Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 18. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Vlada predlaže da se ovaj amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Gospodine Duliću, nadam se da nećete da se ljutite što ću malo duži uvod da napravim pre nego što dođem do člana 18. na koji sam podneo amandman u ime SRS. Za početak moram da objasnim šta se reguliše članom 18. Predloga zakona.
Tim članom se praktično menja postojeći član 235, to su obaveze razgraničenja poslova osiguranja i reosiguranja, i to u delu prelaznih i završnih odredaba osnovnog teksta zakona.
Član 235. glasi: "Organizacija za osiguranje koje na dan stupanja na snagu ovog zakona", misli se na osnovni zakon, "ima dozvolu i za obavljanje poslova reosiguranja, dužna je da do 31. decembra 2007. godine razgraniči poslove osiguranja i poslove reosiguranja."
To je napisano krajem maja 2004. godine. Znači, lako može da se zaključi da skoro dve i po godine ta odredba postoji u tom zakonu, da je obaveza razgraničenja kod osiguravajućih društava ovih poslova dve i po godine, da ta obaveza nije kod nekih završena. E sad, gde interveniše Vlada i šta ona traži? Ona traži da se u ovom članu promeni rok, odnosno datum do kada ti poslovi treba da se obave, pa to više neće biti 31. decembar 2007. godine, nego 31. decembar 2009. godine.
Znači, do 31. decembra 2009. godine vi i ne mislite o Evropskoj uniji. Ne znam zašto pričate – Evropska unija, Evropska unija. Vi sve odlažete nekako, a samo da vas podsetim, Srbija nikada neće biti član EU. To primite k znanju. Možete da se smeškate, vi se uvek smeškate kada ja pričam, ali posle nekog vremena ronite i suze. Znači, ako je razlog za ovakvu vrstu promena zakona to što nam je ponuđena evropska perspektiva, kako rekoše, a to je ništa, to je u vazduhu neko trunje koje vi treba da uhvatite i ja bukvalno koristim njihove izraze - Srbiji treba ponuditi evropsku perspektivu. To znači da to nije više ni šargarepa, nego fatamorgana, vidite neku šargarepu, pa vam se pričinjava. To što se vama pričinjava i iz toga izvlačite neku političku korist ne znači da svi treba na isti način da doživljavaju tu fatamorganu i da se svima nama kolektivno nešto pričinjava.
Vlada sa gnušanjem odbacuje ovaj amandman Srpske radikalne stranke i evo šta piše u svom odgovoru – pošlo se od procene... A znamo da loše procenjuju, jer maja 2004. godine su procenili da do kraja 2007. godine mora da se završi ovo razgraničenje ovih poslova, a sada pri kraju 2007. godine kažu - loše smo procenili, i sada nas ubeđuju da je dobra procena ova nova. Znači, procenjuju da novi rok bude dovoljan za okončanje postupka privatizacije društava sa društvenim kapitalom, s obzirom da u roku koji je predviđen važećim zakonom postojeća društva za osiguranje koja su u postupku privatizacije ne mogu da se pripreme za ovo razdvajanje.
Oni kažu, nije dobro da se ovo razdvoji. To znači da nije dobro da se poštuje zakon, jer u postupku privatizacije mi možemo gore da prodamo ova dva društva koja imamo, jer ćemo postići bolju cenu.
Znači, evropski put, evropski prag, a ovde nema STO, kao što znaju da kažu kada se nešto menja, ali da vidimo šta su motivi za ovo. Da li u postupku privatizacije ovih društava mogu da se prikriju tragovi? Ne mogu.
Znate li zbog čega ne mogu da se prikriju tragovi? Zato što će i oni koji budu kupili ova društva imati prilike da vide o čemu se ovde radi i onda će da shvate da je samo zbog provizije neko njih grdno prevario. Ne samo njih i zaposlene u osiguravajućim društvima, nego sve nas, sve građane Srbije su u stanju da prevare.
Mislim da nije celishodno da se menjaju ovi rokovi. Zašto? Demokratija je pokazala veliku efikasnost, ako niste u mogućnosti knjigovodstveno da razdelite ove poslove, preporučujem vam kordone policije. Ako niste upućeni kako se to radi, pozovite ministra za lokalnu samoupravu, on je predavač kod onog Dragišića na fakultetu, predaje bezbednost. Sada je meni jasno zašto su oni ministra za lokalnu samoupravu izabrali iz kategorije ljudi koji vrlo dobro znaju šta je odbrana i bezbednost. Morao je da bude, po definiciji, feldmaršal policije. Znači, možete slobodno da uzmete policijske snage, jake, koje bi razgraničile poslove osiguranja i reosiguranja.
Zašto vam je to potrebno? Da se vidi. Šta treba da se vidi? Ono što se u nekom trenutku ne vidi kada se zamešaju ti poslovi. Nije stvar u poslovima. Stvar je u sredstvima. Znači, u svim varijantama, i ako se produže ovi rokovi, i ako se krene sa privatizacijom kako ste vi rekli 70%, i ako se krene sa onim što ste rekli da više princip uzajamnosti ne postoji u međunarodnim odnosima, sve vaše principe ako uzmemo i stavimo na sto, u osiguranju ne možete da sakrijete tragove.
Moram ovde da objasnim ono što je moj kolega Arsić pokušao da objasni, pa otišao na drugu temu, mnogo važniju, a to je materijalna pozadina ovih promena. Vi ste vrlo dobro uradili ubacivanjem ovog novog člana 180a, ali ste to uradili samo u delu materijalne odgovornosti zaposlenih za štetu pričinjenu svojim radom. Vi njih niste oslobodili krivične odgovornosti. Naći će se kako je to delo i naći će se kvalifikacija, verovatno i zloupotreba službenog položaja.
