Ne brinite, gospodine Mrkonjiću, zato to i neću da učinim u svakom slučaju. Veoma poštujem gospođu Čomić, ovde sam sa njenim stavovima, rekao bih, polemisao i iznosio drugačije ideje.
Vrhunska i vrhovna ideja DS je politička ideja zadnjice, samo da njemu bude dobro tog dana i ništa više. Mi imamo neku drugačiju ideju, ideju koja govori o našoj državi, o srpskoj državi i državi svih ostalih naših građana. I u tome se razlikujemo, i u mnogo čemu se razlikujemo, i u tome kako bi ko privatizovao cementare.
Je l' ono čujem da će sada Kolesar da bude zaštićeni svedok, da li je moguće da će to da se dogodi, čija će imena da isplivaju ko je sve uzeo pare od Holcima pa nadalje.
Koliko je tu para otišlo, koliko od Beočinske cementare, gde je onaj što je napadao ove ministre, govoreći da će bukagije da nose zbog Beočinske cementare.
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Vučiću.)
Gospodine Mrkonjiću, hvala vam na ljubaznosti, vi znate da vreme slobode za Srbiju tek dolazi. Vama hvala što ste mi omogućili i još malo vremena da iznesem stavove SRS, mi ćemo te stavove, stavove slobodne i slobodarske Srbije uvek iznositi.
A vi izvolite, i po Poslovniku i po replikama, nama nikada ne smeta da za govornicu izlazite, nećemo tražiti osnov i razlog vašeg izlaska za govornicu ili bilo koga drugog.
Uvek je lepo da razmenjujemo političku argumentaciju, da građani Srbije mogu jasno da vide ko je bolji, ko mu želi bolje ili čiji su načini putevi i metode, da bi se do boljeg došlo ispravniji i koji građani Srbije hoće da podrže.
Zahvaljujući vam se još jedanput, proverite i sa narodom u Republici Srpskoj.
Samo vam predlažem sledeću stvar, da izglasamo ovde zakon o davanju državljanstva našim građanima, odnosno Srbima u Republici Srpskoj i Srbima u Crnoj Gori, onako isto kako su to Hrvati uradili sa Hrvatima u Herceg Bosni, pa da vidite onda kakvi će izborni rezultati u tim izbornim jedinicama, ili u tim gradovima i opštinama da budu, pa će vam biti jasno da i Republika Srpska, i Srbi u Crnoj Gori, i Srbi iz Srpske Krajine i iz svih delova bivše Jugoslavije podržavaju srpske radikale, a ne DS.

Hvala, gospodine Vučiću. Narodni poslanik, gospodin Dejan Mirović, a neka se spremi gospodin Vidoje Jovanović.

Dame i gospodo, pred nama je treći sporazum o specijalnim i paralelnim vezama. Prvi sporazum je potpisan još 28. februara 1997. godine u Beogradu između SRJ i Republike Srpske. Ratifikovan je u Saveznoj skupštini 20. marta 1997. godine. Drugi sporazum između SRJ i Republike Srpske je potpisan 2001. godine u Banja Luci. Treći sporazum između Republike Srbije i Republike Srpske je zaključen 26. septembra 2006. godine u Banja Luci.
Treba istaći da su drugi i treći sporazum gotovo istovetni. Logično se postavlja pitanje, zašto je onda postojala potreba za donošenjem trećeg sporazuma. Jedini odgovor bi bio da je potreba za ovim sporazumom nastala nakon raspada zajedničke države Srbije i Crne Gore u junu 2006. godine. Ali, predlagač zakona u objašnjenju i ne pominje ovu važnu činjenicu kao razlog za zaključivanje sporazuma.
Dakle, verovatno je bio u pravu analitičar iz Banja Luke, prof. Miodrag Živanović, kada je potpisivanje sporazuma povezao sa izborima u Bosni i Hercegovini, zakazanim za 1. oktobar 2006. godine.
Takođe, za razliku od prvog sporazuma, koji je predviđao regulisanje dvojnog državljanstva, drugi i treći sporazum i ne spominju ovu oblast. Poznato je da je tada visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini Volgang Petrič izbacio odredbe o dvojnom državljanstvu iz drugog sporazuma 2001. godine. Uostalom, ceo sporazum iz 2001. godine je rađen u koordinaciji sa visokim predstavnikom.
