Hvala gospodinu Milošu Aligrudiću.
Dajem reč zameniku predsednika Poslaničke grupe G17 plus, narodnom poslaniku Verici Karanović.

Gospodine predsedniče Republike, gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, sutra je Sretenje. Srbija, nakon skoro 90 godina, kao suverena država, sutra obeležava svoj praznik. Neću govoriti o istoriji, o pobedama i porazima Srbije. Moje izlaganje neće biti oslonjeno ni na evidenciju tragičnih dešavanja na Kosovu i Metohiji, ni na zloupotrebu istorijskih nasleđa i nesporazuma.
Moramo kao odgovorni ljudi gledati u budućnost. Od prošlosti možemo izvući korisne pouke, ali, u krajnjem, moramo voditi računa kakvo ćemo političko nasleđe ostaviti svojim potomcima. Samo po tom nasleđu, a ne po prijemčivim govorima, meriće se naša evropska i moderna Srbija. Praktična rešenja za konkretne probleme predstavljaju suštinu politike G17 plus. I danas je tako.
Pred nama je konkretan dokument – Predlog rešenja za rešavanje statusa Kosova i Metohije Specijalnog izaslanika Generalnog sekretara UN Martija Ahtisarija. Za G17 plus predlog Martija Ahtisarija je neprihvatljiv. Neprihvatljiv je jer je po njemu Kosovo i Metohija sa puno elemenata nezavisne države na teritoriji suverene Republike Srbije, čime se krše osnovni principi međunarodnog prava, ali je neprihvatljiv najpre zbog toga što ne garantuje standarde koji bi obezbedili da Srbi žive i ostanu na Kosovu i Metohiji, a da se izbegli vrate, jer se mi ne mirimo s tim da na Kosovu bude jedan Srbin, a da ono bude formalno u sastavu Srbije.
Ovim planom Srbija je u položaju lošijem od postojećeg, koji je definisala Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN. Sa druge strane, realnost je, ako bi se primenio ovaj plan bez institucionalne pomoći Republike Srbije, preostali Srbi bi, zbog lošeg ekonomskog položaja, izolovanosti i različitih oblika pritisaka, napustili teritoriju Kosova i Metohije.
Zato će G17 plus danas glasati za Rezoluciju Narodne skupštine Republike Srbije, kojom se iz Predloga Specijalnog izaslanika Generalnog sekretara UN Martija Ahtisarija odbacuju svi stavovi kojima se krši suverenitet i teritorijalni integritet srpske države. Stav G17 plus je da je rešenje konačnog statusa Kosova i Metohije ono rešenje koje će omogućiti Srbima da na Kosovu i Metohiji žive bezbedno, dostojanstveno i u prosperitetu, ono rešenje koje će omogućiti povratak interno raseljenih Srba u svoje domove i na svoja imanja. Do rešenja se mora doći kompromisom, u interesu Srbije i svih njenih građana, uključujući i sve građane Kosova i Metohije.
Zaštita interesa Srba i njihov opstanak na prostorima Kosova i Metohije su mogući dugoročno samo ako se obezbedi istinski održiv ekonomski razvoj u oblastima u kojima oni danas predstavljaju većinsko stanovništvo. Ovde ne govorimo samo o prihodima po osnovu plata, koje bi isplaćivale nadležne institucije Republike Srbije, nego o investicijama u infrastrukturu i privredu.
G17 plus je Pregovaračkom timu uputio predlog za rešavanje konačnog statusa Kosova i Metohije, kojim se suštinski menja Ahtisarijev plan i koji se posebno odnosi na decentralizaciju, razmatranu u aneksu 3 Predloga za rešenje statusa Kosova i Metohije.
Predlog G17 plus odnosi se na formiranje posebnih zona, u skladu sa predlogom decentralizacije iz platforme Pregovaračkog tima.
Suštinski suverenitet Srbije na područjima u kojima Srbi predstavljaju većinsko stanovništvo bio bi omogućen formiranjem posebnih zona, i to: Ibarske zone, koja obuhvata severnu Mitrovicu, Zvečan, Leposavić, Zubin Potok i Osojane; zone Gračanica, koja obuhvata Gračanicu, Kosovo Polje i Lipljan, Novo Brdo, Ranilug i Kosovsku Kamenicu; zone Prilužje, koja obuhvata Lanetinu, Janjino, Crkvenu Vodicu, Grace i Babin Most; zone Štrpce, koja obuhvata opštinu Štrpce.
Posebne zone bi uživale poseban stepen lokalne autonomije, posebnu zaštitu, i imale bi posebne veze s institucijama Republike Srbije. Posebne zone bi imale veću autonomiju i šire nadležnosti u odnosu na nadležnosti opština definisanih u aneksu 3. člana 3, a posebno u oblastima privrednog razvoja, policije, zdravstva i socijalne politike, obrazovanja i kulture.
