Poštovani narodni poslanici, po završetku ove višednevne, iscrpne, a sudeći po broju prisutnih poslanika u sali i iscrpljujuće rasprave, Narodna skupština Srbije moraće da donese jednu politički vrlo odgovornu odluku. Slažemo se verovatno da je za svaku narodnu skupštinu najodgovorniji politički trenutak onaj kada bira jednu vladu i kada tu vladu razrešava.
Predsednik Vlade o kojoj danas pričamo ovih dana je plasirao jednu dosta zgodnu političku dosetku govoreći o radu svog kabineta. On je rekao - Vlada koju su demokratske snage Srbije izabrale 2001. godine dobila je mandat da menja, a ne da vlada. Dobro, da ne ulazimo sada u male logičke protivurečnosti u toj izjavi, nego da je shvatimo vrlo ozbiljno i da vidimo ako Vlada nije vladala, šta je i kako je menjala.
O tome se ovih dana vodi rasprava u ovoj skupštini.
Kao što ste videli danas, posebna pažnja je posvećena ekonomskom i privrednom sektoru; tu je zaista bilo nekih promena.
Kakve su te promene, da li su nabolje, da li su nagore, da li su očigledno dobre, da li je njihov krajnji ishod neizvestan, odnosno koji će krajnji rezultat izvršenih promena biti, o tome se, koliko smo obavešteni, spore i ekonomski stručnjaci, spore se čak i ekonomisti koji su bliski Vladi.
Ja ću ostaviti na stranu to pitanje i posvetiću vašu pažnju jednom drugom segmentu promena u Srbiji.
Naime, Vlada je 2001. godine dobila mandat, kako ja razumem, u prvom redu da izvrši promenu političkog sistema u Srbiji. Promena političkog sistema u Srbiji bila je neophodna najmanje sa dva razloga. Prvi je zato što je politički sistem koji je izgrađen u poslednjoj deceniji 20. veka u Srbiji doveo državu u nesaglasje sa civilizacijskim tokovima i okruženjem. Drugi, zato što su građani tom političkom sistemu iskazali nepoverenje na izborima.
Koliko je, šta je i kako je urađeno na promeni političkog uređenja u Srbiji od 2001. godine do danas? Ono što je očigledna promena, promenili su se ljudi koji vode državnu politiku. Došli su novi ljudi. Promenila se politička retorika, promenile su se političke ideje, promenila se i politička orijentacija utoliko što su Vlada koja je izabrana 2001. godine i ova skupština - sledeći glas i želju naroda, a sve je to iskazano na izborima 2000. godine - proklamovale proevropsku političku orijentaciju.
Proevropska politička orijentacija je zaista bila želja građana 2000. godine, i to je ono što je želja i danas.
Međutim, da li su promenom samih ljudi i promenom političke retorike, promenom političkih ideja, pa i političke orijentacije države, da li je u svim tim promenama izvršena i promena političkog sistema?
Po mom dubokom uverenju i po mišljenju mnogih građana u Srbiji, rekao bih čak većinskog dela građana u Srbiji, politički sistem u Srbiji nije izmenjen.
Ako danas pokušavamo da definišemo političko uređenje u kojem živimo, onda se ono najkraće može da nazove degenerisan i haotizovan partijski sistem. Haotizovan utoliko što je ona etika koja je držala jednopartijski sistem u doba komunizma, početkom devedesetih godina proglašena nevažećom, pa je dozvoljena jedna proizvoljna sloboda za nosioce političke vlasti; a partijski zato što je sve vreme u poslednjoj deceniji 20. veka ostala nejasna razlika između partije, vladajuće partije, države i naroda. Od 1990. godine do 2000. godine i od 2000. do 2003. godine, mi nismo uspeli da shvatimo da višestranački sistem nije isto što i demokratski uređeno društvo; nismo uspeli da shvatimo da postoji nešto što je državni interes i da država kao entitet stoji iznad svake i svih partija, pa i iznad vladajuće partije, bilo da je ona jedna, bilo da ih je 18 ili 27.
Partijski sistem je u poslednje tri godine delovao, i to ne samo po inerciji, što bi moglo da se razume. U poslednje tri godine pokušano je da se partijski sistem revitalizuje. Govorim ovo sa blagim razočarenjem, ali ne sa iznenađenjem. Shvatio sam krajem 2001. godine da Vlada ima više smernica i da je ideološki ambivalentna, ali da je jedna od njenih težnji restauracija partijske države.
