Poštovane kolege narodni poslanici, izašao sam da u ime poslaničke grupe SPS ukažem na povredu Poslovnika, člana 97. i to od strane predsednika Narodne skupštine Republike Srbije, gospođe Mićić.
Naime, diskusija kolege Dragana Todorovića je izazvala reakcije i gospodina ministra i gospodina potpredsednika Vlade. On je izašao da replicira gospodinu ministru i govorio koliko je govorio. Ako je govorio duže nego što je predviđeno Poslovnikom, onda je trebalo da ga opomenete, što ste učinili, ako je govorio još duže, trebalo je da ga kaznite, ali vam to ne može služiti kao osnov da mu ne date pravo na reč da odgovori gospodinu potpredsedniku Vlade, gospodinu Koraću, na ono što je on govorio o situaciji u Pirotu i povodom tvrdnji kolege poslanika Dragana Todorovića.
Molim vas, primenjujte Poslovnik. Nemojte ovde da se ponašate kao glasnogovornik DOS-a. Juče popodne, na kraju sednice, upotrebili ste jedan izraz povodom završetka rada jučerašnje sednice, a početka današnje, rekli ste - gospodin Vlahović će izložiti sutra neki program, naziv, već šta li je, u odnosu na period mraka za vreme koje je bilo pre.
Molim vas, ako želite da date svoju ocenu o situaciji koja je bila pre dve godine, izvolite, govornica je tu, izađite i recite, recite sve što mislite da treba, ali izađite za govornicu i recite to poslanicima, i recite Srbiji. Nemojte da tumačite izlaganje poslanika i dozvolite kolegi Draganu Todoroviću da po Poslovniku dobije pravo da kaže. Hvala.

Narodni poslanik ne može dobiti pravo na repliku, zato što član 97. kaže da odluku u slučajevima iz stava 1. i 2, koji se odnose na pravo replike, donosi predsednik Narodne skupštine.
Predsednik Narodne skupštine je ocenio da nema osnova za repliku, drugi put, narodnog poslanika Dragana Todorovića.
Ako niste zadovoljni, Administrativni odbor će vam dati odgovor.
Nastavljamo raspravu prema prijavama za reč narodnih poslanika.
Reč ima narodni poslanik Milan Radulović, a sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Miroslav Hristodulo.

Poštovani narodni poslanici, po završetku ove višednevne, iscrpne, a sudeći po broju prisutnih poslanika u sali i iscrpljujuće rasprave, Narodna skupština Srbije moraće da donese jednu politički vrlo odgovornu odluku. Slažemo se verovatno da je za svaku narodnu skupštinu najodgovorniji politički trenutak onaj kada bira jednu vladu i kada tu vladu razrešava.
Predsednik Vlade o kojoj danas pričamo ovih dana je plasirao jednu dosta zgodnu političku dosetku govoreći o radu svog kabineta. On je rekao - Vlada koju su demokratske snage Srbije izabrale 2001. godine dobila je mandat da menja, a ne da vlada. Dobro, da ne ulazimo sada u male logičke protivurečnosti u toj izjavi, nego da je shvatimo vrlo ozbiljno i da vidimo ako Vlada nije vladala, šta je i kako je menjala.
O tome se ovih dana vodi rasprava u ovoj skupštini.
Kao što ste videli danas, posebna pažnja je posvećena ekonomskom i privrednom sektoru; tu je zaista bilo nekih promena.
Kakve su te promene, da li su nabolje, da li su nagore, da li su očigledno dobre, da li je njihov krajnji ishod neizvestan, odnosno koji će krajnji rezultat izvršenih promena biti, o tome se, koliko smo obavešteni, spore i ekonomski stručnjaci, spore se čak i ekonomisti koji su bliski Vladi.
Ja ću ostaviti na stranu to pitanje i posvetiću vašu pažnju jednom drugom segmentu promena u Srbiji.
Naime, Vlada je 2001. godine dobila mandat, kako ja razumem, u prvom redu da izvrši promenu političkog sistema u Srbiji. Promena političkog sistema u Srbiji bila je neophodna najmanje sa dva razloga. Prvi je zato što je politički sistem koji je izgrađen u poslednjoj deceniji 20. veka u Srbiji doveo državu u nesaglasje sa civilizacijskim tokovima i okruženjem. Drugi, zato što su građani tom političkom sistemu iskazali nepoverenje na izborima.
Koliko je, šta je i kako je urađeno na promeni političkog uređenja u Srbiji od 2001. godine do danas? Ono što je očigledna promena, promenili su se ljudi koji vode državnu politiku. Došli su novi ljudi. Promenila se politička retorika, promenile su se političke ideje, promenila se i politička orijentacija utoliko što su Vlada koja je izabrana 2001. godine i ova skupština - sledeći glas i želju naroda, a sve je to iskazano na izborima 2000. godine - proklamovale proevropsku političku orijentaciju.
Proevropska politička orijentacija je zaista bila želja građana 2000. godine, i to je ono što je želja i danas.
Međutim, da li su promenom samih ljudi i promenom političke retorike, promenom političkih ideja, pa i političke orijentacije države, da li je u svim tim promenama izvršena i promena političkog sistema?
Po mom dubokom uverenju i po mišljenju mnogih građana u Srbiji, rekao bih čak većinskog dela građana u Srbiji, politički sistem u Srbiji nije izmenjen.
Ako danas pokušavamo da definišemo političko uređenje u kojem živimo, onda se ono najkraće može da nazove degenerisan i haotizovan partijski sistem. Haotizovan utoliko što je ona etika koja je držala jednopartijski sistem u doba komunizma, početkom devedesetih godina proglašena nevažećom, pa je dozvoljena jedna proizvoljna sloboda za nosioce političke vlasti; a partijski zato što je sve vreme u poslednjoj deceniji 20. veka ostala nejasna razlika između partije, vladajuće partije, države i naroda. Od 1990. godine do 2000. godine i od 2000. do 2003. godine, mi nismo uspeli da shvatimo da višestranački sistem nije isto što i demokratski uređeno društvo; nismo uspeli da shvatimo da postoji nešto što je državni interes i da država kao entitet stoji iznad svake i svih partija, pa i iznad vladajuće partije, bilo da je ona jedna, bilo da ih je 18 ili 27.
