Dame i gospodo narodni poslanici, prva dva obraćanja narodnih poslanika bila su vrlo inspirativna, tako da je sada već trasiran put ozbiljne argumentovane rasprave na zapravo samo jednu jedinu temu, da li je ovaj paket zakona koji predlažemo bolji od postojećeg zakonskog rešenja. Naše je da vas ubedimo da je neuporedivo bolji, a onda da vidimo da li tu postoje ozbiljne primedbe i nedostaci. Videćete da ih nema.
Na početku ne mogu a da se ne zahvalim narodnim poslanicima što se prvi put narodna inicijativa nalazi kao tačka dnevnog reda i nadamo se da će i druge narodne inicijative, koje su ispunile zakonske uslove, imati istu ili sličnu sudbinu.
Prvo, naši zakoni rešavaju pitanje kako postupa država sa državnom imovinom.
Drugo, kako rešavamo problem za četiri miliona građana koji nisu ostvarili pravo na akcije u svih 17 godina privatizacije u Srbiji. Podsetiću vas da je 1989. godine počela privatizacija, a mi smo u 17-toj godini i četiri miliona građana Srbije uopšte nije ostvarilo pravo na akcije, i videćete da po redovnom toku stvari oni nemaju nikakve šanse po postojećem modelu pre 2010. ili neke naredne godine.
Naš model rešava konceptualno i dobro upravljanje državnom imovinom, neuporedivo bolje nego što je to danas, i brzo rešavanje ostvarivanja prava na akcije svih građana. Ovo je izuzetno važno da se na početku razume, ne samo zaposlenih u javnim preduzećima, nego svih građana.
Dakle, koje su to druge kategorije građana, uključujući i one koji rade u javnim preduzećima na lokalu, takođe nemaju prava za sada – svi koji su radili ili rade u vojsci, policiji, svi koji rade u prosveti, u svim nivoima našeg obrazovnog sistema, nauci, svi oni u zdravstvu, svi u državnoj upravi, koji rade u pravosudnom sistemu, svi oni koji rade u drugim društvenim institucijama, privatnici, to je vrlo važno, takođe nisu ostvarili pravo na akcije; tu su i poljoprivrednici i na kraju imamo kategoriju nezaposlenih; naravno, i penzioneri u svim tim sistemima, ogroman deo.
Naš sistem, rešenje u zakonima, sadrži jednu vrlo važnu stvar, a to je kapitalizacija penzionog fonda, dakle, bolje upravljanje državnom imovinom, rešavanje pitanja za četiri miliona akcionara, kapitalizacija penzionog fonda i ogroman put ka rešavanju tog problema, i nešto što je u zadnjim danima bilo posebno važno u javnosti, pitanje tehnike privatizacionog registra, kako se te akcije dele građanima.
Peta stvar, koja je dosta važna za našu raspravu danas, to je da li naš koncept zadire u međunarodno preuzete obaveze Republike Srbije, i to ćemo pokazati da ni na koji način ne utiče na međunarodno preuzete obaveze, i da li i na bilo koji način utiče na funkcionisanje javnih preduzeća u smislu obavljanja njihove funkcije od opšteg interesa za građane Srbije. Pokazaćemo da ne.
Poslanik Obradović je specificirano tražio da se odgovori na još nekoliko dodatnih pitanja. Tačno je, pre svega, da je izmenama i dopunama Zakona o javnim preduzećima iz kraja novembra 2005. godine otvorena mogućnost da se do 30% akcija bez nadoknade podeli i u tim preduzećima građanima. To ranije nije bilo moguće, sada je moguće.
Drugo pitanje je bilo koja je to vrednost akcija, u tržišnom smislu šta se tu zapravo događa. Izneta je jedna teza da se mora po svaku cenu sprečiti dalje obezvređivanje javnih preduzeća, sa čime se apsolutno slažemo i naš koncept je u ogromnoj meri zasnovan na mehanizmu koji garantuje zaustavljanje obezvređivanje javnih preduzeća, i da li država ostaje većinski vlasnik, šta se događa u smislu kontrolnog paketa upravljačkog u našem modelu u odnosu na postojeći model. Da krenemo redom.
Pre svega, kao predlagači zakona mi smo se trudili da se u što mogućoj većoj meri uklopimo u postojeći pravni okvir. Dakle, postojeći pravni okvir kaže 70% državi, 30% građanima.
Mi kažemo isto to. Postojeći pravni okvir kaže da javna preduzeća moraju imati opštu funkciju, mi ne diramo uopšte u javna preduzeća i u njihovu strukturu. Postojeći pravni okvir kaže, knjigovodstveno prilikom podele akcija 200 evra po godini radnog staža, bez obzira gde si ostvario godine radnog staža, i mi kažemo isto to. Dakle, uklopili smo se u najvećoj mogućoj meri u postojeći pravni okvir.
