Zahvaljujem.
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Zlatan Jovanović.
Vlada nije prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zlatan Jovanović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici,  podneo sam amandman na član 4. Predloga zakona o predsedniku Republike, koji se odnosi na uslove za izvršenje funkcije i nadležnosti predsednika Republike.
Citiram član, samo da bismo znali o čemu se radi: "Uslove za izvršenje funkcije i nadležnosti predsednika Republike obezbeđuju Vlada, ministarstva i drugi državni organi u skladu s propisima".
Amandmanom sam predvideo da se reč "ministarstva" briše iz ovog člana pošto smatram da svaki propis, svaki zakon, svaka norma u zakonu mora biti formalno perfektna, savršena, nedvosmislena i da se pojedini termini ne ponavljaju više puta u jednoj istoj normi.
Naime, ministarstvo je državni organ. Ako je već u formulaciji, u ovoj rečenici, pomenuto da su državni organi dužni da obezbede uslove za vršenje funkcije predsednika Republike, onda ne treba posebno isticati ministarstva. Ako su pomenuti Vlada i ostali državni organi, onda je sasvim jasno i precizno definisano da su tu svrstana i ministarstva i svi ostali državni organi.
Sada, šta kaže Vlada u obrazloženju, zbog čega ne prihvata ovaj amandman? Citiram: "Amandman se ne prihvata. Vlada i ministarstva imaju odvojene nadležnosti, a ministarstva nisu deo Vlade. Primera radi, kad je reč o predsedniku Republike, samostalnu komunikaciju s predsednikom Republike imaju Ministarstvo pravde (kod pomilovanja), Ministarstvo odbrane (u pojedinim pitanjima odbrane i pitanjima vezanim za vojsku) itd.''
Zašto onda u ovoj formulaciji člana 4. Predloga zakona nisu stavljeni, recimo, Generalštab ili neke bezbednosne službe koje takođe imaju direktnu komunikaciju sa predsednikom? Znači, to je neka logika i propis mora da bude sa tog logičkog aspekta korektan, što ovaj očigledno nije.
Ali, da ne idemo dalje, ovaj amandman jeste tehničke prirode i trebalo je, u stvari, da ukaže samo na te logičke i formalne nepreciznosti i nekorektnosti.
Hoću da se malo osvrnem na ono što je već prošlo, a to su, faktički, ovi amandmani o kojima je ovde već diskutovano, odnosno i na ceo zakon, mada sam pominjao to i u načelnoj raspravi.
Naime, kompletan ovaj predlog je formalno, rekao sam u načelnoj raspravi nekorektan, a sada bih bio precizniji − loš. Sa formalnog aspekta, da ne ulazim u njegovu suštinu, svaki propis mora biti korektan, u smislu da je precizan, jasan, logičan, nedvosmislen. Ovaj je daleko od toga i problem ove Vlade je što nam uporno predlaže zakone na isti način.
Nije to problem samo ovog zakona, to je problem i drugih koji su stigli u proceduru u Skupštinu Republike Srbije. I u drugim predlozima, drugih zakona, imate iste ovakve situacije – da su pojedini članovi logički i jezički nekorektni i nepravilni. Stvarno bih zamolio i Vladu i taj Sekretarijat za zakonodavstvo da pribavi jednog lektora tamo, pa kad neko nešto napiše, da se to lepo lektoriše, da bi bilo jezički korektno i ispravno, da ne dobijamo u Skupštini ovakve predloge.
I, nažalost, mnoge naše amandmane uopšte ne prihvatite. Većina poslanika vladajuće koalicije ne pročita predloge, ne pročita zakone, to se samo pro forme izglasa, i takav propis ode posle u taj pravni promet, što je loše.
Moram da se osvrnem i na prethodni član, član 3, s obzirom na to da imam vremena da diskutujem o njemu, ali opet se to odnosi na ceo ovaj zakon.
