Vračaru, a fale nam veterinari po celoj Srbiji. To je realnost i to je normalna Srbija.
Imamo jasne podatke o tome da reforme bole i da reforme nisu popularne. To tako mora da bude. Ova vlada neće da se bavi šminkom. Nismo mi dobili od građana, i Vlada premijera Đinđića i ova koja je logičan nastavak te vlade, mandat da vladamo, nego da menjamo. Mi to radimo. Menjamo jednu Srbiju na ivici kliničkog stanja smrti u normalnu Srbiju, koja je teška, komplikovana, nije lako živeti u normalnim državama 21. veka, ali sada je normalno živeti u ovoj Srbiji sa svim tim poteškoćama.
Postoje dve vrste reformi, hoću da citiram pokojnog premijera, neuspešne i nepopularne. Mi smo se opredelili za nepopularne koje su uspešne i koje se ne dopadaju jednom broju ljudi. Verovatno nekada i preko 50% ljudi misli da je to teško i da to boli, to je tačno. Kao i svaka druga terapija i ova mora na početku da boli, a nekada možda i jače nego što je sama bolest imala intenzitet bola. Sve u cilju da se bolest odstrani. To će biti nastavljeno. To će raditi ova vlada i u svom drugom mandatu. To će svaka sledeća vlada morati da radi, jer samo tako možemo da nastavimo svoj put ulaska u normalnu zemlju.
Afere su takođe, nažalost, deo normalne države. Da li su one tačne ili nisu, da li je to projekcija političkih protivnika koji žele time da dođu na vlast, što je isto legitimno, ili je to osnovano, to je tačno, to je ono što mora da se dokaže u institucijama. Treba da se donese zakon o sukobu interesa, ali i bez tog zakona moraju da postoje neka pravila koja moraju da se poštuju.
Svako onaj koji je iz vlasti radio zloupotrebe sa institucijama vlasti i bez tog zakona će biti van pozicije vlasti, a naći ćemo načina da bude i osuđen za to, i u to budite sigurni. To važi za sve, bez obzira iz koje su stranke, iz koje su koalcije, bez obzira šta su radili 5. oktobra ili šta su radili sada. Tu dileme nema. To je normalno.
Normalno je i to da građani kažu da imaju manje para nego što im je potrebno. Moram da otkrijem tajnu, to je svetska bolest i svuda je to tako. U američkom snu o bogatstvu sanja 99 posto ljudi, ali živi par posto ljudi. Nažalost, to je i ovde. Svet nije pravedan, ali takav je i nije ga dosova vlast napravila takvim. On jeste takav. Čujem primedbe - evo, sada ima svega. Ima, pune su radnje, sve je legalno, imaš markicu, imaš poreklo robe, ali nema para. Moramo da jurimo pare.
Nekada smo jurili za šećer, za ulje, za hleb, za ne znam šta sve, za gorivo, a sada moramo da jurimo za pare. Tačno. U celom svetu, od Švajcarske do Albanije i koju god hoćete drugu kombinaciju, tačno je da se juri novac da bi se standard svoje porodice digao na viši nivo. Tu nema dileme. To nije samo ovde slučaj i to nije obećanje DOS-a da će neko dobiti besplatne sahrane ili da će svi raditi. Ne.
Uzmite to za šta nas prozivate, naš program, pa pogledajte šta tamo piše. Mada bi to bila prva opozicija koja od vlasti traži da sprovodi program. Vi ste bili protiv toga. Čak i oni koji su bili sa nama su bili protiv tog programa, ali to je za neku drugu temu. Reforme mogu da budu prekinute, ali to će imati katastrofalne posledice za našu državu. Ne vezujem reforme za opstanak Vlade. Ne, preživeće ova Srbija i to da možda ova vlada padne. Preživela je ona 500 godina pod Otomanskom imperijom, 40 ili 50 godina pod komunistima, 10 do 12 godina pod crveno-crnom koalicijom. Preživeće ona i to da ne bude ove vlade, ali vas uveravam da niko, čak i da želi, neće moći da vrati točak istorije nazad.
Ono što je ostvareno za ove tri godine, ono što je fundirano, niko neće moći da pokvari, čak ni oni koji sada pokušavaju da na ovakav način obore vladu. To se neće desiti. Jedino što je opasno, to je da li će ove reforme da se nastavljaju tempom i uspehom koji je postignut za ovih 1000 dana ili će to biti usporeno. Brže neće moći, ne zato što smo mi bili supermeni, posebno pametni, eksperti najbolji na svetu, nego zato što je ovo učinjeno do sada bilo moguće da se učini do sada.
Nađite mi u ovoj raspravi, u bilo kojoj raspravi, jednu stvar koja je mogla da bude učinjena, koja ima opšti karakter, a da nije urađena za ove tri godine. Jednu jedinu stvar. Možemo i na taj način da govorimo o tome da su neki ministri mogli da budu promenjeni. Jesu se promenili. Da vas podsetim, sedam ili osam ministara je ušlo i izašlo iz ove vlade. Neki su podneli ostavke, pa su pobegli, neki su naterani da daju ostavke, pa su isterani, i to je isto obeležje jedne normalne države.
Ono što je definitivno merilo, to je da je ostvaren stabilan ekonomski rast. On nije ogroman, on nije 10, ni 15 posto godišnje, zato što je to nemoguće. Ako uzmemo neki primer, kao što je Kina, sa stabilnim velikim privrednim rastom, mi u državi koja je uništena katastrofalnom vladom u zadnjih 12 do 13 godina, bombardovanjem, sankcijama, ne možemo da očekujemo čudo.
Rast je bio veći nego u bilo kojoj drugoj državi u tranziciji od 90. naovamo. To možete da proverite, ne u našim podacima, ako im ne verujete, mada im ceo svet veruje, nego u onim podacima koji se čine vama da su relevantni. Ali, to nisu ovi podaci vezani za 61. i 65. godinu. Taj deo govora nisam shvatio oko zaduživanja.
