Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, poštovane kolege poslanici, radi javnosti, pošto često ova diskusija ode u neku stranu koja nema baš željeni tok, da kažemo da u ovoj objedinjenoj raspravi govorimo o Predlogu zakona o potvrđivanju ugovora o garanciji Železnice Srbije - vozna sredstva između Republike Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj, koji je podnela Vlada; Predloga zakona o potvrđivanju ugovora o garanciji između Republike Srbije i Evropske investicione banke - Projekat obnove železnica dva, a koji je podnela Vlada; Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma o uspostavljanju železničke mreže visoke performanse u jugoistočnoj Evropi i Predlogu zakona o potvrđivanju Protokola od 3. juna 1999. godine o izmenama Konvencije o međunarodnim železničkim prevozima od 9. maja 1980. godine i Konvenciji o međunarodnim železničkim prevozima od 9. maja 1980. godine u verziji na osnovu Protokola o izmenama od 3. juna 1999. godine, koji je podnela Vlada Republike Srbije.
Negde u januaru 2005. godine, kada je donošen Zakon o železnici, takođe sam govorio o ovom problemu. Možda se ne bih sada ni javljao, jer zaista mislim da nema građanina u Srbiji koji ima uvida u stanje naše železnice koji će reći da nisu potrebna ova sredstva i ovi zakoni, predlozi zakona da se usvoje, kako bi došlo do ozdravljenja jednog od najviše devastiranih, najviše uništenih javnih preduzeća u Srbiji.
Stanje u železnici je umnogome i posledica pogrešnog puta kojim smo mi krenuli tamo početkom poslednje decenije prošlog veka, kada je srušen Berlinski zid. Nažalost, mi se nismo najbolje snašli. Naša država je otišla nekim drugim putem, cela Evropa je otišla drugim putem, tako da mi danas kaskamo za mnogim zemljama koje su tada bile i pod 20, 30 godina mnogo iza nas, a da ne govorimo samo o železnici i o privredi, pre svega ekonomiji itd.
Sećam se ovde tog vremena jedne vlade, a mislim da je to bila Zelenovićeva vlada, kada je ministar Prohaska pokazivao grafikone, govorio o brzim prugama, o autoputevima, o razvojnim šansama Srbije, itd. To su zaista bile dobre namere, ali se i ovog puta pokazalo da je i put u pakao popločan dobrim namerama. Mi smo imali dobre namere, a gde smo stigli govori situacija u kojoj se nalazi naša železnica danas, jer je to jedna od tema, kako ozdraviti našu železnicu.
Kada postoji jedna teza koja kaže da svaka država je onakva kakvu železnicu ima. Čuli smo ovde kakva je železnica u Nemačkoj, kakva je železnica u Francuskoj, a takva je i država i tako je i organizovana. Mogli bismo slobodno da kažemo da smo mi u takvom stanju zatekli i državu 2000. godine kakvu smo zatekli železnicu.
Ovde ću reći neke podatke u kakvom je stanju zatečena železnica 2000. godine, kada je faktički došlo do promene vlasti. Francuska železnica i francuska država izgleda onako kako izgleda francuska železnica ili nemačka država izgleda onako kako izgleda nemačka železnica, a srpska država danas izgleda nažalost još uvek onako kako izgledaju naše železnice, u velikoj meri uprkos mnogobrojnim naporima da se ovo stanje u proteklih sedam-osam godina popravi.
Kakvo je stanje železničke infrastrukture bilo 2000. godine i kakvo je u velikoj meri danas? Blago rečeno katastrofalno. Železničku infrastrukturu sačinjavaju železnička pruga, objekti na železničkim prugama, elektroenergetska i stabilna postrojenja, električne vuče sa pripadajućim objektima, telekomunikaciona i informatička postrojenja sa objektima, zemljište u pružnom zaštitnom pojasu, zgrade železničkih stanica, depoi i ostali objekti na železničkim stanicama, koji su u funkciji železničkog saobraćaja na neracionalnim osnovama.
Dalje, faktički nepostojeća strategija razvoja ovog javnog preduzeća, prilično nestručno i neodgovorno rukovodstvo je u tom vremenu, bez minimuma kompetentnosti, trošenje sredstava na promašene političke, a ne stručno zasnovane projekte.
Zaista u tim teškim vremenima i vremenima sankcija i teškog života kod nas rađeni su neki projekti kao što je stajalište Vukov spomenik, zemljani radovi na virtuelnoj brzoj pruzi Valjevo - Loznica, rušenje, pa ponovna gradnja, delova železničke stanice Prokop u Beogradu.
Vidimo da je ovde intencija i nadam se da će to biti ostvareno u bliskoj budućnosti da se to jednom završi kako bi se otvorio taj Savski amfiteatar. O tome je već govoreno i o tome ne želim više da govorim. Sve ovo je činjeno u teškim uslovima opšte propasti naroda i države. Mislim da je taj novac mogao da se na mnogo bolji način utroši i da nam železnica danas ne bi bila u ovakvom stanju.
Ukupna otpisanost pruga je bila 96 posto, a oko 80 posto pragova su drveni i njihova prosečna trulost je oko 15 posto, a na 55 posto ukupne dužine pruga dozvoljeno je osovinsko opterećenje ispod 22,5 tone. Remont pruga u poslednjoj deceniji prošlog veka izgleda ovako: od 1990. do 1995. godine remontovano je 110 kilometara pruge, u 1996. godini 10,5 kilometara, u 1997. godini 13,5 kilometara, u 1998. godini 10,8 kilometara, a u 1999. i 2000. godini nije remontovan ni jedan jedini kilometar pruge. Znači, za ovu deceniju od 1990. do 2000. godine remontovano je svega oko 140 kilometara pruge u Srbiji.
