Dame i gospodo, pred nama je treći sporazum o specijalnim i paralelnim vezama. Prvi sporazum je potpisan još 28. februara 1997. godine u Beogradu između SRJ i Republike Srpske. Ratifikovan je u Saveznoj skupštini 20. marta 1997. godine. Drugi sporazum između SRJ i Republike Srpske je potpisan 2001. godine u Banja Luci. Treći sporazum između Republike Srbije i Republike Srpske je zaključen 26. septembra 2006. godine u Banja Luci.
Treba istaći da su drugi i treći sporazum gotovo istovetni. Logično se postavlja pitanje, zašto je onda postojala potreba za donošenjem trećeg sporazuma. Jedini odgovor bi bio da je potreba za ovim sporazumom nastala nakon raspada zajedničke države Srbije i Crne Gore u junu 2006. godine. Ali, predlagač zakona u objašnjenju i ne pominje ovu važnu činjenicu kao razlog za zaključivanje sporazuma.
Dakle, verovatno je bio u pravu analitičar iz Banja Luke, prof. Miodrag Živanović, kada je potpisivanje sporazuma povezao sa izborima u Bosni i Hercegovini, zakazanim za 1. oktobar 2006. godine.
Takođe, za razliku od prvog sporazuma, koji je predviđao regulisanje dvojnog državljanstva, drugi i treći sporazum i ne spominju ovu oblast. Poznato je da je tada visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini Volgang Petrič izbacio odredbe o dvojnom državljanstvu iz drugog sporazuma 2001. godine. Uostalom, ceo sporazum iz 2001. godine je rađen u koordinaciji sa visokim predstavnikom.
Nije jasno zašto u trećem, najnovijem sporazumu, nije pomenuta ova značajna oblast. Da se radi o važnom pitanju i o ozbiljnom propustu pokazuju sledeće činjenice. Prema procenama Privredne komore Republike Srpske 1996. godine je u Republici Srpskoj živelo oko 1,4 miliona stanovnika. Prema procenama Republičkog zavoda za statistiku u Republici Srpskoj je 2005. godine živelo oko 1,5 miliona stanovnika.
Radi se o procenama, jer u Bosni i Hercegovini nije održan niti jedan popis stanovnika nakon 1995. godine. Takođe, ni na Kosovu i Metohiji nije održan popis nakon usvajanja Rezolucije Saveta bezbednosti 1244.
Kao da je nekome odgovaralo da preuveličava broj Albanaca na Kosovu i Metohiji i da smanjuje broj Srba u Bosni i Hercegovini. Na primer, ako bi rezultati popisa u Bosni i Hercegovini pokazali da se radi o približnim brojkama, verovatno bi bio srušen još jedan kvazipravni argument za nezavisnost tzv. Kosova.
Takođe, bilo je potrebno da sporazum o specijalnim odnosima sadrži formulaciju o unapređenju saradnje u oblasti dvojnog državljanstva i zbog sledećih razloga. Nakon odvajanja Crne Gore bilo je relativno lako predvideti da će pojedini političari pokušati da ospore ugovor o dvojnom državljanstvu zaključen između SRJ i Bosne i Hercegovine 2002. godine. To se i desilo samo nekoliko meseci posle potpisivanja sporazuma u specijalnim vezama.
Početkom 2007. godine je ministar inostranih poslova Bosne i Hercegovine Sven Alkalaj pokušao da jednostrano otkaže ugovor o dvojnom državljanstvu, iako ga je ratifikovala Skupština u Sarajevu. Takođe, sporazum o specijalnim vezama trebalo je da sadrži odredbu unapređenja odnosa u oblasti dvojnog državljanstva i zbog novog Ustava Srbije i rešenje o uporednom pravu i međunarodnim ugovorima. Na primer, u članu 13. Ustava Srbije se propisuje ''da Republika Srbija štiti prava i interese svojih građana u inostranstvu.'' Dakle, stav ovog člana ukazuje da je sporazum u specijalnim odnosima neusaglašen sa novim Ustavom Srbije.
Takođe, potpisnici sporazuma su trebali da imaju u vidu i rešenja iz hrvatskog zakonodavstva. Hrvatski državljanin iz Bosne i Hercegovine već duže vreme imaju pravo da glasaju na izborim za Hrvatski parlament i na referendumima u ovoj zemlji. Dakle, ista prava treba omogućiti i građanima Republike Srpske.
Takvu mogućnost dopuštaju i rešenja iz člana 9. i člana 13. ugovora o dvojnom državljanstvu između SRJ i Bosne i Hercegovine iz 2002. godine, kao i Rezolucija Parlamentarne skupštine Saveta Evrope o zabrani i ograničenja izbornog prava iz jula 2005. godine. U njoj se preporučuje članicama Saveta Evrope ''da obezbede izborna prava svim državljanima bez nametanja uslova boravišta.'' Nažalost, zbog političkog tumačenja Venecijanske komisije, ova preporuka nije važila za 260.000 građana Crne Gore sa boravištem u Srbiji i oni nisu imali pravo glasa na referendumu.