Posebne zone imale bi pravo da nesmetano primaju tehničku pomoć i budžetske transfere iz Republike Srbije, namenjene ostvarivanju funkcija iz njihove nadležnosti. Institucije Republike Srbije imale bi pravo da finansiraju izgradnju i održavanje putne i ukupne infrastrukture. U posebnim zonama, u narednom periodu realizovali bi se i programi iz Nacionalnog investicionog plana Republike Srbije, koji su u prethodnom periodu bili planirani i zaustavljeni od strane UNMIK–a. Posebne zone bi bile dužne da kosovskom ministarstvu za lokalnu samoupravu dostavljaju izveštaje o primljenim transferima i investicijama radi evidencije.
Nadležnosti posebnih zona bile bi finansirane na nekoliko načina. Pored lokalnih poreza koji se prikupljaju u opštinama na području ovih posebnih zona, kao što su porez na imovinu i lokalne takse, dodatni izvorni prihodi posebnih zona bili bi – 50% od poreza na plate i 50% od poreza na dobit, koji se naplaćuju na području posebnih zona.
Na ovaj način Srbija bi dobila suštinski suverenitet na posebnim zonama i uspostavila standarde koji bi Srbima garantovali bezbedan i normalan život i obezbedila održivi ekonomski razvoj. Pored posebnih zona, neophodno je formirati više od 40 zaštitnih zona oko ključnih verskih i kulturnih lokaliteta, kako bi se zaštitilo srpsko kulturno i istorijsko nasleđe.
G 17 plus danas na jasan način saopštava šta hoće a šta neće. Međutim, pored toga, G 17 plus smatra da treba da progovori još o nečemu. Od suštinskog je značaja da Narodna skupština Republike Srbije na današnjoj sednici izglasa rezoluciju i utvrdi jedinstvenu platformu i obnovi mandat Državnom pregovaračkom timu, da na predstojećim pregovorima u Beču zaštiti prava i interese srpskog naroda u celini.
Od izuzetne važnosti u narednim danima je preuzimanje odgovornosti i aktivna politika, ne samo od strane legitimno izabranog predsednika Republike, nego i Vlade Republike Srbije, koja se mora brzo formirati, jer sve institucije treba da rade punim kapacitetom.
Poštovani narodni poslanici, pred Srbijom su ozbiljni i odlučujući pregovori o rešavanju statusa Kosova i Metohije. Ako imamo konsenzus oko nacionalnih interesa, ako imamo jake institucije koje rade, ako imamo podelu nadležnosti i odgovornosti i ako smo spremni za konkretna rešenja i kompromise, Srbija će imati bolji položaj i saveznike za rešavanje pitanja Kosova i Metohije.

Hvala poslaniku Verici Kalanović.
Dajem reč predsedniku Poslaničke grupe SPS, poslaniku Ivici Dačiću.

Poštovana gospođo predsedavajuća, gospodo predsednici Republike i Vlade, narodni poslanici, naravno da danas ne verujem da možemo reći bilo šta drugačije od onoga što smo govorili i na prošloj sednici Narodne skupštine Republike Srbije posvećenoj Kosovu i Metohiji. Narodna skupština će i danas potvrditi, siguran sam, Rezoluciju koju smo usvojili na prethodnoj sednici, jer ne verujem da će bilo koji državni organ u Srbiji ikada prihvatiti ili podržati bilo šta što se tiče nezavisnosti Kosova i Metohije.
Pre nego što kažem suštinu onoga što je predmet današnje tačke dnevnog reda, želim da napomenem da uopšte nije slučajno što je Predlog Martija Ahtisarija došao u vreme odmah posle parlamentarnih izbora u Srbiji. Reč je o planiranom tajmingu i za rušenje prethodne Vlade Republike Srbije i za održavanje izbora navrat–nanos, pa smo zamalo imali izbore 31. decembra, jer bi za neke stranke samo pijani mogli da glasaju.
U svakom slučaju, nije slučajno to da Predlog Martija Ahtisarija dolazi u trenutku kada u Srbiji ne postoje državni organi koji bi trebalo da daju jasan odgovor na pitanje – šta danas Srbija treba da radi. Zato smo mi od početka govorili da je to u pitanju, da nije nikakva druga želja za brzim dolaskom na vlast, jer da je neko brzo želeo da dođe na vlast, verovatno biste formirali vladu odmah posle održavanja parlamentarnih izbora.
Ovako imamo period kada nema Narodne skupštine Republike Srbije, imamo period kada imamo Vladu Republike Srbije koja se proglasila tehničkom i imamo, pred nama, situaciju da ne znamo kada će se formirati parlamentarna većina.