Zašto ovo pričam? Mlađan Dinkić se spasio od toga, jer je ova vlada, bez obzira na fluidni oblik, dve države rasturila: SRJ i državnu zajednicu Srbija i Crna Gora. Tu je došlo do preseljenja predmeta Saveznog suda. U tom seljenju se izgubila odgovornost. Za šta? Za nesprovođenje odluka Saveznog suda. Međutim, i po novom Ustavu Vrhovni sud Republike Srbije samo menja naziv, a predmeti ne mogu da se izgube. Tu sada imamo drugu situaciju: tragovi postoje, kako su oduzimane dozvole za rad nekim osiguravajućim društvima, ko je to radio, na osnovu čega je radio, kakvi su rezultati. I ne samo da postoje podaci o tome kolika je šteta, nego sa imenom i prezimenom ko je izvršio odgovarajuću radnju, što je daleko značajnije sa gledišta primene važećih propisa.
Gospodine Cvetkoviću, moram opet unapred da vas obavestim o nekim stvarima, jer kada ste u Vladi sa DSS-om onda je neobaveštenost hronično stanje.
Pokušajte da izbegnete u javnosti sukob između Ministarstva finansija i Narodne banke Srbije. Pokušajte. Odmah da vam kažem, to će biti bezuspešan pokušaj. Taj sukob će biti strašan sa gledišta javnih finansija. Veliki sukob. Drmaće se ova zemlja nekoliko meseci. To vam unapred najavljujem. Zašto?
Moraćemo da pogledamo malo bilanse i šta se to radilo u 2005. i 2006. godini, kako je odlikovani postao odlikovan, kako se zaduživao, koliko je isplaćeno na ime tih zaduživanja itd.
Ne sporim da ćete s vremena na vreme da prodate ponešto od imovine koja je stvarana desetinama godina na različite načine; verovatno i ovom jučerašnjom prodajom, ako se osnaži za 15 dana, vi ćete da pokrijete neke rupe, ali šta da radimo ako ta guma ponovo pukne, a vulkanizer nema fleku. Šta ćete onda redom da prodajete? Od koga ćete onda da obezbedite provizije?
Da li ćete onda da predlažete pomeranje rokova? Hajde da pomerimo rok za još dve godine, za neku obavezu koja je trebalo odmah da se uradi ili u nekom roku, a taj rok je odražavao vaš politički stav da volite i ljubite EU, na čelu sa Karlom del Ponte. Razmislite vrlo dobro.
Sada biste vi hteli 70% da prodate, sada biste hteli da uzajamnost više ne postoji, a to znači – tržište Srbije, izvolite. Zašto? Uzima se keš, u osiguranju se uzima keš.
Zašto je to moralo da pripadne, u pogledu nadzora i svih ovih poslova, Narodnoj banci Srbije, kada su po definiciji to upravni poslovi koji pripadaju Ministarstvu finansija? Zato što je veća sila zadužena za keš, MMF, Svetska banka i oni drugi kreditori koji imaju više poverenja u svoju šifrovanu ekspozituru u odnosu na žutu ekspozituru.
Vidite, unapred vas upozoravam, možete da prenesete i vašem savetu investitora, kada prave te svoje strateške studije, kada se upliću u ove naše poslove, budite oprezni, jer radiće tu i nedozvoljena sredstva u tom međusobnom raščišćavanju.
Neki prvoborci finansijskih malverzacija i finansijskog uspeha DOS-a nisu zadovoljni svojom pozicijom na finansijskom tržištu. Neće neki da se zadovolje tako što ste im dali televiziju, ili ste im dali da i oni budu u nekoj banci ili dali ovom maleckom da se igra sa "Alfa bankom". Odlikovanom.
Pazite, velika cifra se zavrtela u glavu. Kažem vam da će sigurno to biti teški krivični sporovi iz oblasti organizovanog kriminala, sa svedočenjem svedoka saradnika, kao što se ovih dana dešava.
Rekao sam Čedomiru Jovanoviću za onu torbu, a njega 15 dana nema, vidite i sami. Petnaest dana ne sme da uđe u salu. Sve vas unapred obaveštavam. Laufer je živ i još nije otišao u penziju, da znate. Laufer je živ, sve on obaveštava, sve se zna. Sve se apsolutno zna.
Znači, ne postoji nijedno opravdanje da se ovaj rok pomera.
Ako se ovaj rok pomera, onda treba da se pozove na odgovornost Narodna banka Srbije, Ministarstvo finansija u onom prethodnom sazivu, šta su oni uradili da se obaveza iz člana 235. završi u roku koji je zakonom propisan. Ne, sada se produžava rok. Zašto? Nove strateške pozicije, novo mešanje karata, novi agenti koji treba da posreduju, da procenjuju. Samo da vas podsetim, kada su uništavane one četiri banke, te banke su imale izveštaj, gospodine Cvetkoviću, neke firme koja se zvala "Deloitte and Touche". Ti izveštaji su pokazivali pozitivno poslovanje tih banaka. Šta se desilo posle dva-tri meseca? Ta ista firma je napisala negativan izveštaj.
Da li vi vidite da se ovaj odlikovani kaje što je gasio banke? Kaže, šta vam je najteži posao bio? Gašenje banaka. Zašto? Nismo dobili odgovor gde se dedoše one pare sa Kipra. Gde su pare sa Kipra? Batić priča jedno, Velja Ilić priča drugo, odlikovani priča treće, Borka ćuti. Borka ćuti zato što zna, ne gde su pare, nego zna ko je pomerio pare i ko ih sada maltretira i zloupotrebljava, a Batić zna tu liniju iz Haga koja je išla preko norveškog veštaka. Znači, sve se zna. Nastavite da grickate nokte.

Zahvaljujem. Da li se još neko javlja po amandmanu? (Ne.)
Na član 20. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Vlada predlaže da se ovaj amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Jorgovanka Tabaković. Izvolite.

Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, moj kolega Aleksandar Martinović je u ime SRS podneo amandman na član 20. stav 1, gde se procenat 70 zamenjuje procentom 49. Dosadašnje zakonsko rešenje je bilo da se privatizuje celokupni društveni kapital, odnosno državni, a sadašnje rešenje je 70, predlog. SRS se, u skladu sa svojim programskim opredeljenjem, izjasnila da se ne može privatizovati više od 49%, naglašavajući da je osiguranje strateška delatnost za ovu državu.