Ono što je jasno, to je da je inflacija smanjena 20 puta, da je bruto društveni proizvod bio 820 dolara, a sada je 2.570 dolara per kapita. Sa malo napora možete da dođete do toga da je to četiri puta više, da je plata bila 35 i 40 evra, da je danas blizu 200 evra, da je u isto vreme i potrošačka korpa poskupela i to ona ista sa svim troškovima, i sa komunalijama, i sa strujom, i sa odećom i sa svim živim, da je ona poskupela oko 60 i nešto posto, pre svega zbog usklađivanja cena, onih cena koje su bile jako niske, ali za koje niste mogli da kupite ništa.
To su podaci. Da je devizni priliv od turizma katastrofalan i danas, da je to 120 miliona dolara, ali da je bio 28 miliona dolara. Da su kroz privatizaciju, koju ste napadali i koja je ocenjena od svih koji su u njoj učestvovali, bilo da su odavde, bilo da su spolja, bilo da su samo pratili to, bilo da su to ocenjivali, najbolji sistem privatizacije koji je ikada primenjen. Bez obzira na to šta ćete dati kao primedbu bez osnova, ima tu nadležni ministar, danima će vam objašnjavati sve što vam nije jasno iz te oblasti i to je njegova obaveza kao ministra kome ste vi dali poverenje.
Da se vratim na neke od tih 35 pitanja, koja su mi postavljena. Prvo je bilo Hag. Koliko znam, predsednik SRS dr Vojislav Šešelj je sam otišao u Hag. Za mene kao jednog prosečnog građanina Srbije je to dokaz da je taj čovek priznao taj sud. Ne mogu drugačije to da shvatim. Prema tome, svako drugo tumačenje bi bilo neobično, a onda zašto govorite o Hagu danas. I vi ste sarađivali sa Hagom i poslali ste dvojicu ljudi tamo 96, 97. godine. Prethodna vlast, ne znam da li ste bili ili niste bili u njoj u tom trenutku, pošto ste ulazili i izlazili, taj fikus je unošen i iznošen na razne načine. Ali, definitivno Hag jeste naša realnost koja nije dobra. Ima svoj početak i svoju razradu.
Početak tog Haga nije u Savetu bezbednosti, nego u ludačkim odlukama koje su donošene na Dedinju 90, 91. godine. Kada je neko imao ambiciju, a neko i glasno govorio da će milion Albanaca za 24 sata da protera preko Prokletija. To ste vi govorili. Srpska radikalna stranka. Šta ste uradili? Pobegli ste. Imate vi ambiciju da će Knin biti srpski. Možete vi da imate ambiciju da ćete vi biti ozbiljna partija, ali to se neće desiti, kao i sve druge vaše ambicije. Ne mislim da je vaša greška to što nije ostvareno, to bi bilo katastrofalno da je ostvareno. Tako se ne vodi politika u 20. i 21. veku. U Srbiji je moglo da se živi pre tih ludačkih ideja koje su proizvele Haški sud. Moglo je da se živi pod komunizmom Tita mnogo bolje nego pod vašim "nacionalizmom".
Nažalost, desilo se to što se desilo. Bilo je ratnih zločina, bilo ih je i u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Kosovu i njih su činili i Srbi i Hrvati i Muslimani i Albanci, ne kao narodi, nego kao pojedinci. Svi ti koji su činili ratne zločine moraju da odgovaraju. Tu nema dileme. Važi za sve. Zato je naša obaveza da sarađujemo sa Hagom, i iz toga što smo članica Ujedinjenih nacija, što je isto normalno stanje, za razliku od vašeg vremena, i zbog toga što imamo domaći zakon koji moramo da poštujemo.
U tom zakonu je jasno definisana i situacija kada nadležni državni organi mogu da iz razloga zaštite interesa države uskrate saradnju sa Haškim tribunalom. Da je odlože, da traže objašnjenja i mi ćemo to tražiti za ova četiri generala.
Građanima je gore, bila je druga teza. Verovatno da, verovatno nekim građanima jeste gore. Najveći broj tih građana sedi u opozicionim klupama u ovom parlamentu. Vama je gore, vi ste bili zajašili, mislili ste da će to da traje doveka, a nažalost svaka trka i svaki san ima svoje buđenje. Buđenje može da bude lepo, zavisi da li imate čistu savest, i može da bude teško kao noćna mora, i to vam se desilo.
Jedan deo građana, koji ne sedi u opozicionim klupama, jeste pogođen reformama teže nego neki drugi. To su oni koji su imali privid da negde rade, imali su radnu knjižicu, imali su pečat u njoj, pisano je da su zaposleni. Imali su običaj da odu na posao, bez obzira što tamo nisu ništa radili, ne svojom krivicom nego krivicom države i krivicom svog poslovodstva. Godinama su tako išli na posao, godinama su primali male ili nikakve plate, godinama su bili ubeđeni da nešto rade.
Živeli su od sive ekonomije, koju su potpuno opravdano morali da razvijaju da bi preživljavali. Možda je njima sada gore. Onima čije su firme, čija su preduzeća otišla u stečaj verovatno je gore, ali samo emotivno. Oni sada imaju veće prihode na birou nego što su imali plate. Nažalost, to isto nije dobro, ali nažalost i to je normalna Srbija.
Devesta hiljada ljudi je na birou za zapošljavanje, ali taj trend povećavanja broja nezaposlenih nije došao nažalost sa DOS-ovom vlašću, došao je ranije. Imali ste 1996. godine 2.250.000 zaposlenih, a danas je to 1.800.000. U poslednjih tri godine je za sto i nešto hiljada podignut broj nezaposlenih, odnosno smanjen broj zaposlenih i to jeste realnost tranzicije, ali i to je, ako uporedite sa bilo kojim drugim podacima država u tranziciji, nešto što je normalno. Nije lepo, nije dobro, ali je normalno za ovaj period i to je jedini način na koji možemo da stvorimo čiste uslove, čist teren za građane jedne nove privrede.