Naime, nadležnosti predsednika Republike su utvrđene Ustavom, to je tačno, ali Ustav u članu 112. govori samo o sedam nadležnosti koje su eksplicitno tu izražene. U tački 8. kaže se da predsednik ''vrši i druge poslove određene Ustavom'' i postoji stav 2. koji se odnosi na nadležnosti predsednika Republike u oblasti odbrane, odnosno vojske.
Zakon o predsedniku Republike je osnovni ili, kako se to već kaže, matični zakon za predsednika Republike. On mora da sadrži sve nadležnosti predsednika Republike. Znači, to je taj propis koji razrađuje nadležnosti predsednika Republike i tačno je to što je ministar više puta ovde izneo, da se zakonima razrađuju nadležnosti predsednika Republike. Naravno, ne mogu se proširiti ni redukovati, ali se razrađuju.
Ovaj zakon, kao osnovni zakon za predsednika Republike, treba da razradi nadležnosti koje je Ustav propisao, a ne da se nadležnosti eksplicitno pojavljuju u nekim drugim propisima ili, ne daj bože, podzakonskim aktima.
Znate, dobićete kasnije, kada krenemo u raspravu po nekim drugim zakonima, predloge gde u nekom drugom zakonu stoji – dužnosti i obaveze predsednika Republike su te i te, pa se onda nabroji deset ili više tačaka.
Sve to je trebalo da stoji ovde, jer je ovo osnovni zakon za predsednika, i tu su sve nadležnosti predsednika Republike trebalo da budu obuhvaćene, prikazane, i posle u tim ostalim zakonima da se poziva na ovaj zakon kada je bitno da se to definiše.
U ovom momentu sam želeo toliko da kažem o ovome, opet sa apelom onima koji pišu ove predloge zakona da zakoni moraju da imaju taj logični sled, da budu logički korektni.
Opet podvlačim da mora tamo da postoji lektor koji će sve to da pregleda i da dobijemo, bar formalno, korektan predlog zakona. Mi sada ne možemo da ulazimo u suštinu, odnosno pokušaćemo suštinu da promenimo amandmanima, ali dajte bar da ne pišemo ove tehničke amandmane koji treba da ispravljaju vaše pravopisne greške. Dajte bar tu da to bude korektno.
Vaša suština i naša suština se razlikuju, to je očigledno, al' bar da predlozi budu formalno korektni, ispravni, i da nemamo tih formalnih primedbi. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dušan Bajatović, a neka se pripremi narodni poslanik Amdžad Migati.

Poštovani predsedavajući, član 4, čije se izmene predlažu amandmanima − mislim da ovde ne treba uvoditi u priču da li će obezbeđivati Vlada ili Narodna skupština deo sredstava.
Ako se ne ljuti gospodin Šajn, odnosno, po redosledu je, u materijalu koji smo dobili, njegov amandman na član 4. bio prethodni, ukoliko će se složiti predsedavajući, ja ću komentarisati, da se ne bih ponovo javljao, i amandman gospodina Šajna koji kaže da to treba da bude Narodna skupština.
Dakle, ovde se radi o tome ko će predsedniku Republike, kao ličnosti čiji bi autoritet trebalo da bude uspostavljen tako što će ga izabrati neka većina u Srbiji − doduše, ovde imamo problem, pošto smo skinuli taj prag za izbore, pa ne mora da glasa 51 odsto upisanih birača, je l' tako, nego se taj legitimitet smanjio.
Ponovo se vraćam na član 1. i na član 3, ali s obzirom da smo imali dva-tri neuspešna pokušaja izbora demokratskog kandidata za predsednika, je l' tako, onda smo morali da se dogovorimo da se taj legitimitet predsednika malo, u smislu broja glasova koji treba da dobije da bi izražavao državno, nacionalno jedinstvo i sve ostalo, malo snizi, je l' tako, čisto bih podsetio one koji nas sada slušaju i gledaju, kako poslanike, tako i one pred televizijskim ekranima.
Dakle, mislim da je u zakonu bolja formulacija nego što se predlaže amandmanima. Međutim ona, po mom mišljenju, takođe nije do kraja precizna.
