Zahvaljujem narodnom poslaniku Slobodanu Marašu.
Reč povodom Poslovnika ima narodni poslanik Predrag Mijailović-Lune.

Poštovani poslanici, poštovani predsedavajući, ne mogu da shvatim poslanike koji slušaju. Ja sam u svoje lično ime rekao da bezbožnici ne bi trebalo da budu u Parlamentu, ali to nije moja odluka, to je moj lični stav. Normalno, kako građani koga izaberu, tako će i biti. Nisam rekao da su članovi komiteta bili bezbožnici, samo sam rekao da ja nikada nisam bio komunista.

Zahvaljujem gospodinu Lunetu. Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, o amandmanu. Izvolite.

Ja sam hteo o amandmanu, ali najpre, gospodine Lune, taj svoj stav, čak i kao lični, u ovom parlamentu ne bi trebalo da iznosite, a predsednik Narodne skupštine je dužan da vas opomene zbog toga što iznosite ovde stav da nekim ljudima nije mesto u Narodnoj skupštini. Ovde je mesto svakome koga izaberu građani Srbije.
Drugi stav, ovi što su kršteni, pa otišli u komuniste, kod njih nije uspelo krštenje. Nemoguće je da kršten čovek ode u komuniste, a najveća tragedija je da ti kum bude sveštenik i da mu ne uspe, ali znam da je i vladika Amfilohije krstio jednog ovdašnjeg poslanika, pa kaže - nije se primio krst, neće na svakoga.
Mislio sam da se ne mešam u ovu raspravu u DOS-u oko toga šta je čast, šta je imovina, ali moram, podstaknut sam. Podstakao me ovaj ministar za državnu upravu i ''protiv lokalne samouprave'', stavom da nema pandana u pravnoj praksi u Srbiji, hoće da kaže da nema odgovarajućeg primera, nema uporednog primera, da neko imovinom nešto garantuje.
Nije dobro opravdanje zašto se odbija amandman. Dakle, stekli ste, stekli smo, svako ima ponešto od imovine, Srbija nam je data na upravljanje, i zašto se ne bismo mnogo svečanije zakleli nego što je predviđeno u ovoj zakletvi za ministra. Kaže - da ću predano da radim i da ću biti posvećen očuvanju Kosova i Metohije. To nema pandana.
Zaista ne znam šta to znači - biću posvećen. Ja, bio posvećen, a nije mi se dalo, bio sam predan, ali, nije mi se dalo. Jako loša formulacija, a mislim da čast i imovina nekako idu uz DOS; lako je zakleti se u čast, a teško je zakleti se, izgleda, u imovinu.
Trebalo bi da svi razmislimo da je ta imovina tu zato što nas je narod birao, pa smo imali veće mogućnosti od drugih, pa kad taj narod izdamo na bilo koji način, neka nam uzme to što smo stekli mimo drugih. Ne sve, ali ono što je dala privilegija, ono što je dala funkcija, što je dao položaj, što je dalo članstvo u upravnim odborima.
U principu, tu odgovornost imovinom treba uvesti, a odgovornost čašću treba sprovesti - zaklinjem se da ću časno da vršim funkciju - zato što toliko vlada promenismo, a za koga smo rekli i utvrdili u Skupštini da nije poštovao zakletvu, da nije časno obavljao svoju dužnost?
Mislim da je tekst, ali to ćemo govoriti kad naš amandman bude na redu, našeg amandmana mnogo bolji, svečaniji, iako ministar protiv lokalne samouprave, kaže da ne odgovara svečanom trenutku polaganja zakletve. Mi smo najsvečaniji mogući tekst uneli, ali u njemu je i ustavna odredba o borbi za Kosovo i Metohiju u sastavu Republike Srbije, a ne o predanosti ministra da Kosovo i Metohija bude u sastavu Srbije. Jer, ako imamo Pregovarački tim, ako Koštunica i Tadić lično vode te pregovore, čemu je to predan, vidim ovde se šeta, ministar za životnu sredinu, ili ministar ''protiv lokalne samouprave'', čemu je on to predan u vezi s Kosovom i Metohijom?
Kako je on to predan, ili kako će on da se bori za Kosovo i Metohiju i to stavi u zakletvu, a nije rekao - ja sam ministar u Vladi, u Srbiji, čiji je sastavni deo Kosovo i Metohija? Šta će biti ako nam uzmu Kosovo i Metohiju? Jel važi zakletva? Hoće li časni ministri, a zaklinju se u čast, da podnesu ostavke i da kažu - izabrani smo po Ustavu po kome je Kosovo i Metohija u sastavu Srbije, položili smo zakletvu na Srbiju u čijem je sastavu Kosovo i Metohija, uzeše nam ga na silu, ali mi podnosimo ostavke? Znači, naša posvećenost nije bila dovoljna.
Izgleda da Kosovo i Metohija ne mogu da se brane samo posvećenošću, mora i na neki drugi način. E, taj drugi način treba da odredi Narodna skupština Republike Srbije. Nemojte da prolaze rokovi, kao rokovi iz Ustavnog zakona. Imamo manje od mesec i po, možda i dva, do momenta kada će Albanci proglasiti svoju državu, kada će bar 100 svetskih država to da prizna, a mi ovde sedimo i ''trlimo lan''.
Hitna nam je sednica Narodne skupštine o Kosovu i Metohiji i hitna je sednica Narodne skupštine o Ustavnom zakonu za sprovođenje Ustava, dame i gospodo i gospodine ministre protiv lokalne samouprave. Ne razumem da postoji ministar za lokalnu samoupravu, a da se u Skupštini gazi zakon o lokalnoj samoupravi, da to gaze predstavnici njegove političke stranke, narodni poslanici, i da kažu - da, taj zakon postoji, on je na snazi, ali mi nećemo da ga poštujemo, a nećemo da ga poštujemo zato što nismo uradili sve na vreme, kad je trebalo, pa smo došli u fazu u kojoj taj zakon možemo da opravdamo pred građanima Srbije i da kažemo - sad je kasno da ga poštujemo.
Dakle, da smo to uradili u maju, junu, bilo bi na vreme da ga poštujemo, ali sada smo u novembru i sada nam je kasno da ga poštujemo.
Vi tako mislite da vodite državu Srbiju i vi tako mislite da donosite zakone o Vladi Republike Srbije!
Dakle, mi ćemo učestvovati u raspravi o amandmanima, a onda počinjemo raspravu o odluci koju je danas doneo Odbor za ustavna pitanja, kojom je predsednik Narodne skupštine, bez dvotrećinske većine na Odboru, ovlašćen da ne raspisuje lokalne izbore tamo gde su se stekli uslovi.
Mi ćemo početi da vam ukazujemo na tu povredu Poslovnika do momenta dok ne odlučite da državu vodite na način koji vam je Ustavom poveren.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Tomislavu Nikoliću.
Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić. Izvolite.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo, nikada se mi nećemo složiti o komunizmu, nije mi to ni ideja. U kampanjama, takođe, pričamo različito o komunizmu. Dok je bio živ, a siguran sam i danas, kada to više nije...