Partijski sistem je u poslednje tri godine delovao, i to ne samo po inerciji, što bi moglo da se razume. U poslednje tri godine pokušano je da se partijski sistem revitalizuje. Govorim ovo sa blagim razočarenjem, ali ne sa iznenađenjem. Shvatio sam krajem 2001. godine da Vlada ima više smernica i da je ideološki ambivalentna, ali da je jedna od njenih težnji restauracija partijske države.
Evo primera kako je delovala partijska država. Predsedništvo DOS-a, a mislim i kolegijum Vlade, u ovom vremenu su postojali kao centar političke moći, centar u kojem se sabira neka moć da se društvom i državom upravlja mimo institucija. Predsedništvo DOS-a i kolegijum Vlade su bili iznad Skupštine i bili su iznad predsednika države, iznad Ustava i Ustavnog suda.
Nije dobro da ostaju takvi centri moći i da oni donose političke odluke, a onda da traže od institucija da njihove političke odluke sprovedu. Takva je bila, recimo, politička odluka oko toga da li ćemo imati ili nemati predsednika, kada ćemo imati predsedničke izbore, i ako je jasno bilo da od 2000. godine nemamo predsednika, zato što Milutinović nije mogao sa poznatih razloga da vrši funkciju, nego je sve te nadležnosti vršio predsednik Vlade. Takva je odluka da li ćemo imati Ustavni sud ili nećemo, da li će se odluke Ustavnog suda interpretirati ovako ili onako, da li će se sprovoditi; politička je odluka da li će se skupštinski sastav menjati oduzimanjem, odnosno vraćanjem mandata itd.
Sve su to političke odluke koje su donete izvan institucija, donete su u centrima političke moći, a institucije su upotrebljene da te odluke sprovedu.
Uzmimo jedan mali primer kako deluje partijska država u Srbiji. Kada je DOS preuzeo vlast 2001. godine on je imao običaj sa smenjuje kadrove koje su postavili ljudi iz prethodnog režima. Skoro su bili neki dopunski izbori u jednom gradu u Srbiji od 80.000 stanovnika, a ti dopunski izbori rezultirali su time da se vrati stara koalicija na vlast, i oni su za jedan dan smenili 176 ljudi i postavili nove.
Ako vlast u jednom gradu od 50.000 ljudi ima moć da postavlja toliki broj ljudi, onda nam to govori da u Srbiji politika i političari imaju prejak uticaj na upravu. Zato mi nemamo ni odgovornu upravu, ni stručnu, jer se obično postavljaju kadrovi ne po znanju i sposobnostima nego po lojalnosti partijama. Suviše mnogo uticaja ima politika, i to ne samo u ekonomiji, o čemu ću nešto reći kasnije. Politika i političke stranke i centri političke moći imaju nesnošljivo visok stepen uticaja na upravu, na upravljanje zajedničkim dobrima i na upravljanje javnim poslovima.
Evo još jedan mali primer. Pre neki dan gospodin premijer i jedan poslanik vode živahnu polemiku, izlaze i jedan i drugi za govornicu više puta. Narodni poslanik dokazuje da je u nekom javnom preduzeću urađen neki tender na loš način, premijer dokazuje da nije, a onda kaže narodnom poslaniku - vi ste bili u upravnom odboru, vi ste krivi.
Pošto je Vlada na dnevnom redu, sada ćemo, gospodo, da budemo malo i mi na dnevnom redu, mi poslanici. Sebe prvog stavljam na dnevni red. Niko ne može da postavi u ovoj državi jedno logično pitanje: otkud narodni poslanik u upravnom odboru. Šta će narodni poslanik u upravnom odboru jednog javnog preduzeća? On je tamo da štiti javni interes. Pošto u Srbiji ima mnogo javnih interesa, zajedničkih dobara, da li to znači da su narodni poslanici toliko besposleni ili toliko jaki da mogu da obavljaju pet ili deset funkcija?
Da li se vi sećate, gospodo, kako smo se mi krstili i sablažnjavali kada smo posle izbora 2000. godine saznali koliko je ljudi iz prethodnog režima bilo po upravnim odborima i kada smo konstatovali da je bilo ljudi koji su, osim što su bili članovi Vlade ili članovi parlamenta, bili i članovi deset, dvanaest i petnaest upravnih odbora? Mi smo se smejali zato što se time ruše zakoni fizike. Fizički zakon je vreme, a ne može jedan čovek istovremeno da obavlja odgovorno više od jedne ili dve funkcije, ne može dvanaest.
Onda je jedan poslanik iz tog režima rekao - da, ali ja nisam primao pare, sve pare koje su bile namenjene meni otišle su mojoj stranci. U čemu je razlika? Za preduzeće koje je dalo pare nema razlika da li su otišle jednoj stranci ili su otišle jednom čoveku? Neki se brane time - da, mi jesmo u upravnim odborima, ali ne primamo pare. Naravno da ne primate pare, ali koliko ste plaćeni tako i upravljate, a to znači nikako, neodgovorno i nestručno. Takvi upravni odbori, koje imenuju političari opšte prakse - jer našim javnim poslovima i javnim dobrima ne rukovode stručnjaci nego političari opšte prakse - takvi upravni odbori koji su imenovani od takvih organa služe samo kao paravani za neke odluke koje donose stvarni upravljači, oni koji stoje u pozadini.
To je najviše došlo do izražaja kada je u pitanju stečaj i privatizacija nekih preduzeća. Ministar Vlahović je sa pravom rekao da je u prethodnom periodu, dakle pre nego što je uzeo vlast, deo preduzeća privatizovan tako što su direktori društvenih preduzeća loše poslovali i na posredan način predavali imovinu privatnim preduzećima. Da li je taj proces prekinut ili nije? Mislim da nije.