Privreda koja je postojala, koja se ovde pominje kao industrijski kapaciteti koji nisu uposleni, nikada neće biti uposleni. Ti industrijski kapaciteti koji su neuposleni danas, verovatno i ne samo danas nego i zadnjih 10-12 godina, neće biti nikada uposleni ili zbog toga što su projektovani za tržište koje nikada nismo imali, a koje je pet puta veće nego što je ovo naše, ti tzv. nosioci razvoja, ili zato što je tu tehnologija toliko zastarela, a posebno u oblasti elektronike, da su ogromna ulaganja potrebna da bi se tu proizvodilo, a pitanje je gde bi to moglo sutra da se plasira i zato ne možemo da gledamo na privredu po tome da li možemo da uposlimo privredne kapacitete.
Ne, na privredu se gleda tako da li možete da prodate nešto, pa da onda pravite to što možete da prodate, a ne da proizvedete pa da se pitate - šta ćemo sada sa tim. To je jedna mala promena koja je nažalost istorijska i to jeste ono što jeste tekovina DOS-ove vlasti. Nema više zavesa iza kojih se krijemo, vidi se i ove su providne, nema više Potemkinovih sela. Ne, mi smo građanima dužni da kažemo istinu i mi je govorimo sa velikim rizikom da budemo nepopularni, sa velikim rizikom da se ovde stvarno skupi 50.000 radnika i to je normalno u normalnoj zemlji, da se skupi i 50.000 radnika.
Priče o izbeglicama. Čuli smo jednu potresnu priču o tome da je poslanica bila u autobusu i da je videla ženu za koju je procenila da je izbeglica zato što je loše obučena, što govori o njenom odnosu prema izbeglicama, a ne mom, govori i prebacuje nama izbeglice. Izbeglice nisu tekovina DOS-ovog režima. Izbeglice su problem sa kojim se mi suočavamo i koji mi rešavamo. Ne postoji nijedan građanin koji je došao kao izbeglica od 5. oktobra do danas na ovu teritoriju i postoji 600.000 izbeglica koji su ovde dolazili tako što ste ih, neki od vas glasno, a neki potajno, pozivali na to da će Beograd da ih zaštiti, pozivali beogradsku decu ili decu iz Srbije da brane to što je neko prodavao.
Knin, sećam se tog 4. avgusta 1995. godine. To je bilo, da vas podsetim, devet godina pre nego što je DOS uzeo vlast u ovoj državi. Išli su loši filmovi američke B produkcije u isto vreme kada su kolone traktora dolazile u ovu državu. Nemojte to da govorite nama. Naš je posao da se njima omogući da normalno žive. Mi smo njima dali lične karte i sve mogućnosti da normalno žive u ovoj državi, a vi im niste dali ni lične karte. Ne možemo da im damo kuće i posao zato što toga nema. Nije to pitanje naše volje, nego toga nema. Ako malo hoćete da pogledate na to šta radi ova vlada, očima kojima građani gledaju, onda ćete videti da Vlada svoju spoljnu politiku bazira upravo na tome da se izbeglice vrate tamo odakle su došli ili da bar mogu da raspolažu svojom imovinom koja je tamo ostala. To isto važi za Hrvatsku i to isto važi i za Kosovo i Metohiju.
Kosovo i Metohija, zajedno smo ovde bili kada je usvojena Deklaracija i rekli smo da nećemo tada da govorimo o krivcima i o zaslužnima, ali onda nemojte da to ponovo stavljate i da nas prozivate zbog toga. Čime je ova vlast pokvarila stanje na Kosovu i Metohiji? Čime? Time što smo razgovarali? Ponovo ćemo da razgovaramo i sa Albancima i sa međunarodnom zajednicom. To je jedini način da se nešto učini.
Drugi način smo videli i taj drugi način je doveo do toga da je ubijeno nekoliko hiljada Srba, da je njih preko 200.000 proterano ili pobeglo sa Kosova i Metohije i ova vlast neće taj način koji ste vi koristili da ponovo upotrebljava. Bili smo sa Srbima sa Kosova uvek kada je to trebalo i kada je bilo teško. Nije bilo puno prijatnih događaja, ali uvek kada je bilo teško smo tu i jesmo tu i to jeste prioritet naše spoljne politike.
Mi imamo sada, za razliku od bilo koje prethodne vlasti, možda od Titovog vremena pa naovamo, mogućnost da aktivno učestvujemo u rešavanju problema Kosova i Metohije. Taj problem nije lak, nije lako rešiv, ali uspeli smo da povratimo ono što je Milošević bacio iz svojih ruku, a to je mogućnost da mi rešavamo taj deo problema. Ne samo mi, ali ćemo moći da to radimo.
Čitam kako su pitanja dolazila i prihvatam da je jako veliki problem to što gospodin Pitić tri meseca nije podneo zakletvu, odnosno dao zakletvu i onda, ako oborite Vladu, on može bude još tri meseca ministar sam u sledećoj vladi, jer ne znam kakve to veze ima sa Vladom Srbije kao primedba. Oko nabeđenih eksperata, tu su članovi Vlade koji će sa vašim dopuštenjem narednih dana da vam govore o tome šta su uradili, šta nisu uradili, zašto nisu uradili to što nisu uradili i šta planiraju da rade dalje, a da li su eksperti ili nisu tu postoji više načina da se to utvrdi.
Rekli ste da smo mi grobar srpske privrede. Moguće da je to tačno. Vi ste ubice srpske privrede. Prvo, to je jedno zanimanje koje je časno i koje ima svoje istorijsko i svako drugo opravdanje, ali ubistvo srpske privrede je urađeno u vaše vreme. Govorim o onima koji su predlagači za ovu tačku dnevnog reda. Vi ste nas prozvali i kao lepo vaspitan momak, malo stariji, pristao sam da sa vama govorim, a ako bude i ovaj drugi deo rasprave, onda smo i tu spremni da odgovaramo njima.
