Namera predlagača je bila da što preciznije formuliše jedno osetljivo pitanje, koje je uvek važno kada se radi o licima koja obavljaju za državu važne poslove i kada je potrebno urediti njihov status od trenutka kada njihova funkcija prestane. Zbog tog preciznog uređivanja ovog pitanja, u Predlogu je i upotrebljen termin - starosna penzija.
Moje je mišljenje, a ja ću prihvatiti amandman u ime Vlade, kao i amandman koji je Paja Momčilov podneo na član 21, da u tumačenju ove odredbe ne može da dođe do ozbiljnih teškoća ukoliko se upotrebi opšti pojam u odnosu na ovaj koji je poseban.
Ukoliko u zakon uđe termin ''penzija'', umesto ''starosna penzija'', to u primeni neće stvoriti teškoće. S druge strane, slažem se da u delu koji govori o tome da pravo na ovakvu naknadu plate prestaje i onda ukoliko se steknu uslovi, odnosno ostvari pravo ne samo na starosnu penziju, već i na druge oblike penzije, da je nužno i nemonovno da se takvo pravo ugasi. Prihvatam ovaj vaš amandman i, kao što rekoh, amandman na član 21. koji je podneo gospodin Paja Momčilov.

Da li se još neko javlja za reč povodom ovog amandmana? (Ne)
Na član 117. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Batić.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za pravosuđe i upravu i Zakonodavni odbor predlažu da se ovaj amandman odbije.
Da li neko želi reč? (Ne)
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, da li predstavnik predlagača, gospodin Dušan Petrović, ministar pravde, želi da da završnu reč? Izvolite.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, želim da, na kraju rasprave u pojedinostima i na kraju debate o zakonu o Ustavnom sudu, iskažem zadovoljstvo zbog onog dela rasprave koji je vođen o suštini stvari.
Parlament je političko telo i naravno da uvek ima i nekih drugih pitanja i tema. To je stvar koja je sastavni deo političkog i parlamentarnog života.
Ono što je potpuno očigledno i jasno, sve poslaničke grupe, veliki broj poslanika je uložio veliki trud da bi ova debata bila, u njenom supstancijalnom delu, vrlo sadržajna. O amandmanima koje je Vlada prihvatila i koje sam naknadno, kao predstavnik predlagača, prihvatio, rekao sam i neću ništa ponovo komentarisati. Neću komentarisati ni one amadmane o kojima sam govorio u raspravi.
Kada rekapituliramo sve, mislim da je ovde otvoren veliki broj vrlo važnih pitanja i da smo imali prilike da čujemo vrlo različita stanovišta, koja su, s jedne strane, pravno-tehnička, a s druge strane su i suštinska i pokazuju različite poglede i različite stavove koje su pojedini učesnici u debati imali.
Krenuli smo od toga kakvu javnost je potrebno i celishodno dozvoliti, odnosno gde je mera ograničenja javnosti u radu Ustavnog suda. Mislim da je u Predlogu zakona dat sasvim dobar odgovor, da je bitno da su učesnici u postupku zaštićeni, tako da, bez obzira na to da li postoji bilo koji razlog za isključenje javnosti, odnosno da ne bude održana javna rasprava, omogućava se učesnicima u postupku da imaju pristup svim činjenicama, da mogu da se obaveste o svim elementima i svim detaljima tog postupka i da, na taj način, imaju mogućnost da zastupaju svoja stanovišta i svoje interese u vrlo važnim procedurama koje se pred Usavnim sudom vode.
Takođe smo imali debatu i o tome kako bi sudije Ustavnog suda trebalo da nastupaju u javnosti, da li zakon treba ili ne treba da ograničava to njihovo pravo. Mislim da smo tu čuli različite poglede, koji su, naravno, legitimni.
