Gospodin Batić.

Dame i gospodo, baš me čudi kako se gospodin Aligrudić prepoznao. Baš sam iznenađen.
Ja nikog nisam vređao. Izneo sam faktografske podatke, činjenične stvari, govorio sam istinu. Ali, kad je već gospodin Aligrudić rekao da će to biti razlog da ne diskutuju, odnosno ne učestvuju u radu današnje sednice Parlamenta, postavljam pitanje - šta treba da kažem da uopšte više ne učestvuju u radu Parlamenta, jer to je najbolje za Srbiju.

Da li još neko od predsednika poslaničkih grupa želi reč? (Ne)
Prvi na listi prijavljenih govornika je Srđan Šajn.
Gospodine Batiću, da li da vam računamo ono prvo izlaganje ili biste želeli ponovo reč, pošto ste sledeći na listi prijavljenih govornika.

Ne bih da govorim o pojedinačnim kandidatima, ne govorim o tom delu, nego o tome koliko ima potpredsednika Skupštine i o principima kako, generalno, da se bira rukovodeće telo ovog najvišeg zakonodavnog doma.
Mislim da ono što su građani Srbije, a to je jedna tolerantna zajednica, istini za volju, tu ima i stvari kao što je ona u Zrenjaninu, gde se pokupi šest huligana, pa napadnu romsko naselje "Dudaru", znači, da taj tolerantni odnos, ako zanemarimo pojedince, treba da preslikamo i ovde, u Skupštini Srbije. Takođe, taj odnos nacionalne tolerancije moramo da preslikamo i za stolom predsedavajućeg. U tom smislu...
(Žagor u sali.)
Predsedniče, znam da sam manjina, ali bih da me čuje većina.

Molim vas da omogućite da narodni poslanik govori. Ako imate nešto da diskutujete, možete to i izvan sale, pošto kvorum  trenutno nije potreban.
(Poslanici SRS dobacuju.)

To što vas ne zanima, meni je jasno, ne morate da mi kažete, ali bilo bi dobro da kažete biračima da vas to pitanje ne zanima, s tim što mislim da ne mislite tako, kao ni vaša partija. Mislim da vaša partija misli malo drugačije, ali to će vaš potpredsednik da vam kaže, ne trebam ja to da  vam govorim sa ove govornice. Delujete mladi, pa mislim da imate vremena to da naučite. Uveren sam da ima ko da vas nauči, jer nije cela partija kao vi.
Mislim da je neophodno uraditi sledeće: da za sto sedne obavezno jedan predstavnik manjina, bez obzira na to ko čini parlamentarnu većinu, a tvrdim da postoji parlamentarna većina, pošto se svi ti predlozi izglasavaju parlamentarnom većinom, ne govorim o parlamentarnoj većini za izglasavanje vlade, bez obzira na to da li će to da bude predstavnik manjina iz SRS, iz SPS-a ili iz DSS-a. Time bi poruka građanima bila vrlo jasna, da ova skupština i Srbija, bez obzira putem koje političke ideologije krene, uvek ostaje na jednoj ideologiji, a to je ideologija da se ne poništava u Skupštini Srbije i u radnim telima, kao i u telima koja rukovode sednicom, iskrena želja građana Srbije da se ostvari puna ravnopravnost svih nacionalnih zajednica, uključujući i sve manjine.
U tom smislu, predlažem dva rešenja. Ili da nekog od kandidata, u dogovoru, povučete ili da imenujete četvrtog predstavnika koji će da bude iz redova nacionalnih manjina, a iz političkih partija koje čine većinu.
Dakle, ja ne govorim o tome da treba neko iz Poslaničkog kluba manjina da uđe.
Takođe se izjašnjavam da ja ne prihvatam da budem potpredsednik Skupštine, ali vas molim da vodimo računa o tome.
Nije meni do toga što ćemo da šaljemo ovakve ili onakve poruke međunarodnoj zajednici, što će neko da kaže da će za ovim stolom da sedi više od 25% manjina, a u prošlom sazivu bilo je za predsedavajućim stolom i predstavnika manjina, meni je mnogo više do toga koju poruku šaljemo građanima Srbije, a građanima Srbije šaljemo poruku - idite malo u "Dudaru", pa ih tamo malo išamarajte, jer ne poštujemo ih ni ovde u Skupštini.
Glasaću da bude Joja Damjanović bude ovde potpredsednik, bez obzira na to što je iz SRS-a, zato što je Rom i zato što na taj način ova skupština...
(Momir Marković, sa mesta: Bio je ministar.)
Znam. Rekao sam da kada se budu birali ministri, ja ću da govorim o ministrima, a sada govorim o ovome. Znači, dajte da iz Skupštine Srbije šaljemo jasne poruke građanima Srbije. Poruka građanima Srbije iz Skupštine Srbije ne može da bude da se manjine ne uključuju u rad.
To što određeni predstavnici manjina neće da učestvuju u radu Skupštine, to je njihovo pravo kao poslanika. Međutim, političke partije koje čine većinu u Srbiji, a imaju predstavnike manjina, mislim da imaju obaveze da uključe manjine na adekvatan način.
Shvatite ovo kao dobronamernu sugestiju, ne kao politikantstvo, shvatite da je to mehanizam kojim ćemo da pokažemo građanima Srbije da je Srbija tolerantna, što jeste, a da ćemo se protiv onog malog broja ljudi koji prave probleme svi zajedno boriti, svim pravnim sredstvima, i da je ova država spremna da ih privede licu pravde.
(Momir Marković, sa mesta: Govorite Borisu Tadiću.)
Ne govorim to Borisu Tadiću, govorim članovima ove skupštine. Ne govorim ovo ni nekom drugom, nego govorim onome ko treba da vrši parlamentarnu kontrolu nad sudstvom, nad svim organima izvršne vlasti u Srbiji.
Prema tome, sebe vidim u ulozi poslanika koji se obraća poslanicima i građanima Srbije, a predsedniku Srbije, uključujući predsednika Skupštine Srbije, nameravam da se ove nedelje obratim, da ih zamolim da pokrenu inicijativu da se formira Ustavni sud, da i jedan i drugi urade svoj deo posla, da predlože predstavnike Ustavnog suda.
Kada govorim o vama, mislim na Skupštinu, i to je moja uloga. Nije moja uloga da se dopisujem sa predsednikom Srbije, zato što je on meni bliži nego poslanici u Skupštini Srbije.
Najlepše hvala.