Možda je među preduzećima koja su otišla u stečaj bilo preduzeća koja su mogla da se oporave, ali je bilo nekih interesa da ona ne budu oporavljena nego da odu u stečaj. Bilo koga da postavite da upravlja bilo kojim preduzećem, ekonomska logika teraće ga da ostvaruje profit. Ako su ga postavili političari, on ne mora da sledi ekonomsku logiku. Može da izda ekonomsku logiku i etiku upravljanja i da vodi preduzeće u pogrešnom smeru da bi se ostvario politički interes neke male grupacije.
Ukratko, politički sistem u Srbiji u poslednjih deset godina zanemaruje znanje i sposobnost, a nagrađuje lojalnost. On onemogućava fer i slobodnu konkurenciju, a protežira protekciju i monopole. Taj sistem potpuno razbija svest o opštim interesima, razbija osećanje ljudske i socijalne solidarnosti, a podstiče i glorifikuje grupne ili lične interese i praktično forsira jednu vrstu surovog i vrlo brutalnog egoizma.
Neću govoriti ni o jednoj aferi koja se vezuje za Vladu, ali ću vas podsetiti na ono što je bilo sa šećerom. Kada je država dobila mogućnost da izvozi šećer, tu su mogli da nađu interes mnogi ljudi, počev od onih, i u prvom redu od onih koji se bave proizvodnjom šećerne repe, a onda se neki, oprostite na izrazu, asocijalan tip setio da on može malo da uveze šećera iz inostranstva, pa da ga izveze kao naš domaći. To je davno otkriveno, a još uvek se traga i ispituje šta se tu dogodilo, a dogodila se, gospodo, jedna jednostavna stvar. Degenerisan partijski sistem po prirodi stvari je korupcionaški i lopovski, da upotrebim narodni izraz. On ne može drugačiji biti i ne može da funkcioniše ni na čemu nego na tome da favorizuje pojedinačne i sebične grupne interese.
Nama iz Demokratske stranke Srbije je blago otužno i tužno kada vidimo kako se predstavnici Vlade i predstavnici stranaka bivšeg režima nadgornjavaju o tome ko je pošteniji, ko je krao manje i prefinjenije, a ko više i brutalnije. Gospodo, sistem je koncipovan tako da se u njemu mora da krade. On je koncipovan tako da zanemari opšte interese i da favorizuje pojedinačne i grupne interese.
Neću odgovarati na pitanje, ali ću postaviti pitanje: zašto Vlada, koju su formirale demokratske snage Srbije 2001. godine, nije promenila politički sistem u Srbiji? Neću odgovarati na ovo pitanje, ali ću reći dve-tri rečenice o posledicama koje je istrajavanje u starom sistemu ostavilo u narodu. Prva posledica je što su ljudi izgubili veru u politiku, u demokratiju, u mogućnost boljitka. Narod je 2000. godine mislio i tražio da se Srbijom upravlja stručnije, odgovornije, poštenije i pravednije. Godine 2003. građani Srbije kažu - političari koje mi imamo nisu u stanju da ostvare taj cilj. Dakle, ubijanje nade, ubijanje volje za život, ubijanje volje za borbu, ubijanje volje za boljitak je greh kada se uradi jednom čoveku: a koliki je greh kada se uradi jednom narodu, o tome ne treba ni da govorimo.
Druga katastrofalna posledica zbog zadržavanja nasleđenog političkog sistema bila je ova. Srbija se danas nalazi na korak od plutokratije, od vlasti novca. Srbija je bliža plutokratiji, bliža je vlasti novca nego što je iskoračila ka autentičnoj demokratiji. Da vas podsetim da je predsednik jedne parlamentarne stranke i pritom vrlo visoki funkcioner u saveznoj državi pomenuo da Skupštinom, nama, mnome, vama, vlada nekakav kapital.
Da li je on to napamet rekao? Verovatno neosnovano za devet desetina poslanika, ali on je ukazao na jednu opasnost. Ukazao je na činjenicu da finansijska oligarhija, koja se u nelojalnoj konkurenciji, ratnim profiterstvom, na najbrutalniji način obogatila, uvezala sa novim bogatašima, i da sada finansijski moćnici iskazuju vrlo jasne političke aspiracije. Iskazuju jasnu aspiraciju da vladaju ovom državom. To nije moguće trpeti, to nije moguće dozvoliti.
Gospodo iz Vlade, ima još jedna vrlo nezgodna stvar koju je vaš način vladanja ostavio po Srbiju u ove tri godine. O vašoj Vladi ne govorim kao o Vladi koju su formirale konkurentske stranke, ja o vašoj Vladi govorim kao o Vladi moje države i naroda kome pripadam. Ta vlada je trebalo da sledi proevropski kurs, a ona je zadržala jedan partokratski sistem. Kada vama, gospodine potpredsedniče Vlade, sa Zapada kažu - borite se protiv korupcije, oni ne kažu samo - lišite se ovih afera; oni kažu - promenite sistem, jer imate korupcionaški sistem. Po prirodi stvari je korupcionaški.
Udaljila je ova Vlada nas od Evrope time što je deklarativno bila za Evropu, a što nije bila u stanju da radi na stvaranju demokratskog sistema, nego je zadržavala nasleđeni politički sistem. Udaljila je ova vlada nas blago od Evrope i time što je prihvatala i želela da deklariše svoje proevropske orijentacije izlazeći u susret zahtevima iz Evrope više nego što je potrebno. Članovi Vlade, većina narodnih poslanika, svi mi dobro znamo da je narod sa zebnjom primio način na koji je Vlada sarađivala sa Haškim sudom. Ta zebnja počiva na jednoj jednostavnoj činjenici. Moguće je izvršavati državne obaveze, ali se mora braniti nešto što je nacionalni identitet i nacionalno dostojanstvo.