Siguran sam da ćemo imati i sledeću sednicu Narodne skupštine Republike Srbije kojom će predsedavati ovi ljudi koji danas sede ovde.
Što se nas tiče, nema problema, to može da potraje i tri meseca, zato što, igrom slučaja, naš poslanik predsedava ovom skupštinom, ali za Srbiju je bolje da postoje državni organi koji mogu da obavljaju svoje državne funkcije. Zato nije slučajno to što su se neki, navrat–nanos, kao što je to učinio G 17, setili da ne mogu da podržavaju više Vladu zato što nije uhapšen Ratko Mladić.
Hoćete li dati novoj vladi uslov da ćete izaći iz nje za dva meseca ukoliko ne bude uhapšen Ratko Mladić? Hoćete ili nećete? Hoćete li tada izaći iz Vlade?
Interesuje me, kao građanina Srbije, šta danas o ovom pitanju misle i predstavnici političkih stranaka koji predstavljaju nacionalne manjine. Željno očekujem njihovo javljanje za reč. Tu je gospodin Riza Halimi koji je 10–15 godina predsednik opštine Preševo i za koga sam čuo da podržava Plan Martija Ahtisarija, bar je poslao takvo pismo predsedniku Tadiću.
Vi ste, gospodine Halimi, narodni poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a podržavate plan kojim hoćete da razbijete Republiku Srbiju. Ovde možete govoriti na albanskom jeziku. Interesuje me, da li bilo koji Srbin, ako ga još ima u Albaniji, može da govori na srpskom jeziku?
Govorite o nepostojanju ljudskih prava Albanaca u Preševu, zovete sebe partijama Preševske doline, i to vam dozvoljava Republička izborna komisija, a Grčka se sudi i tuži s Makedonijom, jer Makedonija se i dan–danas zove Bivšom Jugoslovenskom Republikom Makedonijom.
Vi ste na vlasti u ovoj državi već 15 godina, a govorite o tome da nemate nikakva prava. Kako vi nemate prava kada ste predsednik opštine? Predsednik ste opštine otkad ja znam za sebe, znam vas, ne znam druge predstavnike Albanaca na jugu Srbije.
Kad neko kaže da Kosovo neće imati teritorijalne pretenzije prema Srbiji, to je neka uteha za Srbiju, ali ni to nije tačno. Kosovo će imati teritorijalne pretenzije, vi to dobro znate, prema Preševu, Bujanovcu i Medveđi. Ako nisam u pravu, osporite moje reči, gospodine Halimi, pošto ne znam da li ste se prijavili za reč. Ako niste, prozivam vas da izađete da kažete šta mislite kao građanin i državljanin Republike Srbije.
Ako je neko u ovoj sali ikada mislio da je pitanje Kosova i Metohije pitanje ljudskih prava ili političke vlasti, nadam se da danas nema potrebe da o tome tako misli. Na vlasti u Srbiji već sedam godina nije SPS, niti Slobodan Milošević. Demonstracije Albanaca koji su želeli nezavisnost počele su još pre Drugog svetskog rata. Bile su održavane i 1945. godine, i 1968, i 1981. godine, mnogo pre nastanka SPS.
Kada ćete konačno da shvatite da nije u pitanju vlast u Srbiji i da nije u pitanju problem demokratije ili ljudskih prava na Kosovu i Metohiji, već želja za nezavisnim Kosovom? U pitanju je separatizam.
Po popisu iz 80–tih godina, na Kosovu je bilo 70 i nešto posto Albanaca. Danas već govorite da ih ima 90%. Da se nisu možda Srbi dobrovoljno iselili? Inače, srpske seobe i srpske deobe su sudbina Kosova i Metohije i, naravno, cele Srbije.
Ovde jasno kažem – međunarodna zajednica mora da se opredeli šta hoće – hoće li nove primere Srbije, princip nepovredivosti granica ili princip samoopredeljenja naroda. Ne može da na primeru Srbije nađe jedan princip, a na primeru ostalih država drugi. Zato naša država treba jasno da kaže – ako dajete Albancima pravo na referendum, kako ćete to pravo osporiti Srbima u Republici Srpskoj? Zašto Srbi u Republici Srpskoj ne bi imali pravo na samoopredeljenje? Kako ćete to pravo osporiti Kataloniji, Baskiji, Pridnjestrovlju, Nagorno Karabahu, turskom delu Kipra? Kako ćete osporiti Severnu Irsku? Gde su Kurdi u Turskoj?
Turska je u Savetu Evrope, njen predstavnik je bio glavni, zalagao se za nezavisnost Kosova i Metohije, zato što nema ko da ga lupi po glavi i da mu kaže, da mu vrati primerom Kurda.