Gospodin Đurić.

Poštovani gospodine predsedniče, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, osećam potrebu da postavim pitanje - da li postoji išta zajedničko svima nama ovde. Verujem da postoji, da, po logici stvari, mora da postoji. To je, pre svega, Ustav i himna «Bože pravde».
Smem li da je zapevam, pa da svi ustanemo?
Bojim se, ako odista verujemo u Boga i pravdu, ako odista razumemo takve reči, da bi onda trebalo da stavimo prst na čelo, jer, izvinite, gospodine predsedniče, možda će zazvučati bogohulno, ja nastojim da očuvam dostojanstvo ovog parlamenta i, naravno, vlastito dostojanstvo.
Ako budemo dozvoljavali da politika bude poput prostitutke, neka nas ne čudi što će ovaj svetli dom postati kao javna kuća. Ja se već bojim da smo mi na ivici te opasnosti.
Potpuno se slažem sa gospodinom Šajnom, da je nužno poslati poruke građanima ove zemlje i osnovno pitanje, obraćam se sada građanima zemlje, jeste - zašto mi primamo plate, molim vas.
Zbog stida ću se odreći svoje plate, jer znam da milioni ljudi gladuju, ljudi koji rade krampom, koji drže kosu, motiku i nemaju čime da hrane svoju decu.
Da li se mi ovde sastajemo zbog toga da bismo se međusobno svađali ili da bismo odgovorno rešavali državničke probleme, socijalne probleme, ekonomske, privredne, školske itd? Da li nas narod ove zemlje plaća da pretvaramo Skupštinu u pljuvaonicu?
To je nedostojno, gospodine predsedniče, ovoga doma. Naravno, nikada nemam primedbe na pojedince, ni na gospodina Tomu Nikolića, on to sam zna, bio je gost Tanjuga u vreme kada sam bio pomoćnik glavnog urednika. Ne, ne treba ništa da govorimo o pojedincima. Ovde je ključni problem - strukturalni problem.
Nije reč o tome. Uostalom, Bracika, čuveni Bracika Kertes, u prevodu na srpski jezik – baštovan, rekao je - ja sam Mađar. Pa, šta ako je to rekao u «Jogurt revoluciji»?
Temeljni problem, kada je reč o nacionalnim manjinama, jeste da li pripadnik većinskog naroda vidi u pripadniku nacionalne manjine čoveka. Ako ne vidi, on samo dokazuje da svi mi skupa živimo u jednom nečovečnom svetu, a da bismo taj nečovečni svet mogli menjati, to možemo samo zajednički da radimo.
Znam da ima zemalja u kojima Romi i druge nacionalne manjine imaju neuporedivo gori tretman nego u Srbiji. Imali smo primer Slovenije, Slovačke itd. Ima vrlo često takvih problema u Srbiji, ali, hvala Bogu, Srbija ne može da se poredi sa tim državama.
Braćo Srbi, razumem političke podele, ali nemojmo više praviti rovove, nemojmo praviti, kao što je Dobrica Ćosić rekao - deobe, jer to može da nas odvede u tragediju, u času kada u Srbiji imamo hiljade i hiljade problema. Pokušajmo da iskoristimo naš razum i da povratimo dostojanstvo ovome domu.
Hvala vam.