Vlada je, ostajući pri svom predlogu zakona, stala na stanovište da je, s jedne strane, neophodno veoma jasno definisati predmet sudskog postupka koji ne bi trebalo, a ako ovaj zakon bude usvojen, neće ni smeti da bude predmet javnog komentarisanja od strane sudija Ustavnog suda, da nije dobro potpuno im onemogućiti učešće u javnom životu, a, s druge strane, da su, u pogledu predmeta o kojima su odlučivale sudije Ustavnog suda, vezani ovim zakonom i da neće imati pravo, čak ni posle završetka tih postupaka, da komentarišu odluke koje su doneli.
Imali smo vrlo ozbiljnu debatu i o tome koliko treba precizno da bude definisana procedura pred Ustavnim sudom. Ostajem pri stanovištu da u svim postupcima koji su imenovani, od postupka ocene ustavnosti zakona, zakonitosti drugih opštih pravnih akata, imamo uređenu proceduru. Mislim da to nije sporno. Isto se odnosi i na međunarodne ugovore i na druge procedure.
Istina je da smo mi institut ustavne žalbe imali u svojoj ustavnopravnoj tradiciji i do sada, ali u jednom sasvim drugačijem obliku. Suštinski je to bilo pravo sa užim obimom nego pravo koje će biti utvrđeno kada ovaj zakon stupi na snagu. To pravo neće biti ustanovljeno, njega je Ustav ustanovio, ali će ono biti kolokvijalno, da tako kažem, operacionalizovano.
Posle stupanja na snagu ovog zakona, građani Srbije će imati mogućnost da ustavnom žalbom traže od Ustavnog suda da utvrdi da li postoji povreda prava ili slobode, onako kako je to rečeno. Ovde je naročito važno još jednom istaći pravo na ustavnu žalbu kada građani smatraju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zbog toga, mislim da je bilo vrlo važno da ostavimo široke mogućnosti Ustavnom sudu da definiše procedure po kojima će postupati.
Verujem da će Ustavni sud ovu mogućnost, ako zakon bude usvojen, iskoristiti i da će imati jednu bogatu pravnu praksu, koja će pomoći i onima koji pravo primenjuju u redovnim sudskim postupcima, a i uređenju našeg javnog života, i da će Srbija na ovaj način napraviti nekoliko koraka napred, da bi postala pravno uređenija država nego što je sada.
Takođe je otvoreno i pitanje da li je nužno zakonom ustanoviti da u postupku izbora sudija Ustavnog suda bude pribavljeno mišljenje pokrajinske skupštine.
Postoji nekoliko razloga zbog čega ovakvo rešenje Vlada nije mogla da prihvati. Ta rešenja, pre svega, proističu iz jasno postavljenih ustavnih odredaba. To nije nadležnost pokrajinske skupštine. Da su stvari drugačije uređene Ustavom, mislim da ne bismo, u ovakvim prilikama kakve jesu, kada država vodi veliku bitku da očuva svoju teritoriju i svoju državnu suverenost, u ovom trenutku ni imali mogućnost da se sa teritorije AP Kosovo i Metohija ovakva mišljenja pribavljaju, tako da smo ostali pri stanovištu koje smo imali.
Takođe smo vodili debatu i o tome da li je nužno ili ne da sudije Ustavnog suda podnose zakletvu. Stanovište Vlade je da nema razloga da sudije Ustavnog suda imaju drugačiju poziciju od drugih visokih državnih funkcionera i da, ukoliko predsednik Republike, Vlada Republike Srbije, sudije podnose zakletvu, prirodno je da to čine i sudije Ustavnog suda.
Još jednom želim da potpuno razbijem sve sumnje koje postoje oko službene upotrebe jezika i pisma. Ustavni sud, uostalom, kao i svi državni organi u našoj zemlji, obavezni su da koriste srpski jezik i ćiriličko pismo.
Upotreba drugih jezika i pisama je uređena zakonom. Svaki građanin može da upotrebi koje god želi pismo, latiničko, može da se obraća državnim organima na način da podnesci budu razumljivi.
