Zahvaljujem.
Prelazimo na sledeći amandman.
Izvinjavam se. Po ovom amandmanu, narodni poslanik Žarko Obradović, zamenik predsednika poslaničkog kluba SPS. Izvolite.

Da ne bi bilo zabune, odmah na početku da kažem da mi, poslanici SPS-a, generalno smatramo da predsednik apsolutno treba da ima objekat u kome radi, da treba da ima rezidenciju u kojoj živi, da i članovi njegove porodice treba da budu u rezidenciji, da žive zajedno s njim, ali takođe smatramo da je logično pitanje koje je postavio neko od kolega koji su govorili pre o ovom amandmanu i da bi bilo dobro da nam ministar, ako je stvarno u mogućnosti, da odgovor na dva prosta pitanja.
Šta se sve podrazumeva pod članovima domaćinstva? Da li su članovi domaćinstva samo članovi porodice ili je to možda širi pojam, koji uključuje neki širi krug lica?
Pitanje broj dva, ministre, ako ste u mogućnosti, bilo bi zanimljivo čuti. Pominju se rezidencijalni prostor, protokolarni objekti, objekti za boravak i u zemlji i u inostranstvu. Valjda bi bilo logično kada predsednik Republike odlazi u inostranstvo, da mu ono što je imovina zemlje u inostranstvu, diplomatsko-konzularna predstavništva, bude apsolutno na raspolaganju. Da li se misli na te objekte ili na još neke druge? Da li imate saznanja o kojim objektima i o kom broju objekata je reč?
Pitam ne slučajno. Doći ćemo na sledeći član zakona, koji govori o sredstvima koja stoje na raspolaganju predsedniku Republike. Prema Predlogu zakona, sredstva za finansiranje, za obavljanje poslova predsednika, predlaže predsednik. Pošto su to državni objekti, pretpostavljam da je Vlada u nekom drugom delu budžeta obezbedila sredstva za funkcionisanje ovih objekata i znam da država vodi računa o tome.
Postavlja se jedno logično pitanje: o kakvim je objektima i o kolikom broju objekata je reč? U nekim godinama pre, imali smo priliku da čujemo o ovoj vili kod Bora kao objektu u kom je boravio predsednik Milošević, pominjano je Karađorđevo, ali je objektivno van domašaja javnosti ostala informacija da li ima još objekata koji su predsedniku Republike na raspolaganju.
U stvari, da li je moguće takvu vrstu informacija saopštiti javnosti, s obzirom na karakter informacije, pošto vidim da je Vlada bila vrlo rigidna u odgovoru vezano za obrazloženje zašto se ovaj amandman ne prihvata: ''Neophodno je da se predsedniku Republike omoguće rezidencijalni prostor, protokolarni objekti i objekti za boravak i u zemlji i u inostranstvu''.
Slažem se s tim, ali mislim da bi bilo dobro da, kao dopuna ove priče o članu zakona i o amandmanu kolege Šarovića, ako je moguće, od ministra čujemo odgovor na ova dva postavljena pitanja. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Prelazimo na sledeći amandman.
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Rajko Baralić.
Vlada nije prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić. Izvolite.

