Hvala vama, gospodine Novakoviću. Izvinjavam se zbog šaljive atmosfere, ali juče smo ovde raspravljali o zakonu koji je, odnosno koji štiti pravo na intelektualnu svoju, pa sam morao da podsetim, kao što i gospodin Kurjački zna, na osnovu koje preporuke je vraćeno ovo što je vraćeno, pa moguće da ću biti u poziciji da tužim za intelektualnu svojinu, znate, pa da to lepo rasporedimo. Šalim se.
Više nema prijavljenih predsednika odnosno ovlašćenih predstavnika za diskusiju, te vas obaveštavam da su do sada prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika podele sledeće poslaničke grupe: SRS, DSS i SPS.
Po redosledu, prvo ima reč narodni poslanik Rajko Baralić, pa potom narodni poslanik Zoran Krasić, pa narodni poslanik Milica Vojić-Marković. Izvinite, ide se redosledom za, protiv, od manje ka većoj grupi, to je princip po Poslovniku. Izvolite, gospodine Baraliću.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Ivica Dačić, šef naše poslaničke grupe, izneo je naše stavove u vezi sa ovim.
Mi smo u vezi sa ovim zakonom imali razgovor na poslaničkom klubu sa gospodinom ministrom, i prosto molim da tačno govorimo o zakonu i da se izjašnjavamo da li ćemo ili kako ćemo glasati za njega, da ne opisujemo stanja.
Ne postoji istorijski vremeplov i ne može niko nikakvom operacijom da promeni nekoliko decenija postojanja jedne zemlje i onoga što se u toj zemlji dogodilo, jer mnogo je to delikatno i teško na ovakvom mestu. Ipak samo dve rečenice, da ne budem dosledan o ovome što sam rekao na početku.
Izvučeno iz konteksta vremena u kome se to dogodilo, kada je imovina nacionalizovana, danas može da zvuči tako, ali ću vam reći, pošto je imovina crkvenih i verskih zajednica u pitanju, da je u Srbiji posle rata formirano 76 sirotišta za decu bez roditelja, da je od tih 76 devet bilo u bivšim samostanima i u pravoslavnim manastirima.
U Beogradu je 44. i 45. godine, praktično, sve bilo popaljeno i sve bilo uništeno, da je Leskovac u poslednjem naletu nemačke i engleske avijacije potpuno uništen sa lica zemlje.
Takođe vas podsećam da je samo u Srbiji, ne znam podatke za ostale delove naše bivše i velike države, bilo preko 700.000 bezemljaša, koji su četiri godine bili u ratu.
Znam da je teško danas opravdavati ili govoriti na onom nivou argumentacije koju to ljudi mogu da shvate, ali želim da vas podsetim da je u Srbiju došlo 9.000 dece iz Potkozarja u sirotinjske domove, da je prvi vojnik u Bosanskoj Dubici stasao za vojsku 23 godine posle oslobođenja zemlje, jer tamo više ništa nije postojalo.
Znači, mnogo je teška naša priča, mnogo su velike rane i mnogo bi bilo teško da mi danas o njima govorimo na ovaj ili onaj način, a da pri tom nemamo sve ovo u vidu. Naravno da imamo u vidu da je jedan broj tih postupaka urađen na način nedostojan čoveka, nedostojan ljudskog dostojanstva, njegovih prava i sloboda i njegove imovine.
Usuđujem se reći da su to neki možda radili i sa sladostrašćem, ali je bilo mnogo teško iz pepela podići zemlju i trasirati kasnije njenu privredu i njenu industriju, ono što je kasnije postala narodna, državna, kakva god hoćemo imovina itd.
Ovde je već rečeno da je zakon bio 92. godine u proceduri. Podsećam vas da su taj zakon podnela trojica narodnih poslanika: Vojislav Koštunica, pokojni Zoran Đinđić i čini mi se Vladan Batić, izvinjavam se, ne znam ko je bio treći, ova dvojica svakako.