Koliko ste vi nedosledni po pitanju Zakona o privatizaciji, rešenja za privatizaciju realnog i finansijskog sektora, dokazuje vaše obrazloženje za odbijanje ovog amandmana. Vlada je u svom odgovoru na podneti amandman napisala, da vas ne zamaram celokupnim obrazloženjem, ali suština je u tome da ona kaže da se ovakvim zakonskim rešenjem usaglašava, u stvari, privatizacija osiguravajućih društava sa sistemskim zakonom kojim se reguliše prodaja društvenog i državnog kapitala, gde taj procenat iznosi 70%.
Vladi Srbije je bitniji sistemski Zakon o privatizaciji, gde finansijski sektor i osiguranje kao deo postavlja u istu ravan kao i realni sektor, ali samo kad govori o privatizaciji.
Kada treba da podnese javnosti izveštaj o tome koliko je provizija naplatila za privatizaciju realnog i finansijskog sektora, odvaja te dve vrste delatnosti, pa nam za realni sektor daje precizne cifre, a za finansijski sektor ne postoji ni jedna jedina cifra koliko je toga privatizovano u prošloj godini.
Stoji lep tekstualni deo, ali ni jedna jedina cifra, dragi građani, od 4 milijarde evra prošlogodišnjeg priliva kao stranih direktnih investicija, što zovite u prevodu 3,2 milijarde prodatog, s mukom i dugo godina sticanog kapitala, zajedničkog, društvenog i državnog.
Ostvareno je 3,2 milijarde, od čega su prave strane direktne investicije, odnosno ulaganja, samo 0,8 milijardi evra. Od tih 3,2 milijarde, realni sektor predstavlja tek trećinu.
Dakle, Vlada nam prikriva u zakonski obaveznom dokumentu koji se zove memorandum dve trećine pristiglih milijardi evra u ovu državu.
Znači, usklađujete Zakon o privatizaciji osiguravajućih društava sa sistemskim zakonom kada ne privatizujete sve, samo 70, ali kad treba postaviti zakonsku odgovornost za zloupotrebe, za krajnji nemar i nepažnju zaposlenih, tu sad odvajate finansijski sektor.
U prethodnom članu zakona gde se kaže, član 180, gde u vršenju javnih ovlašćenja državni organ mora da odgovara, u skladu sa članom 35. stav 2, koji kaže da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.
Sad Narodna banka i njeni zaposleni nemaju nikakve veze sa državnim organima, vršiocima javnih ovlašćenja, sad su nešto posebno. Sad oni posluju i rade u jednoj izuzetno važnoj oblasti, koja jeste važna ali ne na način kako vi to ovde predstavljate. Ta tako važna delatnost, koja se zove sektor osiguranja u okviru finansijskog sektora, zaslužuje da država sačuva svoj većinski udeo nad tim sektorom, što jeste suština ovog amandmana.
Znači, priliv po osnovu premija je predvidiv. Životno osiguranje raste kao istorijski zakonit proces i država se, odnosno Vlada u ime države, odriče tog značajnog dela koji treba da omogući i razvoj društva i novu zaposlenost i nove plate, na osnovu kojih ljudi treba i da potpomognu razvoj životnog osiguranja.
Na kojim principima se obavlja ta privatizacija?
Na onim principima koji su zacrtani 2001. godine u onom slavnom sporazumu o starateljskom fondu, kada vam je izdiktiran, na brzinu preveden, redosled koraka, organi koji će sprovoditi privatizaciju i način kako će je sprovoditi.
Problem nije u tome što ste vi loši prepisivači, nego što nemate odnos prema narodu koji vam daje mandat da u njegovu korist sprovodite zakon i sprovodite koncept koji je za vas sadržan u onom što se zove "vašingtonski konsenzus", liberalizacija, a to znači otvoriti tržište za svu uvoznu robu.
Ono što se zove privatizacija, nekritička, nebitno je šta će doneti, koliko će ljudi ostati na ulici i, na kraju krajeva, ono zbog čega trpe posledice mnogi, a to je veštački održavana stabilizacija, odnosno kurs dinara.
Volela bih da se građani zapitaju šta ova visokoumna politika "vašingtonskog konsenzusa" donosi Srbiji. Mnogi su ovu taktiku zvali šok-terapijom, ona je za nas ispala samo šok, ne i terapija. Opet ću da pomenem Slovence koji nisu dozvolili ni potpunu ni nekritičku liberalizaciju, čije posledice trpimo od 2001. do danas, i čije posledice ćemo tek trpeti u ovoj značajnoj oblasti koja se zove osiguranje.
Svi oni koji su dozvolili da domaća proizvodnja... Kažem, proizvodnja pre svega, da i usluge, da i trgovinski lanci, jeste i to potrebno, ali proizvodnja pre svega mora da postoji u ovoj državi, i to ne samo zato što proizvodi određenu vrstu robe i usluga, nego što omogućuje stvaranje dohotka koji omogućuje ljudima osnovno ljudsko pravo, a to je pristojan život. Ovo nije demagogija. Ovo je osnova naučne doktrine koja se zove svrsishodnost ekonomije.
Znači, da bi neko mogao da ostvari jedno od osnovnih ljudskih prava, a to je da ima osećaj lične slobode, treba da ima novac, novac zarađen na društveno prihvatljiv način, ne provizijama, ne zloupotrebom položaja, ne kriminalom, ne švercom oružja, ne drogom, ne trgovinom ljudima, ne prostitucijom, nego na društveno prihvatljiv način. Kad to od vas tražimo kao opozicija, nije to demagogija. Vi ste s pravom, kao i mi, naveli ljude da očekuju da mi to umemo da im obezbedimo. Kako im vi to obezbeđujete? Time što omogućujete Nemačkoj državnoj razvojnoj banci KFW da ovde plasira svoje proizvode, a da mi dobijamo kreditno zaduženje.
