Ja se izvinjavam. Samo želim da u dve-tri rečenice pojasnim ono o čemu sam malopre govorio, a na šta je reagovao gospodin Šormaz. Naravno, u ovom trenutku, svaka stranka vladajuće koalicije ima stav o ovom pitanju, ali ne znam da li ste svesni situacije koja se može desiti u decembru. Znači, ukoliko DS i G17 plus raspišu izbore bez saglasnosti DSS-a i Nove Srbije, očigledno je da više ne postoji vladajuća koalicija i da će Srbija 10. decembra, odnosno da bi bili raspisani izbori, valjda, Boris Tadić treba da podnese ostavku.
U tom slučaju, Srbija čeka izbore, čeka 10. decembar bez predsednika Republike, sa Vladom koja je izgubila većinu i koja je pala, sa Skupštinom koja je raspuštena.
Da li vi hoćete da Srbija bude, u vreme kada se rešava status Kosova i Metohije, bez institucija? Zato ja pričam o onome o čemu vi razgovarate i pregovarate. Onda, barem, razgovarajte o tome otvoreno i javno. U svakom slučaju, nemojte se vi brinuti šta opozicija govori.
Ja bih zamolio vas iz DS-a da se malo pozabavite odnosima sa vašim najbližim političkim partnerima iz DSS-a, Nove Srbije i G17 plus. Nemojte vi da brinete šta o vama misle radikali i SPS, ili šta vi o nama mislite, naše simpatije i antipatije su obostrane. Ali, mi nismo ovde da bismo samo zadovoljavali svoje partijske interese, nego smo, pre svega, ovde zato što nas je narod birao i što u preambuli ovog ustava stoji obaveza da sve državne institucije urade sve što mogu u tim trenucima da zaštite i odbrane Kosovo i Metohiju. Ko će to uraditi? Ili se sve to, možda, radi - da nema ko to da uradi kada bude teško? Hvala vam.

Zahvaljujem.
Konačno ima reč narodni poslanik Zoran Krasić, o amandmanu. Koristi vreme koje je preostalo Poslaničkoj grupi SRS-a od šest minuta.

Sve gledam, gospodine Džudževiću, da neko ne digne opet ruku.
Naravno, na dnevnom redu je član 12. i amandman na član 12. koji je podneo gospodin Rajko Baralić, o čemu je jutros bilo govora.
Moram da zahvalim svim poslanicima koji su danas učestvovali u raspravi, jer su na najbolji način obrazložili amandman gospodina Baralića. Sva izlaganja danas koje su ovde bila po Poslovniku, replike, pokazali su, u suštini, šta znači ako se odnosi između dva državna organa - jednog koji je isuviše personalizovan, a zove se predsednik Republike, i drugog koji je isuviše politizovan, a zove se Vlada Republike Srbije, uređuju na način kako je to predlagač ovog zakona predložio, a to je - princip saradnje. Evo, videli ste danas kako izgleda ta saradnja.
Kada se nešto unosi u odgovarajuću zakonsku normu, onda se obično vodi računa o tome da te reči koje se unose i koje treba da znače pravilo ponašanja mogu da budu podobne i u slučaju da se takvo ponašanje ne desi, da se to na neki način sankcioniše.
Sada vi meni kažite koja je sankcija za nesaradnju? Sankcija za nesaradnju, po vama, bio bi totalni haos. Naravno, odnosi između predsednika Republike, Vlade, Narodne skupštine i svih drugih državnih organa, pre svega, regulisani su Ustavom Republike Srbije. Sada, kada se ubacuju neki članovi u Zakon o Vladi i tim zakonom se propisuje u kakvom će odnosu da bude Vlada sa predsednikom Republike, može da se kaže da tom članu nije mesto u tom zakonu. Možda bi, po nekoj hijerarhiji, trebalo to da bude napisano u nekom posebnom zakonu o predsedniku Republike, zato što je on formalno-pravno na čelu izvršne vlasti.
Kada se kaže da neko mora da sarađuje, to, u suštini, ništa ne znači. Koja je sankcija ako se ne sarađuje? Kakva ta saradnja može da bude?