Ne kažem da je Vlada izdala i nacionalni identitet i nacionalno dostojanstvo, ali svi se dobro sećamo da je u vladajućim strukturama, koje su sastavljene od više stranaka, jedno vreme kolala ideja da su Srbi narod koji treba denacifikovati. Da li je neko ko to izgovara, da li je taj neko svestan šta govori? Kako denacifikovati jedan narod? Lišiti ga nacionalne tradicije? Lišiti ga vere, kulture, prava na na to da svoj sistem gradi na svojoj tradiciji, veri i kulturi? To znači denacifikovati jedan narod.
Denacifikovan narod ne može da uđe u Evropu zato što panevropska ideja počiva na tome da svi narodi moraju da izgrade svoj društveni sistem na svojoj tradiciji, i kulturi i veri - i da te sisteme onda harmonizuju.
To je panevropska ideja kakvu razume većina ljudi danas. Nije panevropska ideja da se prihvata svaki diktat iz Evrope. Ne razumeju ljudi iz Evrope kada neko prihvata njihove diktate. Nepotrebno je to ljudi činiti. Nepotrebno zato što je to antievropska orijentacija. Dakle, Vlada koja je dobila zadatak da Srbiju povede putem koji će je približiti i ujediniti sa Evropom, nije uspela. Ja ne kažem da Vlada nije htela to da uradi, ali moram sa žaljenjem da konstatujem jednu jednostavnu činjenicu: ona nije bila sposobna da to uradi.
Našla se u potpuno ambivalentnom položaju. Našla se u položaju da, s jedne strane, nije u stanju da kreira normalne zakone, nego čeka da im neko iz Evrope te zakone donese. Našla se, s druge strane, u poziciji da nije u stanju da čuje glas demokratskih snaga koje ne pripadaju Vladi, a koje pripadaju ovom narodu, i našla se u poziciji da, prihvatajući diktate, umesto demokratije u Srbiji uvodi blagu vrstu prosvećenog apsolutizma.
Ni prosvećeni apsolutizam, ni partijski sistem, ni degenerisan partokratski sistem, ni epigonstvo, ni plutokratija, ništa od toga nije blisko evropskom duhu; sve to što imamo, a što preti da uguši demokratiju u Srbiji, sve nas to udaljava od Evrope, udaljava nas od demokratije.
Gospodine potpredsedniče Vlade, gospodo ministri, poslanici DSS-a su u januaru 2001. godine glasali za vas. Mi smo preuzeli odgovornost da vas biramo. Mi smo odgovonri za ono što ste vi radili. Mi smo preuzeli odgovornost da vas kontrolišemo. Mi smo vam ukazivali na vreme da neki vaši potezi vode očuvanju partijske države. Mi smo na vreme tražili i podržavali svaki vaš demokratski korak. Mi smo bili odgovorni da vršimo kontrolu nad vama. (Za razliku od poslanice koja uvek ima običaj da dobacuje kada ja govorim, koja pripada većini, koja nekreativno, neinventivno, nelojalno i neinteligentno poltronski podržava Vladu.)
Vladi treba ozbiljna podrška, a ozbiljna podrška se može dati i kritikom i ukazivanjem na greške, a ne samo poltronskim savijanjem pred odlukama Vlade i podvrgavanjem Skupštine i svih organa izvršnoj vlasti. Gospodine Korać, samo iz osećanja odgovornosti koje smo pokazali kada smo vas birali, kada smo vas kontrolisali, samo iz osećanja odgovornosti pred narodom mi moramo da glasamo za vašu smenu. Glasajući za vašu smenu mi ne podržavamo motiv predlagača čiji je predlog danas na dnevnom redu; jer vas oni napadaju zašto upravljate tim korumpiranim sistemom umesto njih, kada su to mogli i oni da rade. Mi vas napadamo zašto zadržavate korupcionaški politički sistem u Srbiji. Zašto ga ne promenite?
Narodni poslanici, dozvolite na kraju da kažem i vama dve tri reči, iako sam i dosad govorio vama. Mi smo odgovorni, mi smo istorijski odgovorni da smenimo Vladu. Odgovorni su ne samo poslanici opozicije, odgovorni su i poslanici koji su dosad podržavali Vladu. Odgovorni su zato što je to jedini način da se spase makar trunka od demokratske ideje u Srbiji. Od Kraljevine Jugoslavije do danas nijedna srpska Vlada nije pala u Skupštini. Vreme je da Skupština pokaže snagu da promeni i obori jednu vladu i da time pokaže da je - uprkos ovim tapkanjima u mestu, lutanjima, zadržavanjem starog političkog sistema, otvaranjem vrata plutokratiji, pravljenjem nekorektnih ustupaka Zapadu - da je uprkos svemu Narodna skupština u stanju da kontroliše Vladu, da je izabere i da je smeni.
To bi građanima Srbije vratilo nešto malo nade. Građani Srbije, za razliku od političara, veruju u demokratiju. Za razliku od političara - neko iz ovih redova neki dan reče: demokratija je mrak, siromaštvo, haos - građani Srbije znaju da je demokratsko društvo društvo solidarnosti. Građani Srbije u genu nose svoju patrijarhalnu kulturu koja je počivala na osećanju solidarnosti, na nikakvim razlikama u imovini, na činjenici da je čak i svoje vođe iznedrila iz sebe i da ih je ona birala i ona kontrolisala. Demokratski gen u srpskom narodu je dubok, demokratske težnje u srpskom narodu su snažne a do danas, nažalost, neostvarene, sto puta do danas izneverene. Ali politička kultura srpskog naroda i građana Srbije danas je iznad političke svesti i političke kulture političara - mene, vas.
Nema pravo nijedna Vlada, nijedna Skupština da zavodi svoj narod u irealne utopijske projekte, kako se čini više od pola veka. Nema nijedna Vlada, nijedna Skupština pravo da zaustavlja narod kada je izabrao svoj smer, kada zna šta hoće, kada zna kuda hoće, nema pravo da koči taj njegov izbor. Srpski narod hoće demokratiju i srpski narod je proeveropski orijentisan. Da bi se to proverilo, da bi se to dokazalo, moraju se raspisati izbori. Na izborima će možda i napori Vlade dobiti pozitivnu ocenu, možda neće. Ja verujem da neće.
