Zahvaljujem, gospodine predsedniče. Danas smo svedoci po raspravi o ovom zakonu da Vlada Republike Srbije ne prestaje da nas iznenađuje i još više zbunjuje. Naime, izgleda da je došlo do rekonstrukcije u Vladi Republike Srbije, pa nam jedan zakon koji govori o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama brani ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom.
Nažalost, prekinuti su svi ti naši odnosi sa tim inostranstvom, kome najčešće težimo, to je ta EU, a pogotovo zbunjuje činjenica i mogućnost obrazloženja koje je pokušano da se da od strane predlagača, da se ovaj zakon donosi ponajviše zbog imovine na Kosovu i Metohiji.
Da li se to šalje jedna loša poruka svim našim građanima na Kosovu i Metohiji da je ta naša južna pokrajina sada već na neki način tretirana od strane ove Vlade Republike Srbije kao inostranstvo. Ima dosta nedoumica, a pogotovo što ne znamo, gospodine predsedniče, koji je odbor, molio bih da mi date odgovor ako možete sa mesta, ovlašćen i nadležan za ovaj zakon.

Naravno da mogu, ovlašćen je Odbor za privatizaciju, narodni poslanik će upravo govoriti posle toga, a zakon je po hitnom postupku i zbog toga nije neophodno ni mišljenje odbora kada poslanici, a poslanici svejedno da li misle da pripadaju poziciji ili opoziciji, jesu narodni poslanici, kada prihvate na sednici da nešto po hitnom postupku uđe na dnevni red, onda se tretira po Poslovniku. Dakle, nije neophodno mišljenje. A nadležni odbor, govoriće predsednik tog odbora kasnije. Hvala, gospodine Omeroviću.

Zahvaljujem i vama gospodine predsedniče. Dakle, vi ste potvrdili moju tezu o zbunjivanju i iznenađivanju od strane Vlade. Ne brani ministar koji bi trebalo da brani, nego ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, i nije matični odbor u Skupštini, Odbor za ekonomske odnose sa inostranstvom,  nego je to Odbor za privatizaciju. Zaista mom ličnom čuđenju nema kraja.

Gospodine Omeroviću, ne želim da remetim vaše izlaganje, samo da ne bi bilo zabune, odbor se bira kao nadležan prema zakonu, a ne prema onome ko će ispred vlade da obrazlaže. Oprostite.

Zahvaljujem na pojašnjenju. Dakle, mi smo kao Narodna skupština i njeni poslanici, u maju 2005. godine, da vas podsetim, doneli Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, u postupku čije smo trajanje tim zakonom predvideli do 30. juna 2006. godine. Tim zakonom država se obavezala da će novim posebnim zakonom urediti pravila u pogledu samog čina vraćanja imovine, kako za crkve i verske zajednice, tako i za sva druga fizička lica kojima je imovina oduzeta mimo njihove volje i bez pravične nadoknade.
Vlada je sada po hitnom postupku u skupštinsku proceduru uputila Predlog zakona, koji je danas na dnevnom redu, o vraćanju, odnosno restituciji imovine crkvama i verskim zajednicama, s predlogom da se zakon usvoji po hitnom postupku, a radi, kako stoji u obrazloženju, sprečavanja štetnih posledica koje mogu nastupiti po pitanju oduzete imovine crkvama i verskim zajednicama na Kosovu i Metohiji, u svetlu trenutne političke situacije u našoj južnoj Pokrajini.
Vlada Srbije smatra da će u slučaju negativnog ishoda pregovora u Beču nestati svaka ozbiljnija šansa, kao što smo mogli da čujemo, za oštećene crkve i verske zajednice da povrate svoju imovinu, što naročito može povrediti pravo SPC, koja je imala veliku imovinu na teritoriji Pokrajine Kosova i Metohije, a koja je svojevremeno nacionalizovana.
Član 36. u Predlogu zakona trebalo bi da bude taj mehanizam zaštite, bar tako kaže predlagač ovog zakona.
Da li je to sada uopšte više moguće, nisam siguran da je to moguće, a voleo bih, kao i nadam se svi poslanici Skupštine Republike Srbije da je to u stvari moguće da to tako bude.
Crkvama i verskim zajednicama mora biti vraćena, u tome se slažemo iz dva razloga. Prvi razlog je razlog pravičnosti, jer sve što je oteto mora da bude vraćeno. Ministar je to rekao u svom uvodnom izlaganju.
Drugi razlog je da se crkvama i verskim zajednicama vrati njihova imovina, a tu se misli na zgrade i na zemljišta, kako bi na njima mogli da samostalno posluju i kako bi se dosledno ostvario princip odvojenosti crkve od države, na čemu smo posebno mi iz SDP insistirali pre nekoliko desetina dana, kada je na dnevnom redu bio Zakon o crkvama i verskim zajednicama.
Finansijskim osamostaljivanjem crkava i verskih zajednica, dotacije iz budžeta bi bile svedene na zaštitu samo onoga što se u najužem smislu reči može smatrati zaštitom i očuvanjem kulturne, odnosno istorijske baštine.
Doduše, iz Predloga ovog zakona, a koji se danas nalazi pred vama, kao i pred nama, ne vidi se ko će, kada se crkvi vrati, gospodine ministre, ova imovina, u okviru te iste crkve biti vlasnik imovine. Pre rata, znamo, to su bile crkvene opštine i parohije. Mislim da će i sada biti tako, jer tako piše na primer u Ustavu SPC i to je trebalo reći i u samom tekstu zakona. Ne vidim da je dovoljno precizno.
Isto tako, iz razloga pravičnosti i zaštite privatne svojine, odnosno zaštite ljudskih prava, što ste i maločas spomenuli javljajući se za reč, oduzeta imovina mora biti vraćena i građanima.
Ako se ideja o materijalnoj jednakosti pokazala kao nemoguća, jer čovek, nažalost, videli smo, nije idealno biće, ako moraju vladati tržišni kapitalistički zakoni, koji jesu surovi, onda se moramo vratiti tamo gde smo u jednom trenutku taj proces zaustavili i nasilno prekinuli i izvršiti restituciju oduzete imovine.
Na to s pravom ukazuje i Liga za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava. U svom protestu oni su naveli da Vlada nije pokazala spremnost da se suoči sa potrebom temeljne, odnosno celovite zaštite privatnog vlasništva, što je jedan od ključnih problema tranzicije u Srbiji.
Mogli smo ovih dana pročitati da su i predstavnici Mreže za restituciju boravili u sedištu Evropskog parlamenta i Evropske komisije u Briselu, gde su upoznali predsedavajućeg Komiteta za peticije Evropskog parlamenta i predali su mu peticiju o potrebi naturalne restitucije oduzete imovine u Srbiji i značaju restitucije u bivšim komunističkim državama koje su danas članice EU.
Podsetiću još jedanput i ovom prilikom, a govorili smo više puta o modelima Slovenije koja je postala punopravna članica, da je Slovenija još pre nekoliko godina donela takav sličan zakon i kada njih pitate kako se sprovodi taj zakon, oni kažu da se sprovodi sa dosta poteškoća. Drugačije ne može ni da bude, jer postupak vraćanja imovine ne može proteći bez problema i novih trauma i prvobitnih vlasnika i kasnijih vlasnika. Ali takav zakon mora se doneti, Srbija mora ući u proces i započeti proces vraćanja oduzete imovine.
Danas bih ovde iskoristio priliku, gospodine ministre, da vama koji branite ovaj predlog zakona skrenem pažnju na dopis Saveza jevrejskih opština Srbije i Crne Gore, koji su sve poslaničke grupe, zahvaljujući tome što ga je predsednik Skupštine, koji je primio taj dopis, prosledio uredno svim poslaničkim grupama juče, a u kome oni apeluju da se putem amandmana postupak vraćanja proširi i na period od 6. aprila 1941. godine do 45. godine, kada je aktima okupatora, i vlasti postavljenih i zavisnih od okupatora, oduzeta njihova imovina.
Oni u dopisu kažu da je posle rata donet propis kojim bi se takva akta poništila i kojim je vraćeno ranije stanje, ali vraćanje nije izvršeno automatski, već na zahtev ranijih vlasnika. Neke od jevrejskih opština i organizacija to nisu tražile, jer u mnogim mestima nije nažalost bilo preživelih Jevreja, a savez nije raspolagao podacima o imovini tih svih opština.
Molim vas zato, gospodine ministre, da sa dužnom pažnjom razmotrite i ovaj zahtev, jer bi i nadležni odbor mogao da podnese, kolega Nikola, sličan amandman, kako bi on mogao postati sastavni deo predloga zakona. Mislim da ćemo na takav način, kao poslanici i kao najviše zakonodavno telo, izvršiti ispravku, ako je to uopšte moguće, ove vrste nepravde.
Samo bih toliko za prvo javljanje.