Evo primera kako je delovala partijska država. Predsedništvo DOS-a, a mislim i kolegijum Vlade, u ovom vremenu su postojali kao centar političke moći, centar u kojem se sabira neka moć da se društvom i državom upravlja mimo institucija. Predsedništvo DOS-a i kolegijum Vlade su bili iznad Skupštine i bili su iznad predsednika države, iznad Ustava i Ustavnog suda.
Nije dobro da ostaju takvi centri moći i da oni donose političke odluke, a onda da traže od institucija da njihove političke odluke sprovedu. Takva je bila, recimo, politička odluka oko toga da li ćemo imati ili nemati predsednika, kada ćemo imati predsedničke izbore, i ako je jasno bilo da od 2000. godine nemamo predsednika, zato što Milutinović nije mogao sa poznatih razloga da vrši funkciju, nego je sve te nadležnosti vršio predsednik Vlade. Takva je odluka da li ćemo imati Ustavni sud ili nećemo, da li će se odluke Ustavnog suda interpretirati ovako ili onako, da li će se sprovoditi; politička je odluka da li će se skupštinski sastav menjati oduzimanjem, odnosno vraćanjem mandata itd.
Sve su to političke odluke koje su donete izvan institucija, donete su u centrima političke moći, a institucije su upotrebljene da te odluke sprovedu.
Uzmimo jedan mali primer kako deluje partijska država u Srbiji. Kada je DOS preuzeo vlast 2001. godine on je imao običaj sa smenjuje kadrove koje su postavili ljudi iz prethodnog režima. Skoro su bili neki dopunski izbori u jednom gradu u Srbiji od 80.000 stanovnika, a ti dopunski izbori rezultirali su time da se vrati stara koalicija na vlast, i oni su za jedan dan smenili 176 ljudi i postavili nove.
Ako vlast u jednom gradu od 50.000 ljudi ima moć da postavlja toliki broj ljudi, onda nam to govori da u Srbiji politika i političari imaju prejak uticaj na upravu. Zato mi nemamo ni odgovornu upravu, ni stručnu, jer se obično postavljaju kadrovi ne po znanju i sposobnostima nego po lojalnosti partijama. Suviše mnogo uticaja ima politika, i to ne samo u ekonomiji, o čemu ću nešto reći kasnije. Politika i političke stranke i centri političke moći imaju nesnošljivo visok stepen uticaja na upravu, na upravljanje zajedničkim dobrima i na upravljanje javnim poslovima.
Evo još jedan mali primer. Pre neki dan gospodin premijer i jedan poslanik vode živahnu polemiku, izlaze i jedan i drugi za govornicu više puta. Narodni poslanik dokazuje da je u nekom javnom preduzeću urađen neki tender na loš način, premijer dokazuje da nije, a onda kaže narodnom poslaniku - vi ste bili u upravnom odboru, vi ste krivi.
Pošto je Vlada na dnevnom redu, sada ćemo, gospodo, da budemo malo i mi na dnevnom redu, mi poslanici. Sebe prvog stavljam na dnevni red. Niko ne može da postavi u ovoj državi jedno logično pitanje: otkud narodni poslanik u upravnom odboru. Šta će narodni poslanik u upravnom odboru jednog javnog preduzeća? On je tamo da štiti javni interes. Pošto u Srbiji ima mnogo javnih interesa, zajedničkih dobara, da li to znači da su narodni poslanici toliko besposleni ili toliko jaki da mogu da obavljaju pet ili deset funkcija?
Da li se vi sećate, gospodo, kako smo se mi krstili i sablažnjavali kada smo posle izbora 2000. godine saznali koliko je ljudi iz prethodnog režima bilo po upravnim odborima i kada smo konstatovali da je bilo ljudi koji su, osim što su bili članovi Vlade ili članovi parlamenta, bili i članovi deset, dvanaest i petnaest upravnih odbora? Mi smo se smejali zato što se time ruše zakoni fizike. Fizički zakon je vreme, a ne može jedan čovek istovremeno da obavlja odgovorno više od jedne ili dve funkcije, ne može dvanaest.
Onda je jedan poslanik iz tog režima rekao - da, ali ja nisam primao pare, sve pare koje su bile namenjene meni otišle su mojoj stranci. U čemu je razlika? Za preduzeće koje je dalo pare nema razlika da li su otišle jednoj stranci ili su otišle jednom čoveku? Neki se brane time - da, mi jesmo u upravnim odborima, ali ne primamo pare. Naravno da ne primate pare, ali koliko ste plaćeni tako i upravljate, a to znači nikako, neodgovorno i nestručno. Takvi upravni odbori, koje imenuju političari opšte prakse - jer našim javnim poslovima i javnim dobrima ne rukovode stručnjaci nego političari opšte prakse - takvi upravni odbori koji su imenovani od takvih organa služe samo kao paravani za neke odluke koje donose stvarni upravljači, oni koji stoje u pozadini.