S druge strane, državni organi su obavezni da obezbede da svaka stranka u postupku ima mogućnost da ostvari svoja prava i ukoliko ne poznaje jezik kojim sud postupa, tako da za građane ne postoji bilo kakva dilema oko toga da li mogu ili ne na drugi način da se obraćaju Ustavnom sudu. Dakle, odgovor na ovo pitanje je sasvim jasan, on je potvrdan.
Imali smo nekoliko otvorenih pitanja. Ne moram, čak, konkretno da ulazim u njih, ali želim da kažem stanovište o kojem sam već govorio. Ozbiljan trud je uložen da se ponude alternativne pravno-tehničke mogućnosti, koje se ponekad odnose samo na jednu reč, ponekad na sintagme, na različite poglede koje su poslanici imali u pogledu pojedinih termina koji se upotrebljavaju u zakonu. Nešto sam o svemu tome i rekao i to je za narodne poslanike opštepoznata stvar.
Izrada zakona je vrlo složen postupak. Da su drugačije okolnosti, zakon o Ustavnom sudu bi bio u radu više od godinu dana, možda, čak, i dve godine.
Mi imamo vrlo jasne pravne obaveze, imamo političke potrebe da ovaj zakon što pre stupi na snagu i da uđe pravni život. Naravno da je njegova izrada trajala kraće, ali, bez obzira na to, izrada ovog zakona je prošla sve faze kroz koje prolaze zakoni.
Imali smo veoma široku javnu raspravu. Imali smo mišljenja različitih eksperata, kako domaćih, tako i inostranih. Imali smo situaciju da su svi koji čine relevantnu, dakle, važnu pravnu javnost, imali mogućnost da o ovom zakonu kažu svoja mišljenja i na Okruglom stolu koji je bio organizovan 8. avgusta, tako što je ovaj zakon bio izložen na sajtu Vlade, odnosno na sajtu Ministarstva pravde, pa je bio dostupan svakome ko se interesuje za ova pitanja i ove teme.
Kada smo supstancijalno, dakle, suštinski došli do odredaba koje su kasnije pretočene u nacrt, a posle u Predlog ovog zakona, onda smo, naravno, izvršili i jezičku ekspertizu i zaista smo imali i lektorisanje.
Ja ću nešto reći o tome kako su pravljeni komentari na amandmane. Posle toga, zakon je prošao sve institucije u Vladi. Dakle, ministarstva su dala svoje mišljenje i, naravno, Sekretarijat za zakonodavstvo, koji se stara o usklađenosti ovog, kao i svih drugih zakona, sa našim celokupnim pravnim sistemom, dao je svoje mišljenje.
To je razlog zašto ove, inače, hvale vredne inicijative, koje su dale druge poglede na neke pravno-tehničke termine, Vlada Republike Srbije nije bila u prilici da prihvati, već su ostali termini koji su predloženi zakonom. Ovde je vođena debata i mislim da smo imali nesporazum u vezi sa članom 34. Radi se o rokovima u kojima Ustavni sud, u trenutku kada odlučuje o pokretanju inicijative, traži dodatne informacije od organa čija se zakonitost odluka ispituje. Mislim da tu nema bojazni da bilo ko može doći u opasnost. Inače, traženo je da se produži ovaj rok. Nema potrebe, dakle, ne radi se ovde o sprovođenju odluke Ustavnog suda, već samo o dostavljanju svih važnih činjenica vezanih za donošenje propisa koji se osporava, tako da mislim da je rok koji je predložen u zakonu sasvim zadovoljavajući.