Upravo se to tumačenje Venecijanske komisije, koje zahteva uslov da građani moraju imati boravište u stranoj državi, moglo primeniti u slučaju Srbije i Republike Srpske.
Sporazum o specijalnim vezama predviđa i unapređenje privredne saradnje. Prema podacima Privredne komore Republike Srpske i Republike Srpske u Srbiji u prvih sedam meseci 2007. godine izvezeno je robe u vrednosti od 140 miliona konvertibilnih maraka.
Spoljnotrgovinski deficit Republike Srpske u trgovini sa Srbijom je iznosio 290 miliona konvertibilnih maraka.
Ipak, Srbija nije u periodu 2004, 2005. godine bila ni među prvih 10 investitora u Bosni. U tom smislu treba podsticati investicije iz Srbije, ali one moraju biti zasnovane na interesima Republike Srpske i Srbije, a ne na interesima stranih finansijera, monopolista i kreditora.
Zato se teško može opravdati uzimanje kredita od 700 miliona evra, koji je obezbedila Siti grupa, i to sa promenljivom kamatom, od strane Telekoma Srbije za kupovinu Telekoma Srpske. Ekonomista Milan Kovačević čak smatra da je Telekom Srpska preplaćen za oko 200 miliona evra i da će ovaj dug na posredan način vraćati i država, i građani Republike Srbije. U tom kontekstu treba istaći da je Siti banka bila i savetnik Telekoma Srbije.
S druge strane, kao primer za strane investicije koje pokreću proizvodnju, a ne povećavaju zaduženost, može biti uzet posao koji je zaključila ruska firma ''Zarubež njeft'', koja je kupila dve rafinerije u Republici srpskoj za 120 miliona evra i obavezala se da će uložiti još 850 miliona evra za pokretanje proizvodnje.
U sporazumu o specijalnim odnosima je trebalo zadržati formulaciju koja se koristila u sporazumu iz 2001. godine, u kojoj se spominje Pariski sporazum od 14. decembra 1995. godine. Naizgled, ne radi se o bitnoj promeni, jer Dejtonski i Pariski tekst čine jednu celinu, ali u okolnostima kada isti oni koji su potpisali ovaj mirovni ugovor uporno rade na njegovom rušenju, trebalo je naglasiti politički značaj Pariskog mirovnog ugovora, jer su ga potpisali i predsednik Amerike, i britanski premijer, i nemački kancelar, i francuski predsednik, kao i predstavnik EU.
U tom smislu ne bi se potvrdila samo legitimnost ugovora o specijalnim vezama, koja se zasniva na članu 3. iz aneksa 4. mirovnog sporazuma, već bi se sprečila i zamena teza i pravno nasilje nad Dejtonsko-Pariskim sporazumom. Ono se manifestuje u konstantnom kršenju sporazuma, tačnije aneksa 10, koji reguliše položaj civilnog predstavnika. U članovima 2. i 5. se navode prava civilnog predstavnika. Ona su ograničena poštovanjem autonomije strana sa kojima sarađuje civilni predstavnik. Dakle, on po mirovnom ugovoru može samo da tumači mirovni sporazum, daje savete i da usklađuje rad zajedničkih organa.
Ali, pravnim nasiljem i zamenom teza, tačnije primenom tzv. Bonskih ovlašćenja iz 1997. godine, koja su u suštini politička deklaracija, a ne međunarodni mirovni ugovor, narušen je Dejtonski sporazum. Svi visoki predstavnici su od tada počeli da zloupotrebljavaju svoju funkciju, da smenjuju legalno izabrane predstavnike naroda, da prekrajaju mirovni ugovor i da se mešaju u sudsku i zakonodavnu vlast.
Npr, mesečno je Petrić primenjivao osam odluka, a Ešdaun 14. Čak je i Savet Evrope u jednom svom internom dokumentu kritikovao ovakvu praksu.
Eksperti iz Instituta za evropsku inicijativu su poredili ovaj način vladanja sa onim u Indiji u 19. veku. Ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov je 2006. godine podržao ideju da se ukinu Bonska ovlašćenja.
Dame i gospodo, kada svi potpisnici zajedničkog ugovora ne izvršavaju svoje obaveze, ozbiljna država menja svoju politiku prema tom ugovoru. Tako je uradila Rusija 14. juna ove godine u vezi sa ugovorom o konvencionalnom naoružanju u Evropi. Ona je suspendovala svoje obaveze zbog neizvršenja istih od strane NATO.
Tako treba da postupi naša država u vezi sa članom 9. Dejtonskog sporazuma, koji reguliše saradnju sa Haškim tribunalom. Treba ga suspendovati jer drugi potpisnici već dugi niz godina ne poštuju svoje obaveze iz Dejtonskog mirovnog sporazuma.