Građani Srbije znaju šta mi radimo, vi ne znate i zato vama govorim. Ubili ste srpsku privredu ideološki odavno, ali ste je ubili i kroz hiperinflaciju 1993. godine, i burazerska privatizacija, zemljačka privatizacija, siva, odnosno crna, odnosno crveno-crna ekonomija je obeležje vašeg bitisanja na poziciji vlasti, a ne nešto što ima veze sa ovom vladom.
Dugovi; bila je jedna vrlo opširna priča o dugovima od 1961. naovamo. Rođen sam krajem 1960. i nadam se da nisam kriv za dugove od 1960. naovamo. Dugovi koji su stvoreni u zadnjih nekoliko godina, to su dugovi koji su kroz tzv. soft kredite povoljni dugovi, koji su uloženi u obnovu infrastrukture ove države. To su krediti koji su uzeti za te namene. To ćete dobiti od nadležnih ministara, a nisu svi danas ovde. Nažalost, neće moći da budu svih dana rasprave svi ovde zato što, osim najvažnijeg posla koji imamo, a to je da vama i građanima podnesemo izveštaj o tome šta smo radili, moraju da rade još neke druge poslove koji se tiču ove države. Mora neko da brine o penzionerima, o socijalno ugroženima, mora neko da potpisuje međunarodne ugovore, mora neko da rešava dugove koji su nasleđeni iz perioda za koji vi niste krivi, bar ne kao članovi SRS, verovatno kao članovi Saveza komunista.
Molim vas, ako možemo da se dogovorimo oko toga, pošto se na našu inicijativu radi petkom i ponedeljkom, da sreda i četvrtak budu neradni dani zato što sa jednom delegacijom moram da odem u Kinu, da bih rešio dugove koji su preko pola milijarde, a koje ste vi vrlo skoro, pre 10 godina, uzeli. Ne morate da prekidate ako nećete. Ostaće dovoljno ministara i potpredsednika da ovde brane Vladu. Ja ću morati da se bavim dugovima koji su vaše nasledstvo.
Takođe, postoji jedan veliki posao koji se zove rešavanje dugova sa Sovjetskim Savezom, SFRJ - Sovjetski Savez, odnosno Rusija - Srbija. Na kraju smo puta da i to rešimo. To nisu dugovi koje je stvorila DOS-ova vlast, to su dugovi koje će plaćati, nažalost, još uvek i naša deca, ali koji su drastično smanjeni i koji će dati pravu mogućnost da se stvori novi impuls naše razmene i sa tim velikim državama u svetu.
Kaže se da Koraćev izveštaj o propustima u radu organa bezbednosti prilikom ubistva dr Zorana Đinđića nije bio dostupan javnosti. Bio je dostupan javnosti.
Za blokade i štrajkove, rekao sam da je i to normalna Srbija.
Zakon o izgradnji je napadnut kao nesprovodljiv. Ministar će to da brani. Sećam se urbanističkih uspeha opštine Zemun jedno vreme, kad su ti građani, nažalost, morali da trpe vlast jedne stranke koja je pokrenula pitanje poverenja vlasti. Mislim da još uvek postoje jasni tragovi vašeg uspeha na tom delu.
Što se tiče legalizacije objekata, to nije pljačka, to je mogućnost da ljudi objekte za koje su godina izdvajali, gradili, sami mešali malter, nosili cigle, da mogu te objekte da uknjiže i da uđu u neke nove obligacione odnose, neke nove kreditne odnose koji će im pomoći da se bolje snađu u svim iskušenjima 21. veka. To je normalno.
Kaže se da postoje laži koje emituje Vlada preko svojih medija. Pitam vas koji je to naš medij? Dajte mi jedan medij koji možete da nazovete. Uzmite danas novine, pa vidite šta govore ti svi naši mediji o nama, a šta govore o opoziciji. Meni to ne smeta, ali mi smeta kada kažete da imamo naše medije. To ne postoji, niti nam trebaju, niti ćemo ih imati, jer smo i tu naučili lekciju od onoga kako ste vi radili. Nećemo nikada uzeti nijedan medij.
Kaže uvodničarka da je u zdravstvu situacija jako loša. Ne bih se složio sa tim da je jako loša, ali se potpuno slažem da tu nije učinjeno ništa, zato što smo imali dva kadrovska promašaja na pozicijama zdravstva, zato što smo imali arhidemagoge koji su bili posledica koalicionog dogovora, nažalost, koji su unazadili zdravstvo jedno vreme i napori drugih ministarstva su doprineli tome da i lekari i medicinske sestre imaju tri-četiri puta veće plate nego što je to bilo 2000. godine, da imate nekoliko stotina novih aparata koji su bili nezamislivi u bolnicama do pre dve-tri godine, što iz kredita, što iz pomoći, da imate lekova po tim bolnicama i da imate i štrajkove po bolnicama, što je takođe normalan život u jednoj normalnoj zemlji.
Mogu da nastavim posle pauze. Želim da vam kažem da ako ste očekivali da ćemo se braniti danas, sutra i prekosutra, ne, nećemo se braniti. I ja i većina ministara koji sede i koji su sedeli u ovoj vladi bićemo danas, i sutra, i kroz pet i kroz 20 godina ponosni što smo učestvovali u jednom projektu koji se zove normalizacija stanja u državi Srbiji.
...
Građanski savez Srbije

Nataša Mićić

| Predsedava
Zahvaljujem gospodinu premijeru.
Određujem pauzu do 15,00 časova.
Zainteresovani predsednici poslaničkih grupa mogu se videti sa predstavnicima sindikata na prvom spratu u sali I.
(Posle pauze - 16.10)
...