Na dva mesta je otvorena debata oko toga da li bi Sud trebalo ili ne bi trebalo da bude vezan zahtevima onih koji pokreću procedure. Vlada, odnosno predlagač je imao jedan pogled na tu stvar, a poslanici različit. Ja ću još jednom izneti stanovište da, kada se radi o oceni ustavnosti zakona i oceni ustavnosti i zakonitosti opštih pravnih akata, Ustavni sud, po našem mišljenju, ne treba da bude vezan predlogom kojim bi se pokrenuo postupak. Ovde se ne radi o tome da li Ustavni sud može da ceni ustavnost i zakonitost nekih normi za koje nije tražena ocena ustavnosti i zakonitosti. Naravno da ne može. Radi se o razlozima - da li Ustavni sud treba ili ne da bude vezan razlozima koje je predlagač dao kao svoje viđenje razloga za neustavnost i nezakonitost.
Tu smo ostali na stanovištu da Ustavni sud treba ovde da ima jedan širi, da kažem, manevarski prostor, iako sam potpuno svestan odredbe koja je predložena ovim zakonom - da po službenoj dužnosti Ustavni sud ima mogućnost da pokrene ovu proceduru samo ukoliko 10 sudija, dakle, dve trećine ukupnog broja sudija donese takvu odluku.
S druge strane, kada je ustavna žalba u pitanju, smatramo da Ustavni sud mora da bude vezan ustavnom žalbom. Razumem ovde mnoge rzaloge koji su dati. Oni su, u dobrom smislu te reči, više političke, nego pravne prirode, jer je vrlo važno građanima dati široku mogućnost da dobiju sudsku zaštitu, tamo to Ustav i zakon predviđaju.
Želim još jednom da naglasim da je ovo vrlo poseban i specifičan pravni lek. On se koristi ili kada ne postoje drugi pravni lekovi, ili kada su potpuno iscrpeni drugi pravni lekovi, ili ukoliko je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i Ustavni sud, za koji mi očekujemo da će biti pod velikim pritiskom, zbog velikog broja postupaka koji će biti pokrenuti na ovakav način, treba da ima mogućnost da se bavi samo onim predmetima koji su potpuno jasno fokusirani i definisani, da se ne bavi ispitivanjem nezakonitosti van onoga što se ustavnom žalbom traži. Te nezakonitosti mogu biti materijalno-pravne prirode, mogu da budu procesno-pravne prirode.
Ukoliko bismo Ustavni sud pretvorili u Apelacioni sud, mislim da bi se vrlo brzo pokazalo da ni fizički ni funkcionalno nije moguće ostvariti suštinu onoga, mislim da je to potpuno jasno i postoji konsenzus oko toga, što bi ustavnom žalbom trebalo ostvariti.
Jedno interesantno pravno pitanje je ovde otvoreno. U postupcima pred redovnim sudovima, pošto je zakon upotrebio formulaciju "sud će zastati", a gospodin Krasić je vrlo jasno rekao da je sud - sudija pojedinac ili sudsko veće, sud u smislu odredbe ovog zakona, otvorilo se pitanje da li se postupajući sudija, ako je pojedinac ili sudsko veće, obraća kao predlagač Ustavnom sudu, ili je potrebno zakonom utvrditi da je predsednik suda taj ko je ovlašćen da traži od Ustavnog suda odluku da li postoji neustavnost ili nezakonitost, odnosno saglasnost sa Ustavom ili zakonom.
Moje mišljenje je da bismo vrlo ozbiljno zadirali u nezavisnost sudija, odnosno pravosuđa, ukoliko bismo predsednika suda ovlastili da on inicira ove postupke.Podsetiću vas, a mislim da je to opštepoznata stvar, da su sudije vezane isključivo Ustavom, zakonom i svojim uverenjem.
Ukoliko bi predsednik suda dobio mogućnost da traži, umesto sudija, od Ustavnog suda ocenu ustavnosti i zakonitosti, predsednik suda bi, u stvari, dobio ovlašćenje da se na jedan vrlo poseban, specifičan način meša u pojedinačne sudske predmete, što mislim da nije u skladu sa temeljnim pravilima i principima na kojima je ustanovljen naš pravni sistem.