To je najviše došlo do izražaja kada je u pitanju stečaj i privatizacija nekih preduzeća. Ministar Vlahović je sa pravom rekao da je u prethodnom periodu, dakle pre nego što je uzeo vlast, deo preduzeća privatizovan tako što su direktori društvenih preduzeća loše poslovali i na posredan način predavali imovinu privatnim preduzećima. Da li je taj proces prekinut ili nije? Mislim da nije.
Možda je među preduzećima koja su otišla u stečaj bilo preduzeća koja su mogla da se oporave, ali je bilo nekih interesa da ona ne budu oporavljena nego da odu u stečaj. Bilo koga da postavite da upravlja bilo kojim preduzećem, ekonomska logika teraće ga da ostvaruje profit. Ako su ga postavili političari, on ne mora da sledi ekonomsku logiku. Može da izda ekonomsku logiku i etiku upravljanja i da vodi preduzeće u pogrešnom smeru da bi se ostvario politički interes neke male grupacije.
Ukratko, politički sistem u Srbiji u poslednjih deset godina zanemaruje znanje i sposobnost, a nagrađuje lojalnost. On onemogućava fer i slobodnu konkurenciju, a protežira protekciju i monopole. Taj sistem potpuno razbija svest o opštim interesima, razbija osećanje ljudske i socijalne solidarnosti, a podstiče i glorifikuje grupne ili lične interese i praktično forsira jednu vrstu surovog i vrlo brutalnog egoizma.
Neću govoriti ni o jednoj aferi koja se vezuje za Vladu, ali ću vas podsetiti na ono što je bilo sa šećerom. Kada je država dobila mogućnost da izvozi šećer, tu su mogli da nađu interes mnogi ljudi, počev od onih, i u prvom redu od onih koji se bave proizvodnjom šećerne repe, a onda se neki, oprostite na izrazu, asocijalan tip setio da on može malo da uveze šećera iz inostranstva, pa da ga izveze kao naš domaći. To je davno otkriveno, a još uvek se traga i ispituje šta se tu dogodilo, a dogodila se, gospodo, jedna jednostavna stvar. Degenerisan partijski sistem po prirodi stvari je korupcionaški i lopovski, da upotrebim narodni izraz. On ne može drugačiji biti i ne može da funkcioniše ni na čemu nego na tome da favorizuje pojedinačne i sebične grupne interese.
Nama iz Demokratske stranke Srbije je blago otužno i tužno kada vidimo kako se predstavnici Vlade i predstavnici stranaka bivšeg režima nadgornjavaju o tome ko je pošteniji, ko je krao manje i prefinjenije, a ko više i brutalnije. Gospodo, sistem je koncipovan tako da se u njemu mora da krade. On je koncipovan tako da zanemari opšte interese i da favorizuje pojedinačne i grupne interese.
Neću odgovarati na pitanje, ali ću postaviti pitanje: zašto Vlada, koju su formirale demokratske snage Srbije 2001. godine, nije promenila politički sistem u Srbiji? Neću odgovarati na ovo pitanje, ali ću reći dve-tri rečenice o posledicama koje je istrajavanje u starom sistemu ostavilo u narodu. Prva posledica je što su ljudi izgubili veru u politiku, u demokratiju, u mogućnost boljitka. Narod je 2000. godine mislio i tražio da se Srbijom upravlja stručnije, odgovornije, poštenije i pravednije. Godine 2003. građani Srbije kažu - političari koje mi imamo nisu u stanju da ostvare taj cilj. Dakle, ubijanje nade, ubijanje volje za život, ubijanje volje za borbu, ubijanje volje za boljitak je greh kada se uradi jednom čoveku: a koliki je greh kada se uradi jednom narodu, o tome ne treba ni da govorimo.
Druga katastrofalna posledica zbog zadržavanja nasleđenog političkog sistema bila je ova. Srbija se danas nalazi na korak od plutokratije, od vlasti novca. Srbija je bliža plutokratiji, bliža je vlasti novca nego što je iskoračila ka autentičnoj demokratiji. Da vas podsetim da je predsednik jedne parlamentarne stranke i pritom vrlo visoki funkcioner u saveznoj državi pomenuo da Skupštinom, nama, mnome, vama, vlada nekakav kapital.