Neophodno je da se posluša u ovom trenutku glas naroda, jer će narod znati sebi da bira ne onoga ko će da ga vodi, narod će da bira onoga ko će da ga sledi. Narod je izabrao sebi put, narod zna kud hoće, i više se ne može zavoditi za Goleš-planine; ne može to činiti niko, ni socijalisti, ni komunisti, ni kriptokomunisti, ni protokomunisti, ni samozvane demokrate. Niko.

 Reč ima potpredsednik Vlade, gospodin Žarko Korać, a zatim predstavnica predlagača, pa onda pravo na repliku.

Pokušaću uvaženom gospodinu Raduloviću da odgovorim na način kako je on govorio, bez ikakvih ličnih uvreda, ali na onaj način kako je on to želeo ovde da prikaže kao svoje političko neslaganje sa onim što radi Vlada. Moram da kažem da je on izgovorio mnogo reči da bi obrazložio jednu jednostavnu činjenicu, a to je da se on pridružuje akciji SRS i da, kako on kaže, doduše iz drugih motiva, ali takođe glasa za nepoverenje Vladi.       
Ono što je suština ovoga što smo danas čuli, sada ste videli u elementima jedan potpuno antimoderan politički projekat, u kome se ni o čemu drugom ne govori nego o narodu. Moram da vam kažem, gospodine Raduloviću, da mi gradimo politički sistem u kome je pozivanje na narod, koje ima smisla kad se govori o kulturi i nečem sličnom, zamenjujemo idejom da postoji politički pluralizam unutar naroda. Svi smo mi ovde narod, i ja i vi, i svi ovi drugi ljudi, ali se razlikujemo politički. Vi govorite "narod je izabrao i narod je rekao". Ne, gospodine Raduloviću, političke stranke i političke ideje se nadmeću od kada su Srbi postali politički narod, a to je davno.
O narodu treba govoriti skromnije i niko ne može da se poziva na narod. Teško je to. Može se pozivati samo na one koji su njegovi politički istomišljenici, a u političkom pluralizmu, tačno je, na izborima u demokratskim uslovima, narodni glasovi daju podršku jednima ili drugima, na svu sreću i veoma retko, ako to uopšte postoji, svim predstavnicima jedne političke stranke.
Mi smo se ovde opredelili za pluralizam. Vi ste, takođe, izložili jednu političku koncepciju. Ta politička koncepcija barata izrazima koje nikada ne bih upotrebio. Želim da vas upozorim, pretpostavljam da vi to radite bez neke posebne želje da tu reč naglasite, da je reč "plutokratija" korišćena tridesetih godina i nećete je naći u modernoj političkoj misli. Iz poštovanja prema vama, kao kolegi, neću da kažem iskreno koje političke opcije su masovno koristile reč "plutokratija".
Takođe želim da vam kažem da je u genima srpskog naroda, kako ste rekli, "patrijarhalna kultura". Tvrdim vam da u genima ovog naroda nema ni "patrijarhalne", ni "matrijarhalne" kulture, nego se narod menja, menja svoje kulturne obrasce. Drugim rečima, ne pozivajmo se na gene kada govorimo o političkim razlozima.
Ono što je suština, vi ste govorili o tome, vaše je pravo, kao predstavnika opozicije, kritikujući politiku ove vlade i vi ste, sem tih opštih mesta o tome da smo mi zadržali stari politički sistem, upotrebili relativno malo argumenata da to potkrepite. Navešću onaj koji ste naveli na početku svog izlaganja. Vaš ključni argument su bili tzv. upravni odbori. Molim vas da me pažljivo saslušate, jer nisam član ni jednog jedinog upravnog odbora. Govorim sada o sebi. Meni ne možete prebaciti upravljačke ambicije. Ponavljam, to je vrlo lako proveriti, kao potpredsednik Vlade nisam ni u jednom upravnom odboru.
Reći ću ovde samo dve stvari. Vama je dobro poznato da postoje javna preduzeća čiji je osnivač Republika, a njima upravlja Vlada Republike Srbije. Uzmimo Železnicu, uzmimo JAT. Kako mislite da Republika upravlja ako neko ko je izabrani predstavnik nije makar neko u tom upravnom odboru? Drugim rečima, ne treba ići u nešto što vi možda ne želite, ali se svodi na demagogiju. Kako država da upravlja ako nema nijednog predstavnika na onim mestima gde se upravlja javnim preduzećima?
Vaša druga pitanja su ispravna - da li jedan čovek treba da bude u 16 upravnih odbora? Ne treba. Da li treba za to da prima nadoknadu? Ne treba. Znači, treba u tome biti skroman, otvoren i pošteno zastupati interes države Srbije. Bilo bi kriminalno delo kada država ne bi imala svog predstavnika u preduzećima od ogromnog značaja za Srbiju i za njene građane.
Na kraju, samo jedno direktno pitanje. Vi ste rekli da političke stranke ne treba to da rade. Da li je vaša DSS, dok je participirala u vlasti, imala svoje predstavnike u upravnim odborima? Odgovor glasi - da, ali je za to ne krivim, za razliku od vas, jer je ona, dok je bila u vlasti, to i trebalo da radi. Takođe, na lokalnom nivou su predstavnici vaše stranke u upravnim odborima i takođe vas za to ne optužujem kao stranku, jer smatram da je to potrebno.
Završavam, iako je ovo trebalo da bude jedna koncepcija kritike Vlade, ona je ipak pokazala, bar u elementima, nešto drugo: koncepciju jednog drugačijeg političkog programa. Za sam kraj, vi ste nekoliko puta rekli da ste, dok ste bili u vlasti, imali funkciju kontrole. Moram da kažem da je lakše kontrolisati nego donositi odluke. Lakše je gledati sa strane nego snositi odgovornost za odluke koje se donose. Nažalost ili na sreću, oni kojima je narod na izborima poverio mogućnost da donose neke odluke, snose i odgovornost za te odluke.