Nema ko drugi, nego Vlada i ministarstva i državne službe. Ali mi zato ponovo fali ono što piše u članu 3, ili bi, po našem mišljenju, trebalo da piše.
Dakle, molim vas, kontrolu službi bezbednosti neće vršiti samo predsednik. Mi moramo da znamo na koji način službe bezbednosti sarađuju sa predsednikom ili sa Vladom. Sa sudom je to, čini mi se, dosta jasno rešeno, čak i u našem zakonskom okviru.
Isto tako, ako bi mi nešto falilo ovde, to bi bilo – da se prilikom usvajanja budžeta Republike Srbije, pošto se sada ovde kaže da će se predsednik obratiti Vladi za potrebna sredstva, precizira tačno, umesto dve ili tri stavke koliko to budžet sada kaže vrlo uopšteno, da se tačno kaže na šta će to Kabinet predsednika Republike u svojim aktivnostima potrošiti novac.
Lično mislim da, recimo, rad Narodne kancelarije, ovako kako je bio postavljen do sada, nije nešto što se pokazalo ni kao dobra, ni kao demokratska praksa.
Dalje što mene zabrinjava kod ovakvih mogućnosti koje nisu precizirane jeste šta će to sve predsednik, u okviru svoje delatnosti, tražiti od pojedinih ministara Vlade Republike Srbije koji resorno pripadaju njegovoj stranci. Ali, tu već zalazimo u segment političkog problema i nečega što bi se zvalo moral na srpskoj političkoj sceni. Naravno, zakonom se ne može sve propisati.
Takođe bi me veoma interesovalo, i ovde bi trebalo reći da za humanitarne aktivnosti koje sprovodi kako Vlada tako i predsednik države ne mogu donatori biti javna preduzeća, bar ne na način kako to danas čine. Ako je donator za bilo kakvu humanitarnu aktivnost javno preduzeće, onda to treba da se kaže, a ne da se stranačke centrale ili predstavnici stranačkih centrala, makar se radilo i o predsedniku Republike, navodno bave nekom humanitarnom aktivnošću, a sredstva smo obezbedili iz monopola javnih preduzeća i slične stvari.
Po mom mišljenju, dakle, ova formulacija ne može biti mnogo bolja. Može se odnositi na deo sredstava utrošenih iz budžeta, s tim što bih ja jako voleo da smo mi, što nismo učinili, ovaj set zakona koji sleduje po Ustavnom zakonu, umesto što su se gospoda iz vladajuće koalicije raspravljala unutar sebe, u stvari dali na javnu raspravu i zaista razmatrali kao set zakona.
Tada bih ja, kao poslanik, mogao na vreme da vidim, u konsultaciji sa stručnjacima, jer mi ovde uglavnom imamo sekretarice i nešto malo stručnih saradnika – u zemljama u svetu je to drugačije, možete i eksterno i interno, ako imate neki budžet, kao poslanik, od strane Skupštine da angažujete sredstva i da angažujete stručnjake.
Samo na osnovu ovog zakona ja ne mogu tačno da vidim kakve će biti sinapse, kakva će biti sprega delova izvršne vlasti koji se zovu Vlada i predsednik države. Tu računam i službe bezbednosti.
Nisam siguran, gospodine Milivojeviću, da je ta veza između gospodina Tadića i gospodina Koštunice tako čvrsta kao što vi kažete. Imali ste svojevremeno pojam kohabitacije. On, naravno, kad bi ga leksički ili jezički prevodili, nije baš zgodan, ali je simpatično da ta kohabitacija može da opstane ukoliko se radi o finansijskim ili nekim drugim interesima, bar kad su ministri u pitanju ili, recimo, gradonačelnik Beograda ili slične stvari.
Hvala vam što mi pomažete. Vidim da ste vi dosta dobro upoznati sa problemima, ali ne želite da ih rešavate na način na koji biste to hteli da propišete, a koji se zove demokratski. Nego da ja završim. Dakle, šta je ovde suština?