Oko člana 91, istina je da je, kada se radi o ustavnoj žalbi koju podnose javne institucije, a to su, pre svega, pokrajinska autonomija i lokalne samouprave, odvojen poseban naslov za ovo pitanje.
U zakonu o Ustavnom sudu, u proceduri kojom je uređen postupak gde opštine i opštinski organi, gradovi i organi gradova, pokrajinska skupština, izvršno veće pokrajine, sekretarijati i drugi pokrajinski organi mogu da ustanu sa ustavnom žalbom, uređeno je da će se samo primeniti, odnosno da će se shodno primeniti članovi kojima je uređena ustavna žalba kada lica imaju pravo, dakle, kada građani imaju pravo da se obrate Ustavnom sudu.
Mi smo iz tog pravno-tehničkog razloga odlučili da ne upotrebimo poseban naslov, da ne bismo opterećivali tekst, a smatramo da se ne gubi na jasnoći samog propisa.
Poštovanoj koleginici Mileni Stanković želim da odgovorim. Ja razumem intenciju koja je predlagača opredelila da uloži ovaj amandman. Mi smo mišljenja da nije celishodno da se stavi u nadležnost Ustavnom sudu da se bavi prekršajnim postupkom.
Da je ovaj amandman bio na nešto drugačiji način koncipiran i da je predviđena mogućnost izricanja procesne kazne, jer takve procesne kazne postoje u svim postupcima, u parničnom, u krivičnom i u drugim, to bi bila mogućnost o kojoj bismo mogli da debatujemo i da pronađemo način kako da bude involvirana u ovaj tekst.
Zaista, mislim da nema prostora ni mogućnosti da Ustavni sud ostane u ovom delu, sasvim specifičnom, i prekršajni sud, već ćemo ostaviti prekršajnim organima da se bave utvrđivanjem odgovornosti za ovakve situacije.
Na samom kraju, dame i gospodo poslanici, želim još jednom da vam svima zahvalim. Mislim da smo se svi zajedno približili donošenju zakona koji će našu zemlju učiniti pravno uređenijom zemljom nego što je bila do sada, da ćemo konačno, posle više od godinu dana, biti svi zajedno u prilici da Ustavni sud razrešava mnoge dileme koje se otvaraju u našem javnom životu, u našem političkom životu i u našem pravnom životu.
Dakle, ja vas pozivam da glasate za zakon o Ustavnom sudu. Pozivam sve poslanike da glasaju za amandmane koje sam u ime Vlade prihvatio, iako o njima nije dao pozitivno mišljenje Odbor za pravosuđe. Mislim da ćemo za dan ili dva, kada bude dan za glasanje, ako ovaj zakon dobije potrebnu većinu i kada stupi na snagu, biti jedan korak napred ka dovođenju sebe i svoje zemlje u stanje da imamo državu u kojoj građani imaju priliku da se bore za sebe i za svoje porodice i da smo mi zemlja koja će pronaći put i način da prilike u njoj, u vrlo kratkom vremenu, budu onakve kakve svi mi želimo, a to je da budemo jedan deo Evrope, ne samo geografski, već suštinski, jer mi svi to zaslužujemo.
Hvala vam najlepše.

Zahvaljujem gospodinu Dušanu Petroviću, ministru pravde u Republici Srbiji. Zahaljujem mu na učešću u radu ovog dela sednice, čime je pokazao kakav treba da bude ministar koji dolazi u Skupštinu i pravda svoje zakone. Još jedanput zahvaljujem njemu i njegovom saradniku. Molim i druge ministre da se ugledaju na gospodina Petrovića.
Zaključujem pretres Predloga zakona o Ustavnom sudu u pojedinostima. Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i celini. Zahvaljujem na prepodnevnom radu sednice.
Zaključujem prepodnevni rad sednice. Nastavak sednice je u 15 sati, na redu je 4. tačka dnevnog reda - Zakon o azilu i amandmani.