Da li je narodni poslanik Andrea Galgo-Ferenci stigla? Nije. Reč ima Radoslav Jović.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, činjenica je da su se parlamentarni izbori u Srbiji završili 21. januara i da je od tada proteklo gotovo četiri meseca, a da mi još uvek nismo konstituisali Narodnu skupštinu i njene odbore. Ovih dana čujemo ozbiljne pripreme za nekakve ponovljene, za ponavljanje parlamentarnih izbora u Srbiji.
Verovatno ste svi vi, uvažene kolege i koleginice, dobijali razne poruke od svojih sugrađana koje predstavljate u ovom visokom domu. Razgovarali ste s njima i verujem da ste čuli šta misle o svemu ovome što se dešava u Parlamentu. I ja sam dobio mnoštvo takvih poruka, ali ono što sam juče dobio, to je jedan dopis koji je potpisalo stotinak i nešto mojih sugrađana Kraljevčana. Tražili su da to što su oni meni napisali ja protumačim vama ovde, kao njihov predstavnik, odnosno kao narodni poslanik. Međutim, čitajući više puta to njihovo pismo, koje je iskreno napisano, očigledno iz duše i onako kako to obični ljudi doživljavaju, rešio sam da ga ne prepričavam i tumačim. Prosto ću da ga pročitam integralno, pa da svi mi koji sedimo u ovoj sali i gledamo šta se ovde dešava ovih dana malo razmislimo pre nego što sa mnogo žuči i vatre izađemo za ovu govornicu.
«Uvaženi poslaniče», kažu moji sugrađani. «Gotovo četiri meseca je proteklo od 21. januarskog dana kada smo, verujući u svoju državu i njene institucije, izašli na izbore i iskazali svoju političku volju. Niko od nas nije ni slutio da ćemo nedeljama iza toga biti svedoci nečega što se, najblaže, može nazvati nebrigom, netolerancijom, nepoštovanjem građana Srbije i nezainteresovanošću za naše svakodnevne životne probleme.
Izabrali smo vas verujući da ćete uspeti da se dogovorite, da nađete najbolje ljude za odgovorne funkcije i da se svojski latite posla, formirate Vladu i sve drugo što je potrebno, da Srbija može normalno da živi, da ispunjava osnovni interes nas običnih ljudi, da budemo bezbedni sigurni, zaposleni, da imamo gde da se školujemo, lečimo, da nam plate i penzije budu dovoljni makar za ono što nazivamo potrebama običnog prosečnog čoveka.
Naša deca žele da vide svet, da tamo nešto i nauče, naša deca žele kompjutere, prijateljstva i poznanstva van granica Srbije.
Naši roditelji žele sigurnu starost, da im penzije ne budu milostinja i socijalna pomoć. Oni žele da se leče, makar jednom godišnje da odu do neke od srpskih banja, da se pristojno zimi ogreju i da pojedu pristojan obrok.
Skromni smo mi ljudi i ne tražimo mnogo. Zato vas molimo da, u naše ime, zamolite vaše kolege koje smo izabrali da budu naš glas u Srpskoj skupštini da se uozbilje i da se makar za trenutak, dok sede u skupštinskoj sali ili u skupštinskom restoranu, ili podižu dnevnice ili prinadležnosti na skupštinskoj blagajni, sete koga predstavljaju i ko ih plaća, da ne zaborave ni za sekund da je onaj siromašni čovek što je danas kupio veknu hleba platio porez ovoj državi.
Tražimo od vas da im poručite da budu pristojni u Skupštini, da se ne svađaju i ne vređaju i da se ne takmiče u količini mržnje i međusobno izrečenih optužbi i uvreda, u količini izlivenog besa, osionosti i gordosti. Neka se okrenu svaki put kada govore iza govornice i neka bace pogled na grb i zastavu Srbije. Neka im to bude opomena da nisu bogovi već službenici i predstavnici naroda i građana, države čiji im simboli stoje iznad glave. Ta država je stvarana vekovima, milioni naših predaka su u nju ugradili svoje godine rada, a mnogi, nažalost, i kosti i krv.