Naravno, želim da kažem da nas Ustav Republike Srbije, koji smo zajedno doneli, obavezuje da zajednički radimo. Ustav su, pre svega, pisale dve političke stranke – DS i DSS. Mi smo ga podržali. Preambula Ustava jasno kaže šta je Kosovo i Metohija. Mi ćemo podržati sve što predlažete u odbrani Kosova i Metohije. Sve. Samo treba da znate šta predlažete i šta hoćemo. I oko toga treba da budemo jedinstveni.
Ono što se danas dešava i Ahtisarijev plan, u stvari je nastavak onoga gde se stalo u Rambujeu. To se tada zvalo ''Privremeni sporazum za mir i samoupravu na Kosovu i Metohiji''. To je, takođe, bio Trojanski konj za novu albansku državu na Kosovu i Metohiji. Po Aneksu 8, za tri godine bi usledilo konačno rešenje na bazi volje naroda.
Ovo današnje rešenje koje se zove sveobuhvatni predlog za rešenje statusa Kosova i Metohije nije nikakav predlog. Ono je, po principu – uzmi ili ostavi, takođe, ultimatum Srbiji. Ahtisari je jasno rekao da se o ovom predlogu ne može raspravljati. Može se raspravljati samo o aneksima, može se raspravljati i menjati samo uz saglasnost obe strane.
Prema tome, spremite se za ono što će biti posle iznošenja Predloga Ahtisarija pred Savet bezbednosti UN. Spremite se na varijantu da Savet bezbednosti odbije ovaj predlog Ahtisarija ili da on uopšte ne ide, a da razne države bilateralno priznaju nezavisno Kosovo i Metohiju. Šta ćemo tim povodom uraditi?
Inače, po ovom predlogu, Kosovo i Metohija je i u unutrašnjem i u spoljašnjem značenju nezavisna država. U unutrašnjem značenju, jer ima sve atribute državne vlasti. Ima policiju, ima snage bezbednosti, ima bezbednosnu agenciju, ima ustav, ima zakone koje usvaja Skupština, ima valutu, centralnu banku, državne simbole, kosovsko državljanstvo. U spoljnom smislu, ima sva tri obeležja suverenosti. Ima pravo da odlučuje o ratu i miru, ima pravo da vodi pregovore i zaključuje međunarodne ugovore, ima pravo predstavljanja, poslanstva i članstva u međunarodnim organizacijama.
Ako ste primetili, u ovom predlogu postoji i, navodno, nešto što se nudi u oblasti ljudskih prava Srba na Kosovu i Metohiji, a to je 10 poslanika u Skupštini.
Sećate li se koliko ste bili zajedljivi i zluradi kada je naša delegacija u Rambujeu imala predstavnike nacionalnih zajednica, ismejavali ste to. Ahtisari vam je sada predložio još veći broj nacionalnih zajednica. Što se ne smejete sada? Ahtisari je predložio da poslanike imaju, osim Srba, i Romi, Aškali, Egipćani, Bošnjaci, Turci, Goranci.
Otkud sada odjednom, kada to predloži Ahtisari, svi ste ozbiljni, a kada su u naše vreme to predstavljale nacionalne zajednice, govorili ste da je to izmišljeno, da to na Kosovu ne postoji, itd.
Ovo je, u stvari, nastavak agresije na našu zemlju, koja je otpočela bombardovanjem. Cilj je da se oduzme deo naše teritorije. Vlada Srbije ili predsednik Vlade je to rekao, čini mi se, da je to platforma DSS–a. Nisam baš načisto, nisam siguran u kom delu se to sastoji, da ukoliko NATO i EU žele da oduzmu Srbiji deo teritorije, da je, u stvari, cilj bombardovanja bio da se Kosovo oduzme od Srbije. Dobro jutro. Znači, sve ovo o čemu ovde govorimo nas vraća na suštinu problema, a to je da Srbija mora danas da potraži saveznike u svetu.
Zamerali ste Srbiji da nema saveznike. Koji su to danas naši saveznici? Ko je danas u svetu saveznik Srbije, ko je prijatelj, ko je podržava? Podržava je samo onaj ko podržava njenu suverenost i teritorijalni integritet.
Verujte mi, oni koji podržavaju vaše reforme bezbednosti, reforme ekonomskog sistema, demokratizaciju, ljudska prava i vas kao pojedince u političkim strankama, a zalažu se da otmu Kosovo i Metohiju, nisu nam prijatelji. Možda vama lično jesu, ali našoj državi i narodu nisu.
Ne želim da zameram bilo kome, ali odnosima sa Rusijom i Kinom ste toliko posvetili pažnju da je Miroljub Labus, kao potpredsednik Savezne vlade, usred Moskve, 2001. godine, rekao da nas Rusija interesuje samo zbog dugova i gasa. Odličan diplomatski potez.