Ne iz razloga, dobro znam to vreme, nikakvog kupovanja vremena ili ne znam čega drugog, tadašnji poslanici SPS, njih 126 glasali su za, da ne bi bili optuženi da su protiv toga.
Moram da kažem da je Slobodan Milošević i tada pokazao da je legalista. Nije moguće, u skladu sa ustavom i u skladu sa ovim drugim principom, gospodine ministre, o kome ste vi govorili, gospodine ministre, nije bilo moguće potpisati zakon.
To što kasnije nije poštovan Poslovnik, pa nije zakon vraćen ponovo na razmatranje i izjašnjavanje, pripisujem snazi SPS, koja je možda pomislila da to možda i ne mora. Evo, sada je optužujem da je prekršila Poslovnik, svoju rođenu partiju.
Mnogo je teško takođe ovde govoriti, a da ostanemo na nivou svih proklamovanih prava koja želimo da se poštuju u našoj zemlji, da pri tom ovo o čemu je govorio malopre gospodin Dačić ne spomenem, jer je to jako teško, podsećam vas, imovina nekih verskih zajednica i crkava za vreme Drugog svetskog rata bila je direktna logistika, tj. služila je za represalije i najcrnja moguća zlodela prema srpskom narodu i drugim građanima Srbije.
Ne bih to elaborirao posebno, jer to nije potrebno, zato što mi to svi znamo.
Hoću da kažem jednom rečenicom: nije samo tzv. Titova Jugoslavija uzela verskim zajednicama imovinu. Kralj Aleksandar je džamijama uzeo četiri puta više imovine nego Titova vlast. To moram da kažem, jer sam se za ovaj zakon pripremao.
Kada su razbeglučeni begovi, to su neki drugi, ali samo hoću da kažem da nisam ovde Titov advokat, ali da li je moguće da je nešto što je uzeo Tito džamijama nečasno, a ono što je uzeo kralj Aleksandar časno. Nije. Hajde da izlučimo tu stvar, pa da kažemo.
Evo, neću da trošim vaše vreme, radimo peti dan zaredom, svaki dan se ovde gledamo oči u oči, razgovaramo o važnim zakonima i svi smo pomalo umorni.
Nadam se da će naši stranački organi doneti odluku koja će poslanicima SPS omogućiti da glasaju za ovaj zakon. Iskreno se nadam da će to biti tako, iako to ne mogu danas da potvrdim.
Nije jednostavno, zato što ima nekoliko pitanja koja ostaju otvorena i ima nekoliko pitanja koja će možda imati izvesne implikacije kojih mi danas nismo svesni, a ne bih da prizivam đavola, pošto i vi i ja tačno znamo o čemu govorim.
U svakom slučaju, više puta sam se vama, uvažene kolege iz drugih stranaka, koji vršite vlast, ovde obraćao. Svi ste u izbornim kampanjama, govoreći o svom političkom programu i o onome što ćete raditi kada postanete vlast, obećali, između ostalog, i ovo što je danas na dnevnom redu.
U tom smislu vam čestitam na konzistentnosti kada je u pitanju ono što radite u kampanji i ono što ste počeli, mada je proteklo dugo od kada ste konstituisali Vladu, da ostvarujete.
Dakle, samo da sve nazovemo pravim imenom, da znamo šta ko radi. Rekao sam da nama neće biti lako da ovo glasamo, ne bi nam bilo lako ni da odbijemo, ali sam uveren da će ipak naš glas biti za. Ima još dovoljno vremena da se o tome izjasnimo, ali bio sam obavezan da kažem nekoliko prethodnih rečenica, da bih umirio svoju savest, a moram da kažem, nećete mi zameriti, obraćam se i sadašnjim i potencijalnim biračima SPS uvek.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, potom narodni poslanik Milica Vojić-Marković, pa onda još jedan Marković, narodni poslanik Momir Marković.