Pre nego što vam kažem šta je to bitno i konceptualno različito ne mogu, a da ne sagledam u postojećem pravnom sistemu šta se događa sa državnom imovinom. Naime, država ima čitav niz svojih funkcija, sudskih, zakonodavnih, izvršnih, negde koristi javna ovlašćenja, a negde se država pojavljuje kao vlasnik. Ona ima jednu privatnopravnu funkciju, prosto je vlasnik imovine.
Ona je vlasnik ogromne imovine po važećim propisima u Srbiji, a između ostalog ona je vlasnik i celokupne imovine koju koriste javna preduzeća u Srbiji, i ne samo ova na republičkom nivou, nego i oko 480 preduzeća javnih na lokalu. Sve je to državna imovina. Sada odmah imamo problem. Ne postoji popis imovine.
Dakle, vi nikada, ni u jednom trenutku i ni na koji način niste imali dokument koji bi vam napravio popis državne imovine. Zamislite vlasnika koji uopšte nema popis čega je on to vlasnik. Zamislite nekoga ko, recimo, jeste vlasnik nekog kioska, ne želim nikoga da vređam, šta vi mislite, da on nema popis imovine u svojoj radnji. Naravno da ima. Dakle, svaki gazda tačno zna šta je to čime on raspolaže. Republika Srbija takav dokument uopšte nema. To dramatično otežava upravljanje imovinom, kako oni donose uopšte odluke da nešto treba kupiti ili prodati kada ne zna šta ima.
Drugi, jednako veliki problem, mi uopšte ne znamo da li postoji prihod od imovine, ništa ne znamo. Kada govorimo o javnim preduzećima, oni nam daju nekakve svoje bilanse, ali u njima se ne vidi, nema cene koju oni plaćaju za korišćenje državne imovine. Uopšte je nema. Vi kada kažete, recimo, da je Telekom poslovao pozitivno ili da je NIS poslovala pozitivno, nemate iskazano, čekajte, koliko bi to pripadalo državi po osnovu vlasništva nad imovinom, pa je onda tvoja delatnost.
Šta to znači? Vraćamo se na primer kioska. Ako sam vlasnik kioska, pa sam dao nekome da ga koristi, taj mora da mi plati zakupninu. On je dobro poslovao u tom kiosku samo kada je meni platio zakupninu, platio dobavljačima sve što treba, platio državi sve što treba, platio zaposlenima sve što treba i onda ostvario neki profit.
Mi kao država, kao Republika Srbija, pa onda svi mi kao njeni građani uopšte nemamo to. Mi smo ekonomija koja se 60 postotno zasniva na državnoj imovini u privredi danas i nemamo cenu te imovine.
To stvara ogromno devijantno ponašanje u privrednim tokovima Srbije, stvara mogućnost, a čim stvorite toliku mogućnost, onda vam se to i događa.
To je razlog zbog koga vi imate ovo što je opšte mesto, pad vrednosti javnih preduzeća, zato što je javno preduzeće pod pritiskom dnevno-političkog dirigovanja: onome isporuči mazut, iako ti nije platio, onome isporuči struju iako ti nije platio i neće ti platiti, onome ne smeš da zatvoriš gas, ovde moraš da odustaneš od naplate svojih usluga, ovde moraš da imaš depresiranu cenu električne energije, na stranu što to posle koristi US "Steel" za izvoz itd.
Dakle, prosto nemate čistu računicu. Uopšte ne mislim da ne treba da vodite računa o standardu građana. Vi morate imati jasno izraženu računicu, koliko to košta. Dakle, mnogo je bolje da imamo cenu. Ona u Srbiji, za početak, zbog teškoće u kojima se javna preduzeća nalaze mora biti mala. Cena mora biti mala, ali ne može da je nema.
Zapravo, čija je to nadležnost. To je nadležnost ministra finansija. Ne mislim ovog sadašnjeg i onog prethodnog. Njegova je nadležnost kada vodi računa o tokovima finansijskim u Srbiji da vidi šta je imovina te države i da vidi koji je prihod od imovine. Nema prihoda od imovine koja se meri u desetinama i desetinama milijardi evra. Kako ti onda upravljaš time i kako znaš da nešto treba da prodaš.