Čak je i sadašnji predsednik Republike, u svojoj predizbornoj kampanji, kada je mislio da je Amerika veći prijatelj od Rusije, sada možda misli drukčije, izvinjavam se, možda mu se i omaklo, rekao nekim mladim ljudima – nećemo valjda da učimo ruski, učićemo engleski. A očekujete u Savetu bezbednosti rusko ''njet''.
Što se nas tiče, ne nadamo se i ne očekujemo od bilo koga da pomogne nama, jer treba da pomogne sebi. Rusija, Kina ili bilo ko drugi, Španija, Italija, Rumunija, države Južne Amerike imaju svoje probleme, i oni traže da Kosovo i Metohija bude univerzalni princip, a ne presedan. Ne zato što vole Srbe ili vole Srbiju, nego zato što se plaše problema koje mogu da imaju na svojoj teritoriji. I zato, protiv smo utiska da smo mi pomireni sa sudbinom da je Kosovo i Metohija izgubljeno.
U Srbiji se širi svest da je sve to izgubljeno, u Srbiji se širi svest da je činjenica i politička realnost da je Kosovo i Metohija izgubljeno i, naravno, da to neće izazvati revolt u Srbiji. Takođe, nameću nam veštačku dilemu – ili Kosovo, ili EU i NATO.
Postoji li druga dilema prema Zapadnim silama? Zašto oni ne odluče hoće li Kosovo i Veliku Albaniju ili hoće Srbiju? Ako EU i NATO hoće Albaniju i Kosovo, zašto bi onda interes Srbije bio da uđe u EU i NATO?
Takođe, demilitarizacija Kosova i Metohije mora da bude sastavni deo priče koju pričate. Ako NATO želi da nam uzme deo teritorije, morate da suspendujete pregovore i razgovore sa njima oko tranzita njihove vojske preko naše teritorije. Uostalom, ne znam da li je to moguće, pošto reformu Vojske vodi balerina u Ministarstvu odbrane, pošto se naša vojska trenutno ne sprema za rat, kako kaže ministar odbrane, nego se sprema da menja oznake za svoje činove, pošto naša vojska ima možda više vojnika koji civilno služe vojni rok i spremaju se za branje kukuruza i za pranje prljavog veša po bolnicama i staračkim domovima.
Ko je procenio, gospodo državni funkcioneri, da Srbija treba da ima 25.000 vojnika, kada jedna Bugarska, koja ima isto stanovnika kao i Srbija, treba da ima 50.000 vojnika? Ko je to procenio? Ko je usvojio tu strategiju? To je vlastan da usvoji samo Parlament Republike Srbije.
Uostalom, vi ste ovog puta, čak i više puta ranije, podsmešljivo govorili o Rezoluciji 1244, da je to kapitulacija. Ne kažem da je pobeda, niti je kapitulacija, ali mislim da bi svako od vas bio presrećan kada bi se pitanje statusa Kosova i Metohije prepisalo iz Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i to imajte u vidu kada govorite o pitanju i problemu Kosova i Metohije.
Naravno, Ahtisarijev nacrt i predlog se ne može popraviti kozmetičkim promenama, ne može se popraviti ni najboljim amandmanima u aneksima ovog predloga.
Ovaj Ahtisarijev predlog, ako ste primetili, nema nikakvu preambulu, jer nema na šta da se pozove. Preambula služi da bude tzv. viza zakonskog, odnosno ustavnog teksta. Ovde nema poziva na viši pravni akt. Srbija traži odgovor na pitanje da li se ovaj nacrt zasniva na Završnom dokumentu OEBS–a, na Pariskoj povelji, na Povelji Ujedinjenih nacija, na konvencijama Saveta Evrope, na bilateralnim ugovorima ili na odlukama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, jer se u istom tekstu kaže da će se ustav Kosova bazirati na principu vladavine prava. Može li tvorevina koja ne bi bila zasnovana na pravu da garantuje bilo kakvu vladavinu prava ili prava nacionalnih manjina?
U ovom trenutku, kao što znate, svi su se rastrčali po svetu, zagovornici nezavisnosti, njima se žuri, kao da su oni u problemu, a ne Srbija. Šta mi za to vreme radimo? Mi za to vreme raspravljamo o tome može li Skupština da se sastane, ko će predsedavati Skupštinom, kako ćemo izabrati predsednika, kako ćemo formirati vladu. Za to vreme, tražimo podršku od Rusije ili Velike Britanije, a još nismo poslali ambasadore tamo.
Da li imamo ambasadora u Rusiji? Da li imamo u Velikoj Britaniji ambasadora? Ko će nama pomoći ako nećemo sami, ili procenjujemo da nemamo koristi od Ministarstva inostranih poslova, pošto vidite da se u Slovačkoj razvila afera oko toga da li naše ministarstvo inostranih poslova, u stvari, kaže da se mi slažemo s tim da Kosovo bude nezavisno, kao što je to rekao Kubiš.