Ne širim temu, sve je ovo ista stvar. Kada od Nemačke državne razvojne banke ova država uzme kredit, da bi navodno poboljšala lokalnu infrastrukturu u oblasti grejanja, mi u stvari plaćamo robu nemačkih proizvođača. Da je kupujemo na redovnom tržištu, mi bismo imali popuste, a mi im plaćamo kamate, za koje ste videli da su najmanje dva puta veće od onoga što u papirima piše.
Šta vredi što gospodin Jelašić kaže, tražim od banaka da iznesu podatak o efektivnoj kamati, ne o onoj o kojoj piše u ugovoru, nego onoj koju stvarno građani plaćaju kada uzimaju kredit.
Ta efektivna kamata, dala sam vam primer u prepodnevnoj raspravi, kada se od banke Saveta Evrope za razvoj uzme kredit, vi tvrdite da je kamata u euriboru, koji iznosi 4,1 na mesečnom nivou, na šestomesečnom nivou 4,7, sa tendencijom rasta, a u stvari, kad dostavite izveštaj o završnom računu, gospodine ministre, na devet miliona i 600.000 evra plaćate kamatu od 9,38% na godišnjem novu. Nije konstrukcija, nije izmišljotina, to je realnost.
Ne možete da tvrdite da su to subvencionisani krediti ili preferencijalne, odnosno kamate koje su niže i ne možete ovim građanima da tvrdite, niko ih nije terao da idu u banku. Mi vas molimo da ne radite ovakvu privatizaciju.
Mi vas molimo da ne zadužujete državu u trenutku kada imate, po vašoj tvrdnji, takve devizne rezerve da nam praktično prave problem u kursu dinara, koji je precenjen, kursu dinara po kojem ljudi nemaju interesa da izvoze.
Ali, zato je ovaj prvi elemenat liberalizacije na koji ste pristali vrlo lepo ispoštovan ovakvim merama, a to znači da je uvoz vrlo jeftin i da vi nama, ono što je najporaznije, u ovom memorandumu slikate budućnost na način da predviđate privatizaciju javnih preduzeća, NIS, EPS, JAT i javna komunalna preduzeća, ono što je preostalo, a nama obećavate razvoj malih i srednjih preduzeća. To je prosto uvredljivo.
Mi smo stvarali, mi građani i svi mi, sisteme i stvarali smo jednu ogromnu banku podataka, koja se zvala SDK, koju ste vi po nalogu stranaca ukinuli, da ne bi na jednom mestu postojale evidencije o svim makroekonomskim pokazateljima da se ovom državom upravlja odavde. Kada nemate informacije, upravlja onaj drugi ko ih ima.
Ko danas ima informacije o novčanim tokovima? Onaj ko drži banke. Ko drži banke? Znamo koliko ih je i gotovo 90% je u stranom vlasništvu, a i ono što je preostalo, dragi građani, piše u memorandumu, koji smo dobili od Ministarstva finansija, da će se privatizovati i taj ostatak banaka.
U Komercijalnoj banci Evropska banka za obnovu i razvoj, koja kaže da nam pomaže, već je ostvarila značajno učešće i po njenim podacima već 24% je od ukupnih sredstava uneto baš u finansijski sektor. Čak se i kupovina akcija, što je nezamislivo, naziva kreditnom pomoći ovom narodu.
Za mene je porazno da 128 glasova može ovde da učini svaki argument nevažnim. Za mene to nije razlog da prestanem da ukazujem na sve pogubne posledice vaših mera i zakona koji predlažete.
Potpuno je iluzorno da očekujete da ne podnesemo amandman ili da ne koristimo svaku priliku da pokažemo da vas ne rukovodi u donošenju mera ekonomske politike dobrobit građana i ono što znači bolju budućnost za sve nas, već jednostavno izvršavanje primljenih naloga.
Niste vi neuki, odlično vi znate šta je ekonomska teorija i šta ona misli o privatizaciji.
Vi znate da Milton Fridman kaže – moja najveća zabluda je da privatizacija rešava sve, konkurencija i saradnja, a ne privatizacija, poštovanje zakona i pravni okvir je ono što doprinosi razvoju.
Znate vi to, gospodine ministre, vi i vaši saradnici, ali se to ne plaća i to se ne može naplatiti od onih kojima otvarate tržište i pripremate za privatizaciju ovo "porodično blago" koje se zove osiguravajuće društvo.

 Zahvaljujem gospođi Tabaković. Da li se još neko javlja povodom amandmana? Izvinjavam se, gospodin Rajko Baralić se javlja za reč; mislio sam, gospođo Tabaković, da odmah pređemo na vaš amandman.
(Jorgovanka Tabaković, sa mesta: Samo da ja uzmem papire.)
Po ovom amandmanu se javio narodni poslanik Rajko Baralić. Izvolite.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, gospođa Jorgovanka Tabaković je obrazlažući amandman na izmene i dopune Zakona o osiguranju, koji je podnet u ime SRS, pomenula ovde nekoliko pitanja koja bih želeo da prokomentarišem i dam doprinos, ukoliko je to moguće, argumentacija koju je ona ponudila kao obrazloženje amandmana koji je ona podnela.
Ovde je pomenuta šok-terapija. Želim da podsetim, kada se prvi put pojavio ovaj termin u našoj zemlji, ko je protagonista i za čije interese šok-terapije i ko su eksponenti tog pravca u ekonomiji bili u Srbiji u ono vreme i ko danas u Srbiji sprovodi ovu politiku. Džefri Saks je bio na čelu jednog tima koji je imao zadatak da smisli jedan relativno pouzdan način kako da se, milom ili silom, liberalizuju tržišta određenih država, finansijsko i svako drugo.
Dakle, ili tako što se proizvode političke elite koje posle postanu vlast, pa izvršavaju izvesne naloge u politici i u ekonomiji, ili ih bombarduju, ili im uvedu ekonomske sankcije ili urade nešto drugo.