Povodom ovog predloga zakona SRS je podnela veliki broj amandmana, zato što izražava koncepcijsko neslaganje sa načinom ili, da budem precizniji, vidom kako će da se izvrši povraćaj.
Mi smo podneli čak i amandman na naslov zakona.
Sada ne bih trošio vreme, pošto ćemo imati 37 amandmana po 15 minuta, pa ćemo onda detaljno da objasnimo i istorijske, i pravne, i ustavne, i moralne i sve moguće aspekte ovakvog predloga zakona.
Međutim, ono što moram, u ime SRS, da saopštim u načelnoj raspravi, to je da nema razloga da neko ovde skače od sreće i da kaže "stigao je".
Zašto nema razloga? Zbog jedne vrlo proste stvari. Prvo, javnost mora da sazna da je neko ušao u Skupštinu i u Vladu da bi izvršio povraćaj svoje lične imovine i ušao je da bi zastupao interesnu grupu onih koji misle da treba da im se vrati imovina.
To je njihovo pravo i to ne sporim. I ne sporim da se izigravaju i kerefeke i neka oduševljenja poput reklame ''stigao je prodiks on'' itd .
Ali, moramo da budemo svesni, gospodo narodni poslanici ,da nas obavezuje ovaj Ustav Republike Srbije, koji vi povremeno, vi iz većine, ne volite, pa volite, pa se na njega pozivate, pa na njega se ne pozivate, pa dajte primat međunarodnim aktima, pa Ustavu, pa vrlo selektivno pristupate problemu ili pitanju legaliteta, pa zašto ne reći i načina na koji koristite nešto što se zove legitimitet.
Nemam ništa protiv vaših predizbornih obećanja, ličnih osećanja, mogućnosti da se lično okoristite. To je potpuno legitimno vaše pravo kao pojedinca i kao narodnog poslanika.
Ali, mogu da kažem i mislim da moram da kažem da nije moralno preko ovakvog predloga zakona najavljivati neke buduće zakone koji se donose iz čisto ličnih interesa, apsolutno ličnih interesa.
Pa se onda ovde koriste raznorazni argumenti, poput, recimo, da je Laufer javio da je neko u opštini Srbobran vratio nešto, vodi računa o građanima Srbobrana, a da pri tom ne kaže da u Srbobranu ''Elan'' gotovo ne radi, neka druga firma je privatizovana, a tu nepravdu taj iz Srbobrana ne želi da ispravi i ne želi da sada otvori narodnu kuhinju kao što je nekada bila otvorena, već želi u centru grada da napravi fontanu.
Zamislite koji su argumenti za euforiju, koji je to sistem vrednosti. Nažalost, ovde se na početku rasprave otvara jedno pitanje koje verovatno nije smelo da se otvori povodom zakona kojim se reguliše, ako mogu tako da kažem, pitanje imovine crkava i verskih zajednica. Otvorilo se pitanje pravde, pravičnosti, oteto prokleto i tako dalje.
I, nažalost, otvorili su apsolutno nekompetentni ljudi koji o tome znaju prema onome što su gledali u filmovima Veljka Bulajića.
Mora da se malo da se pročita, da se konsultuju ljudi koji znaju istoriju, koji su pisali, opisali detaljno taj istorijski period.
Mora da se kaže, recimo, da za vreme Garibaldijeve revolucije, kada je stvarana nacionalna država u Italiji, kada su revolucionari oduzimali velike latifundije rimskim kardinalima, kada je dve trećine Italije bilo u vlasništvu Rimokatoličke crkve, narod je skandirao - ubij Papu, Papa je trideset i nešto godina bio zatvoren u Vatikanskim zidinama jer nije priznavao ljudska prava, demokratiju i svoje odnose sa državom je regulisao tek 29. godine Lateranskim sporazumom, koji je Papa zaključio sa predstavnicima, doduše nije ni Papa, nego državni sekretar, sa odgovarajućim ministrom Musolinijeve vlade.