Nije jasno zašto u trećem, najnovijem sporazumu, nije pomenuta ova značajna oblast. Da se radi o važnom pitanju i o ozbiljnom propustu pokazuju sledeće činjenice. Prema procenama Privredne komore Republike Srpske 1996. godine je u Republici Srpskoj živelo oko 1,4 miliona stanovnika. Prema procenama Republičkog zavoda za statistiku u Republici Srpskoj je 2005. godine živelo oko 1,5 miliona stanovnika.
Radi se o procenama, jer u Bosni i Hercegovini nije održan niti jedan popis stanovnika nakon 1995. godine. Takođe, ni na Kosovu i Metohiji nije održan popis nakon usvajanja Rezolucije Saveta bezbednosti 1244.
Kao da je nekome odgovaralo da preuveličava broj Albanaca na Kosovu i Metohiji i da smanjuje broj Srba u Bosni i Hercegovini. Na primer, ako bi rezultati popisa u Bosni i Hercegovini pokazali da se radi o približnim brojkama, verovatno bi bio srušen još jedan kvazipravni argument za nezavisnost tzv. Kosova.
Takođe, bilo je potrebno da sporazum o specijalnim odnosima sadrži formulaciju o unapređenju saradnje u oblasti dvojnog državljanstva i zbog sledećih razloga. Nakon odvajanja Crne Gore bilo je relativno lako predvideti da će pojedini političari pokušati da ospore ugovor o dvojnom državljanstvu zaključen između SRJ i Bosne i Hercegovine 2002. godine. To se i desilo samo nekoliko meseci posle potpisivanja sporazuma u specijalnim vezama.
Početkom 2007. godine je ministar inostranih poslova Bosne i Hercegovine Sven Alkalaj pokušao da jednostrano otkaže ugovor o dvojnom državljanstvu, iako ga je ratifikovala Skupština u Sarajevu. Takođe, sporazum o specijalnim vezama trebalo je da sadrži odredbu unapređenja odnosa u oblasti dvojnog državljanstva i zbog novog Ustava Srbije i rešenje o uporednom pravu i međunarodnim ugovorima. Na primer, u članu 13. Ustava Srbije se propisuje ''da Republika Srbija štiti prava i interese svojih građana u inostranstvu.'' Dakle, stav ovog člana ukazuje da je sporazum u specijalnim odnosima neusaglašen sa novim Ustavom Srbije.
Takođe, potpisnici sporazuma su trebali da imaju u vidu i rešenja iz hrvatskog zakonodavstva. Hrvatski državljanin iz Bosne i Hercegovine već duže vreme imaju pravo da glasaju na izborim za Hrvatski parlament i na referendumima u ovoj zemlji. Dakle, ista prava treba omogućiti i građanima Republike Srpske.
Takvu mogućnost dopuštaju i rešenja iz člana 9. i člana 13. ugovora o dvojnom državljanstvu između SRJ i Bosne i Hercegovine iz 2002. godine, kao i Rezolucija Parlamentarne skupštine Saveta Evrope o zabrani i ograničenja izbornog prava iz jula 2005. godine. U njoj se preporučuje članicama Saveta Evrope ''da obezbede izborna prava svim državljanima bez nametanja uslova boravišta.'' Nažalost, zbog političkog tumačenja Venecijanske komisije, ova preporuka nije važila za 260.000 građana Crne Gore sa boravištem u Srbiji i oni nisu imali pravo glasa na referendumu.
Upravo se to tumačenje Venecijanske komisije, koje zahteva uslov da građani moraju imati boravište u stranoj državi, moglo primeniti u slučaju Srbije i Republike Srpske.
Sporazum o specijalnim vezama predviđa i unapređenje privredne saradnje. Prema podacima Privredne komore Republike Srpske i Republike Srpske u Srbiji u prvih sedam meseci 2007. godine izvezeno je robe u vrednosti od 140 miliona konvertibilnih maraka.
Spoljnotrgovinski deficit Republike Srpske u trgovini sa Srbijom je iznosio 290 miliona konvertibilnih maraka.