Građanski savez Srbije

Nataša Mićić

| Predsedava
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, molim vas da radi utvrđivanja kvoruma ubacite identifikacione kartice u vaše poslaničke jedinice.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema utvrđeno da imamo kvorum i možemo nastaviti rad.
Reč ima premijer gospodin Zoran Živković, nastavak, posle toga Poslovnik. Ovo je bio prekid zbog pauze. Izvolite.
...
Nova stranka

Zoran Živković

Prekinuo je sat, zato što je bila pauza. Kao zakleti legalista poštujem sva pravila, kao što znate, ali bez navodnika, pravi legalista.
Skupio sam one primedbe koje je gospođa Pop-Lazić rekla, vidim da je nema, ali siguran sam da njene kolege stoje iza tog govora. Vidi se da je to bio jedan kolektivni rad na tom govoru.
Pomenuta je sekta gospodina Gaše Kneževića. Uveravam vas da će, kada se pojavi ovde, morati da vam kaže da li je delio bilo kakve propagandne materijale, bilo koje sekte. Ne verujem. Ne verujem, ali ono po čemu će on biti upamćen, to je da je on ministar koji je vratio veronauku u škole, uz odobravanje i neodobravanje nekih, to je zavisilo od političkih stavova. Iskreno mislim da je veronauka morala da bude uvedena, kao što je i izbačena iz škola, izbačena je na silu. Uvedena je sa malo više energije nego što je to uobičajeno, ali mislim da nije moglo da bude na neki drugi način.
Zamereno je na ceni električne energije, da je cena električne energije jako velika i da je to veliki udar na budžet i onda su tu izneti neki podaci koji nisu tačni. To je da je cena grejanja u jednom mesecu 1,18 prosečnih plata, što nije tačno. Moguće je da je grejanje za celu sezonu na tom nivou, ali definitivno je da nikad grejanje ne može da bude tako skupo. Ono što je urađeno u ceni električne energije, to je da je ona dovedena blizu onog nivoa koji je neophodan da sistem sam funkcioniše, odnosno da se proizvodnja struje i njena distribucija ne finansira iz budžeta.
Ne razumem taj problem, da kažu da je cena struje skupa, jer građani plaćaju struju, bilo da je plaćaju direktno po cenama za kilovat čas, bilo da je plaćaju iz budžeta, odnosno kad Vlada finansira proizvodnju struje. Došli smo do nivoa da će možda sledeće godine biti potrebno još jedno usklađivanje u nivou od nekih 15% i da će to biti kraj.
Grejanje na struju inače, pošto je bilo pozivanja na Evropu i na DžDžI vek, nije obeležje ni Evrope ni DžDžI veka, i upravo je grejanje na neke druge energente mnogo primereniji način nego što je to grejanje na struju. Niko to ne radi osim nas. Neki to moraju, ali mislim da je sa ovim sređivanjem toplana i celog tog sistema situacija mnogo bolja i da to više neće biti opterećenje.
Što se tiče same struje, otkada je normalna Srbija ogromna razlika je u tome što sada struju dobijete tako što, ako vam treba svetlo, upalite prekidač, ne morate da gledate koja ste zona, koliko je sati, kada ćete biti isključeni, da li smete da uključite rernu ili bojler. Ne, danas se struja troši i plaća.
Što se tiče reforme poreskog sistema, moram da kažem da je tu učinjeno jako mnogo, da time možemo da budemo zadovoljni i da ostaje samo još jedan važan deo, a to je porez na dodatu vrednost. Već sam vas zamolio prošli put, a i sada vas molim da nakon zaključenja ove sednice ipak stavite na dnevni red i tu tačku, jer svi oni koji žele da se bore protiv sive ekonomije, a svi govore da to žele, najbolji način za to je da se uvede porez na dodatu vrednost i onda siva ekonomija postaje, maltene, neizvodljiva.
Što se tiče priče o tome da dolaze neki iz sveta, pa nam ovde govore s kim će da pričaju, gospodin Solana da je izbacio potpredsednika Jovanovića i takve neke druge varijante, možda je to bilo nekad, ne znam, nisam učestvovao u vlasti ranije, ali od 2000. godine naovamo se to nije desilo. To je nešto što ne treba da se posebno dokazuje. Niti meni, niti prethodnom premijeru niko nije ni nalagao bilo šta, niti pretio bilo čime, niti uslovljavao bilo šta sa bilo čim, a da to nije bilo javno. Ako je javno rečeno - morate da uradite to, morate da uhapsite Ratka Mladića i da povučete tužbe prema NATO zemljama ako hoćete da budete u "Partnerstvu za mir", onda je to informacija, onda to nije ucena, onda to nije tajni dogovor. Tako će biti i dalje. I to nije baš uvek prijatno i uvek lepo, ali to je normalna Srbija.
(Glasovi iz sale.)
Ne podnosim ostavku samo ekskluzivno za Nišliju iz Srpske radikalne stranke.
Obeležje ove vlade, za razliku od mnogih vlada još iz Titovog vremena pa naovamo, u tome je to što ova vlada jeste međunarodno priznati faktor, da ima komunikaciju sa svetom, ne samo sa nama dalekim, ali prijateljskim zemljama, kako ste krstili one zemlje čijih imena ne možete da se setite, neki od vas, nego sa relevantnim političkim faktorima. Ako uzmemo sedam poslednjih dana, imao sam priliku da razgovaram sa šest premijera i jednim predsednikom. To nije ništa posebno i to nije nikakav poseban uspeh, to je naprosto stanje stvari i to je normalna Srbija.
Neko je govorio, gospođa Pop-Lazić, o međunarodnim arbitražama koje su posledica privatizacije, a koje nisu urađene na valjan način. Ne znam da postoji neka takva arbitraža, a ministar Vlahović će vam dati više informacija o procesu privatizacije. Znam da postoji jedna međunarodna arbitraža u Parizu i da se ona tiče "Galenike", što nije privatizovana po zakonu koji je donet 2001. godine, nego nekim dogovorom u kome su učestvovali neki predstavnici ranijeg režima. I ta arbitraža će biti dobijena sa naše strane, kako nas uveravaju advokati koji tamo zastupaju interes i države Srbije i Republičkog fonda zdravstvene zaštite.