U Srbiji je primenjen mešoviti model: dakle, bombardovanje, sankcije i regrutacija nekoliko desetina eksponenata ove politike. Atak je bio da se apsolutno liberalizuje sve u Srbiji, da vas na velikom mrazu ostave bez kaputa i da vas nateraju da izdržite i još da pri tom govorite da vam nije hladno.
Gospodin Božidar Đelić, podsetiću, jedan je od mladih ekonomista, koji je bio u ovom timu.
Podsećam da je gospodin Đelić bio prvi ministar finansija posle 5. oktobra i da je, zajedno sa osam ministara u toj vladi, bio kadrovan ne na osnovu rešenja kadrovske komisije DOS-a, i pozivam ljude koji su se time bavili da to opovrgnu, već su oni kadrovani odnekud, kao i gospođa Kori Udovički kasnije, kao i neki drugi. Taj trend imamo i danas.
Dakle, postoji jedan broj važnih državnih mesta koja se pokrivaju na taj način što se o tome odlučuje neko izvan ove zemlje.
Zašto je ovo važno? Zato što je koncept liberalne ekonomije nešto što je ovde obezbedilo nekoliko za njih važnih pitanja. Jedno od njih jeste da naša država širom otvori vrata za sve ono što zovemo stranom robom, uticajem, kapitalom itd., a da pri tom ovde ne postoji nikakav mehanizam koji bi uspeo da spreči da se u istom tom periodu ne ugasi sve što je ovde postojalo kao autentična proizvodnja, naše banke, naša osiguravajuća društva itd.
Mi sad ovde razgovaramo o posledicama. Uzroci ovoga o čemu govorim nalaze se na nekom drugom mestu.
Oni predstavljaju nečije interese, koji ovde danas u jednom delu političkih stranaka imaju svoje eksponente i imaju to kao oficijelni državni program koji se kroz mere ekonomske politike Vlade Srbije sprovodi i danas u Srbiji, sa negativnim posledicama koje se svakodnevno osećaju na ulici, kod najvećeg broja građana Srbije koji su dovedeni u situaciju da uglavnom ne odlučuju ni o čemu, da nemaju gde da rade, ili da ne mogu da prime platu tu gde rade, ako imaju sreću da su zaposleni.
To je, u stvari, liberalizacija. Koncept liberalne ekonomije zalaže se za to da tržište reguliše sve, i ako je tržište regulator svega, a to podrazumeva da prestane da postoji ono što neki od vas nazivaju socijalnom državom, to onda znači da onaj ko je siromašan mora da bude još siromašniji, da onih nekoliko desetina ljudi koji su se obogatili mogu svoje bogatstvo da umnožavaju dnevno, mesečno ili godišnje do nivoa koji mi ne možemo ili nismo u stanju da pratimo i komentarišemo, niti o tome imamo dovoljno informacija, a da pri tom u Srbiji imate skoro 30% ljudi koji su nezaposleni, dakle jednu od najviših stopa nezaposlenosti u Evropi, da imate nekoliko stotina hiljada radnika koji su zaposleni a ne primaju nikakvu platu, da imate nekoliko stotina hiljada radnika u privatizovanim firmama koji ne ostvaruju nijedno od prava koja su im garantovana ugovorom o privatizaciji.
Dozvolite da spomenem jednu takvu firmu, to je preduzeće ''7. juli'' Kuršumlija. Tu firmu je, na osnovu Zakona o privatizaciji, kupio izvesni gospodin Bogdan Aleksić.
On je u redovnom sudskom postupku ovu firmu izgubio i pre nekoliko dana, tačnije 18. 10, sva personalna dokumenta svih zaposlenih u ''7. julu'' Kuršumlija našla su se na ulici. Dakle, ljudi su izneli dokumentaciju ove firme na ulicu, jer ne žele da imaju ni podsećanje na ljude koji su firmu izgradili.
Dakle, to je država u kojoj mi živimo. Sa tim konceptom mi polemišemo i zalažemo se za drugačiji koncept, koji, nadam se, verujem, prepoznaju građani Srbije danas, zato što ne može biti da je ovo dobro.
Ne može biti da je normalno da neko može da vam jedan nezamenljiv dokument, kakav je radna knjižica, iznese na ulicu, da pri tom o tome niko ništa ne zna, da vi nakon toga ne možete da ostvarite nijedno pravo koje se ostvaruje na osnovu evidencije o radnoj knjižici i da zato niko ne odgovara. Pozivamo one koji su odgovorni da ustanove kako je moguće da se ovo dogodilo, ko je odgovoran da se personalna dokumenta nekoliko stotina ljudi nađu na ulici i da ih uzima ko kako stigne, a deo od ovoga je nestao u nepoznatom pravcu.
Mnogo je ovde otvorenih pitanja. Neka ćemo otvarati i dalje, a neka ćemo zatvoriti na izborima koji, kao što mi se čini, dolaze uskoro na svim nivoima. Hvala.

Zahvaljujem. Da li se još neko javlja povodom ovog amandmana? (Ne.) Hvala puno.
Na član 21. amandman je podnela narodni poslanik Jorgovanka Tabaković.
Vlada predlaže da se ovaj amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Izvolite. Reč ima narodni poslanik Jorgovanka Tabaković.

Nemam nameru da kolegi Krasiću preuzimam govornicu, ali svima onima kojima je dosadilo danas da slušaju ne dugujem izvinjenje, jer dugujem građanima Srbije da kažem, u ime SRS, sve pogubne posledice politike koju ova vlast sprovodi.
Nije ovo moja omiljena tema, ali je suština ovog amandmana jedan od bitnih razloga za bavljenje politikom za jedan značajan deo vladajuće koalicije.
Član 21. sadrži rešenje po kojem se naplaćivanje provizije kao naknade za uspeh u procesu privatizacije preuzima i u oblasti privatizacije osiguravajućih društava. Umesto da se negativne pojave eliminišu i sa njima razračunava, aktuelna vlada prenosi praksu privatizacije preduzeća i banaka u privatizaciju osiguravajućih društava. Međutim, to što sam ja rekla da je pohlepa i provizija način života, koga se neki ne stide, već im je osnovni motiv za rad, jeste nešto što je, koliko god da se to nekome sviđa ili ne, Zapad, međunarodna zajednica tražila, a sa radošću prihvatili svi oni koji su u tom trenutku predstavljali vladajuću elitu posle 5. oktobra.