Ipak, Srbija nije u periodu 2004, 2005. godine bila ni među prvih 10 investitora u Bosni. U tom smislu treba podsticati investicije iz Srbije, ali one moraju biti zasnovane na interesima Republike Srpske i Srbije, a ne na interesima stranih finansijera, monopolista i kreditora.
Zato se teško može opravdati uzimanje kredita od 700 miliona evra, koji je obezbedila Siti grupa, i to sa promenljivom kamatom, od strane Telekoma Srbije za kupovinu Telekoma Srpske. Ekonomista Milan Kovačević čak smatra da je Telekom Srpska preplaćen za oko 200 miliona evra i da će ovaj dug na posredan način vraćati i država, i građani Republike Srbije. U tom kontekstu treba istaći da je Siti banka bila i savetnik Telekoma Srbije.
S druge strane, kao primer za strane investicije koje pokreću proizvodnju, a ne povećavaju zaduženost, može biti uzet posao koji je zaključila ruska firma ''Zarubež njeft'', koja je kupila dve rafinerije u Republici srpskoj za 120 miliona evra i obavezala se da će uložiti još 850 miliona evra za pokretanje proizvodnje.
U sporazumu o specijalnim odnosima je trebalo zadržati formulaciju koja se koristila u sporazumu iz 2001. godine, u kojoj se spominje Pariski sporazum od 14. decembra 1995. godine. Naizgled, ne radi se o bitnoj promeni, jer Dejtonski i Pariski tekst čine jednu celinu, ali u okolnostima kada isti oni koji su potpisali ovaj mirovni ugovor uporno rade na njegovom rušenju, trebalo je naglasiti politički značaj Pariskog mirovnog ugovora, jer su ga potpisali i predsednik Amerike, i britanski premijer, i nemački kancelar, i francuski predsednik, kao i predstavnik EU.
U tom smislu ne bi se potvrdila samo legitimnost ugovora o specijalnim vezama, koja se zasniva na članu 3. iz aneksa 4. mirovnog sporazuma, već bi se sprečila i zamena teza i pravno nasilje nad Dejtonsko-Pariskim sporazumom. Ono se manifestuje u konstantnom kršenju sporazuma, tačnije aneksa 10, koji reguliše položaj civilnog predstavnika. U članovima 2. i 5. se navode prava civilnog predstavnika. Ona su ograničena poštovanjem autonomije strana sa kojima sarađuje civilni predstavnik. Dakle, on po mirovnom ugovoru može samo da tumači mirovni sporazum, daje savete i da usklađuje rad zajedničkih organa.
Ali, pravnim nasiljem i zamenom teza, tačnije primenom tzv. Bonskih ovlašćenja iz 1997. godine, koja su u suštini politička deklaracija, a ne međunarodni mirovni ugovor, narušen je Dejtonski sporazum. Svi visoki predstavnici su od tada počeli da zloupotrebljavaju svoju funkciju, da smenjuju legalno izabrane predstavnike naroda, da prekrajaju mirovni ugovor i da se mešaju u sudsku i zakonodavnu vlast.
Npr, mesečno je Petrić primenjivao osam odluka, a Ešdaun 14. Čak je i Savet Evrope u jednom svom internom dokumentu kritikovao ovakvu praksu.
Eksperti iz Instituta za evropsku inicijativu su poredili ovaj način vladanja sa onim u Indiji u 19. veku. Ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov je 2006. godine podržao ideju da se ukinu Bonska ovlašćenja.
Dame i gospodo, kada svi potpisnici zajedničkog ugovora ne izvršavaju svoje obaveze, ozbiljna država menja svoju politiku prema tom ugovoru. Tako je uradila Rusija 14. juna ove godine u vezi sa ugovorom o konvencionalnom naoružanju u Evropi. Ona je suspendovala svoje obaveze zbog neizvršenja istih od strane NATO.
Tako treba da postupi naša država u vezi sa članom 9. Dejtonskog sporazuma, koji reguliše saradnju sa Haškim tribunalom. Treba ga suspendovati jer drugi potpisnici već dugi niz godina ne poštuju svoje obaveze iz Dejtonskog mirovnog sporazuma.

Narodni poslanik Vidoje Jovanović, neka se pripremi narodni poslanik gospodin Zoran Despotović.