Evo, imamo danas primer. Danas se pričalo stalno o saradnji između predsednika Republike i Vlade Republike Srbije i kakva je ta saradnja - jedan u klin, drugi u ploču. To, formalno-pravno, može da se smesti u ovo što je Vlada napisala. Oni sarađuju, ali kako? Gde je kvalitet te saradnje? Njega nema.
Doduše, danas je situacija isuviše specifična i ja bih malo da relaksiram ove koji se mnogo plaše. Ta relacija je - politički tata, politički sin. U žargonu, neki kažu - ''duvači iz Puste Reke'', ali da znate to je dobar orkestar, to su dobri trubači. Duvaju u istu tikvu, gazda je isti. Ako je takva situacija, onda bi autentični tekst ovog člana trebalo da glasi - dužni su da sarađuju po nalogu Havijera Solane. To bi bila isuviše konkretna pojedinačna norma, vrlo precizna i tačna.
Danas im je došla i Karla del Ponte, danas će niži službenici, a sutra će glavni igrači da prime gospođu Karlu del Ponte. Naravno, ona će opet da snimi svoj film "Karlina lista" i da ih prikaže u pravom svetlu, kao što je to uradila 2005. godine. Niste imali prilike da gledate taj dokumentarni film, izuzetno poučan film, iz koga se vidi - ko postavlja ministra odbrane, kako se razgovara, kako se slavi u avionu itd.
Znači, upisivati da dva državna organa treba da sarađuju ne znači ništa. Pravno-teorijski je moguće da se u nekoj odredbi, u pogledu nadležnosti, ukaže na istovremenu nadležnost dva državna organa, ali onda oni donose tzv. složeni upravni akt. Ovo nije ta situacija. Ovo je situacija kada se nalazimo čisto na terenu politike i zato se ubacuje ova reč "saradnja".
Moram da vam skrenem pažnju, pre svega, ovima koji u ime SPS-a pišu ove amandmane, da ovde postoji jedna velika greška.
Trebalo je da obrišete i ono "i". Jer, ukoliko bi se usvojio ovaj vaš amandman, što se mene tiče, najbolje da se izbriše ceo ovaj član, jer on suštinski ništa ne znači, onda bi to glasilo ovako - odnosi predsednika Republike i Vlade zasnivaju se i na pravima i dužnostima koji su određeni Ustavom, zakonom i drugim aktima. Ovo "i" nas upućuje na to da su Ustav i zakon i prava i obaveze po Ustavu i zakonu nešto sekundarno, a da je primarno nešto čega nema u zakonu. Znate i sami da to nije neka ozbiljna primedba.
Amandman treba usvojiti, on će biti s ograničenim dejstvom, jer ono što je grbavo ne može da se ispravi amandmanom. Zašto je grbavo? Zato jer demokratski blok traži takve zakone u kojima ništa neće biti jasno, apsolutno ništa neće biti jasno.
Ovo je samo još jedan u nizu primera, za ovih nekoliko dana, gde smo vam pokazali da se u zakonima koje vi predlažete sistemski ugrađuje destrukcija. To je najveća opasnost po pravni sistem Republike Srbije. To je destrukcija koju nema ko da ispravi - ne postoji Ustavni sud, a kako ovi na vlasti tumače propise, verujte, sreća naša da smo još uvek i živi.

Reč ima Milisav Petronijević.

Gospodin Rajko Baralić nije prisutan, ali svi znamo o čemu se radi, tako da ću biti slobodan da još nekoliko reči kažem o predloženom amandmanu i šta je suština, a šta je forma.
Zoran Krasić je to primetio i tačno je da je ''i'' suvišno u ovoj rečenici. Ako je to smetnja, u redu. Ali, ovde je suština nešto drugo. Ovde je suština u tome što je gospodin iz DSS-a, kada je objašnjavao zašto ne treba prihvatiti amandman, u suštini, dao podršku amandmanu, jer je objasnio zašto ga treba prihvatiti.
Suština je u tome da je Ustav vrlo jasno, precizno odredio kakve su obaveze i nadležnosti predsednika Republike, kakve su nadležnosti Narodne skupštine, kakve su nadležnosti Vlade, odnosno predsednika Vlade. Sve ostalo je suvišno. Najbolje će funkcionisati institucije predsednika Republike, Vlade, Skupštine ako rade striktno posao koji im je određen Ustavom.