Zato, kao čovek, sedim u ovoj sali i gledam vas u oči, jer tačno je da je ova skupština mene izabrala i moja je dužnost da sedim ovde u prvom redu i da čujem šta narodni poslanici koji su me birali misle o mome radu, bilo oporo, bilo istinito, bilo netačno, bilo čak i tendenciozno, dužan sam to da čujem. Ako neko iz Vlade ovde ne sedi, prozovite one koji ne sede i to ne žele da čuju.
Dužan sam sa poštovanjem da saslušam svakog narodnog poslanika i u tom smislu sam saslušao i vas. Ovo nije ništa lično, samo vam odgovaram kao neko ko je preuzeo odgovornost. Naravno, time preuzimam, nažalost, odgovornost u jednoj maloj meri i za ono sa čime se ni ja ne slažem u postupcima Vlade ili pojedinih ministara i potpredsednika Vlade, ali ne mogu pobeći makar od dela moje odgovornosti da sam sedeo zajedno sa njima.
Međutim, pored toga, mislim da je ova vlada, pod nemogućim okolnostima, za dve godine svoga rada ipak napravila nešto da Srbija bude, za razliku od vas, bliže Evropi i postoji nebrojeno mnogo činjenica koje se ne mogu negirati, koje to pokazuju. Niko nije rekao da je ta priča dovršena, niko nije rekao da u ovoj zemlji nema gladnih, da u ovoj zemlji nema nezaposlenih, da u ovoj zemlji nema ekonomske krize. Mi smo samo rekli da činimo prve korake na jednom dugom putu da ovo bude jedna srećna zemlja i da ima svoje mesto koje je trebalo uvek da ima i bila je, kada su bila srećna vremena, deo moderne Evrope, u kojoj se i nalazi. To je sve.
Meni čini čast da sam u tome učestvovao, da sam dve i po godine žrtvovao, onoliko koliko su moje skromne mogućnosti dozvoljavale, u tome da učestvujem. Ništa uzeo nisam, ni u kakvom upravnom odboru nisam. Prema tome, onako kako ja vas razlikujem kao narodne poslanike i kao različite stranke ovde, molim vas, gospodine Raduloviću, razlikujte i vi nas koji se nalazimo u Vladi.
Ovo je jedna koaliciona Vlada sa različitim ljudima, koja je ipak činila te velike napore da ovu zemlju približi Evropi i u tome, po mišljenju veoma velikog broja ljudi, velikim delom ili delom uspela. Sigurno je da je bilo promašaja, da je bilo grešaka, da je bilo i stvari o kojima ste vi govorili, ali se ne može negirati da je trebalo hrabrosti da se sedne u fotelju i donesu neke od najtežih odluka koje je trebalo doneti.
Svakoj sledećoj vladi, a biće uskoro izbora i biće druga vlada, biće lakše nego što je bilo nama, jer mi smo doneli najteže i najgore odluke koje je trebalo doneti za ove dve godine. Moram da vam kažem, nezavisno od te kritike, građani Srbije kada dođu izbori imaće prilike da procene jednu stvar, a ja se tog suda ne bojim. To je sud da li je neko bio spreman da preuzme odgovornost, a drugi je bio spreman da stoji sa strane i često opravdano kritikuje, ali da ne preuzme odgovornost za šta je trebalo.

Reč ima predstavnica predlagača, gospođa Gordana Pop-Lazić, posle narodni poslanik Žarko Obradović, zatim narodni poslanik Milan Radulović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, čuli smo ovde međusobne retoričke napade između predstavnika jedne i druge demokratske stranke, ali nije dovoljno da u nazivu stranke neko ima reč "demokratska" pa da to apsolutno znači da se zalaže za demokratiju.
Ovde ima stranaka koje i nisu, gospodine potpredsedniče, za pluralizam. Stranka koja se zalaže recimo za Zakon o lustraciji nije za pluralizam. Mislim da možemo na takav način da razmišljamo i to da konstatujemo. Stranke koje podržavaju Zakon o lustraciji, takođe nisu za pluralizam. Stranke koje se koriste tuđim identifikacionim karticama, takođe nisu za pluralizam jer kradu glasove.
Ovo je, gospodine potpredsedniče, Vlada u rasulu, Vlada koja se polako ali sigurno urušava, Vlada koja nema četiri ministra veoma značajnih ministarstava, koja nije u stanju da ih ponovo izabere, niti da bilo kog svog člana više razreši i samim tim to je Vlada u odumiranju. Koliko će to odumiranje trajati, to zavisi isključivo od vas. Znate onu narodnu - heroj gine samo jedanput, a kukavice dozvoljavaju da ga mrcvare. Prema tome, presecite to već jednom, pustite nas da mi, u onih 10 sati, mislim da nije ostalo više od osam, kažemo šta imamo, izglasamo ono što treba da se izglasa, razrešimo Vladu ili sami sebi skratite muke, mada vas mi na to ne primoravamo, jer će ostati zabeležno da vas je Skupština razrešila, što je nama mnogo draže nego da vi podnesete ostavke i to na zahtev i predlog SRS.
To je ono što je značajno u ovom političkom i istorijskom trenuktu. Možemo sada ovde demagogiju raznu da iznosimo, po raznim pitanjima da pričamo. Ovde je stvar o tome koliko je ova vlada u raznim segmentima bila efikasna ili neefikasna.