Koji član Poslovnika?

... moj kum bi se svakako ponosio svakim svojim kumčetom.
To može biti replika. Sasvim svejedno, znalo se o čemu se ovde radi.
Nije umesno govoriti da li se nekom primilo kumstvo i da li je to ovako ili onako. Čovek čini dobra dela u meri u kojoj to može i ja ne pristajem da živim ni po čijim pravilima i ni po čijem shvatanju sveta. Živim onako kako život doživljavam, kako doživljavam druge ljude, njihove potrebe, njihove potrebe da budu različiti i u onome što je moguće da je za nekog potpuno isto.
Jednakost je pravo istog da bude različit, a ne da svi ljudi budu isti na takav način. Dakle, nema potrebe da ulazim u tu vrstu polemike.
Za vašu informaciju, bio sam najmlađi sekretar opštinskog komiteta u SFRJ, bio sam jedini sekretar opštinskog komiteta koji je napisao uredniku "Komunista" Momiru Brkiću pismo - nemojte da šaljete više ove novine, to u Čačku niko ne čita.
Bio sam jedini sekretar opštinskog komiteta u SFRJ koji je rasformirao jednu organizaciju u informativnom listu "Čačanski glas", jer sam verovao da će novinari slobodnije da pišu ako nemaju tu vrstu stege. To je neko drugo vreme.
Ponosan sam na svaki sekund svog života i svoje političke karijere. Kada bih ponovo živeo, ponovo bih prošao isti put. Iza mene su brojne omladinske akcije, omladinske aktivnosti, razni oblici osposobljavanja mladih ljudi da prepoznaju pojavne oblike socijalne patologije, da se ne drogiraju, da se ne bave onim stvarima koje ih lišavaju svega onog što život čini životom.
Dakle, u tom smislu, ja nemam, nije to živac, gospodine Nikoliću, to je sama suština. Ne pristajem da živim po pravilima bilo čijim, pa ni pravilima Srpske radikalne stranke. I u SPS-u postoji ona vrsta komocije, ličnog izbora, u meri koja ne šteti ukupnom ugledu i imidžu te stranke.
Dakle, nije sporno, sve i dalje ostaje na kolegijalnom nivou, ali nije lepo pominjati tuđeg kuma u takvom kontekstu.
Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, po Poslovniku.

Izvinjavam se, samo sam rekao kolegama da sam čačnuo gospodina Baralića u neki živac čim je ovako morao da reaguje.
Dakle, verujte, čitao sam dosta o komunizmu, prošao sam veliki deo sveta u kome je komunizam, kao ideologija, nastupio suprotstavljen religiji. Poznajem mnoge ljude koji su ateisti. Teško je reći - verujem u Boga, ja sam komunista. To bi se graničilo negde sa šizofrenijom. Dakle, nemoguće je ne poništiti krštenje stupanjem u komunističku partiju, nemoguće je u biću ne poništiti, ne mora da se ide u crkvu.
Video sam ljude koji su jahali popove. Video sam crkve u kojima je živela stoka. Znate šta se sve videlo, zato što je komunizam nastupio, suprotstavljen veri u Boga.
Znam da su to kod vas bile velike trauma. Vašeg kuma nisam znao, sami ste ga ovde pomenuli. Ne mislim ništa loše o ljudima koji su bili komunisti na ovaj ili onaj način. Postoje ideolozi, postoje oni koji su svesno uništavali sve čega su se dotakli, postoje ljudi koji su hteli da budu u političkom životu, a da budu i vernici, što je bilo jako teško. Od svih vernika sa kojima sam se kao dečak ili dete družio, nijedan nije mogao da napreduje u Komunističkoj partiji ili Savezu komunista.
Sada sam čuo, gospodine Baraliću, da ste vi jedan jedini vernik koji je napredovao do mere da mu kum bude sveštenik i do mere da bude sekretar partijskog komiteta. Meni to nije izgledalo normalno, pa sam zato reagovao. Inače, vas izuzetno poštujem i cenim i nemam ništa protiv vas. Samo kažem, ne bio vam ja u koži, vaš život je bio ispunjen teškim košmarima.