Da li je on to napamet rekao? Verovatno neosnovano za devet desetina poslanika, ali on je ukazao na jednu opasnost. Ukazao je na činjenicu da finansijska oligarhija, koja se u nelojalnoj konkurenciji, ratnim profiterstvom, na najbrutalniji način obogatila, uvezala sa novim bogatašima, i da sada finansijski moćnici iskazuju vrlo jasne političke aspiracije. Iskazuju jasnu aspiraciju da vladaju ovom državom. To nije moguće trpeti, to nije moguće dozvoliti.
Gospodo iz Vlade, ima još jedna vrlo nezgodna stvar koju je vaš način vladanja ostavio po Srbiju u ove tri godine. O vašoj Vladi ne govorim kao o Vladi koju su formirale konkurentske stranke, ja o vašoj Vladi govorim kao o Vladi moje države i naroda kome pripadam. Ta vlada je trebalo da sledi proevropski kurs, a ona je zadržala jedan partokratski sistem. Kada vama, gospodine potpredsedniče Vlade, sa Zapada kažu - borite se protiv korupcije, oni ne kažu samo - lišite se ovih afera; oni kažu - promenite sistem, jer imate korupcionaški sistem. Po prirodi stvari je korupcionaški.
Udaljila je ova Vlada nas od Evrope time što je deklarativno bila za Evropu, a što nije bila u stanju da radi na stvaranju demokratskog sistema, nego je zadržavala nasleđeni politički sistem. Udaljila je ova vlada nas blago od Evrope i time što je prihvatala i želela da deklariše svoje proevropske orijentacije izlazeći u susret zahtevima iz Evrope više nego što je potrebno. Članovi Vlade, većina narodnih poslanika, svi mi dobro znamo da je narod sa zebnjom primio način na koji je Vlada sarađivala sa Haškim sudom. Ta zebnja počiva na jednoj jednostavnoj činjenici. Moguće je izvršavati državne obaveze, ali se mora braniti nešto što je nacionalni identitet i nacionalno dostojanstvo.
Ne kažem da je Vlada izdala i nacionalni identitet i nacionalno dostojanstvo, ali svi se dobro sećamo da je u vladajućim strukturama, koje su sastavljene od više stranaka, jedno vreme kolala ideja da su Srbi narod koji treba denacifikovati. Da li je neko ko to izgovara, da li je taj neko svestan šta govori? Kako denacifikovati jedan narod? Lišiti ga nacionalne tradicije? Lišiti ga vere, kulture, prava na na to da svoj sistem gradi na svojoj tradiciji, veri i kulturi? To znači denacifikovati jedan narod.
Denacifikovan narod ne može da uđe u Evropu zato što panevropska ideja počiva na tome da svi narodi moraju da izgrade svoj društveni sistem na svojoj tradiciji, i kulturi i veri - i da te sisteme onda harmonizuju.
To je panevropska ideja kakvu razume većina ljudi danas. Nije panevropska ideja da se prihvata svaki diktat iz Evrope. Ne razumeju ljudi iz Evrope kada neko prihvata njihove diktate. Nepotrebno je to ljudi činiti. Nepotrebno zato što je to antievropska orijentacija. Dakle, Vlada koja je dobila zadatak da Srbiju povede putem koji će je približiti i ujediniti sa Evropom, nije uspela. Ja ne kažem da Vlada nije htela to da uradi, ali moram sa žaljenjem da konstatujem jednu jednostavnu činjenicu: ona nije bila sposobna da to uradi.
Našla se u potpuno ambivalentnom položaju. Našla se u položaju da, s jedne strane, nije u stanju da kreira normalne zakone, nego čeka da im neko iz Evrope te zakone donese. Našla se, s druge strane, u poziciji da nije u stanju da čuje glas demokratskih snaga koje ne pripadaju Vladi, a koje pripadaju ovom narodu, i našla se u poziciji da, prihvatajući diktate, umesto demokratije u Srbiji uvodi blagu vrstu prosvećenog apsolutizma.
Ni prosvećeni apsolutizam, ni partijski sistem, ni degenerisan partokratski sistem, ni epigonstvo, ni plutokratija, ništa od toga nije blisko evropskom duhu; sve to što imamo, a što preti da uguši demokratiju u Srbiji, sve nas to udaljava od Evrope, udaljava nas od demokratije.