Imate ovakvu situaciju u tim čl. 12. i 13. Recimo, obrazloženje koje je dato za izmenu i dopunu tog zakona, u stvari, govori da je to moglo da nađe mesta u zakonu.
U obrazloženju stoji da vanredno stanje više ne uvodi predsednik Republike, na predlog Vlade, zato se briše, u redu. Ali, recimo, predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine, predsednik Vlade, ako Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane, zajednički uvode vanredno stanje u Srbiji. Eto, jedan sadržaj tog člana ako se to htelo.
Zatim, isto tako, u obrazloženju stoji - predsednik Republike više ne donosi akte za vreme vanrednog stanja već to čini Vlada, uredbom, uz supotpis predsednika Republike. Eto, i ta norma je mogla da nađe mesto u ovom zakonu, ako treba, ali, ljudi, ne treba.
Imali smo prilike da u ova dva-tri dana čujemo da nam je Ustav mnogo preciznije regulisao ovu materiju kada je u pitanju Vlada nego ovaj zakon o izmeni i dopuni Zakona o Vladi. Kad god se kaže – saradnja, onda se to svodi na to da sednu predsednik Vlade i predsednik Republike, kao partijski lideri, pa se dogovore. Doduše, vidi se ovih dana da ne mogu ni da se dogovore. Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Na član 14. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu predlažu da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite, kolega Martinoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što kažem nekoliko rečenica u prilog amandmanu koji sam podneo, moram da se osvrnem na jučerašnje izlaganje ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, gospodina Milana Markovića, na sednici Narodne skupštine Republike Srbije.
Mene gospodin Milan Marković uvek iznenadi nekim svojim radničkim inovacijama, odnosno nekim novim shvatanjem i tumačenjem pozitivnih pravnih propisa Republike Srbije.
Prva stvar koja pada u oči jeste da je ministar Milan Marković juče izjavio kako Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu nema nikakve veze sa raspuštanjem skupština jedinica lokalne samouprave. Po Zakonu o lokalnoj samoupravi, Vlada raspušta skupštinu opštine, odnosno skupštinu grada, ali na predlog Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Dakle, bez odgovarajućeg predloga Ministarstva, Vlada nema pravo da raspusti skupštinu jedinice lokalne samouprave.
Dalje, gospodin Milan Marković je juče konstantno, negde pred kraj radnog dana, ponavljao jednu frazu, koja je svakom onom ko se iole razume u zakon o lokalnoj samoupravi smešna. Kaže gospodin Milan Marković - raspuštanje jedinica lokalne samouprave. Ko ne veruje, može da pogleda u stenogram, gospodin Milan Marković je nekoliko puta ponovio tu frazu.
Gospodine Markoviću, vi ne raspuštate jedinice lokalne samouprave. Vlada ima pravo da raspusti skupštinu jedinice lokalne samouprave, a vi nemate pravo da raspuštate jedinice lokalne samouprave, jer ih vi niste ni formirali.
Opštine i gradovi u Srbiji formirani su ne aktom Vlade, nego Zakonom o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije.
Na kraju, moram da se osvrnem na, takođe, smešnu konstataciju Milana Markovića, koju je juče nekoliko puta izjavio kako ne treba raspisivati izbore za gradonačelnika Beograda, jer Ustav ne poznaje kategoriju predsednika opštine, odnosno gradonačelnika.
Gospodine Markoviću, Ustav je najviši pravni akt i njegova opštost je na najvišem mogućem nivou. Ako bismo tako posmatrali stvari, onda ni vi ne bi trebalo ovde da sedite, jer Ustav, takođe, ne poznaje ni Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, ne poznaje, recimo, sekretara Narodne skupštine Republike Srbije, ne poznaje brojne agencije koje ste formirali od 2000. godine naovamo, a sve to postoji u pravnom sistemu Republike Srbije.
Sad nešto o amandmanu. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi koji nam je dostavila Vlada Republike Srbije je manjkav po više osnova.
Narodni poslanici SRS-a koji su iznosili amandmane su to na jedan uverljiv način i dokazali. Međutim, mislim da je posebno skandalozna odredba člana 46. Zakona o Vladi, posebno stav 2. Radi se o objavljivanju akata Vlade.