Poštovani potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, na dnevnom redu je Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o uspostavljanju specijalnih paralelnih odnosa između Republike Srbije i Republike Srpske. Mi u njemu možemo da vidimo osnove na kojima se ovaj sporazum zasniva i takođe oblasti u kojima treba da se uspostavi saradnja između Republike Srbije i Republike Srpske.
Želim da istaknem, a ovde su mnogi govornici prethodnici govorili, da smo prvi sporazum o paralelnim specijalnim vezama imali 1997. godine, zatim 2001. godine i 2006. godine. Ratifikacija sporazuma iz 2006. godine iz septembra je maltene godinu dana posle njegovog potpisivanja u Banja Luci.
Ovde smo čuli da je prvi sporazum bio toliko značajan, značajni su i ovi, i SPS će podržati ovaj sporazum iz razloga značaja ovog sporazuma, a on se odnosi prema našem bratskom narodu, srpskom narodu koji živi van matice naše zemlje.
Međutim, ne umanjujem važnost danas ministra koji je ispred Vlade određen da iznese obrazloženje, ali svedoci smo da su prilikom prvog potpisivanja ovde bili predstavnici najviših državnih vlasti. Mislim da je danas trebalo ovde da vidimo nekoga iz vrha državne vlasti, s obzirom na značaj pitanja o kojima danas raspravljamo.
Pitanje specijalnih odnosa između Republike Srpske i Republike Srbije mora biti praktično pitanje, a ne političko pitanje, i da se koristi kao neki politički marketing u smislu izbora. Mislim da to jeste stav svih nas i mi ovde danas treba da imamo jedan jedinstven stav.
Čini mi se da mi svi tako mislimo, samo se postavlja jedno pitanje konkretnog odnosa, dokle, kako i na koji način naš državni vrh treba da da podršku Republici Srpskoj, odnosno opstanku Republike Srpske kao entiteta unutar BiH.
Republika Srbija i njen državni vrh mora imati potpun i jasan stav prema Republici Srpskoj i to očekuje pre svega naš bratski narod preko reke Drine.
Moram da istaknem da SPS ima stav da mi treba da sačuvamo entitet Republike Srpske, odnosno moramo sačuvati Republiku Srpsku, jer njen garant i jeste Dejtonski sporazum.
Ne smemo prećutkivati neke stvari kada je u pitanju Republika Srpska. Ovde smo dosta stvari čuli, da je 57 ingerencija izuzeto iz entiteta. Šta to znači?
Znači da se stvara unitarna BiH na štetu formiranja Republike Srpske. Naš državnih vrh nije se jasno potpuno definisao i nije dao odgovarajuću konkretnu i jasnu politiku i jasan stav prema tome. Mislim da svi narodni poslanici i građani, a pre svega naši Srbi to očekuju od našeg rukovodstva.
S obzirom da se nalazim u opštini koja se nalazi u pograničnom delu, želim da istaknem što se tiče opština Ljubovija i opština Bratunac da građani i jedne i druge opštine, a ovde smo čuli od gospodina ministra o prekograničnoj saradnji opština duž Podrinja, nikada nismo osećali, niti smatrali da je reka Drina granica. To vam mogu da prenesem stavove svih građana, kako Ljubovije, tako i u Republici Srpskoj u opštini Bratunac.
Očekujem da će se, pored svih potpisanih sporazuma i ratifikaciji ovog današnjeg sporazuma, produbiti ta saradnja i da će opštine duž reke Drine imati od toga koristi.
Ima jedan zajednički projekat, a to je izgradnja mosta između Republike Srpske i Republike Srbije, između dva grada opštine Ljubovija i Bratunac. Nadam se da posle ratifikacije ovog sporazuma će se krenuti u realizaciju ovog projekta, iako je to bilo dogovoreno na određenim nivoima. Očekujem da to sigurno neće biti problem kada je u pitanju vrh Bosne i Hercegovine.
Takođe moram da istaknem da možda su čak neke međunarodne organizacije, kao što je to Regionalni centar za istočnu i jugoistočnu Evropu, Ker Internešenel i druge, možda više radile na toj prekograničnoj saradnji između opština u Republici Srbiji i Republici Srpskoj, nego što smo možda mi to sami stvarali priliku i puteve da to bude institucionalno na nivou naše države i Republike Srpske.
Očekujem da će ova saradnja ne samo biti u oblasti turizma, nego u svim segmentima privredne, ekonomije.
