Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, javila sam se po Poslovniku, član 226.
Izvinjavam se što prekidam raspravu o amandmanima, ovo će kratko trajati, ali je vrlo važno za Kragujevčane i za mlade ljude koji su od mene tražili da iznesem njihov problem u Parlamentu.
U Kragujevcu je 2003. godine, pri Medicinskom fakultetu, osnovana Visoka medicinska škola, čiji je program rada koncipiran na principima Bolonjske deklaracije. Ta visoka škola, kada je osnovana, imala je tri smera: strukovni fizioterapeut, strukovni medicinski tehničar i viši strukovni farmaceutski tehničar.
Prva generacija ove škole, a za nas su posebno interesantni ovi viši strukovni farmaceutski tehničari, prošle godine je diplomirala. U ovom trenutku, druga generacija počinje polako da izlazi, znači, i oni počinju da stiču svoje diplome. Šta je njihov problem?
Problem je da škola koju su oni završili nije nikada dobila akreditaciju od Ministarstva, što za posledicu ima da ti ljudi, koji su stekli diplome i završili školu, znači, tri godine svog života proveli učeći u toj školi, danas ne mogu da se zaposle, jer Ministarstvo prosvete nije ustanovilo šifru koja se dostavlja Nacionalnoj službi za zapošljavanje, tako da njihovo zanimanje, praktično, ne postoji.
Oni imaju veliki problem. Već godinu dana pokušavaju da ga reše. Kucali su na sva vrata, pokušavali da dobiju odgovor na fakultetu, od strane lica koja su odgovorna na Univerzitetu u Kragujevcu i nisu odgovor dobili. Pokušali su u Ministarstvu prosvete, u Ministarstvu zdravlja. Svi su bili gluvi za njihov problem.
Ono što je jako važno, jeste da su oni dobili diplome, da su te diplome potpisane od strane dekana i od strane rektora Kragujevačkog univerziteta.
Druga stvar, znatan broj tih studenata, dok su studirali, zato što su dobro radili, što su dobro učili, prešao je na budžet. Praktično, država ih je finansirala. Dobili su studentske kredite. Znači, država je finansirala njihovo studiranje.
Neki od njih su čak položili pripravnički staž, pa su dobili uverenje od Ministarstva zdravlja, koje je potpisao ministar Tomica Milosavljević, ali u Nacionalnoj službi oni ne postoje. Znači, pokušavaju da reše problem i niko ne odgovara. Oni se nalaze u dosta lošem stanju, jer ne vide rešenje za svoj problem.
Zato postavljam pitanje ovom prilikom - kada Ministarstvo prosvete planira da donese šifru za njihovo zanimanje?
Ono što je jako važno reći u ovom trenutku jeste da je taj njihov smer ukinut.
Oni su završili školu, nisu imali pojma da ne postoje akreditacije za tu školu, bili su finansirani od strane države i sada su u situaciji da država ne priznaje svoju školu i ne priznaje njihove diplome. Hvala vam najlepše na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, pa narodni poslanik Gojko Radić.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 87. Poslovnika Narodne skupštine kaže da na sednicama Narodne skupštine, pored narodnih poslanika, učestvuju članovi Vlade, ovlašćeni predstavnici drugih predlagača zakona i sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, kao i druga lica koja predsednik Narodne skupštine pozove.
Odnos Vlade Republike Srbije prema Parlamentu Republike Srbije je, dame i gospodo, zaista postao nepodnošljiv. Omalovažavanje ovog parlamenta od strane Vladinih činovnika, koji misle da su mnogo značajni zato što se zovu ministri, nešto je što u ovom parlamentu više ne može i ne sme da se toleriše.
Podsećam vas da smo mi danas sa sat zakašnjenja počeli radni dan, zato što vladajuća većina nije bila u mogućnosti da omogući kvorum, koji je samo 1/3 narodnih poslanika od ukupnog broja narodnih poslanika. Znači, taj sat vremena nije bio dovoljan da se gospodin Milan Marković umilostivi i da dođe ovde, da bude ispred narodnih poslanika, da bismo mogli da komuniciramo s njim.
Pošto očekujem da će sada neko iz vladajuće koalicije da kaže - "strpite se malo, sada će doći ministar", ja kažem - zamislite da smo počeli na vreme, u 10 časova, a sada je 11,35 časova, što znači da bismo već više od sat i po vremena ovde radili u odsustvu ministra Milana Markovića.
Taj gospodin sebi zaista mnogo dozvoljava. Čekam ga da dođe, pa da iznesem neke stavove vezane za njegovo ponašanje, ali želim da tada bude prisutan u sali. Naravno, nisam sada intervenisala po Poslovniku zato što sam nestrpljiva da vidim gospodina Milana Markovića, pa da mu kažem ono što treba da mu kažem, kao narodni poslanik, već, jednostavno, zato što Narodna skupština ne može da radi svoj posao u odsustvu ministra Markovića.
Setite se jučerašnjeg radnog dana. Mi smo svojim obrazloženjima uspeli da objasnimo gospodinu Milanu Markoviću koliko smo dobrih amandmana podneli i njegovo prisustvo je učinilo to da je on juče, u ime Vlade Republike Srbije, što i jeste njegov posao i njegov zadatak, prihvatio četiri amandmana narodnih poslanika. Njega danas nema. Da li ima svrhe da mi uopšte pričamo o tome, kad nemamo odgovor da li ima još tako dobrih amandmana koje je ministar spreman da prihvati, da bismo dobili bolji i primenljiviji tekst zakona.
Zato vam predlažem, gospodine predsedavajući, da obezbedite prisustvo ministra Markovića ili da napravite pauzu dok se gospodin ne udostoji da dođe pred narodne poslanike. Zaista je besmisleno.
Pričali smo sada o jednom amandmanu, još nije završena rasprava o njemu, javiću se i po tom osnovu. Lično, mislim da je dobar amandman, ali nema svrhe da o tome govorimo ako ovde nema ministra. Ako ministar kaže da prihvata amandman, onda diskusija ide u drugom pravcu. Ako ministar kaže da ne prihvata amandman, onda narodni poslanici koji misle da amandman treba da se prihvati, u svom obraćanju, pokušavaju da kolege narodne poslanike ubede da u danu za glasanje glasaju za taj amandman.
Znači, postoje dva aspekta. Mislim da ne treba da uludo ovde trošimo vreme, nego da radimo konstruktivno. Uostalom, obaveza je ministra, ne vidim zašto me neke kolege mrsko gledaju i nešto vrte glavom itd, obaveza je ministra da sedi u ovom parlamentu kada se raspravlja o predlogu Vlade Republike Srbije, a Vlada je tog ministra poslala ovde da bude ispred narodnih poslanika i da razgovara s ovog mesta sa narodnim poslanicima. Hvala.