Jedno od pitanja koje se meni ovih dana nameće, a i zbog pisanja u štampi jeste, zašto je sada normalizacija trgovinskih odnosa sa SAD i to - sad se vama ne dopada što se prebacujem na drugu temu, to namerno radim, Vlahovića nema, nećemo o privatizaciji, to smo apsolvirali, videli smo ko krade, ko ne krade - posle izjava Zorana Živkovića da smo spremni da šaljemo vojsku i policiju u Avganistan i Irak, a i Mihajlović to isto kaže, može policija, nije nikakav problem, jeftinije je Amerikancima da Srbe šalje u Avganistan i u Irak i da se oni vraćaju u kesama, da mi malo izvozimo oružje sa SAD, jer oni cene svog građanina i štite ga, jer oni kontigenti koji su otišli iz Hrvatske i Rumunije vratili su se 60% u kesama. Tako će se vratiti i naši.
Da li je, dakle, interes ove države da mi idemo tamo ili ne, to je razlog zbog čega mi tražimo da se izglasa nepoverenje ovoj vladi, jer se ona zalaže za to da naša vojska i policija idu u Avganistan i Irak. I da apsurd bude veći, predsednik Vlade kaže - ići će se dobrovoljno, niko nikoga ne može da natera, a ako neko neće da ode, neće snositi štetne posledice. Logika onda nalaže da će tamo ići svi oni koji su mogući haški optuženici, svi oni koji su išli na ratišta na Kosovo i Metohiju da brane Srbe biće ucenjeni - ili ćeš u Hag, ili ćeš u Avganistan i Irak. Tako ljudi razmišljaju, a mi ovde samo artikulišemo ono što čujemo od naroda i zbog toga tražimo da se izglasa nepoverenje ovoj vladi.
Zašto još to tražimo? Zato što Vlada nije uspela da razreši neka ubistva, tj. ministar Mihajlović nije, a obećao je da će to uraditi i to - Milana Pantića, novinara iz Jagodine, na njega ste vidim zaboravili, on nije interesantan, pošto je verovatno samo novinar, ali se ministar Mihajlović nije posebno trudio oko toga. Zatim, što je nabavka opreme za MUP išla preko preduzeća "Lutra", čiji je vlasnik ministar Mihajlović. Gde je tu sukob interesa, to bi trebalo vi da nam odgovorite.
Ali vidimo da ovi iz G-17 plus čitaju knjige Vojislava Šešelja u izdanju "Velike Srbije" i SRS i da sve ovo što sada piše u novinama, u stvari piše u onim knjigama koje smo mi svojevremeno izdavala i ovde prodavali. Mogli ste, ako ste to čitali, svi sa tim na vreme da se upoznate. Zbog kadrovske politike koju je ministar Mihajlović vodio u MUP-u, pa je dozvolio da se jedan Karleuša, koji je dokazan švercer umetničkih slika i starog novca, a sećamo se da se poslednji put pojavio u javnosti prilikom hapšenja Cece Ražnatović, posle toga ga nigde nije bilo, niti zašto je uhapšena, ni kako je puštena, posle o tome se više nije pričalo, on se našao tu kada je trebalo hapsiti Cecu, verovatno je mislio ima tu nekih umetničkih slika i neke numizmatičke vrednosti koje njega interesuju i koje on kasnije prodaje u inostranstvu.
Zbog Čumeta, vašeg zaštićenog svedoka; kad kažem vašeg, mislim na ministra Mihajlovića, a mislim i na celu Vladu, jer je on vaš ministar, da li će mu se suditi i za izvoz i prodaju oružja u Liberiju, preko koga je to išlo, vezano sa SDPR, u kome je ministar Mihajlović tada bio predsednik upravnog odbora, pa da vidimo kakve su sve to veze.
Zbog toga tražimo smenu, izglasavanje nepoverenja Vladi Republike Srbije. Zbog otmica koje su se dešavale: Miškovića, pa "Verano motors", sećate se toga. Ali su posle kupovani automobili od "Verano motorsa", pa se postavlja pitanje da li su ovi ljudi morali da budu oteti, pa onda da se automobili od njih kupuju i ko je od koga reket tražio.
U sredstvima javnog informisanja mogli smo povodom svih ovih afera, nisam ih navela, ni ovih nerazjašnjenih slučajeva ubistava, otmica, da čitamo sve i svašta, da su svi ministri i hapsili i najavljivali presude i presuđivali, a onda kada su neki od tih ministara bili tuženi, onda se u Vladi donosio zaključak da su oni zaštićeni imunitetom. Evo jednog slučaja: potpredsednik Vlade Nebojša Čović tuži Vojislava Šešelja za klevetu. Posle izvesnog vremena Vojislav Šešelj tuži Čovića za klevetu i traži da se ta rasprava objedini. Šta se dešava? Zaključak Vlade, potpisao ga je Čeda Jovanović, koga nikako da vidimo u parlamentu otkako je počela rasprava o ovoj tački dnevnog reda, ne znamo zašto, donosi zaključak da se uspostavlja imunitet Nebojše Čovića.
Ne može ministar da tuži koga hoće, a kada on bude tužen, onda mu se uspostavlja imunitet.
Zbog toga mi tražimo da se izglasa nepoverenje Vladi, koja nije u stanju da podnese svu odgovornost koju ima. To su neki od razloga na koje sam htela da vas podsetim, zato što vidim da ova rasprava ide po jednom demagoškom principu ljutnje nekih koji su bili svojevremeno u koaliciji, pa se iz nje povukli, shvativši da ih ta koalicija neće odvesti daleko, ili čuvajući svoj kredibilitet za neka druga vremena, a da li će građani to umeti da prepoznaju ili neće, naravno, to će se videti već na sledećim parlamentarnim izborima, ali ti parlamentarni izbori su sasvim već izvesni.
Evo, iz kuloara, već i novinari javljaju preko nekih sredstava informisanja, u kafanama se, kažu, samo o tome priča, gde god vidite tri čoveka da stoje, razgovaraju o tome kada će ti parlamentarni izbori i samo se kalkuliše da li je to 21. ili 28. decembar.
Dakle, vi apsolutno znate koji je to datum, kada će to biti i pokušavate sada, koristeći ovu raspravu koja ne bi trebalo, naravno, da ide ovim tokom, da stvorite neke preduslove koji su inače vezani za kampanju koja ne bi trebalo da se odvija ovde u parlamentu.