Gospođa Pop-Lazić je govorila o Dinkiću i Labusu, ne komentarišem, to nije Vlada, dala nam je kompliment da ne zna šta je dobro kod nas, što bi mogla da pohvali, osim što je rekla da smo lepo obučeni. Zahvaljujem na tome.
Pitanje je i njena sumnja u to da Srbija može da bude lider Balkana. Kažem da jesmo danas lider. Ako neko misli da nije tako neka mi kaže ko jeste lider Balkana danas, ako to nismo mi.
Rekli ste, u stvari to je rečeno od gospođe Pop-Lazić, da je uveden monopol na uvoz sirove nafte sa nejasnim ciljevima i da je to najdiskutabilnija odluka ove vlade. Ono što su jasne posledice, a to su ciljevi, znači, cilj je bio da se ostvari ono što su posledice te odluke, to je da šverca nafte ima onoliko koliko je to prisutno i u najrazvijenijim zemljama, znači vrlo malo, da su budžetski prihodi od akciza i poreza na naftu i naftne derivate nekoliko puta povećani, da mi možemo sada da slobodno kažemo da nam je tržište nafte i naftnim derivatima stabilizovano.
Kao što znate, u poslednje tri godine ne morate da kupujete molotovljeve koktele na uglovima ulica od litar i po sa nečim za šta kažu da je benzin, nego odete na pumpu, sipate gorivo i platite po cenama koje su i dalje najniže u Evropi.
Taj pristup će biti nastavljen još nekoliko godina do privatizacije NIS-a. Kada NIS uđe u privatizaciju, kada rešimo ono što je problem sa te dve rafinerije i sa "Petrohemijom" i kada se ovde stvori još bolja konkurencija, nego što je sada, onda neće biti potrebe za tom merom koja jeste kontroverzna, ali koja je dala vrlo jasne rezultate koji su jako povoljni i cena prerade je smanjena inače zadnjih dana.
Za potrošačku korpu sam vam rekao i da je jasno da je ona nekih 67 ili 68% veća nego što je bila pre tri godine, da su plate nominalno veće negde oko četiri puta, što znači da je umesto dve i po plate koje su bile potrebne za potrošačku korpu, da je sada nešto manje od jedne plate potrebno da se zadovolji ta minimalna potrošačka korpa.
Gospođa Pop-Lazić je rekla da su građani statistički mrtvi i verovatno je to bila i ambicija vlade nacionalnog spasa ili kako se to već zvalo; ne, nisu mrtvi, hvala na pitanju, živi su, nije im lako, imaju puno problema i najveći broj tih problema sami rešavaju, da bi deo tih problema rešili pomaže Vlada Srbije i to je normalna Srbija: da imate probleme, da rešavate probleme, da vas sreću novi problemi da i njih rešavate.
Onda smo imali jedno 15 minuta potpuno nejasnu temu koju nisam shvatio, kakve veze ima sa Vladom Srbije, a to je sindikalna saradnja, da ne postoji sindikalna saradnja, prihvatam, Vlada Srbije ništa nije učinila da bi se podigla sindikalna saradnja, jer to naprosto nije posao Vlade Srbije.
Da li je bilo socijalnog dijaloga? Da, više nego što je ikada bilo socijalnog dijaloga. Da li neki nisu zadovoljni kvalitetom tog socijalnog dijaloga? Da. Ko nije najviše zadovoljan - mi. Vlada Srbije je potpuno nezadovoljna socijalnim dijalogom.
Znači, postoji socijalno - ekonomski savet, tražio sam da mi se da koji su predlozi koje recimo ovaj sindikat koji organizuje proteste danas dao kao predlog dnevnog reda socijalno - ekonomskom savetu. Jedna tačka za tri godine, jednom su samo predložili, jednu tačku, ne sećam se, ali biće tu ministar, pa će vam on to reći i ovi protesti imaju puno galame.
I sindikalni protesti su deo normalne Srbije, ali su inicirani, ne nečim što se desilo u zadnjih mesec dana, tu se ništa epohalno nije desilo ni u privatizaciji, ni u socijalnom statusu, ni u poreskim reformama za mesec dana, jedino što se desilo, to je da su neki drugi sindikati postavljali pitanja na socijalno - ekonomskom savetu u prisustvu ovih sindikata, šta je sa 40.000 metara kvadratnih državne imovine koju koristi sindikat, zašto, ko sedi, pošto je javna tajna da je najveći deo toga dat u par zakupa, što je kao što sam već jednom rekao, protivzakonito.
Drugo, zašto bi sindikat bio finansiran iz tih izvora i zašto samo jedan sindikat? To što, ponavljam, sindikati imaju svoj sindikalni zahtev da Vlada podnese ostavku ili da bude smenjena, a da političke partije daju podršku, to je sumrak politike u ovoj zemlji.
Političke stranke treba da generišu sve političke procese, a sindikati da se opredeljuju prema tome koga će podržati.
Razumem ambiciju mnogih da budu lideri sindikata i to je bilo juče, juče je bilo i jasnih pokazivanja toga. Moram da vam kažem iskreno da je to potpuno prirodno i moja stranka želi da ima dobre odnose sa sindikatom koji želi da pomogne da se reforme u ovoj državi sprovedu, sa sindikatima, ne samo sa jednim, sa svim sindikatima koji su spremni da kažu - da, reforme su teške, reforme su bolne, ali znamo da moramo da prođemo kroz njih da bismo mogli da ostvarujemo ono što jeste jedan normalan život u jednoj normalnoj državi Srbiji.