Mnogo puta pomenuti, i neće biti dovoljno dok god ne ukinete praksu uzimanja provizije kao nagradu za štetu koju činite građanima i društvu, ja ću vam ponavljati, međunarodni ugovor br. 8. koji je objavljen 28. septembra 2001. godine, u kojem na strani 49. u prevodu piše: Agencija će angažovati, znači, diktirala je Svetska banka, odnosno Starateljski fond, tako se to zvalo, to je bio sporazum o donaciji iz Starateljskog fonda, projekat tehničke pomoći za razvoj privatnog sektora, gde su vam izdiktirali, a vi napisali i preuzeli u dugotrajnu praksu, da će Agencija angažovati konsultante, kao što su finansijski konsultanti i investicione banke ili drugi kvalifikovani agenti, jednom rečju se zovu agenti prodaje, koji će asistirati Ministarstvu i Agenciji za privatizaciju u pripremi dokumentacije za preduzeća sa liste za privatizaciju.
Hajde da malo osvežimo pamćenje. Ta lista za privatizaciju je u stvari bio spisak 80 strateških preduzeća koji je tada "Deloitte and Touche", u kojem je svojevremeno jedan od značajnih ljudi bio i naš kolega Aleksandar Vlahović, tada i ministar, znači, lista za privatizaciju je u stvari lista strateških preduzeća, što podrazumeva sprovođenje tenderske procedure za ova preduzeća u ime Agencije za privatizaciju. Agenti će biti odabrani u skladu sa pravilima iz priloga 3. koji kaže da i kad imate nameru da nekog odaberete ne smete sami da odlučite, morate da pitate banku ko će to biti. Kaže - troškovi za angažovanje ovih agenata mogu biti finansirani iz donacije. To je 2001. godina. Ovo je princip na kojem se stvaraju zavisnici od droge, odnosno zavisnici od provizije: prvo vam dozvole da proviziju uzmete iz donacije, dok vas ne naviknu, a onda uzimate od naroda, jer to je jedini izvor. Naknada za uspeh u procesu privatizacije, ukoliko se takav uspeh postigne, biće isplaćena iz sredstava ostvarenih prodajom preduzeća i neće biti finansirana iz donacija.
Dugo smo, dragi građani, imali dilemu ko je taj agent prodaje koji je, po preciznoj računici, gledajući sve ono što je privatizovano u međuvremenu, naplaćeno, a nije ušlo u budžet... Dok nam nije potpuno slučajno na jednom od prošlih zasedanja, a na moje pitanje (ja očekujem pismeni odgovor, gospodine ministre, nisam zadovoljna vašim usmenim odgovorom), rekao da je to, u stvari, Agencija za privatizaciju.
Dragi građani, šta to znači? Ako je privatizovano, po izveštaju koji nam dostavlja u memorandumu gospodin ministar, od 2002. godine, u septembru je donet ovaj međunarodni ugovor, na osnovu njega su proizašli zakoni, do tada niste smeli ništa da privatizujete, znači, od usvajanja ovog međunarodnog ugovora do 9. septembra 2007. godine, po vašim podacima, u realnom sektoru, znači preduzećima, prodato je 2.521.500.000 evra.
Dragi građani, sada bih vam rekla, množite puta 5%, jer toliko je Bubalo pravilnikom odredio da se uzima provizija. Nisam sigurna da je to ta osnovica, ministre.
Nešto vam, inače, ne verujem ovo - jedan budžet, drugi, suficit, deficit. Piše: prodajna cena. Postoji li neko u ovoj državi ko sa sigurnošću može da kaže od koje cene se tih 5% odvaja Agenciji za privatizaciju, kao nagrada za obavljen postupak, ako budžet, odnosno građani Srbije, odnosno narodni poslanici, koji u ime naroda to treba da vide i znaju, ne znaju?
Znači, kada se odbiju svi troškovi oglasa, prospekta, reklame, troškovi pravnih, finansijskih i svih ostalih savetnika, tada Agencija sebi zadrži 5%, pa tek onda ostatak novca ide u budžet.
Da li se tih 5% obračunava na onu ugovorenu cenu, pa se onda odbijaju ovi troškovi, nije svejedno, gospodine ministre. Neto i bruto, i deca znaju koja je razlika. Znamo svi mi građani, kad nam porez razrežete, kakva je to razlika; znamo kad primamo plate šta znači bruto i neto obračun.
Na koju osnovicu je ovde išlo 5% provizije? A koliko je to para? Znači, za prodata preduzeća, ne ona gde su raskinuti ugovori, neuspešne privatizacije, to je posebna priča, za prodata preduzeća, ako uzmemo ovu cifru, a nisam sigurna da je tačna, to je 126 miliona evra, bez banaka.
Sada dolazimo na teren osiguravajućih društava, banaka i Agencije za osiguranje depozita, kako se sada zove jedna druga agencija, a to je ona za sanaciju banaka, o kojoj nikada ni u javnosti, ni pred poslanicima nismo dobili podatak.
Šta je sa stečajevima banaka? Zašto vas hvale da su vam stečajevi uspešni? Tražite ocenu od nas da vam kažemo šta je sa bankarskim sistemom. Kome su dati prostori, zgrade, umetničke slike i sve ostalo, najekskluzivnije lokacije? Kakva je tu uloga vladinih činovnika, Nikole Živanovića, Nika Đivanovića, gospodina Dinkića i ekipe oko njega? Ne radi on to sam. Ne bi Dinkić bio koalicioni partner da nema on svoje prijatelje u nekom od krila DS.