Kada bi imao prihod od imovine, onda bi rekao, ta imovina meni donosi veliki profit. Pa onda kaže vama, da li ste za to da prodamo imovinu koja nam inače donosi veliki profit, ili kaže, ova imovina vam ne donosi nikakvu zaradu. To je argumentovana rasprava. Bez toga mi ovde smo definitivno u mraku i iz tog mraka moramo da izađemo.
Vratićemo se na naš koncept, jer on u velikoj meri to rešava. Četiri miliona građana Srbije; nema naših zakonskih predloga, ovaj postojeći pravni sistem ide do kraja. Kakva je njihova sudbina? Kada će zaposleni u prosveti, zdravstvu, državnoj upravi, vojsci i policiji, penzioneri, ostvariti pravo na besplatne akcije?
Mi kažemo sigurno ne pre 2010. godine, i moram da kažem da su se predstavnici Vlade složili sa tim na Odboru za privatizaciju. Oni kažu, to je tačno, niko ništa neće dobiti sigurno do 2010. godine, a možda i kasnije. Zašto je to tako?
Naš postojeći pravni sistem kaže da obaveza da se podele akcije svim drugima nastaje dve godine nakon završetka privatizacije u celini. Rok za završetak privatizacije u celini ne postoji. Postoji nekakav rok za privatizaciju društvene svojine, a nema roka za privatizaciju državne svojine.
Podsetiću vas da se po ovom tzv. ubrzanom modelu od 2001. godine već petu godinu bavimo završetkom privatizacije društvene svojine, a državnu nismo još ni počeli.
Mi kada kažemo 2010, to je u stvari mnogo kraći rok nego što će biti realno. Državna će se eventualno završiti, po postojećem zakonskom rešenju, 2010, pa onda dve-tri godine iza toga nekakva podela imovine.
Kakav je naš koncept? Naš koncept reguliše oba ključna pitanja odmah. Kako? Pošto je država vlasnik, a javna preduzeća samo korisnici, mi ovim zakonskim predlozima osnivamo akcionarska društva između države i javnih preduzeća. Nova preduzeća. Na ta nova preduzeća država prenosi vlasništvo, a ona daju na korišćenje javnom preduzeću.
Dakle, do sada je država tu imovinu davala javnom preduzeću, a sada država prenosi vlasništvo na akcionarsko društvo, a to društvo daje javnom preduzeću. Sa stanovišta javnog preduzeća, njemu se ništa nije promenilo. On je bio korisnik imovine i ostao je korisnik imovine. U čemu je razlika?
Sada tu imovinu koristi po osnovu ugovora i mora da plati za njeno korišćenje. Dakle, mi uvodimo rentu za korišćenje državne imovine. Ne može državna imovina da se koristi besplatno, jer ta razlika kod besplatnog korišćenja državne imovine zapravo omogućava da se državna imovina u javnim preduzećima koristi kao partijski i stvara mogućnost da se zadovoljavaju partijski, mnogo uži interesi, nego što su interesi racionalnog korišćenja državne imovine.
Kamata koju mi tražimo je na nivou najniže kamate u Srbiji, a to je nivo Svetske banke. Kada Svetska banka nama daje kredite, onda ona ima svoju metodologiju za zemlje kao što je Srbija, u problemima u kojima jeste, to je ispod jedan posto. Vi znate kako to izgleda u finansijskom sektoru, neuporedivo više.
Mi smo uzeli malo, zato što smo svesni da javna preduzeća nisu danas sposobna da izdrže stvarnu tržišnu cenu, ali to malo vam u NIS-u u celini iznosi 18 miliona evra po našem proračunu. Samo to malo smanjuje mogućnost arčenja državne imovine u jednoj godini u jednom preduzeću za 18 miliona evra i ostvaruje prihod koji nema veze sa prodajom.
Kada bi se naš model primenio na sva javna preduzeća u Srbiji, uključujući ona na lokalnim nivou, gde ima ogromnih važnih preduzeća, prihod države, bez ikakve prodaje, bi bio na nivou 300 miliona evra godišnje. Ništa ne prodajete, samo od upravljanja.
Vraćamo se sada na akcionarska društva i to je sada ključni odgovor na ono što je gospodin Obradović rekao. I u našem modelu u tim akcionarskim društvima 70% pripada državi, a 30% građanima, ništa mi tu ne menjamo, već samo zahtevamo da država sa 7% od svojih 70% izađe na berzu da bismo imali tržišno kotiranje tih akcija, a objasniću vam kasnije prednosti tog modela, možda u drugom javljanju, da ne bi ovo bilo predugačko, a 63% paketa ostaje u državnom vlasništvu.