Da paradoks bude veći, u Beogradu je mirno, a u Prištini demonstracije protiv Ahtisarija. U Beogradu, još malo pa ćemo organizovati demonstracije za podršku Ahtisariju, samo da ne bi bilo problema i da ne bi slučajno neko bio u situaciji da ne dobije šengenske vize.

Vreme.

Hvala, gospođo, na ovom upozorenju, ali ovo je još jedna potvrda da Socijalistička partija Srbije ima prave kadrove za ovo mesto. Ona je vanstranačka ličnost, ali na listi Socijalističke partije Srbije i nadam se da će još dugo ostati na ovom mestu.
Ne želim dalje da oduzimam vreme, pošto ću verovatno imati priliku da se javljam za različite replike. Želim da kažem da Socijalistička partija Srbije podržava svaku aktivnost na odbrani Kosova i Metohije, ali isto kao što nas i Rusija pita, podržaćemo sve što vi hoćete, a vi se samo dogovorite šta hoćete. Vreme je da se dogovorimo zaista šta hoćemo oko Kosova i Metohije, šta hoćemo i o čemu imamo jedinstven stav. Siguran sam da većina političkih stranaka u Srbiji neće prihvatiti Ahtisarijev plan, ali jesmo li mi jedinstveni u tome? Šta ćemo činiti ukoliko nezavisnost Kosova i Metohije bude proglašena i bez odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija?
Gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče Republike, predsedniče Vlade, narod na Kosovu i Metohiji, srpski narod, očekuje od nas i od vas da mu kažete istinu. Ne traže od vas da ih branite, samo traže da ih niko ne izda ovde u Beogradu. Socijalistička partija Srbije će vas podržati u svemu što će voditi ka odbrani Kosova i Metohije, jer je to pitanje izvan svakog stranačkog pitanja. Ako nema Srbije, a Srbije nema bez Kosova i Metohije, onda neće biti ni političkih stranaka u Srbiji.
Zato, na kraju, želim da pozovem sve stranke u Srbiji na političko jedinstvo oko ovog pitanja, da preskočimo berlinske zidove koji postoje između političkih stranaka i da shvatimo da na ovom pitanju ne treba da ostvarujemo političke poene. Najvažnije je da Srbija ne bude slaba da bi neke druge zemlje i narodi u regionu bili jaki, a Srbija će biti jaka samo onoliko koliko je jedinstvena.

Dajem reč predsedniku poslaničke grupe Liberalno–demokratska partija, narodnom poslaniku Čedomiru Jovanoviću.

Gospođo predsedavajuća, gospodine predsedniče, gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo, mislim da je ova skupština naša zajednička poslednja prilika za promenu sistema vrednosti, onog sistema vrednosti koji, bez obzira na saziv republičkog parlamenta, svaku poslanicu i svakog poslanika već godinama suočava sa problemom sa kojim se mi suočavamo danas.
Mislim da nije ni vreme, a ni da to ne priliči nama narodnim poslanicima da dokazujemo ljubav prema svojoj zemlji, da dokazujemo najbolju želju prema svakom čoveku u njoj i isto tako mislim da ova sednica ne sme biti prilika za potvrđivanje onih podela kojih je bilo i suviše u prošlosti i koje su prisutne u njenom dosadašnjem radu.
Žao mi je, ali na temi kosovskog problema mi ne pristajemo na onu vrstu političkog jedinstva koje podrazumeva očuvanje postojećeg sistema vrednosti, onog sistema vrednosti koji svoje uporište traži u međunarodnom pravu, ali to međunarodno pravo nije spreman da poštuje uvek i bez pogovora, već selektivno. Ne želimo da tražimo uporište u pravdi koja je takođe selektivna i koju ne prihvatamo kao princip koji obavezuje nas, ali i svakog drugog. Ne želimo da budemo deo sistema vrednosti koji svoje uporište gradi u bežanju od odgovornosti.
Žao mi je, ako ova sednica nije mesto na kojem ćemo razgovarati o načinu rešenja problema, već mesto na kojem ćemo nastojati da još dublje gurnemo glavu srpskom društvu u zemlju, onda se postavlja pitanje koje će to biti. Ovo nije mesto na kojem mi treba da raspravljamo o Ahtisariju, ovo nije mesto na kojem treba da raspravljamo o njegovom programu, ovo je mesto na kojem treba da pomognemo Vladi, pregovaračkom timu i predsedniku Republike.
Ne treba da govorim šta mislim o predsedniku Vlade ili o njegovoj vladi. Svaki sekund njegove vlasti je za mene izgubljeno vreme, ali mislim da moramo da mu pomognemo, da mu kažemo da smo mi spremni da menjamo Srbiju i da od njega očekujemo da nam on u tome svojom spremnošću omogući drugačiji politički ishod od onog sa kojim se sada suočavamo.