Sa sindikatima koji kažu da treba prekinuti proces privatizacije ne možemo da sarađujemo i to je civilizacijska razlika. Ako vam treba jedan najjednostavniji razlog zašto mora da se izvrši privatizacija - to je zato što društvena svojina, niti je kada postojala, niti danas postoji u svetskoj praksi, ali ni u teoriji.
To je potpuni unikum ove države u nekom periodu ranije i kao i mnoge druge stvari koje su jedinstvene, a loše, te stvari moraju da se promene.
Proces privatizacije će biti nastavljen, imaće svoje pozitivne i svoje negativne strane; pozitivne strane su što imamo ove godine prihod od preko milijardu i 200 miliona evra, što je poređenja radi, duplo više nego prihod od privatizacije u sve tri zemlje koje žele 2007. godine da budu članice Evropske unije, znači, više nego u Hrvatskoj, Bugarskoj i Rumuniji zajedno.
To nisu privatizacije sumnjivih para ili ne znam kako se to već zove, ili kažite koja jeste pa da utvrdimo to, ali nema nijedne primedbe, niti na arbitraži, niti pred domaćim sudovima, prema tome, daj da ako ima tu problema kažemo koji su to problemi. Tih milijardu i 200 miliona su donele firme koje možemo da volimo ili da ne volimo, ali ih svi prepoznajemo.
To znači da su to velike kompanije koje neće ući u prljave poslove, ili se bar nadam, ili bar ne na našoj teritoriji, ali sa druge strane to garantuje da smo uspeli da ostvarimo neke od najvažnijih naših ciljeva, a jedan od tih ciljeva je da se stabilizuje tržište, da strani ulagači, kada ulože ovde, budu sigurni da će im se to isplatiti, da neće biti šverca koji će da ugrozi njihovu proizvodnju i da su sigurni da profit koji ovde ostvaruju iznose iz zemlje; i to nije prodaja nacionalnog bogatstva, to je potpuno prirodna stvar.
Svako ko želi, i vi koji radite nešto, i želite da tu nešto zaradite, i normalno je da to što zaradite bude što veće, i normalno je da želite da to iskoristite za povećanje svog standarda, a uloga države je tu da ti prihodi budu legalni, da se na njih plaća porez i da oni idu onim kanalima koji su dobri za razvoj jednog društva.
Prema tome, nema tu nikakve dileme oko toga da li je privatizacija uspešna ili nije. Ona jeste uspešna, paralelno sa tim ona otvara neke probleme koji se rešavaju i to je posao države; i to je normalna Srbija.
Dat nam je i primer Mađarske, kao negativan primer, voleo bih da mi kažete za jedan pozitivan primer, ako to nije Srbija - što ne mogu da shvatim da neko godinama želi svoju zemlju da pokaže najcrnjom mogućom, kakva ne može ni da se zamisli, a kamoli da postoji - dajte mi jedan dobar primer pa da se ugledamo na taj primer. Neko je malopre pomenuo Sloveniju, je li to ona ista Slovenija za koju ste rekli, neki od vas, da će da umre bez nas, je li to ta ista, pa kako to onda može da bude dobar primer.
Slovačka, što se tiče Slovačke, imamo jedno tri puta brži razvoj kroz ove tri godine, nego što su oni imali u prve dve godine. Koje god poređenje hoćete da imate, uzmite i pogledajte ga, po broju zaposlenih, po prihodu od privatizacije i od direktnih investicija, po prosečnoj plati, po svemu možemo da se poredimo sa bilo kojom državom, za prvih 1000 dana nijedna nije ostvarila ovo što je ostvareno ovde.
Da li je to dovoljno? Nikako nije dovoljno, nije dovoljno, zato što mi i zaslužujemo i moramo da budemo u mnogo boljoj poziciji, da bismo to uradili moramo da radimo svi, ne da bi svi podržavali Vladu, naprotiv, to niti je ikada bilo, niti to treba da bude, ali da svako odradi svoj deo posla.
Pozivam vas iz svih političkih stranaka da ostvarite program svojih političkih stranaka. U svakom programu svake stranke piše da želite da Srbija bude deo Evropske unije. Pa, onda glasajte na Skupštini zakone koji nemaju političke karakteristike, koji se ne bave ovom ili onom političkom strankom, nego koji su deo agende onih zakona koje moramo da ostvarimo da bismo podigli standarde u našoj državi i da bismo onda mogli da budemo još bolji kandidat za Evropsku uniju.
Ne tražim da radite bilo šta što je protivno vašim programima, samo pročitajte svoje programe i primenjujte to što piše u vašim programima na sednicama Skupštine. Imaćemo mnogo brže procedure za usvajanje svih ovih zakona koji su neophodni.
Usput, za ovih 1000 dana u ovom parlamentu vašom zaslugom je usvojeno 150 zakona na predlog Vlade. Ako bolje pogledate, to je jedan sedmično. Ako tome dodate one zakone koji su doneti u parlamentu državne zajednice, odnosno pre toga u parlamentu savezne države, dodate još 150, to znači da je svaki treći dan donet neki zakon. Zahvaljujem vam se na tome. To su mahom predlozi ove vlade.
Hvala vam što ste glasali za te zakone, ali to je malo, zato što je dno na kome smo bili toliko duboko da nam treba svaki dan da donosimo po jedan zakon koji neće biti afirmacija niti ove vlade pojedinačno, niti bilo koje političke stranke, nego afirmacija Srbije koja zna, koja želi da bude deo Evropske unije, koja jeste lider na Balkanu, ali mora da bude još bolji lider, da ima još veće odgovornosti i da više bude uzor svima oko nas. To možemo da uradimo zajedno. To možemo da radimo i svako pojedinačno. Biće sporije i biće teže.
Možemo da se svađamo oko raznih tema, ali hajde da napravimo jedan zajednički spisak tema oko kojih se slažemo. Strašno bi bilo ako u Srbiji političke stranke, parlamentarne, sindikati, mediji, NGO, ne mogu da se dogovore oko deset najvažnijih stvari i da oko tih deset najvažnijih stvari ne bude više nikakve dileme. Ko god da bude ministar, predsednik Vlade, opozicija ili bilo ko, da kaže: da, to jeste stav Srbije.
