Dame i gospodo, građani Srbije, u ime SRS podneo sam amandman na član 1. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju, koji glasi: "U Zakonu o osiguranju u članu 3. stav 1. posle reči 'delatnosti' umesto tačke stavlja se zapeta i dodaju reči 'kao i ogranak stranog društva za osiguranje koje je dobilo dozvolu nadležnog organa za obavljanje te delatnosti'." Naš amandman je da se član 1. briše jer je u suprotnosti sa Zakonom o privrednim društvima.
Ovim članom predviđate mogućnost da ogranak stranog društva za osiguranje, uz dozvolu nadležnog organa, odnosno Narodne banke Srbije, obavlja delatnost osiguranja. Primena je vezana za pristupanje Republike Srbije Svetskoj trgovinskoj organizaciji, sa rokom za usklađivanje od pet godina. U Zakonu o privrednim društvima član 3. stav 2, koji se odnosi na ogranak, glasi: "Ogranak je deo privrednog društva koji nema svojstvo pravnog lica. Ogranak ima mesto poslovanja i zastupnike, a poslove sa trećim licima obavlja u ime i za račun privrednog društva."
Tu se, dame i gospodo poslanici, građani Srbije, otvara mogućnost stranim osiguravajućim društvima da posluju na teritoriji Srbije bez ikakvog finansijskog rizika. Šta ako ogranci imaju problema sa bonitetom, uđu u finansijske probleme, ko će snositi eventualnu odgovornost kada su njihova matična preduzeća registrovana u drugim državama po nekim svojim zakonima o preduzećima? To imate i u Zakonu o spoljnotrgovinskom poslovanju, koji je definisao da je ogranak izdvojen pravno zavisan organizacioni deo osnivača, koji na teritoriji Republike Srbije trajno obavlja delatnost za koju je osnivač registrovan u zemlji sedišta.
Vi se sve vreme samo pozivate na to da je to zahtev Svetske trgovinske organizacije, a da će se ovaj zakon primenjivati tek po isteku pet godina od dana pristupanja Republike Srbije toj organizaciji. Do tada pravite jedan vakuum u kome se ne možete u spornim situacijama pozvati ni na pravila Svetske trgovinske organizacije. Otkuda rok od pet godina kada vam se toliko žuri u EU i evroatlantske organizacije?
Pozadina cele priče je očigledno privatizacija naših osiguravajućih društava od strane inostranih, preko njihovih ogranaka u Srbiji. Naša osiguravajuća društva raspolažu nekom imovinom i kapitalom. Pitam vas, koju imovinu i kapital su, po Zakonu o privrednim društvima, prijavili ogranci stranih osiguravajućih kompanija u Srbiji?
Znate li, gospodine ministre, zašto je veći broj naših građana koji imaju polisu životnog osiguranja te polise odradio direktno u inostranstvu, bez obzira što te osiguravajuće kompanije imaju svoje ogranke u Srbiji? Zato što u tim državama mogu biti obeštećeni za sve eventualne probleme koji nastanu u Srbiji. Ti ogranci ne raspolažu kapitalom srazmerno broju komitenata koje imaju.
Da se razumemo, mi nismo za to da se naši građani osiguravaju u inostranstvu, već da se naša osiguravajuća društva čvrsto stave na noge, da se privatizacija sprovede u procentu ne većem od 49%, a da država gazduje sa 51% osiguravajućih društava, da u toj privatizaciji ministar ne određuje proviziju, visinu naknade, da se tačno precizira šta su troškovi privatizacije.
Srpska radikalna stranka se zalaže za to da na tržištu vlada jedna zdrava konkurencija, ali ako hoćemo da budemo država koja drži do sebe moramo sprečiti u svim privrednim granama, a u ovom slučaju i u osiguranju, privatizaciju od strane kompanija koje dolaze iz zemalja koje se zalažu za dalje rasparčavanje Srbije i koje su činile i podržale genocid nad srpskim narodom. Tu pre svega mislim na Hrvatsku, koja je okupirala i razorila Republiku Srpsku Krajinu, izvršila genocid nad Srbima i, naravno, Sloveniju, koja podržava nezavisnost Kosova i Metohije.
Problem je i to što Vlada Srbije od pobede DOS-a do danas nema jasnu strategiju ni u jednoj oblasti privrede, pa ni u osiguranju. Kada smo raspravljali o izmenama i dopunama ovog zakona ja sam, gospodine ministre, naveo primer Austrije, koja ima izuzetno uređenu ovu oblast, zato što osiguravajuće kompanije ulažu novac od premija u nerizične fondove.
U Srbiji je problem što nema pravog tržišta kapitala, tako da osiguravajuća društva, penzioni fondovi i drugi ne mogu plasirati svoj kapital od premija na tržište i podeliti dobit sa svojim komitentima. Tek pre par meseci su u Srbiji počeli da rade investicioni fondovi, ali normalno, kao komercijalni, tj. rizični fondovi. Znate da naspram tih rizičnih fondova postoje nerizični, u koje osiguravajuća društva mogu da ulažu novac od premija bez rizika, u cilju ostvarivanja dobiti u svoje i ime komitenta. Ti nerizični fondovi su ulaganje u nekretnine, rentijerstvo, hipotekarni krediti sa visokim stepenom obezbeđenja, ulaganje u infrastrukturu putem državnih obveznica i hartija od vrednosti. Ti nerizični fondovi su, rekao sam vam već, jedini način da ta osiguravajuća društva mogu da zarade neku pristojnu dobit koju mogu da podele sa komitentima.
Zato sam vam i pomenuo primer Austrije, jer tamo postoje jasna pravila gde osiguravajuća društva ulažu kapital u nerizične fondove, gde se sredstva od primene premije ulažu i do 20% u nekretnine. Tako se finansira i saobraćajna infrastruktura, izgradnja i popravka puteva, železničke mreže, gde su domaće finansijske organizacije koncesionari tih saobraćajnica.
Kada bi Vlada imala jasnu strategiju u osiguranju i našem finansijskom sistemu bilo bi mnogo manje tajkuna, a verujte mi da Velimir Ilić ne bi imao baš nikakav argument da ubeđuje narod kako su strani koncesionari jedini izvor finansiranja za izgradnju autoputa Horgoš - Požega.