Zahvaljujem narodnom poslaniku gospođi Vjerici Radeta.
Gospođo Radeta, sat je dobar, ali sam, ceneći vaš predlog, dozvolio da govorite i dva minuta duže. Pošto prihvatam sugestiju gospođe Vjerice Radete, molim službu da zamoli ministra Markovića da dođe i da bude prisutan na ovoj sednici.
Po Poslovniku, za reč se javio narodni poslanik Gojko Radić.

Gospodo poslanici, reklamiram član 226.
Dobio sam, ne mogu reći da je odgovor na poslaničko pitanje, odgovor nije. Mislim da ministar prosvete Lončar ne bi trebalo da smatra narodne poslanike budalama. Drugačije ne mogu tumačiti ovaj odgovor. Valjda mi znamo, u ovoj skupštini su doneseni zakoni, koji se dani praznuju u školama, koji su neradni dani, kad za pravoslavce, kad za koje druge veroispovesti.
Tražio sam od ministra Lončara konkretan odgovor. Mi živimo u Subotici, u sredini koja je mešovita i poznajemo jedni druge dobro, znamo kada su čiji verski običaji, kad ko od nas praznuje. Oni svi nisu pobrojani u Zakonu i svi se ne praznuju po Zakonu. Ako mi uvažavamo druge konfesije i njihove praznike, onda tražimo od drugih da uvažavaju i naše.
Pitao sam ministra, ponovo mu postavljam pitanje - na osnovu kog člana Zakona direktor Osnovne škole na Paliću može da uvede da na srpske, pravoslavne ''Zadušnice'' bude radni dan, da bude obavezno da deca dođu u školu, iako se zna da je to mešovita sredina i da nisu svi katolici?
Na bi bio problem da su išli u školu zato što je trebalo nešto odrađivati. Problem je u tome što se tog dana radilo, što se išlo u školu da bi se odradili ''Svi sveti'' i ''Dan mrtvih'', kada katolici praznuju.
Kako to gospodin direktor škole, koji živi sa nama gore, poznaje verske običaje i praznike, zašto vređa naša osećanja, zašto uvodi obavezu da se ide na pravoslavne ''Zadušnice'' u školu da bi se odradilo za isti praznik, koji oni praznuju?
Molim ministra Lončara da obavi razgovor sa direktorom, da ga pita zašto i na osnovu kog člana Zakona je donesena ovakva odluka da pravoslavci na pravoslavne ''Zadušnice'' moraju da odrađuju dan, da se ne bi išlo u školu za ''Svisvete'' i za ''Dan mrtvih''?