Najveći deo problema koji mi imamo danas od Kosova preko Haga, privrede, svega drugog, sami smo stvorili. Moramo to da priznamo. Sami smo stvorili svojim poslovičnim odnosom prema onom što se zovu nacionalni državni interesi. Ova vlada je pozivala više puta na takav konsenzus. Uspelo je nekoliko puta oko pitanja Kosova i Metohije, ali bojim se, ne baš iskreno. Kako god, to je dobar početak. Pozivam vas da se to nastavi, ne oko glasanja o poverenju Vladi, glasajte kako ste naumili onog dana kada je podneta inicijativa.
Nemojte da glasate za Vladu ako niste uvereni da ona može da nastavi reforme. Nemojte da glasate za ovu vladu ako mislite da će tim glasanjem neko od vas da ostvari neke koncesije i da će dobiti neki novac, neko zaposlenje, da će moći da progura nekog svog ko je neki kadar. Ne, nemojte da glasate za Vladu sa tim da mislite da ste ostvarili nešto za sebe, svoju partiju, svoju porodicu.
Glasajte za Vladu ako mislite da je ona nastavljač reformi koje su započete. Glasajte za Vladu ako iskreno želite da Srbija bude normalna zemlja.
Kao predsednik Vlade, i većina poslanička koja sedi ovde, a utvrdićemo kolika je, neće pristati ni na kakvu ucenu. Neće kupovati nikakve poslanike. Neće kupovati ništa. Neće prodavati ništa osim onoga što može da se prodaje po zakonu. Bićemo uvek spremni da vam oko toga podnesemo izveštaj. Nemojte da mislite da ćete ovde naći partnera koji će da bude sklon tome da prihvata ucene iz bilo kojih razloga. Ne postoji nijedan razlog koji će biti opravdan za mene ili za bilo koga iz ove vlade da prihvati bilo koju ucenu. (Aplauz.)
Molim vas da svi zajedno shvatimo i počnemo da se ponašamo prema Srbiji na način na koji se danas prema Srbiji ponaša međunarodna zajednica. Ne ucenjuju, ne prete, nego razgovaraju sa nama kao sa ravnopravnim partnerom (žagor), možda ne sa vama, ali sa Srbijom razgovaraju i razgovaraće sa Srbijom. (Aplauz.)
Usput da vam kažem, šefovi poslaničkih grupa, članovi Odbora za bezbednost, dobili su ovu publikaciju. To se zove "Albanski terorizam i organizovani kriminal na Kosovu i Metohiji". Očekujem da će to u daljoj raspravi, kroz ono što je uradila BIA, da bude još dostupnije i ja ću govoriti o tome. Ovo je prvi put da na 189 strana dobijete jednu skupljenu informaciju o tome šta je albanski kriminal i terorizam na teritoriji Kosova i Metohije. Ovo je zajednički rad BIA-e, vojnih službi i službe koja se nalazi u Ministarstvu inostranih poslova. Ovo je prvi put predstavljeno vama, našoj javnosti i međunarodnoj javnosti.
Ova vlada će nastaviti da se u odnosu na Kosovo i Metohiju ponaša na isti način kao što je to činila i u prve tri godine. Nažalost, teško je tamo da se stanje poboljša drastično za kratak rok, ali čak i tu je stanje bolje nego što je bilo skoro.
Što se tiče demonstracija ispred, neko je proturao vesti da je bilo povređenih. Znam da je u toku sednica Odbora za bezbednost koja će dati izveštaj o tome. Vas pozivam i ponavljam još jednom, glasajte prema Vladi onako koliko ste opredeljeni da Srbija bude normalna. Ako ne želite da bude normalna, glasajte protiv ove vlade. Hvala vam. (Aplauz.)
...
Građanski savez Srbije

Nataša Mićić

| Predsedava
Zahvaljujem premijeru.
Vi po Poslovniku?
Narodni poslanik Borislav Pelević, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SSJ, javljanje po Poslovniku.

Borislav Pelević

Poštovani građani, dame i gospodo narodni poslanici, gospodo ministri, u cilju smirivanja tenzija i izbegavanja incidenata koji se već dešavaju ispred i u okolini ove skupštine, predlažem da prekinemo sa radom danas i da nadležni organi narede kordinima policije da se povuku i da nastavimo rad sutra.
Mislim da bi bilo najbolje da se nakon prekida ove sednice nastave pregovori sa predstavnicima sindikata, kako bi se tenzije smirile i kako ne bi došlo do neželjenih incidenata. U svakom slučaju, mislim da nije primereno da narodni poslanici rade danas u ovom ambijentu kada je zaista došlo do povređivanja više demonstranata, a od toga najmanje dvojica demonstranata se nalaze još uvek u bolnici, po izveštaju iz Kliničkog centra. Mislim da bi bilo najbolje da im omogućimo da se danas o tome mirno razgovara i da se izbegnu moguće posledice, mislim da to nikome nije u interesu. Bilo bi najbolje, ponavljam, da nadležni organi donesu odluku da se kordoni policije povuku, jer to nije ambijent u kome treba ova skupština da radi. Hvala na pažnji.
...
Građanski savez Srbije

Nataša Mićić

| Predsedava
Narodni poslanik Borislav Pelević je stavio predlog po članu 94. Poslovnika, a što je propustio da navede.
Pre nego što stavim predlog na odlučivanje, molim narodne poslanike da utvrdimo da li imamo kvorum za odlučivanje.
Ovo je kvorum za rad, a za odlučivanje nam treba 126.
Konstatujem da imamo kvorum za rad, ali nemamo kvorum za odlučivanje. Još jedna prijava po Poslovniku, narodni poslanik Dejan Mihajlov.