(Posle pauze, 15,05)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo popodnevni rad.
Četvrta tačka dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O AZILU
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Jadranko Vuković, Milovan Radovanović, Momir Marković, Zoran Krasić, Nemanja Šarović, Jorgovanka Tabaković, Božidar Koprivica, Slavko Jerković, Dejan Mirović, Petar Jojić, Nataša Jovanović, Vitomir Plužarević, Vjerica Radeta, Veroljub Arsić, Lidija Vukićević, Sreto Perić, Aleksandar Martinović, Jovan Daja, Srboljub Živanović, Nikola Vukelić, Dragoljub Anastasovski, Božidar Delić, Ivana Zečević, Mileta Poskurica, Milorad Buha, Dragan Čolić, Paja Momčilov, Milan Škrbić, Goran Cvetanović, Zdravko Topalović, Slaviša Topalović, Nebojša Stefanović, Vlado Sekulić, Željko Vasiljević i Miletić Mihajlović, kao i amandman koji je na Predlog zakona podneo Odbor za odbranu i bezbednost.
Primili ste mišljenje Vlade i izveštaje Odbora za odbranu i bezbednost i Zakonodavnog odbora o podnetim amandmanima.
` Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Jadranko Vuković.
Vlada i Odbor za odbranu i bezbednost predlažu da se ovaj amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Jadranko Vuković.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine potpredsedniče, ja sam ispred SRS-a podneo amandman na član 1. Predlagač u Predlogu zakona o azilu, u članu 1, kaže: ''Ovim zakonom propisuju se načela, uslovi i postupak za dobijanje i prestanak azila, kao i položaj, prava i obaveze lica koja traže azil i lica kojima je priznato pravo azila u Republici Srbiji.''
Mi predlažemo da se član 1. menja i da glasi: „Ovim zakonom propisuju se načela, uslovi i postupak za priznavanje azila i odobrenje privremene zaštite, status, prava i obaveze lica koja traže azil, azilanata i stranaca kojima je odobrena privremena zaštita, kao i uslovi i postupak za ukidanje statusa azilanata i za prestanak privremene zaštite stranaca u Republici Srbiji“.
Obrazloženje ovog našeg amandmana glasi – SRS smatra da je potrebno da se predloženi član menja iz razloga što u članu 1. Predloga zakona nije obuhvaćeno jedno od osnovnih načela - privremena zaštita, kao ni uslovi i postupak za ukidanje statusa azilanata i za prestanak privremene zaštite stranaca u Republici Srbiji.
Amandman na celovit način obuhvata sva načela koja se odnose na postupak za priznavanje azila i odobravanje privremene zaštite, status, prava i obaveza lica koja traže azil, azilanata i stranaca kojima je odobrena privremena zaštita, kao i uslovi i postupak za ukidanje statusa azilanata i za prestanak privremene zabrane zaštite stranaca u Republici Srbiji.
Međunarodno uporedno pravo, dame i gospodo narodni poslanici, u svojim načelima upravo propisuje načela koja su sadržana u predloženom amandmanu poslanika SRS-a, jer SRS poklanja izuzetnu pažnju načelima međunarodnog prava koja se odnose na prava lica koja traže da steknu pravo azilanta.

Reč ima narodni poslanik gospođa Vjerica Radeta, po Poslovniku.

Dame i gospodo poslanici, član 87. Poslovnika kaže da na sednicama Narodne skupštine, pored narodnih poslanika, učestvuju članovi Vlade, ovlašćeni predstavnici drugih predlagača zakona i sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, kao i druga lica koja predsednik Narodne skupštine pozove.
Nemamo informaciju da je predsednik Narodne skupštine pozvao bilo koja druga lica, ali u Predlogu zakona o azilu videli smo da je ovlašćeni predstavnik Vlade Republike Srbije ministar, gospodin Dragan Jočić.