O većini veoma bitnih zakona, propisanih Ustavnim zakonom, mi u stvari nemamo vremena da se sami angažujemo, pošto ćemo ovde izgleda da kampujemo još malo, takvi su zahtevi, a s druge strane, nismo uspeli da eksterno angažujemo stručnjake, koji su nam dostupni, bilo po strankama ili nama poslanicima kao pojedincima, i da sagledamo potpuno spregnutost čitavog seta zakona koji treba da omeđi političku budućnost i demokratske odnose, kako volimo da im tepamo, danas u Srbiji.
Prema tome, separatno razmatranje ovog zakona o izboru predsednika i o predsedniku samo znači da unutar vladajuće koalicije postoji potreba da obezbedite odnose jedni među drugima da bi, ukoliko ne uspete da usvojite čitav set zakona, onako kako je to predviđeno Ustavnim zakonom, na jedan malo bolji način nego surovom primenom starog zakona, stavimo u poziciju predsednika Skupštine, gospodina Dulića, da voljom možda skupštinske manjine ili jedne stranke, u stvari, budu raspisani izbori za predsednika Republike.
Mislim da je trebalo da bude više tolerancije ako smo već leto proveli plandujući zato što nije bilo zakona u skupštinskoj proceduri, da su bar neki od ovih predloga zakona, makar u načelu, ili makar u svojoj osnovi, u načinu na koji se misle povezati, napraviti sinapse kada su u pitanju nadležnosti Vlade, predsednika, podela vlasti u Srbiji, mogli biti dostavljeni kao neki politički okvir ili politički projekat poslanicima da o njima razmislimo.
Očigledno je, i to je generalno nastojanje većine u ovoj skupštini, da ni oko čega ne konsultuje, ili barem ne da mi znamo, opozicione stranke i stručnu javnost u celini. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Amdžad Migati, a neka se pripremi narodni poslanik Vladan Batić. Izvolite.

U obrazloženju za odbijanje ovog amandmana, između ostalog, predlagač kaže: ''ministarstva nisu deo Vlade''. Zaista sam od te Vlade čuo svakakve gluposti, ali takve gluposti još nisam čuo. To je neverovatno. To je, kao prvo, politička nepismenost. Kako ministarstva nisu deo Vlade? Odakle to mišljenje? Što to niste napisali u Zakonu o Vladi, pa da znamo da je Vlada jedno, a ministarstva drugo? To je apsurd koji je glup toliko, da ja ne znam...
Onda kaže – zato što komunikaciju s predsednikom Republike ima određeno ministarstvo. Ovde su zaboravili Ministarstvo spoljnih poslova. Međutim, to je protiv svake demokratske prakse. Zašto? Jeste, mogu da imaju tehničku komunikaciju, ali suština je na osnovu dogovora, politike Vlade, a onda ministar može samo tehnički da razgovara o tom rešenju sa predsednikom. Nije on samostalna ustanova, pa ide da se dogovori s njima.
Jedino ako ste imali na umu sledeće: npr. ministar odbrane, ministar spoljnih poslova propagiraju, kao predsednik, atlantske integracije. Onda oni sami idu, posebno, dogovorio je predsednik, uzmu neku odluku, podzakonski akt i ko šiša Vladu. Ministri imaju pravo, bez obzira na politiku, to i nije politika Vlade odnosno Narodne skupštine.
U praksi vi to i radite ovih dana. I ministar odbrane i ministar spoljnih poslova beže od Odbora za spoljnu politiku, treba da odgovara za takve postupke, a on dalje ide i priča po svetu kako je tobože Srbija za evroatlantske integracije, govori atlantske, bez ikakvih zakonskih osnova.
Voleo bih da mi ministar objasni koji zakonski akt kaže da ministarstva nisu deo Vlade, da naučimo nešto pametno od njih, ako imamo šta da učimo, pošto je, izgleda, Skupština toliko glupa, toliko neinteligentna, da su usvojili Zakon o Vladi koji kaže da ministarstvo nije deo Vlade, a nisu to znali. To je neverovatno.