Ovo govori o razmerama posla pred kojim se mi nalazimo na ozdravljenju jednog potpuno uništenog sistema, kao što su Železnice Srbije. Ciklus remontovanja magistralnih pruga nije izvršen u poslednje 34 godine.
Koridor 10, o kome pričamo i koji treba da bude naša prednost, stalno smo govorili da nam je mana što se nalazimo na putu, a to bi trebalo da u budućnosti bude naša velika prednost.
Vozovi Beograd - Niš idu nešto većom brzinom nego što smo ovde govorili o prosečnoj brzini od 44 kilometara, idu negde oko 63, 29 kilometara na čas i stižu po redu vožnje za 4 sata i jedan minut. Ne verujem da su ikad stigli tačno na vreme, pošto i sam često putujem tom prugom. Svojevremeno je postojao projekat koji se zvao "dva sata i 58 minuta", jer je naime za toliko trebalo da stigne voz iz stanice Beograd do stanice Niš.
Danas se od Kikinde do Pančeva stiže za 4 sata i 30 minuta, a 1958. godine Beograd - Kikinda stizalo se za 2 sata i 58 minuta. Iz Zrenjanina do Beograda, oko sedamdesetak kilometara pruge, putuje se danas oko šest sati. Delovima pruge Beograd - Niš i Beograd - Bar vozovi se kreću brzinama o kojima je ovde govoreno, oko 40 kilometara na sat.
Pre 2000. godine poslednje mašine za održavanje koloseka u ŽTP Beograd nabavljene su 1985. godine. Procenat amortizovanosti svih kapaciteta je veći od 100 posto. Prosečan procenat amortizacije odbijačica je 188,7 posto, odnosno tri od pet odbijačica za skretnice je u trećem radnom veku, preko 200 odsto amortizacije.
Slična je situacija i sa mašinama angažovanim na investicionom održavanju pruga, mašinama za održavanje i kontrolu tehničkog stanja koloseka, gde je procenat amortizovanosti bio od 140 do čak preko 300 odsto. Vozna sredstva su u potpuno istom katastrofalnom stanju. Dizel i elektrolokomotive, motorni vozovi i šinobusi i elektromotorni vozovi su u ovom periodu oko 75 posto bili van stroja. Umnogome i kao posledica jedne od odluka bivšeg rukovodstva da se obustave redovni šestomesečni remonti. To vam je isto kao da u vašem automobilu koji posedujete ne menjate ulje, filter za ulje, filter za vazduh i tako dalje, sve ono što mu pripada, nego kažete - nek ide dok ide, a onda morate da izvršite generalni remont kompletnog automobila.
Umnogome je jedna od ovakvih odluka kumovala da dođemo do ovakve situacije i stanja u železnici. Posledica jedne ovakve odluke, između drugih loših odluka, koje su donete, jeste da prema podacima iz 2001. godine od 513 vučnih vozila bilo je ispravno svega 133, a od 392 putničkih kola bilo je ispravno 130, a neispravno 262, a od ukupno 14.601 teretnih kola bilo je ispravno 5.264 kola.
Uređaji iz elektrotehničke delatnosti stariji su od tri decenije i na granici su potpune amortizacije. Automatska telefonska i telegrafska mreža i analogni sistem prenosa su stariji od 25, pa do 40 godina, i potpuno su prevaziđeni, i za njih se više ne proizvodi oprema, ni rezervni delovi.
Ovo su neka podsećanja, čisto da se uverimo kolika je veličina ovog problema i koliko je zaista država u tom periodu bila neko ko je vrlo loše upravljao ovim sistemom i dozvolio njegovu potpunu devastaciju.
Nama je potrebna i privatizacija, potrebno je korenita promena i reforme u kompletnom sistemu i postavljanje na potpuno drugim osnovama. I naravno da je potrebno i tehnički, i organizaciono i kadrovski opremiti ovaj sistem kako bi on mogao da bude restrukturiran, kasnije privatizovan i potpuno efikasan, na dobrobit svih građana Republike Srbije.
Da ne dužim dalje, Jovan Cvijić nekada govoreći o tome, ona naša stalna, česta teza, o tome kako smo napravili kuću na putu, to zaista kao što sam i rekao u mom prethodnom izlaganju treba da bude naša prednost, a ne naša mana.
I taj koridor 7, i koridor 10, i železnička pruga i autoput. Jovan Cvijić je tada rekao - ako smo već napravili kuću na putu, imamo dva načina kako da se prema toj kući odnosimo, da je stalno branimo puškom ili da naplaćujemo putarinu. Mislim da je došlo vreme da naplaćujemo putarinu i suviše smo dugo ratovali braneći taj put.
Potrebno je da napravimo taj put, da naplaćujemo putarinu i da izgradnjom infrastrukture, koridora 10, železnice, puta, vodnih puteva koje imamo kroz našu zemlju, omogućimo brz, efikasan i zamašan razvoj Srbije, kako bi ne dostigli, nego prestigli sve one koji su bili i po 20, 30 godina u razvoju iza nas.