Reč ima narodni poslanik Zoran Nikolić.

Poštovani poslanici, apelujem da se vratimo na tačku dnevnog reda. Javljam se po Poslovniku, član 103, da su narodni poslanici u obavezi da se pridržavaju dnevnog reda i da za ovom govornicom govore o dnevnom redu. Međutim, presedan je napravljen.
Lepo smo krenuli jutros i počeli da radimo po tački dnevnog reda, ali koleginica iz LDP-a je ovde izašla i otvorila nekakvo pitanje u Kragujevcu.
Ne sumnjam da je to pitanje važno, ali ste svojim izlaskom ovde prekršili Ustav, odnosno prekršili Poslovnik. Jedina dobra stvar, koju ste uradili na početku, jer ste svesni da kršite Poslovnik, jeste što ste se izvinili građanima. Svaki dan rada ove sednice treba da počne vašim izvinjenjem građanima Srbije. Na taj način, možda, čak i u političkom smislu, bude nade za vas.
Pošto se ovde otvaraju odredbe člana 226. Poslovnika, pa se otvaraju nekakva poslanička pitanja, jednostavno, apelujem i na vas da intervenišete, iz bilo koje poslaničke grupe da to dođe, da se o drugim temama ovde ne raspravlja, nego da se pridržavamo tačaka dnevnog reda.

Reč ima narodni poslanik Goran Davidović, po Poslovniku.

Gospodine predsedavajući, narodni poslanici su u obavezi da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine, a naravno, i da govore istinu.
S obzirom na to da sam nastavnik Univerziteta u Kragujevcu, Medicinskog fakulteta, koristim priliku da za ovom govornicom razjasnim neke stvari koje su, očigledno, pojedinim poslanicima nejasne.
Medicinski fakultet u Kragujevcu je jedan od prvih fakulteta koji je u ovom periodu pokrenuo proces akreditacije i pristupio procesu akreditacije. U okviru ovog fakulteta, postoji Visoka medicinska škola.
Kao narodni poslanik, lično sam pomogao da još pre četiri godine dođe do osnivanja ove visoke medicinske škole i usmerenja koja su pomenuta ovde iz svi oni koji su završili ovu visoku medicinsku školu su je završili, upravo, uz pomoć Ministarstva, postojeće akreditacije i saglasnosti Ministarstva, koja je data da ova škola postoji i da može da radi.
Ono što je navedeno kao deo problema jeste da je u okviru zakona potrebno, vezano za Nacionalnu službu za zapošljavanje, zaista dopuniti zvanja za koja je postojala saglasnost i za koja je, čak, i Akreditaciona komisija dala tu saglasnost, s jedne strane, a, sa druge strane, diplome koje su izdate i koje je potpisao dekan Medicinskog fakulteta su apsolutno regularne i ispravne, tako da mogu s ponosom da kažem da će svi ovi ljudi koji su završili ovu visoku školu sigurno biti u prilici da u najskorije vreme reše i ovo kada je u pitanju Nacionalna služba za zapošljavanje.
To da fakultet, odnosno Visoka medicinska škola ne postoji i da radi taj posao bez akreditacije, najblaže rečeno, teška je neistina i mislim da ne možemo da obmanjujemo javnost Srbije i građane Srbije za ono za šta postoje činjenice i dokazi.

Reč ima narodni poslanik Momir Marković, po Poslovniku.