Vidite, jedno od osnovnih demokratskih načela u radu državnih organa jeste načelo javnosti rada državnih organa. To načelo javnosti postiže se, pre svega, tako što se svi akti koje donose državni organi, pre svega, Narodna skupština i Vlada, objavljuju u odgovarajućem službenom glasilu Republike Srbije, a to je ''Službeni glasnik Republike Srbije''.
Naravno, logično bi bilo pretpostaviti da Vlada u ''Službenom glasniku Republike Srbije'' objavljuje sve akte koje donese. Međutim, ova vlada, očigledno, želi nešto da sakrije od građana Srbije i da bi joj to pošlo za rukom, onda su ovako formulisali član 46. Zakona o Vladi: ''Uredbe, odluke, poslovnik, memorandum o budžetu i rešenja objavljuju se u ''Službenom glasniku Republike Srbije''.
To je u redu, ali nije u redu ovo što sada sledi, a to je stav 2. člana 46: ''Ostali akti Vlade i predsednika Vlade mogu se objaviti u ''Službenom glasniku Republike Srbije'' ako je to ovim zakonom ili drugim propisom određeno ili ako tako pri njihovom donošenju odluči Vlada''.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovakvom formulacijom člana 46. aktuelna vlada nas vraća u vreme Luja XIV, u vreme kada Vlada postupa ne po pravnim propisima, nego po principu državnog razloga.
Otprilike, smisao ovoga što je Vlada predložila jeste da jedan deo svoje politike, koja se iskazuje u aktima koje ta vlada donosi, ta vlada, u stvari, želi da sakrije od očiju javnosti.
Ovo pitanje nije uopšte bezazleno. Vidite, po Ustavu Republike Srbije i po Zakonu o Vladi, Vlada ima izuzetno velika ovlašćenja. Sad zamislite situaciju da Vlada donese određeni akt, ali da s tim aktom ne upozna javnost, odnosno ne upozna građane Srbije.
Podsetiću vas, gospodine Markoviću, na odredbu člana 51. Ustava Republike Srbije, koji kaže - svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju. Svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom.
Moram vas podsetiti, gospodine ministre, da se gospodin Rodoljub Šabić, koji se bavi distribucijom informacija od javnog značaja, nekoliko puta žalio kako Vlada i ministarstva ne žele da mu dostavljaju podatke koje mu građani traže.
Sad zamislite situaciju, niti Rodoljub Šabić može da građane obavesti o određenim podacima koji su bitni za građane, zato što Vlada to ne dopušta, niti Vlada hoće da objavi svoje određene akte u "Službenom glasniku Republike Srbije". Kako građani Srbije mogu onda da budu obavešteni o radu Vlade, o aktima koje ta vlada donosi, ako nemaju fizičku mogućnost da se sa sadržinom tih akata upoznaju?
Da pitanje nije bezazleno posvedočila je sama Vlada pre nekoliko dana. Pre nekoliko dana, mi smo u sredstvima javnog informisanja mogli da čujemo da je Vlada Vojislava Koštunice objavila ucenu za generala Ratka Mladića, Radovana Karadžića i Stojana Župljanina. Dakle, ponudili su određeni iznos novca u stranoj valuti – onome ko dostavi informaciju gde se kriju tzv. haški begunci.
Pitam vas, gospodine Milane Markoviću, da li je ta ucena na ove srpske glave objavljena u bilo kakvom aktu koji Vlada donosi i da li je to objavljeno u "Službenom glasniku Republike Srbije"? Ako nije, pitam vas, zašto nije?
Ovih dana se vodila polemika o tome da li postoji fašizam u Srbiji, ko su fašisti, neofašisti itd. Neki dan je Vlada Srbije objavila da nudi nagradu od milion evra onome ko dostavi informaciju o tome gde se krije Radovan Karadžić, general Ratko Mladić, odnosno Stojan Župljanin. Nažalost, izgleda da se istorija na ovim našim prostorima ponavlja i da upravo oni kojima su puna usta antifašizma, demokratije, ljudskih prava itd., rade upravo ono što su radili fašisti. Da je to tako, gospodine Milane Markoviću, ja ću vam dokumentovano dokazati.