Da vas podsetim da smo mi danas, neuobičajeno, imali pauzu u radu od jednog i po časa, umesto jednog časa, kao što predviđa Poslovnik, zato što se očekivalo da će gospodin Jočić da se pojavi ovde u 15 časova.
S obzirom na to da se gospodin Jočić nije pojavio,a da smo ga čekali sat i po vremena, gospodine Mrkonjiću, ja vam predlažem da prekinete ovu sednicu, da od službi zatražite da proveri gde je gospodin Jočić, da li ima nameru da dolazi, kada će da dođe i da s njim razgovaramo o amandmanima. Videli ste i danas, u prepodnevnom delu, da je prisustvo gospodina Petrovića proizvelo to da je prihvatio neke amandmane poslanika SRS-a, bez obzira na to što smo imali mišljenje Vlade, kao što i sada imamo mišljenje Vlade o našim amandmanima, što nije sporno.
Gospoda koja sede u prvom redu su sasvim sigurno vrlo aktivno učestvovali i u izradi Predloga zakona i u oceni amandmana i ne sumnjam da bi i oni bili spremni da sve do detalja prenesu gospodinu Jočiću, ali mi ne prihvatamo da pričamo o amandmanima u odsustvu ministra koji je jedini nadležan da u ime Vlade komunicira s narodnim poslanicima o našim amandmanima.
Dakle, predlog ste čuli i nemojte, gospodine Mrkonjiću, da kršite Poslovnik. Dovoljno je prekršen što smo, ponavljam, imali pauzu od pola časa duže nego što je to uobičajeno, zato što smo očekivali gospodina Jočića.
Evo, i posle toliko produžene pauze, njega nema. Žao mi je, moraće da se pojavi, ukoliko želite da nastavimo da radimo po amandmanima.

Slažem se sa narodnom poslanicom, gospođom Vjericom Radetom. Upravo ćemo sada dobiti informaciju šta je sa ministrom, ali predlažem da nastavimo da radimo. Neće to dugo trajati. Nadam se da će brzo biti ovde.
Da li još neko želi reč povodom amandmana narodnog poslanika Jadranka Vukovića?
Izvolite. Narodni poslanik Milorad Buha.

Dame i gospodo narodni poslanici, vezano za član 1, moram reći da bi, u osnovi, ovaj član trebalo proširiti određenim elementima koji se odnose na vrste azila. To je praksa u evropskim zemljama, posebno u visokorazvijenim evropskim zemljama, gde imamo prisustvo kako političkih emigranata, tako i ekonomskih i socijalnih emigranata. Oni ih razdvajaju, pa bi, po tom konceptu, i mi trebalo da radimo.
Mi, konkretno, nismo imali takav amandman, ali predlažem da, u okviru ovog prvog člana Predloga zakona, ugradimo određene elemente koji se odnose na to i sam tekst dogradimo vrstama azila i načinom sticanja i ostvarivanja prava po osnovu svake vrste azila.
U savremenoj evropskoj praksi imamo više vrsta azilanata, jedni se odnose na političke, drugi – na ekonomske, zatim imamo socijalne i humanitarne. Dobro bi bilo da predlagač zakona razmotri ovu moju inicijativu da se to razdvoji i da, u konkretnom slučaju, za svaku vrstu azila koju sam ovde naveo imamo različite uslove dobijanja prava na azil. I sam postupak je različit u slučaju političkog, u odnosu na ovaj drugi, socijalno-ekonomski vid sticanja azila.
Pored toga, morali bismo u samom Predlogu zakona, u ostalim članovima, razraditi sve elemente koji su bitni za uslove sticanja političkog azila, kao i ekonomsko-socijalne i humanitarne uslove za dobijanje azila, uz vremensko trajanje azila, prava koja proističu iz svake vrste azila i sve ono što je bitno u upravnom postupku kod svake vrste azila.