Pravo da vam kažem, da smo znali da će biti raspisani predsednički izbori kada smo ovaj predlog podnosili, mi to ne bismo radili, mi bismo išli među narod i vodili kampanju, a ovako ste nas onesposobili umnogome, jer smo u velikom broju u parlamentu prisutni svi tu, umesto da idemo na teren. Večeras, evo, imamo termin za televizijsku emisiju u Nišu, ja moram da sedim ovde, a predsednički kandidat mi ostaje nepokriven, u četiri okruga me ljudi gledaju ako bih otišla na tu televizijsku emisiju.
Dakle, ako mislite da raspisujete te izbore, pustite narodne poslanike, možda će neki da vas brane, možda vas i odbrane.
Dozvolite nam na kraju da glasamo i da vidimo kako ste prošli u parlamentu. To šta će narod posle reći na nekim novim parlamentarnim izborima, to ćemo svi videti prema zaslugama, ali neka bude prava demokratija onda na delu. Neka narod kaže svoju, a mi smo samo dužni da im omogućimo ono što oni traže i što im pripada.
Puna usta demokratije ne znače ništa, pluralizam, dokazala sam vam, kod mnogih političkih partija ne postoji, pa čak ni kod vaše, ni kod ove vaše većine koju ste doskora imali, ako ste mogli da donesete Zakon o lustraciji.
Molim vas, gospodine Korać, sve što nismo rekli ovde ili što nismo stigli, možda se rasprava neće završiti, 11. novembra u 17,00 časova na velikom mitingu na Trgu Republike mi ćemo dodatno objasniti narodu.

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, pravo na repliku, pa narodni poslanik Milan Radulović, pravo na repliku. Narodni poslanik Dejan Mihajlov se isto javljao? Ne.
Posle narodnog poslanika Milana Radulovića, za reč se javio ministar Slobodan Milosavljević, pa narodni poslanik Sredoje Mihajlov, pravo na repliku. Posle ovog kruga replika i javljanja ministara, reč po prijavama u pretresu predloga za razrešenje ima narodni poslanik Miroslov Hristodulo.

Poštovane kolege narodni poslanici, javio sam se za repliku povodom izlaganja kolege Radulovića.
Moram da kažem, kolega Raduloviću, danas je 8. novembar 2003. godine i na dnevnom je redu ove skupštine, zahtev, rasprava... (iz sale se čuju glasovi: danas je 6. novembar) nije važno, zahtev SRS o razrešenju Vlade Republike Srbije.
Molio bih vas, ako imate argumente, da kažete zašto ova vlada ne treba više da radi i da se raspišu parlamentarni izbori, recite im to u brk. Manite se nas socijalista, 2003. je godina, nismo mi na dnevnom redu i manite se objašnjenja i poređenja vezano za nas.
Ako pak nešto imate za nas, evo, stojim vam na raspolaganju. Razumem, vama nije lako, jer je mnogo lakše pričati uopšteno sa nekom pričom priče radi, jer je izgleda suština promena političkog sistema promene radi, a ne građana Srbije radi, i vama je to mnogo lakše nego objasniti građanima Srbije, dati odgovor na bezbroj pitanja na koja ste i vi dužni da odgovorite.
Zašto mnoge od vaših političkih akcija niste izveli jednostavno do kraja, zašto stajete na pola puta, zašto ste doneli ovako restriktivan Poslovnik, zbog čega svi mi poslanici Narodne skupštine Republike Srbije plaćamo, zašto ste potpisali Beogradsku deklaraciju i tako je ukinuta Savezna Republika Jugoslavija? Zašto ste napisali onako lošu deklaraciju o Kosovu i Metohiji? Zašto ste pristali da se u ovoj skupštini radi bez medija, bez direktnog prenosa, zašto ste prihvatili da se Ustav krši kada je isporučen Milošević, poznati legalisti, zašto ste glasali za sijaset zakona kojih se sada odričete i zaboravljate?
Druga stvar, kada uzimate primere, evo iz lokala, uzmite tačne podatke. U pitanju je Požarevac, lokalna samouprava, i mi smo poštujući izbornu volju 2000. godine pustili, iako smo imali tada većinu, pustili smo da DOS i tada većinski DSS vrši vlast u SO. To što se tada desilo u javnim preduzećima na nivou opština i u upravnim odborima, to nije čistka, to je pustoš.
To ste zaboravili jer je bilo 2001. godine. Kada je došlo do dopunskih lokalnih izbora leta ove godine, socijalisti su pobedili i ponovo stekli većinu u lokalnom parlamentu. Dva meseca ste odlagali zakazivanje te skupštine, a po nekim navodima, odnosno obrazloženje je bilo da nisu ispoštovani uslovi itd.
Naravno, sednica je održana i konstituisana je lokalna vlast. Od 15 javnih preduzeća na nivou lokalne samouprave, promenjeno je pet direktora, ali su ostali da rade u tim kolektivima, shodno stručnoj spremi koju imaju. Da ne pričam šta je bilo sa onima pre, oko upravnih odbora, apsolutno ovaj podatak nije tačan.
Molim vas, ovo je 2003. godina, valjda ste toga svesni, priča o političkom sistemu promene radi nije priča koja donosi Srbiji bolje. Valjda bi suština priče trebalo da bude ...
(Predsedavajuća: Tri minuta.)
... da li poštujemo Ustav, da li poštujemo zakon, da li postoji jednakost građana, da li radimo nešto za dobrobit Srbije, da li radimo nešto za bolji život građana Srbije. To je osnov i tako se ceni Vlada i na taj način je treba napadati. Hvala.

Četiri minuta.
Reč ima narodni poslanik Milan Radulović, pravo na repliku na izlaganje potpredsednika Vlade, gospodina Žarka Koraća, pa narodni poslanik Dejan Mihajlov, pravo na repliku na izlaganje narodnog poslanika Žarka Obradovića.