Time se apsolutno obezbeđuje kontrolni paket države, 30% dobijaju građani, ali dobijaju sada u jednom modelu koji je izuzetno tržišno povoljan za njih. Zašto? Zato što dobijaju akcije pre prodaje, zato što sadašnji model kaže, neko je od države kod Agencije za privatizaciju kupio 70% preduzeća i već je prešao dve trećine vlasništva u tom preduzeću, to znači da sam donosi odluke kakve god hoće, baš ga briga za preostalih 30%, ne interesuje ga to.
Onda imamo stotine, stotine i stotine tzv. slučajeva u kojima se ukazuje na beskonačnu količinu malverzacija, u kojima kupac ne prikazuje dobit u preduzeću koje je kupio. Naravno da neće da prikaže kada smo mu ponudili model u kome treba dobit da deli sa 30% nekih drugih akcionara. Naravno da on nije sad se dosetio pa otišao i prvi put u životu kupio neko preduzeće.
To su sve kupci, a u najvećem broju slučajeva su kupci ljudi koji u drugom svom džepu imaju 5, 15 ili 25 svojih preduzeća gde su stopostotni vlasnici, i kada mu ti ovde prodaš 70%, naravno da će on svim odlukama, gde niko ne može da mu parira, niko ne može to da mu spreči, seliti prihod tog preduzeća kupljenog u ono gde je stopostotni vlasnik. I onda imamo krivične prijave, ludila, zamisli šta radiš, naduvava fakture, lažno prikazuje investicije itd.
Stavio si ga u model koji ga gura u tom pravcu i stavio si ljude, jer znate šta, građani kažu ovako - daj da se prijavim tu, nemam nikakve akcije, bar da nešto ostvarim. Onda kada ostvari akcije, onda je miran pet dana, a kada proba da proda te akcije, onda vidi da uopšte nema kupca, nema kupca osim ovoga što je već stigao do 70%, i samo mu on diktira cenu i kupiće mu njegove akcije kada mu obori cenu u ogromnoj meri ispod knjigovodstvene vrednosti, nema konkurencije. Šta će neko da novac da bi od građana kupio akciju da bi tamo bio mali akcionar da njega maltretira onaj većinski, a niko nije baš toliko naivan.
Naš model potpuno izbegava ovu sistemski ugrađenu zamku u postojeći model privatizacije. Mi kažemo ovako, dakle, od države je preuzeta imovina akcionarskog društva i odmah smo tu akcionari, država i mi, i tu dolazimo na ovu tvrdnju s početka mog izlaganja da naš model nije u suprotnosti ni sa jednom međunarodnom preuzetom obavezom.
Pojednostavićemo to, pošto je to sada aktuelan primer, prodajemo Rafineriju Pančevo, mislim kao država, preuzeli smo tu međunarodnu obavezu i tu sada više vađenja nema. Mislim da je to pogrešno, gotovo, ušlo ti je u ugovor i tu više nikakvog vađenja u ozbiljnom smislu reči nema. Pa prodajte.
Naš model uopšte ne sprečava prodaju, ali kada se proda, prodaće se 100% imovine, ili onoliko imovine koliko se proda, a prihod od te prodaje ide u ovo akcionarsko društvo, gde je država 70% vlasnik, a građani 30%, pa delimo pare.
Sprečavam da ti reorganizuješ, restrukturiraš javna preduzeća, što jeste u ingerenciji Vlade po važećim modelima; ne sprečavam te. Tu ima gomila problema, teških problema, ali naši zakonski modeli se ne bave time.
Kada i ako odlučiš da nešto prodaš, samo novac ide i meni kao građaninu. U onom trenutku kada se prodaje većinski paket ide mi ona cena koja se plaća za kontrolni većinski paket u preduzeću, a ne državi pare od većinskog paketa, pa posle završene transakcije nama građanima akcije. Ne trebaju nam te akcije. Hvala.
Dakle, sve je isto, 70-30 kod vas, a 70-30 kod nas, samo odmah, pre i nezavisno od privatizacije. Znate li šta to znači? Neuporedivo veću tržišnu vrednost akcija za građane. Naš model, u kome je korisnik imovine dužan da plaća rentu, dalje tržišno povećava vrednost akcije i državi i nema.
Oni kažu, znate, država se još nije strateški opredelila šta će da uradi, ali ništa ne smetamo, naš koncept ne smeta u strateškom opredeljenju države. Ona trajno ima 63% u svom vlasništvu i u ovom našem novom preduzeću, ako bi se to usvojilo. Samo za slučaj da država odustane od nacionalnog interesa i sama donese preko noći odluku da nešto nije u nacionalnom interesu, pa će primera radi da proda Đerdap, samo za tu situaciju da je neko u državi odlučio da to nije nacionalni interes, onda barem novac ide i građanima, a ne samo državi.