Do sada je bilo u oblasti obrazovanja i zdravstva, ali SPS zahteva od našeg državnog vrha da se jasnije, konkretnije definiše prema statusu Republike Srpske, a samim tim i lakše će doći do realizacije saradnje u svim segmentima društva, počev od privrede, ekonomije, obrazovanja, zdravstva i svega drugog.

Hvala, druže Vidoje. Što više mostova, to je bolje.
Molim gospodina Zorana Despotovića da uzme reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi srpski radikali jesmo za saradnju sa svim zemljama kako Evrope, tako i sveta, ali naravno na ravnopravnim osnovama.
Niko ozbiljan, dobronameran i uman u Republici Srpskoj i Srbiji nije protiv, između kojih su veze uspostavljene već i 97. godine, možemo reći da je taj sporazum do sada najbolji, za razliku od ovoga sada.
Nijednog trenutka ne zapostavljajući saradnju sa BiH, jedan narod a dve države, jedan narod a isti problemi i ista težnja. Razdvojeni tuđom voljom, AVNOJEV-skim granicama, moraju se truditi da povećaju veze kako u ekonomiji, politici, nauci i svim sferama društva, do konačnog ujedinjenja. Naravno, mirnim putem, kada se za to steknu sve političke i diplomatske prilike, kako u Evropi tako i u svetu.
Pored geografske i ekonomske povezanosti, pošto dolazim sa ovih područja, postoji i rodbinska veza. Određeni broj građana je svojevremeno našao zaposlenje i preseljenje u Republiku Srpsku i obrnuto, a da ne govorim o događajima i izbeglicama posle razbijanja Jugoslavije.
Sve ovo što je navedeno izuzetno je bitno za građane Srbije i Republike Srpske, a naravno, da nikome ne šteti. Hvala.

Gospodin Dragoljub Mićunović je odustao od diskusije. Molim Nebojšu Stefanovića da uzme reč, a neka se pripremi gospodin Božidar Delić, SRS ima još 18 minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS smatra da je budućnost Republike Srbije, Republike Srpske i srpskog naroda u obe države upravo najvažnija stvar o kojoj mi treba danas da govorimo.
U prilog tome treba da težimo što čvršćoj, što tešnjoj i što bližoj saradnji dve srpske države, sa željom da jednog dana živimo u jedinstvenoj srpskoj državi.
Nažalost, znam da mnogi to ne razumeju i da neki poslanici bi se ovde radovali i zagovarali ulazak i u Evropsku uniju, i u ko zna kakve druge integracije, čak i kada bi predstavnici tih organizacija došli ovde i direktno se založili, kao što to svakodnevno rade, za otimanje 15% srpske teritorije na Kosovu i Metohiji.
Sporazum koji je pred nama, nažalost, sačinjen je prvenstveno iz politikantskih razloga u predizbornom trenutku, kada je trebalo predstaviti pojedine stranke kao patriotske i kada je tako trebalo pridobiti birače.
Kažem nažalost, jer se u ovom sporazumu ne vidi istinska želja da se stvori takva vrsta države i da ovaj sporazum bude sačinjen na takav način da omogući da narod i u Republici Srpskoj i u Republici Srbiji živi bolje, da bude istinski slobodan, da bude bezbedan, jer ta sloboda je upravo ono što danas nedostaje i Srbima u Republici Srbiji i u Republici Srpskoj.
Sporazum o specijalnim vezama mora da bude mnogo detaljniji, politički mnogo značajniji, nego što je ovaj sporazum koji je danas pred nama. Republika Srbija mora da učini sve što je u njenoj moći da zaštiti interese srpskog naroda i u našoj državi, ali i u Republici Srpskoj. Nažalost, ovim sporazumom, koji je veoma opšti svojim karakterom, uspostavljaju se veze sa još jednom državom srpskog naroda na način kako se to može činiti sa ma kojom drugom državom na svetu.
Kao što je gospodin Tomislav Nikolić već danas rekao, ovo je bezmalo jedan trgovinski sporazum, u kome nema suštinske osnove da ga nazovemo specijalnim, na onaj način kako bi to zaslužili narod Republike Srbije i narod Republike Srpske.