Po čemu se ova sednica razlikuje od one iz 1999. godine, od one u junu ili od one u februaru? Po čemu se ova sednica razlikuje od sednice iz 2005. godine, kada je formulisan jedan politički projekat koji je definitivno Ahtisarijevim programom doživeo svoj poraz. Ne možemo kriviti ogledalo za sliku koju vidimo u njemu.
Na Kosovo smo došli 912. godine ratom, sa Kosova smo otišli 1999. godine ratom. Prvi je bio oslobodilački i istoričari sa tim nemaju nikakav problem. Postoji problem u definisanju ovog drugog, da li je bio građanski, da li je uopšte bio rat, da li je to bio rat naš sa svetom. Dok mi ne damo definiciju tog drugog rata, nećemo biti u stanju ni da ponudimo rešenje problema sa kojim se danas suočavamo.
To što se desilo 1999. godine je nešto o čemu moramo razmišljati u ovo trenutku. Postoji politička odgovornost za to što se desilo, bez obzira što je jun bio mesec u kome smo proglasili svoju pobedu. Danas vidimo kakvi su efekti te pobede, danas vidimo kakvi su efekti pogrešne politike koja se ostvarivala od 90. do 2000. godine, politike koja opstaje u tom sistemu vrednosti koji želimo da promenimo.
Srbiju smo počeli da branimo u Sloveniji. Od koga je danas branimo? Na kakav način je stvaramo? Novim sukobima sa svetom? Tačno. Kakav nam je međunarodni položaj? Loš. Zbog čega? Gde su naši partneri u svetu? Nema ih. Kojom argumentacijom se koristimo? Manipulacijama.
Mi vidimo šansu u stavu jedne velike zemlje koja kaže da će prihvatiti samo ono rešenje oko kojeg se slože dve strane. Toliko puta je ovde pomenut taj broj, 15% teritorije. A koliko je to ljudskih života, i na Kosovu i ovde u Srbiji? Moramo promeniti politiku, onu politiku koja je od Srbije napravila najnesrećniju evropsku zemlju, onu politiku koja se potvrđivala iz greške u grešku, odbijajući pri tom da se sama menja.
Ako danas ponovimo fraze i stavove iz prethodnih rezolucija, ne treba ni da idemo u Beč. Nama su potrebni pregovori, ali ti pregovori imaju smisla jedino ukoliko nastavimo sa novom politikom. Nama nije potreban pregovarački tim koji će otići tamo da bi se žrtvovao u naše ime ili napustio tu sednicu i vratio se ovde pred nas poslanike u Beogradu kako bi nam rekao da nisu uspeli.
Ko od nas traži da priznajemo nezavisnost? Ona se čak formalno i ne pominje u dokumentu. Šta je ono što svako vidi u tom dokumentu? Vidi realan život: 99. godine Srbija je izgubila pravo da upravlja Kosovom.
Rezolucija 1244, koju su tadašnje vlasti proglasile svojim trijumfom, oduzima to pravo Srbiji i jasno je da je taj dokument pre svega svoju funkciju video u amortizaciji tog transfera vlasti.
Međunarodna zajednica danas više ne želi da bude ta koja će rešavati probleme ljudi na Kosovu. Ona ta ovlašćenja želi da prenese na kosovske institucije.
Hajde da vidimo gde su Srbi u tom trenutku, hajde da vidimo na kakav način mi možemo biti akteri tog procesa, da li kroz partnerstvo sa svetom možemo popraviti položaj, da li možemo sa jasnim stavovima, koji se pre svega usmeravaju ka konsenzusu kao obliku zaštite samovolje od većine, ka konstitutivnosti, kao principu koji će s vremenom omogućiti da to Kosovo doživljavaju svojim, jednako kao svakom drugom čoveku tamo, kroz insistiranje na principima 21. veka i moderne Evrope koja gazi granice.
Da li možemo tim putem iskoračiti iz poraza kojim koračaju već generacije?
Bila bi greška sada optužiti nekoga za 1999. godinu, reći da je tada Kosovo izgubljeno, a čitav 20. vek, 80 godina pre toga stalnih nesporazuma i dokazivanja, pre svega silom i terorom, da je Kosovo srpsko.
Optužiti DOS za ono što se dešavalo 2000. godine do danas je takođe greška, osim ukoliko ta optužba podrazumeva nespremnost političkih snaga da menjaju taj sistem vrednosti u suštini. Mi to želimo da uradimo.