Ovde se sada slušaju neke razne priče, ali zato će SRS posebno da se pripremi povodom 37 amandmana, da vam ukaže na istorijski kontekst svega šta se dešavalo i da pokušamo da vas vratimo na diskusiju, koja je na neki način omeđena ustavnom normom na koju ste se pozvali u obrazloženju ovog predloga zakona.
Ako neko smatra da ističući u prvi plan crkve i verske zajednice i po tom osnovu ako zaključi da stiče simpatije kod običnih građana i da će da se progura ovaj koncept koji vi zagovarate, onda računate da ćete na taj način da otvorite široko vrata za onaj završni udarac koji ste počeli još pre nekoliko meseci kada je, gle čuda, od istog ministra ovde podnet Zakon o evidentiranju imovine, pa onda ona hipoteka, sve nešto što je neprimenljivo.
Moram da iznesem svoj lični stav, kada gospodin Parivodić obrazlaže neki zakon, za živu glavu neću da glasam za taj zakon. Od tog zakona nema ništa. Znam da je neustavan, neprimenljiv i da nije moralan. To je moj lični stav i za to imam dokaze. Ko može da podrži ovaj koncept? Mogu da podrže članovi Krunskog saveta. Zašto?
Sećate se pre tri godine, kada su davali neke ključeve tamo ovom prestolonasledniku NjKV, Aci Gici, on je lepo na čisto srpskom rekao - a kada će meni da date moji ključevi od moja kuća? Znači, guraju oni koji smatraju da treba da im se vrati. Ko još gura? Guraju oni koji imaju neki konkretan interes na bazi pokojnog dede, babe ili ne znam koga, i oni koji zastupaju da ga definiše kao folks dojčerski interes na teritoriji Republike Srbije.
Ali, sve u smislu ljudskih prava privatne svojine kao svetinje i gle čuda, jedan dobi pohvalu od ministra. Naravno da je privatna svojina svetinja, ali postavlja se pitanje šta mi možemo i koliko možemo da ispravimo. Da ne bi bilo velike zabune, ukratko ću da saopštim sve podatke koje nadam se da će neko da prihvati od ovih iz većine, a ako ne vi, onda da obavestim javnost, zašto je koncept SRS neuporedivo bolji od koncepta koji je predložila Vlada Vojislava Koštunice.
Koncept koji je predložila Vlada Vojislava Koštunice je u suprotnosti sa Ustavom, direktnoj suprotnosti sa Ustavom, zato što status državne svojine rešava na neustavan način. Kakav je koncept SRS? On je u skladu sa Ustavom, zato što omogućava crkvama i verskim zajednicama da im se, putem prenosa prava trajnog korišćenja, vrati imovina koja je oduzeta u dalekoj prošlosti i pri tome se ne krši Ustav. Prema postojećem Zakonu o sredstvima u svojini Republike iz 95. godine, a moram da kažem, demokratske vlasti koje su došle posle 5. oktobra, posle one svetlosti od vatre, kojom su gorele Narodna skupština i RTS, menjale su taj zakon, ali nisu promenile...

Molim vas, gospodine Krasiću, nemojmo preterivati, Narodna skupština nikada nije gorela.

Rekao sam Savezna skupština.

 Onda je lapsus, izvinite što vas opominjem. Ili sam loše čuo ili je lapsus. Izvinite.

Gospodine predsedniče, vi kao član Krunskog saveta treba da shvatite kada se kaže Savezna skupština, narodna skupština, misli se na objekat gde sede narodni predstavnici, gde u ime naroda vrše zakonodavno pravo, tako da nikakva greška nije ako se za Saveznu skupštinu kaže da je narodna skupština.

 Dobro znate da nije to delegatska skupština.

Jer reč narodna je upotrebljena u populističkom, a ne u etničkom smislu, tako da sam vas više puta upozoravao da vodite računa kada me ispravljate, jer se trudim da budem vrlo precizan, pošto se bavim vrlo preciznom profesijom.