Takmičite se u kreiranju dobrih zakona, lepom ponašanju, takmičite se dobrim idejama i zamislima. Zgroženi smo činjenicom da bi neki od političara da Srbiju dele na nekakve dve Srbije. Da li su svesni šta rade? Zar nam u istoriji nije bilo dovoljno podela, sukoba, građanskih ratova? Da li su oni svesni da je svaki član svake porodice u Srbiji pristalica, simpatizer ili član neke od političkih stranaka?
Hajde da podelimo i porodice na dva dela. Neka se za gušu uhvate brat i brat, sin i otac itd. Hajde da se konačno obračunaju te dve Srbije, pa da ispraznimo gradove srpske i belom kugom ionako ispražnjena sela, pa neka nam Ujedinjene nacije postave krstove bez imena i iznad sahranjenih glava.
Srbija je danas tužna zemlja, umorna od nereda, haosa i nepravdi. Ko će Srbiji vratiti osmeh, veru, nadu i ljubav?
Vi to morate da uradite, vi koji ste tražili našu podršku, vi koji ste na izborima konkurisali za tako ozbiljna i odgovorna zanimanja. Od lekara tražimo i očekujemo da nas leči, od učitelja da nas uči, od zemljoradnika da nas hlebom hrani, od političara tražimo da upravljaju ovom državom i da nam obezbede život dostojan čoveka. Da se u ovih nekoliko preostalih dana dobro zagledaju u našu prošlost, sadašnjost i budućnost i da jednom za svagda shvate da ne postoje zarad sebe već zarad nas koji jesmo, zarad onih koji će biti zahvaljujući onima koji su bili.
Recite im da nam se ne pravdaju i ne izvinjavaju. Nema opravdanja i ne primamo izvinjenja. Sve do 21. januara ubeđivali su nas da nas vole i poštuju, da nam žele sve najbolje. Toga dana, svojim glasovima, dali smo im moć da se dogovore da naprave plan i program i da nas i Srbiju povedu jedinim mogućim putem, putem slobode, pravde, istine, obnavljanja života i mladosti, iz nezaposlenosti, putem svekolikog napretka.
Neka i ne pomišljaju da nas dele i međusobno svađaju. Neka ne pomišljaju da nam se za koji dan ponovo obraćaju praznim pričama, parolama, floskulama i time kako nisu uspeli da se dogovore. Više nemamo ni vremena, ni volje i želje da ih slušamo.
Dosta nam je demokratije od izbora do izbora i neka jednom za svagda shvate da više nećemo da plaćamo one koji nisu sposobni da rade svoj posao.
Zar politika nije umetnost pravljenja kompromisa? Ako toga nisu svesni, neka odstupe.
Zapamtite ove naše poruke, uvaženi poslaniče, i prenesite ih vašim kolegama, i setite se, svi se setite da predstavljate i site i gladne, i zdrave i bolesne, i školovane i neškolovane, i zaposlene i nezaposlene, i izbeglice i raseljene, i beskućnike, i prozeble i ogrejane, i radosne i tužne građane Srbije. Oni, verujte, nisu ni crni, ni crveni, ni žuti, ni plavi, ni levi, ni desni. Oni samo žele da normalno žive.
Ako se ne dogovorite, Srbija vam ovoga puta oprostiti neće. Svi vaši pokušaji da krivicu svalite jedni na druge i da iz ove naše zajedničke nesreće izvučete neku političku korist ili besmisleni procenat podrške na ponovljenim izborima - neće vam proći. Nimalo više nismo politički naivni i neprosvećeni.
Verujemo da nas nećete izneveriti. Verujemo da ćete dostojno tumačiti naše poglede i stavove i zato vam i pišemo ovo, mi obični, zabrinuti ljudi, građani vašeg i našeg Kraljeva, građani Srbije. Bolje da vi to radite u naše ime, nego da ikad više dolazimo pred skupštinsko zdanje.
Neka vas Bog sve čuva i pomogne vam da pobedite sami sebe, da budete dobri i odgovorni ljudi, koji će služiti na dobrobit naše jedine Srbije. Hoćemo da se ponosimo vama, a ne da nas bude stid kako nas predstavljate.
Ne zaboravite, i onaj siromašak što je jutros jedva sakupio malo crkavice da kupi samo veknu hleba platio je porez državi i napunio blagajnu i Skupštine i Vlade Srbije.
S poštovanjem», i iza toga ide potpis oko stotinak građana Kraljeva.