Ne znam kako poslanička većina to prihvata. Je l' hoćemo od svakog ministarstva da pravimo posebnu vladu, svako ministarstvo da ima svoju politiku, a da nema državne politike koja je izvršna vlast, tj. Vlada? Zaista ne razumem ništa. Ajde neko pametan da mi objasni u okviru kog zakona je to. Koji politički sistem to ima? Gde je tu demokratija kada svaki ministar može sa predsednikom kako on hoće? Dajte, objasnite nam. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vladan Batić. Izvolite.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram odredbu člana 226. Poslovnika jer su mi,  kao narodnom poslaniku DHSS-a i članu poslaničke grupe LDP, koja je tražila formiranje anketnog odbora oko poslovanja kompanije ''Delta'', potrebna obaveštenja koja se odnose na sledeće.
Agencija za privatizaciju je 21. novembra objavila javni poziv za učešće na javnoj aukciji kojim se prodaje 16,142% od ukupnog kapitala privrednog subjekta ''Ce market''. Početna cena određena je na iznos od 122.436.000 dinara. To znači da je početna cena jedne akcije ''Ce marketa'' 3.778 dinara, što predstavlja 48 evra po jednoj akciji.
Kada je Komisija za hartije od vrednosti, putem javnog poziva, prodala 76% ukupnog kapitala ''Ce marketa'', pazite, nije zahtevala od kupca po javnom pozivu da je obavezan da preostale akcije ne može kupiti po ceni manjoj od one koju je ponudio Komisiji za hartije od vrednosti, što je normalno, to je valjda svima jasno.
Na taj način je, očigledno, data mogućnost da sada većinski vlasnik ''Ce marketa'' može da kupi, a zna se ko je on, društveni kapital ''Ce marketa'', kako je sada ponuđeno, za šest puta manju cenu od one koju je platio putem berze povodom ponude Komisiji za hartije od vrednosti. Jasno je da sada većinski vlasnik ima pogodnost, odnosno prednost, jer sada upravlja preduzećem i neće, naravno, biti drugih kupaca.
Na ovaj način je država za šest puta manju cenu ponudila prodaju akcija ''Ce marketa'' sadašnjem vlasniku, a zna se ko je. Rekla vam je Komisija za zaštitu konkurencije.
Početna cena je morala da bude jednaka bar onoj po kojoj su akcije prodate putem berze po oglasu Komisije za hartije od vrednosti, što znači umesto 122 miliona i nešto – 734.616.000 dinara. Na ovaj način je Agencija za privatizaciju svesno oštetila društveni kapital za skroman iznos od 612.180.000 dinara ili u evrima – 7.652.025.
Kad je ministar Dinkić za to čuo, tobože se zabezeknuo i to je obustavljeno. Ali, i za pokušaj se odgovara. Ko će za ovaj pokušaj krađe društvenog kapitala odgovarati? Zato nam je potreban anketni odbor. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 4. amandman sa ispravkom podneo je narodni poslanik Srđan Šajn.
Vlada nije prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman sa ispravkom pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Srđan Šajn. Izvolite.

Hvala.
Zaista je šteta što ministar nije tu, ali i tako mi je ostalo samo da pokušam poslanicima da obrazložim razloge za ovo jer je Vlada iznela svoj stav, pa verovatno ni ministar sam ne može to da promeni.
Da počnem prvo od obrazloženja i da iznesem nelogičnosti. I kroz obrazloženje se vidi da onaj koji je obrazložio amandman, u stvari, luta u celoj priči.
U obrazloženju se kaže: ''Amandman se ne prihvata. Istina je da Narodna skupština donosi budžet, ali se u Predlogu zakona potencira nadležnost operativnih segmenata izvršne vlasti...''.
U članu 4, gospodo, ne piše da operativne uslove za izvršavanje funkcije nadležnosti predsednika Republike obezbeđuje Vlada, ministarstva i drugi državni organi.
U članu 4. piše: ''Uslove za izvršenje funkcije i nadležnosti predsednika Republike obezbeđuju Vlada, ministarstva i drugi državni organi'', a ja sam predložio da ispred reči ''Vlada'' bude ''Narodna skupština''.