Republika Srbija mora biti spremna na takav napor da učini sve da odbrani autonomiju Republike Srpske, ali samo kao prvi korak do stvaranja jedinstvene srpske države, što bi trebalo da bude cilj i ove skupštine, jer je to volja i naroda Srbije i naroda Republike Srpske.
Sve države na svetu poklanjaju ogromnu pažnju saradnji sa državama u kojima živi najmanji procenat njihovog naroda. Ne moram da idem tako daleko da vam pričam da SAD šalju i nosače aviona da zaštite i par svojih stanovnika bilo gde na svetu. Dovoljno je da pogledate zemlje u okruženju, koje su sve od reda manje poslušnički orijentisane prema zemljama zapada, nego što je to Srbija danas, i koje čine sve da zaštite svakog svog stanovnika. A mi ovde govorimo o državi čiji je većinski narod, i to apsolutno većinski srpski narod. Pri tom ne mislim ništa loše, niti SRS ima bilo šta protiv bilo kog drugog naroda.
Upravo zbog licemernog stava SAD-a i Evropske unije, koje se istovremeno zalažu za otimačinu Kosova i Metohije od Republike Srbije, 15% naše teritorije, a s druge strane se potpuno zalažu za uništavanje Republike Srpske i ukidanje svih njenih suštinskih autonomnih mogućnosti, još jedan su razlog zbog čega Republika Srbija mora da učini sve i da na ovom mestu jasno kaže, a to je trebalo da bude predviđeno i drugim dokumentima, da Republika Srbija nikada neće dozvoliti, niti priznati otimanje njene teritorije, i istovremeno će učiniti sve da sa Republikom Srpskom stvori jedinstvenu državu.
Što se tiče dela koji govori o sprovođenju ovog sporazuma, mislim da je mnogo značajniji deo trebalo da pripadne Narodnoj skupštini Republike Srbije, imajući u vidu naše republikansko uređenje i to da smo parlamentarna demokratija.
Jer zbog toga što smo u situaciji u kakvoj smo danas, imamo da ova Narodna skupština ne može mesecima da raspravlja o položaju Kosova i Metohije, o pregovorima koji se vode, o ljudima koji učestvuju u tim pregovorima, o prethodnim i budućim potezima Vlade, možemo ponovo doći u situaciju da o specijalnim odnosima sa Republikom Srpskom ova skupština opet ne može mesecima da raspravlja ili da ne bude na pravi način informisana.
Upravo iz tog razloga mislim da bi bilo potpuno normalno i mnogo bolje da su predstavnici Narodne skupštine, narodni poslanici, bili zastupljeni direktno u sprovođenju ovog sporazuma i na takav način bi građani Srbije bili mnogo bolje informisani.
Da ne pričam činjenicu, da kada sam nedavno bio u Bratuncu na pomenu srpskim žrtvama, 5.000 srpskih žrtava koje su mučki ubijene u ovom kraju, koje niko više ne spominje, za koje se niko više ne bori, da se čuje istina o tome, nisam video ni predsednika Republike, ni predsednika Vlade, ni bilo koga iz njihovih kabineta, nijednog ministra, čak nijednog državnog sekretara. Niko se nije udostojio da dođe tamo.
Naravno, Milorad Dodik se pokazao kao istinski koalicioni partner i DS-a i DSS-a, isto se nije pojavio čovek, nije ga interesovalo, nije bio ni predsednik Skupštine Republike Srpske.
Srpske žrtve mogu da idu u zaborav. To je još jedan od razloga zbog čega mislim da je učešće Narodne skupštine u ovako važnom sporazumu bilo ključno.
Za SRS nikada neće biti granice ni na Drini, ni na bilo kom drugom mestu između Republike Srbije i Republike Srpske. Srpski narod u obe države za nas je potpuno jednak i nema nikakve razlike, bez obzira da li živi u Beogradu, Banja Luci ili bilo kom drugom mestu u ove dve države.
Mi ćemo, pored svih velikih nedostataka koje nosi ovaj sporazum, podržati njegovu ratifikaciju, jer je zajednički život i jedinstvena država Republike Srbije i Republike Srpske neminovnost, jer je to nezadrživa želja srpskog naroda u obe države, a naše je samo da se potrudimo da to vreme dođe što pre.

Gospodin Božidar Delić ima reč.