Gospodine potpredsedniče Vlade, gospodo ministri, poslanici DSS-a su u januaru 2001. godine glasali za vas. Mi smo preuzeli odgovornost da vas biramo. Mi smo odgovonri za ono što ste vi radili. Mi smo preuzeli odgovornost da vas kontrolišemo. Mi smo vam ukazivali na vreme da neki vaši potezi vode očuvanju partijske države. Mi smo na vreme tražili i podržavali svaki vaš demokratski korak. Mi smo bili odgovorni da vršimo kontrolu nad vama. (Za razliku od poslanice koja uvek ima običaj da dobacuje kada ja govorim, koja pripada većini, koja nekreativno, neinventivno, nelojalno i neinteligentno poltronski podržava Vladu.)
Vladi treba ozbiljna podrška, a ozbiljna podrška se može dati i kritikom i ukazivanjem na greške, a ne samo poltronskim savijanjem pred odlukama Vlade i podvrgavanjem Skupštine i svih organa izvršnoj vlasti. Gospodine Korać, samo iz osećanja odgovornosti koje smo pokazali kada smo vas birali, kada smo vas kontrolisali, samo iz osećanja odgovornosti pred narodom mi moramo da glasamo za vašu smenu. Glasajući za vašu smenu mi ne podržavamo motiv predlagača čiji je predlog danas na dnevnom redu; jer vas oni napadaju zašto upravljate tim korumpiranim sistemom umesto njih, kada su to mogli i oni da rade. Mi vas napadamo zašto zadržavate korupcionaški politički sistem u Srbiji. Zašto ga ne promenite?
Narodni poslanici, dozvolite na kraju da kažem i vama dve tri reči, iako sam i dosad govorio vama. Mi smo odgovorni, mi smo istorijski odgovorni da smenimo Vladu. Odgovorni su ne samo poslanici opozicije, odgovorni su i poslanici koji su dosad podržavali Vladu. Odgovorni su zato što je to jedini način da se spase makar trunka od demokratske ideje u Srbiji. Od Kraljevine Jugoslavije do danas nijedna srpska Vlada nije pala u Skupštini. Vreme je da Skupština pokaže snagu da promeni i obori jednu vladu i da time pokaže da je - uprkos ovim tapkanjima u mestu, lutanjima, zadržavanjem starog političkog sistema, otvaranjem vrata plutokratiji, pravljenjem nekorektnih ustupaka Zapadu - da je uprkos svemu Narodna skupština u stanju da kontroliše Vladu, da je izabere i da je smeni.
To bi građanima Srbije vratilo nešto malo nade. Građani Srbije, za razliku od političara, veruju u demokratiju. Za razliku od političara - neko iz ovih redova neki dan reče: demokratija je mrak, siromaštvo, haos - građani Srbije znaju da je demokratsko društvo društvo solidarnosti. Građani Srbije u genu nose svoju patrijarhalnu kulturu koja je počivala na osećanju solidarnosti, na nikakvim razlikama u imovini, na činjenici da je čak i svoje vođe iznedrila iz sebe i da ih je ona birala i ona kontrolisala. Demokratski gen u srpskom narodu je dubok, demokratske težnje u srpskom narodu su snažne a do danas, nažalost, neostvarene, sto puta do danas izneverene. Ali politička kultura srpskog naroda i građana Srbije danas je iznad političke svesti i političke kulture političara - mene, vas.
Nema pravo nijedna Vlada, nijedna Skupština da zavodi svoj narod u irealne utopijske projekte, kako se čini više od pola veka. Nema nijedna Vlada, nijedna Skupština pravo da zaustavlja narod kada je izabrao svoj smer, kada zna šta hoće, kada zna kuda hoće, nema pravo da koči taj njegov izbor. Srpski narod hoće demokratiju i srpski narod je proeveropski orijentisan. Da bi se to proverilo, da bi se to dokazalo, moraju se raspisati izbori. Na izborima će možda i napori Vlade dobiti pozitivnu ocenu, možda neće. Ja verujem da neće.
Neophodno je da se posluša u ovom trenutku glas naroda, jer će narod znati sebi da bira ne onoga ko će da ga vodi, narod će da bira onoga ko će da ga sledi. Narod je izabrao sebi put, narod zna kud hoće, i više se ne može zavoditi za Goleš-planine; ne može to činiti niko, ni socijalisti, ni komunisti, ni kriptokomunisti, ni protokomunisti, ni samozvane demokrate. Niko.