Dragi građani, verujem da je mojim kolegama poslanicima iz DS i najvećem broju mojih kolega teže nego meni kad ovo govorim, jer to je za mene suprotstavljena politička stranka, sa drugom ideologijom i ja kritikom njihovih poteza pravim jasnu razliku koja je građanima poznata, ali šta da rade oni koji moraju da crvene u ime onih koji su ovo radili, u ime onih koji žele da budu, kako je to neko pametno rekao, vlasnici Srbije, sada su vlast, a jednog dana će biti vlasnici Srbije?
Ta Agencija za sanaciju banaka je imala najzanimljivije upravne odbore, čijom se personalnom strukturom neću baviti, bave se drugi organi.
Neću da pominjem Nemanju Kolesara i ostale. Ja sam poslanik koji ovde vas, u funkciji člana zakonodavnog organa, pita da li je moguće, i ako je onda bilo moguće ne dajte da danas bude moguće da se donese zakon kojim će namerno ovakvo postupanje Agencije, maglovit zakon o stečaju i izvlačenje Agencije za privatizaciju iz okrilja budžeta, iz vidokruga javnosti, biti moguće da se ove malverzacije rade i da se nastave privatizacijom osiguravajućih društava.
Prilikom osnivanja agencija, onako kako su to naložili stranci, bile su predviđene tri mogućnosti za finansiranje: jedno su bile donacije, prilozi i ostalo; druga, prihodi koji se ostvaruju obavljanjem delatnosti i treća - drugi izvori u skladu sa zakonom.
Svesno je izvučena Agencija ispod ruke države, da bi danas moglo da se postavlja pitanje ko će bivšim vlasnicima da vraća deo imovine Robnih kuća ako je Agencija u ime države prodala imovinu, pa već imamo problem da još nezvanični kupac kaže "ne, to nije moj posao", a gospođa direktor Agencije kaže "ne, to je sada problem vlasnika". To je namera, to nije neznanje.
Donošenjem zakona u kojima je moguće da agencija koja nije pod okriljem države bude opšti vlasnik državne imovine, jer ona potpisuje ugovore o prodaji preduzeća, a evo i osiguravajućih društava, sada Agencija za sanaciju, vi prosto zadirete u elementarnu logiku i inteligenciju građana.
Kako je moguće da neko dobije milijarde evra u ruke, da o njima odlučuje kroz prodaju, da zadržava provizije na koje ja stavljam ovaj amandman, a da nikome ne polaže račune?
Gospodine ministre, kada sam vas prozvala za to u jednom od nastupa za govornicom, rekli ste - tražite izveštaj preko Odbora za finansije, pa neka vam kažu. Ne treba Jorgovanki Tabaković, članu SRS, izveštaj, treba građanima Srbije. Ovo nije moja lična radoznalost, ovo je sudbina građana Srbije, jer ne mogu se jedni bogatiti, a da drugi siromaše.
Nije smešno, gospodine ministre. Ovo je uredba iz vremena kada ste vi radili u jednoj kući koja je dobila pravo da dobije procenu, gospodin Vlahović je radio u "Deloitte and Touche", a ovo je posle postao sastavni deo ovog međunarodnog sporazuma, preduzeća u kojima se svojinska transformacija obavlja po posebnom programu.
Taj posebni program, gospodo i dragi građani, jeste program koji je zacrtao proviziju kao način života, kao smisao bavljenja politikom.
Nije važno što će proći rasprava o osiguravajućim društvima. Važno je da savršena pljačka ne postoji i da ne mora sve da bude pljačka, u onom najpežorativnijem i razgolićenom vidu.
Način na koji su neki zakoni doneti, kako su primenjivani...
Nema lepše reči, ministre, volela bih da nežnije to kažem, ali ne može; nije mogao da se bogati jedan sloj ljudi, pa se danas zaklanjate samo iza srednje klase, da sakrijete tu ekipu izuzetno moćnih ljudi koji sada imaju pretenzije da se bave i politikom. Samo tu ćete se sukobiti, dok građani ne otvore oči i ne shvate da mene u iznošenju ovih činjenica ne rukovodi ni radoznalost, ni dosada, ne daj bože mržnja, koja nije svojstvena srpskim radikalima, rukovodi me briga za budućnost mojih komšija, prijatelja, dece i svih nas koji sedimo ovde, u trenutku dok vi, kako reče Vjerica, razmišljate gde vam kaplje i sliva se u neki džep od lepih i unosnih poslova i valorizacije moći i uticaja koji ste sa tog mesta stekli.

 Da li se još neko javlja po amandmanu? Reč ima narodni poslanik Vladan Batić.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u obrazloženju odbijanja ovog amandmana navodi se da postupak privatizacije podrazumeva tačno utvrđene radnje i angažovanje institucija i stručnjaka, a to je usaglašeno sa sistemskim zakonom kojim se reguliše prodaja državnog i društvenog kapitala.
To lepo zvuči, ali nije tačno da se tako postupa. Primer je privatizacija "Robnih kuća Beograd". Želim da obavestim javnost i vas, gospodine ministre, da se Mreža za restituciju obratila Republičkom javnom pravobranilaštvu da iz privatizacije mora biti izuzeta imovina koja je nacionalizovana i koja se nalazi u Knez Mihailovoj ulici broj 5. Pored Mreže za restituciju, Republičkom javnom pravobranilaštvu obratilo se Javno pravobranilaštvo opštine Stari grad, pa zatim Republička direkcija za imovinu Republike Srbije. Postupajući po tim obraćanjima Republičko javno pravobranilaštvo 26. septembra uputilo je dopis Agenciji za privatizaciju u kome se kaže sledeće – nacionalizovana imovina za koju nije isplaćena naknada se ne može smatrati imovinom pravnog lica koje je koristi, već imovinom Republike Srbije, i ne može biti predmet prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica.
Gospodine ministre, to su činjenice. Lakonsko objašnjenje šefa ili direktora Agencije za privatizaciju da će novi vlasnik da se bavi vraćanjem oduzete imovine je priča za malu decu. Novi vlasnik je već rekao da to neće da radi.