"Sto hiljada rajs maraka u zlatu dobiće onaj ko dovede živog ili mrtvog vođu bandi Dražu Mihajlovića", datum 21. jul 1943. godine, u potpisu nemački komandant Srbije general Paul Bader.
Gospodine Milane Markoviću, ovo mi mnogo liči na ono što vi sada radite.
Kao što vidite, tada su nemački fašisti objavljivali nagradu za srpske glave, a tako isto se ponašate i vi u 2007. godini, pa vas ja pitam, vas koji imate monopol na uvođenje Srbije u EU, na demokratiju, na ljudska prava, na vladavinu prava, na antifašizam, kako je moguće da se ponašate po istom obrascu po kojem su se ponašali oni koji su streljali srpske đake u Kragujevcu 1941. godine?
Kao što vidite, stvar uopšte nije bezazlena i naivna. Ovde se ne radi o nekom našem kapricu, da tražimo dlaku u jajetu kada su u pitanju zakoni, odnosno predlozi zakona koje nam dostavlja Vlada Republike Srbije.
Ovde je reč o izuzetno važnim pitanjima. Ko nam garantuje da Vlada Srbije kroz nekoliko dana neće, takođe, doneti neki akt koji zadire u elementarna ljudska prava i slobode, a da će taj akt biti sakriven od očiju javnosti, odnosno neće biti objavljen u "Službenom glasniku Republike Srbije"?
Da se vratim na amandman. Suština mog amandmana je da se u članu 46. stav 2, posle reči "određeno", stavi tačka, a da se preostali deo teksta obriše.
Naime, nedopustivo je da od dobre volje Vlade Srbije zavisi da li će neki akt biti objavljen u "Službenom glasniku Republike Srbije" ili ne. Vlada je državni organ i Vlada vrši javnu vlast. Kakva je to javna vlast ako su akti koje ona donosi sakriveni od očiju javnosti?
Dakle, svi akti koje Vlada Republike Srbije donosi, i opšti i pojedinačni, moraju biti objavljeni u "Službenom glasniku Republike Srbije" i ne sme se ostaviti Vladi na slobodnu procenu da li neki akt treba objaviti ili ne.
Ukoliko se ne prihvati amandman SRS-a, onda dolazimo u jednu veliku opasnost. Srbija se vraća u period apsolutističke države. Više nema garancija o javnosti rada Vlade Republike Srbije.
Ko danas u Srbiji može da garantuje da građani Srbije mogu nesmetano da uživaju svoja ljudska prava i slobode, ako se zna da pri svemu tome neke ključne državne institucije ne funkcionišu, a pre svega Ustavni sud Republike Srbije? Ustav predviđa da građanin kome su povređena ljudska prava, a koji je iscrpeo sve druge pravne mehanizme, može da izjavi tzv. ustavnu žalbu.
Pitam vas, gospodo iz vladajuće koalicije - kome da je izjavi, kada Ustavnog suda u Srbiji još uvek nema?
Prema tome, dobar deo normi Ustava Republike Srbije je, vašom krivicom, ostao ''mrtvo slovo na hartiji'' i pri svemu tome vi nam predlažete zakon o Vladi u kome eksplicitno kažete da postoje akti Vlade i predsednika Vlade koji mogu biti sakriveni od očiju javnosti. Gde je tu demokratija, gde su tu ljudska prava i gde su tu bilo kakvi evropski standardi?
Pozivam vas, gospodine ministre, a i gospodu iz vladajuće koalicije, pošto znam da i u njihovim redovima ima narodnih poslanika koji smatraju da je amandman osnovan, da prihvatite ovaj amandman, jer, u protivnom, uvodite Srbiju u vanustavno stanje, u mračno doba, kada Vlada može da donosi akte kakve želi a da o tome ne obavesti javnost Srbije.

Zahvaljujem. Da li o ovom amandmanu želi još neko reč?
Izvolite, narodni poslanik Zoran Krasić.
(Glasovi iz klupe: Nema prenosa.)

        Nema? Onda nema ni Skupštine.

Pošto nema prenosa, prekidamo sednicu. Nastavak je sutra u 10 časova. Zahvaljujem.