Dakle, naš mehanizam nije prodaj, prodaj i prodaj. Naš mehanizam, čuvaj ti nacionalni interes i to je sve u redu. Samo za slučaj da ti se nekako taj nacionalni interes izmigolji, da onda makar novac ide i u korist građana, a ne samo u korist budžeta.
Naravno da smo mi bili potpuno svesni da će pojavljivanjem ovako velikih i značajnih akcionarskih društava, čak i u malim procentima od po 7, 10 ili 15% akcija na berzi, vrednost kapitala, količina novca potrebnog za otkup tih akcija, daleko prevazilaziti postojeću finansijsku sposobnost domaćih investitora.
Naši bogataši nemaju ni približno novca da bi mogli da konkurišu u tržišnim uslovima za kupovinu ni po 10-15% ovih javnih preduzeća. Šta to znači? Mi zovemo strane investitore. Mi to hoćemo, pošto se nismo usrećili sa strateškim partnerima i pošto vi na primeru naftnih industrija nemate nikoga ko se opredeljuje za strateškog partnera. Pogledajte oko nas, niko nije išao putem strateškog partnera, nego veći broj akcionara pa u različitim paketima.
Mi zovemo strane investitore da kupe tržišno vredne akcije, time ubacujemo u Srbiju realno milijarde evra kapitala koji je vapijuće nedostajući našoj zemlji.
Oni, da bi bili spremni da ulaze u nešto što su manjinski paketi akcija, moraju da imaju jasan uvid kakvo je to preduzeće gde sutra kao strani investitor treba da budu manjinski akcionar.
Zato su naši zakoni, gospodo poslanici, identična rešenja preuzeli iz razvijenih zemalja. To kako mi predlažemo da budu organizovana ta akcionarska društva, to je isto kao što oni imaju u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Francuskoj, bilo kojoj razvijenoj zemlji, dakle, preuzet model trastova investicionih fondova. Sada je na dnevnom redu i zakon o investicionim fondovima, što dalje pojednostavljuje celu priču.
Dakle, kad neko kaže da je to što mi predlažemo čudno, zapravo, on dokazuje da, u najmanju ruku, ne zna kako je to razvijeni svet kod sebe regulisao. Moram da kažem da mi nismo predlagali ono što razvijene zemlje predlažu zemljama u tranziciji. Ne to, nego ono što one primenjuju kod sebe. Nekako sam sigurniji kad mi primenimo ono što one primenjuju kod sebe u razvijenim zemljama, nego ono što savetuju drugima koji su kao u promenama da treba da urade.
Prema tome, još jedanput da pojednostavimo, jednako vrednujemo godinu radnog staža i onome ko je zaposlen u javnom preduzeću ili je danas penzioner, a bio je zaposlen u javnom preduzeću, kao što jednako vrednujemo godinu radnog staža onome ko je u prosveti ili je bio u prosveti, onome ko je u zdravstvu ili je bio u zdravstvu, državnoj upravi, vojsci, policiji, privatniku, bilo kome.
U tom smislu su naši modeli potpuno usklađeni sa osnovnim modelima koji postoje ovde, značajno poboljšavaju i racionalizuju državnu imovinu, i ono što je od ključne važnosti - rok. Ta 2010, 2011, 2012. godina, znate li šta to znači? To znači da oni koji su u najvećoj meri stvarali tu imovinu, sadašnji penzioneri, nažalost, neće biti među živima. Prosečan vek muškaraca je 68,5 godina. Pomerite ih sa 2006. pet godina unapred i videćete da oni koji su puni radni vek ostvarili i otišli u penziju statistički uopšte neće biti živi.
Njihove porodice neće moći da ostvare količinu zahvatanja tih akcija gde su ti ljudi ugradili svoj radni vek, a na njihova mesta će konkurisati njihovi unuci ili deca, koja će imati 18, 19, 20 godina, koja, nažalost, uopšte neće imati godine radnog staža.
Dakle, naš model koji kaže - apsolutno je moguće i izvodljivo da se cela podela akcija završi ove godine, jeste ne samo tačan i ne samo poželjan sa stanovišta upravljanja državnom imovinom, nego veoma pravedan, jer time zadovoljavamo interese, pre svega onih slojeva koji su stvarali to što se deli. Ovo postojeće rešenje, tu se zaista vidi određena doza cinizma, računa s time da ti ljudi neće biti živi. Sačekaćemo da vidimo još rasprave, pa ćemo se vratiti na kapitalizaciju penzionog fonda i tačno model te podele preko privatizacionog registra.