Ima još jedna mala pikanterija. Naslednik vlasnika nacionalizovane imovine gospodin Mladen Komadinić podneo je 3. oktobra tužbu Trgovinskom sudu u Beogradu tražeći privremenu meru, tražeći da se izuzme zgrada u Knez Mihailovoj. Ovde imamo neverovatan presedan u ovdašnjoj sudskoj praksi, koji na najbolji način potvrđuje da je pravosuđe danas, nažalost, najobičniji servis za izvršavanje zahteva i naloga izvršne vlasti.
Molim vas da malo obratite pažnju na to šta se događalo i ko je vlasnik. Sada ću da vam kažem ko je novi vlasnik.
Dakle, 25. oktobra, pre pet dana, Trgovinski sud u Beogradu usvaja privremenu meru i zabranjuje da objekat u Knez Mihailovoj bude predmet privatizacije. Narednog dana (pazite, narednog dana, pa to ne rade ni najefikasnija pravosuđa pod svodom nebeskim) ukida se od strane Višeg trgovinskog suda ta privremena mera 26.10. Znači, Vlada okom, Viši trgovinski sud skokom. Otvara se prostor da se izvrši ta privatizacija.
Da podsetim na one zahteve radnika akcionara koje, naravno, po običaju svi ignorišu, jer je nekom zapelo za oko da se uzmu "Robne kuće" i prodaju, a tek ovih dana sledi priča, ministre, na koju ćete vi morati da nam date vrlo interesantne odgovore i zbog vašeg angažmana u toj priči oko "Voda vode". O tome ćemo pričati. To će biti bestseler narednih dana. Dakle, zaboravljeni su zahtevi malih akcionara, zaboravljeno je koliko vredi poslovni prostor, magacinski prostor, skladišta, zemljište, ekskluzivne lokacije u mnogim gradovima u Srbiji, neuporedivo više od ovoga što se hvali da je svetska prodaja itd.
To je nešto što je prethodilo onome što se onako lepo upriličilo u "Hajatu", na visokom nivou. Znate, kada je neka manipulacija i malverzacija, to mora da ima jedan snobovski ambijent. Ali, novi vlasnik 66,67% je "Marfin investment grupa". Sada ću da vam objasnim ko je "Marfin investment grupa".
(Predsednik: Gospodine Batiću, pre nego što počnete da objašnjavate, držite se dnevnog reda, napravili ste sjajnu kopču na početku sa tim, ali moje je ipak da vas upozorim da se vratite na tačku dnevnog reda.)
Gospodine predsedniče, molio bih vas da me ne prekidate. Objasnio sam da je ovaj amandman odbijen iz razloga što je Vlada rekla da postupak privatizacije podrazumeva tačno utvrđene radnje i angažovanje institucija i stručnjaka, te da je to u skladu sa sistemskim zakonom kojim se reguliše prodaja društvenog i državnog kapitala. Ovo je bio državni kapital, a nije bio kapital "Robnih kuća", one su bile korisnici. To objašnjavam. Takođe objašnjavam da nije tačno, jeste načelno i tumačeći zakonsku normu, ali u praksi nije tačno kako se to radi, i to je sasvim u saglasju sa temom i tačkom dnevnog reda.
Ne bih sa vama više o tome da polemišem, ali prekinuli ste me kad sam hteo da objasnim ko je "Marfin investment grupa". Dakle, to je ista ona firma koja je otkupila "Laiki banku". Znate ko je "Laiki banka"? "Sajpers popular bank". A znate preko koga je išlo pranje para i nošenje para u džakovima od raznih kriminalaca i ološa odavde, para opljačkanih od građana Srbije? Preko firmi "Anteksol" i "Braunkort" u "Sajpers popular banku". Ko je organizovao?
Tasos Papadopulos, sadašnji predsednik Kipra. Pa razmislite da li je slučajna poseta ministra inostranih poslova kiparskom kolegi, ovo se upravo obavlja danas i sutra.
Dakle, "Sajpers popular banka" je imala svoju filijalu, koja se zvala "Juropien popular banka", u Atini. Sve pare koje su u džakovima i kesama išle na relaciji Beograd - Larnaka vraćale su se u filijalu "Sajpers popular banke", zvanu "Juropien popular banka", u Atini i one fantomske of-šor kompanije "Braunkort" i "Anteksol" su korišćene za te stvari. Pitam ministra finansija da li su se sad vratile naše pare koje su odavde odnete i opljačkane preko "Sajpers popular banke", preko njenih of-šor kompanija "Braunkort" i "Anteksol", ona je kasnije dobila ime "Laiki", a onda ju je kupila "Marfin investment grupa".
Dakle, to je taj začarani krug, a pogledajte ima li tu i firme "Hemslejd" i njenog vlasnika Milorada Miškovića i pogledajte danas na sajtu B92 da li je šefici, ne znam čega, te firme Delta kompanije, odnosno Miloradu Miškoviću a ne njoj, zabranjen ulaz u SAD i zašto. Otvorite danas sajt B92. Imaćete čitavu elaboraciju, da ne pričam ja danas o tome. Naravno, to će biti tema i za Mlađana Dinkića. I, ono što je uvažena koleginica Jorgovanka Tabaković rekla, a tiče se načina na koji je otet prostor službe platnog prometa, odnosno nekadašnji SDK da bi se formirala Nacionalna štedionica, da bi se prodala Nacionalna štedionica, da bi se opljačkala Nacionalna štedionica...
Gospodine Matiću, izađite pa objasnite koje godine. Kakva je to glupa aluzija?
(Predsednik: Gospodine Batiću, ne dajte da vas isprovociraju. Izvolite. Molim da se ne dobacuje.)
Gospodine predsedniče, zar verujete da mene gospodin Matić može da isprovocira? On meni služi za zabavu.
Dakle, o tim malverzacijama možda puno stvari može da kaže gospođa Olivera Ilinčić koja je vrlo respektabilna i stručna za ovo. Pozivam je da objasni malverzacije Mlađana Dinkića, ali to će biti tema za neku drugu priču kad ovde bude i ministar unutrašnjih poslova. Hvala vam.