Postavljam pitanje: Pošto kažete da se budžet usvaja u Skupštini, a ovde ima ''i drugi državni organi'', da li je onda derogiranje Skupštine ovo što vi radite – Narodnu skupštinu stavljate pod ''druge organe'', ili je derogiranje ovo što ja predlažem, pa po nekom vašem mišljenju Skupština ne treba da bude u funkciji predsednika Republike?
Pa, nije Skupština u funkciji predsednika Republike, nego Skupština Srbije stvara uslove za rad predsednika Republike. I to je nesumnjivo tačno što vi potvrđujete u svom zakonu u sledećim članovima.
U članu 23. kažete: ''Narodna skupština i Vlada dužne su da predsednika Republike na njegov zahtev obaveštavaju o pitanjima iz svoje nadležnosti''.
Dakle, u članu 23. kažete da je Skupština dužna, ali to isto nećete da priznate u članu 4. Da li je onda u pitanju zaista suštinska stvar ili je u pitanju da jednostavno to nećete da prihvatite, verovatno zato što nije došlo iz vladajuće većine? Dakle, vi ste se članom 23. direktno suprotstavili svom neprihvatanju amandmana.
U članu 7. istog zakona kažete ovako: ''Sredstva za rad predsednika Republike i Generalnog sekretarijata predsednika Republike obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije''.
Pa, ko donosi budžet Republike Srbije? Da li to znači da ova skupština, pošto ne obezbeđuje uslove za rad predsednika Republike, ne mora da izglasa budžet u tom delu da odredi sredstva za predsednika Republike?
Ovim stavom se ne obezbeđuju, kako vi kažete u obrazloženju, nadležnosti operativnog segmenta, ne definišete ovim zakonom ko će da čisti prostoriju predsednika Republike − ovim zakonom obezbeđujete uslove za vršenje njegove funkcije. A da je Skupština zaista bitna u tome, za to ću još nekoliko argumenata da iznesem.
Ako govorimo da predsednik Republike izražava državno jedinstvo, pa gde on može bolje da dođe po svoj stav nego kod narodnih poslanika koji predstavljaju građane države Srbije? Ko njemu može bolje da objasni šta je državno jedinstvo u Srbiji nego poslanici Narodne skupštine?
Sledeće pitanje: gde on treba da govori? Samo Skupština Srbije svojim Poslovnikom nema predviđeno da predsednik Republike može da govori u Skupštini.
Ako se prihvati moj amandman, stvaraju se uslovi i obaveza da se u Poslovniku definiše da predsednik Republike može da dođe u Skupštinu Srbije, da može da govori pred Parlamentom, da može da traži stav i mišljenje Parlamenta o nekim pitanjima i da to mišljenje bude na jedan određeni način obavezujuće za njega kada izražava državno jedinstvo.
U svim drugim uslovima, i u ovakvoj formulaciji, ne vidim da će to tako da bude. Dakle, jedino ako prihvatite ovaj amandman, imaćemo ravnotežu u vršenju vlasti između Vlade, Skupštine i predsednika Republike. U suprotnom, imaćemo jednu sasvim drugu situaciju, koja nije ustavna, koja nije u skladu sa Ustavom i koja nije u skladu sa mišljenjem zakonodavca, a koje je izraženo u ovim drugim članovima.
Zamolio bih ministra, kada bude došao, samo da mi odgovori na sledeća pitanja i onda ću da prihvatim da sam u zabludi. Ako mi bude objasnio da Skupština Srbije, sem zakonodavne vlasti, nema i određenu izvršnu vlast i nema određenu ulogu u postupku imenovanja, odnosno izbora sudija Ustavnog suda, koje bira predsednik, onda ću i ja da prihvatim da Skupština nema nikakve obaveze da stvara uslove za njegov rad.
Ukoliko nije tako, ukoliko on kaže da to ne postoji, da Skupština nema nikakve obaveze da obezbeđuje njegove uslove rada, onda ću da kažem: u redu, mi, kao Skupština, ne predlažemo listu predsedniku Republike, i u tom slučaju je ovaj amandman besmislen. Hvala.