Pre dve godine smo izašli sa jasnim programom za Kosovo. Rekli smo ono što svako od vas govori, ali ne za skupštinskom govornicom, i dobili smo podršku od ljudi za tako nešto, 220.000 ljudi je glasalo za tu politiku, ali smo isto tako dobili podršku onih koji su najkonkretnije žrtve postojećih odnosa snaga. Dobili smo podršku ljudi iz Kraljeva, podršku ljudi iz Kuršumlije, podršku ljudi u izbegličkim kampovima oko Pančeva.
Ta politika se mora promeniti. Ako vam je teško da to sami uradite, tražite pomoć, ali ne očekujte da ćemo mi biti ti koji će krpiti rupe u ledu koji puca pod nama, jer on puca.
Ako govorimo o Kosovu, ako govorimo o Srbiji, onda rečenica ne počinje ni Kosovom ni Srbijom, rečenica počinje – ljudima, građankama i građanima.
Ta rečenica mora uvažiti tu poražavajuću stvarnost, činjenicu da 90% mladih ljudi svoju budućnost ne vezuje za Srbiju, i oni bi otišli odavde kada bi mogli kao što odlaze Albanci.
Zašto su svi otišli od ove zemlje? Kako smo postali Srbija? Tako što je ostao rashod koji niko nije želeo sa sobom da uzme. Ovo je situacija o kojoj moramo o tome razmišljati.
Nama ova rezolucija nije prihvatljiva, pre svega, zbog toga što ona čuva postojeći sistem vrednosti, ona nije potrebna, ona kaže da će nastaviti onim političkim putem kojim se Srbija kreće već 10 ili 15 godina.
Ako tražimo pravdu, žao mi je, nema pravde, nemojte je tražiti. Gde je pravda u onoj masovnoj grobnici u beogradskom predgrađu u Batajnici, gde je pravda u onim masovnim grobnicama po Kosovu, i srpskim i albanskim, gde je pravda u svemu onome što se dešavalo godinama, svaka poslanička grupa ima neki primer nepravde, i njega potencira i na njemu insistira.
Nema pravde, stvorite sistem vrednosti i kojem ćemo moći da se osećamo kao što se osećaju ljudi u modernom svetu, gde će prvo biti građani i građanske, a potom Srbi, Albanci, Mađari, Slovaci, da ne nabrajam dalje.
Loše je oduzimati pravo nekome da drugačije misli. Parlament je mesto gde se drugačije misli. U suprotnom, ne treba nam višepartijski sistem. Mi ne prihvatamo ovu rezoluciju i glasaćemo protiv nje, jer ova je rezolucija izraz kontinuiteta sa politikom koja je uništila Srbiju i što ova rezolucija ruši ono što je s naporom stvarano u Srbiji od 2000. godine do danas.
Iskazujemo jasnu spremnost i pružamo podršku i Vladi, i pregovaračkom timu, i predsedniku Republike u zaokretu i promeni političkog kursa. Tačno je da ne postoji nijedan predsednik republike koji će prihvatiti dokument sa kojim se suočio naš predsednik tokom susreta sa međunarodnim predstavnikom.
Ne postoji nijedan predsednik. Ali, ovaj parlament mora pomoći drugoj instituciji tako što će formulisati politiku koja je izraz stvarnosti, realnog života, a ne istorije, pogrešno protumačene naravno, ne prošlosti, koja je slavna, bez spora, ali je i kompromitujuća isto tako.
U 2007. godini politički zaokret, politička alternativa. Ta alternativa i taj zaokret moraju imati mesta u rezoluciji koju usvaja novi parlament Srbije, ako želimo nove rezultate.
A ako želimo ponavljanje poraza sa kojim se suočavamo iz generacije u generaciju, onda neka to bude poraz onih koji su do sada sve gubili.
To ne sme biti poraz građanki i građana, i to svakako neće biti poraz političke alternative koja ima snage da razvija partnerstvo sa međunarodnom zajednicom, i sa Amerikom i Rusijom, a ne tako što manipuliše i sa jednima i sa drugima, nego tako što iskazuje sposobnost da sama rešava svoje probleme, koja može da razvije partnerstvo sa kosovskim Albancima, koja može da ponudi Srbima realne okvire za normalan život.
Ako danas Hrvatskom upravlja parlamentarna većina HDZ–a i stranke hrvatskih Srba, ako Bosnom upravlja tročlano predsedništvo Srba, Hrvata i Bošnjaka, mi onda verujemo u Kosovo otvorenih granica, gde će moći normalno da žive i rešavaju nasleđene probleme i Srbi i Albanci. Do tog Kosova moramo doći racionalnim planom, koji će svojim razumom omogućiti nama da dobijemo ona prava za Srbe, koja smo svojom nerazumnom politikom izgubili praveći od njih žrtve na prostoru bivše države. Hvala vam.

Pauza 5 minuta, u skladu sa članom 98.

Narodni poslanik Aleksandar Vučić, po Poslovniku.