Hvala, gospodine Omeroviću. Izvolite, gospodine ministre.

Zahvaljujem se gospodinu Omeroviću na konstruktivnim primedbama. Što se tiče Lige za zaštitu ljudskih prava, sa njima sam u kontaktu i mi razmišljamo na isti način, tako da tu nema nikakve neusaglašenosti. Prirodna restitucija, naturalna restitucija jeste osnovni metod restitucije i po ovom zakonu, a takav će biti  i po opštem zakonu o restituciji i tu ništa nije sporno.
Što se tiče slovenačkom iskustva, mi znamo kakvo je slovenačko iskustvo i Slovenci su nam pomogli u pisanju nekih verzija zakona, tako da smo mi i dalje sa njima u kontaktu i konkretno sa onim ljudima koji su radili na tom poslu.
Što se tiče ovog datuma, poznat mi je taj problem. Razmišljali smo o tome.
Suština problema je u tome što je Vojvodina u dobroj meri bila okupirana od strane Mađara, dakle, postojale su teritorije koje uopšte nisu bile pod kontrolom srpske države, koje su bile okupirane i sa kojima srpska država nema nikakav pravni kontinuitet, tako da bi u stvari mi time nametnuli obavezu srpskom poreskom obvezniku, de fakto preko države, da plaća za zločine koje je vršila strana okupaciona sila, i sa tim imamo problem.
Takođe, znam za ovaj zakon o nevažnosti pravnih propisa iz 1946. godine i on je ostavio rok od godinu dana da se naknadnom sudskom presudom reši to pitanje. U svakom slučaju, još ćemo razmisliti o tome. Hvala na komentarima.

Hvala, gospodine Parivodiću. Izvolite, gospodine Novakoviću, i drago mi je da smo se vratili na polje zakona, a ne kampanje, jer ovaj zakon je predložila Vlada, na poziv Skupštine preko njenog predsednika, tako da ste vi onda prihvatili da on bude na dnevnom redu.

Hvala, gospodine predsedniče. Stigao je, a izgubio sam već svaku nadu. Stigao je i perfektan je. Uvek volim da kažem da je lep. Zakon je lep, ali ovaj je perfektan, ovo je jedan zakon koji reguliše dve materije.

Izvinite, gospodine Novakoviću, član 104. poštovanje dostojanstva Skupštine. Skupština ne trpi perfektnost, ne trpi to vrstu oduševljenja, nemojte se ljutiti. Zakoni su valjani, ali perfektni nisu.