Pa da, vi ste mislili samo Sloba predsednik, pa kad je on bio, svi ste psovali. Ali nije tačno. Svaki predsednik ima svoja pravila ponašanja. I svaki ima Vojni kabinet, Dobanovce, Karađorđevo, Vrnjačku Banju, Taru, Topčider, Palatu federacije, Stari dvor, rezidenciju u Užičkoj. To isto koristi i vaš predsednik. Samo da ne mislite da postoje nevini predsednici.
Za nas iz Socijalističke partije nije prihvatljivo da se članom 7. Predloga zakona o predsedniku Republike kaže: ''Sredstva za rad predsednika Republike i Generalnog sekretarijata predsednika Republike obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije, na predlog predsednika Republike''.
U ime SPS-a podneo sam amandman kojim se iza "Srbije" briše zarez i ''na predlog predsednika Republike'' zato što smatramo da ni ostalih devet i po hiljada budžetskih korisnika ''ne sojuzuju'', kako se kaže u jednoj seriji, sami svoj budžet.
Predsednik Republike, prvo, ne treba da se ponižava – ovo govorim sasvim ozbiljno – i da na bilo koji način predlaže iznos budžetskih sredstava, a da rizikuje da mu Vlada i Narodna skupština to ne prihvate. Osim toga, predsednik Republike mora da podeli sudbinu ostalih budžetskih korisnika, da se na osnovu mera ekonomske i fiskalne politike u toku jedne godine, dakle na osnovu povećanja budžeta, proporcionalno, osim ako ne postoje neki posebni razlozi, uveća ili smanji i budžet predsednika Republike.
Vlada, ministar finansija u ime Vlade, kao i za svih ostalih devet i po hiljada budžetskih korisnika, predlaže ovu aproprijaciju, koja inače nije velika. Dakle, 180 i nekoliko miliona, u Predlogu budžeta Republike Srbije za ovu godinu su sve pozicije predsednika Republike, s tim što u ovim pozicijama nema troškova obezbeđenja, troškova protokola – to se finansira sa drugog mesta, ali takođe iz budžeta. To je nama sasvim svejedno, pošto budžet funkcioniše manje-više samo po izvorima, a ne po stavkama, kao po principu spojenih posuda.
Znači, predsednik Republike ne treba ovim da se bavi. Predsednik Republike ne treba da se bavi ni Narodnom kancelarijom. Videćete, kod Predloga zakona o budžetu za 2008. godinu, mi smo predložili da se umanje sredstva predsedniku Republike za projektovan iznos troškova Narodne kancelarije, pošto u budžetu nigde ne možete naći ni šta je to Generalni sekretarijat predsednika Republike, niti u okviru toga šta je Narodna kancelarija, osim u obrazloženju budžeta da 32 ljudi opslužuje Narodnu kancelariju. To je sve što ima u vezi sa Narodnom kancelarijom.
Dakle, mi razumemo da je ova kancelarija napravljena u vreme kada su gospodin Đilas, Šaper i drugi smatrali da je to fina pozicija da se stvori jedna, što se nas tiče – paradržavna organizacija, koja parira Vladi, koja je partner Vladi, koja radi izvesne političke promocije, koja na terenu radi određenu kampanju po određenim pitanjima, ali to je bio period kohabitacije. Vi ste sada u koaliciji sa onima sa kojima ste kohabitirali. Prema tome, ne postoji razlog da postoji Narodna kancelarija.
Da se vratimo na sam amandman. Za nas bi bilo dovoljno da član 7. glasi: Sredstva za rad predsednika Republike i Generalnog sekretarijata predsednika Republike obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije. I tu je tačka.
Nema nikakvog razloga za više, zato što predsednik Republike može imati izvesne zahteve koji možda nekada ne mogu da se servisiraju, pa može doći do velikog problema. Predsednik Republike, dakle, mora da deli sudbinu budžetske i fiskalne politike, on mora da deli sudbinu svih budžetskih korisnika, izuzev ako za to ne postoje neki posebni i opravdani razlozi, a Vlada će svakako oceniti koji su to razlozi, pa će to predložiti i sama.
U tom smislu tražimo podršku za ovaj amandman. Ovo nije ništa upereno protiv ličnosti predsednika. Mi ovde govorimo o instituciji predsednika, ko god on bio. On ne treba da se bavi parama. Predsednik Republike ne treba da se bavi finansijama, već time treba da se bave oni koji se i inače bave finansijama za sve budžetske korisnike. Hvala lepo.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević, pa potom vi, gospođo Radeta. Izvolite.

Hvala lepo.         Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, još jednom vas pozivam da iskoristite priliku, izađete za govornicu i kažete: prihvatam amandman. Olakšaćete svima.
Opet zarad javnosti, da kažem o čemu se radi, da bi javnost razumela šta mi to pričamo ovde. Član 7. Predloga zakona o predsedniku Republike ima naslov ''Sredstva za rad predsednika Republike'' i kaže: ''Sredstva za rad predsednika Republike i Generalnog sekretarijata predsednika Republike obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije, na predlog predsednika Republike''.
Kolega Rajko Baralić je u ime poslaničke grupe SPS predložio da se ove reči "na predlog predsednika Republike" brišu i da ostane sledeća formulacija: Sredstva za rad predsednika Republike i Generalnog sekretarijata predsednika Republike obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije. To je sasvim dovoljno. Evo iz kojih razloga.
Kolega Baralić je to malopre objasnio iz jednog ugla, a ja ću se potruditi da iz još jednog ugla, kroz nekoliko pitanja koja ću postaviti ministru, u stvari, prosto razjasnimo čitavu ovu situaciju. I siguran sam da ćemo uveriti ministra da treba da se prihvati ovaj amandman.
Šta znači "na predlog predsednika Republike"? Gospodine ministre, da li se ovaj zakon sudara sa Zakonom o budžetskom sistemu, kao sistemskom zakonu koji reguliše budžetski sistem u celini? Kada kažem budžetski sistem mislim i na budžet države Srbije i na budžete lokalnih vlasti, fondove socijalnog osiguranja, kompletno sve budžete u Srbiji.
Sistemski zakon, Zakon o budžetskom sistemu, kaže da do 1. septembra svi direktni korisnici budžetskih sredstava – a institucija predsednika Republike jeste direktni korisnik budžetskih sredstava – dostavljaju svoje predloge ministru.
Dakle, svi dostavljaju predloge, pa i predsednik Republike, odnosno institucija predsednika Republike, ne znam ko u njegovo ime. Pa, ako se sećate, u Zakonu u budžetskom sistemu stoji dalje, u kalendaru, da ministar na osnovu tih predloga predlaže Vladi, a Vlada utvrđuje nacrt budžeta, odnosno zakon o budžetu. Dalje kaže da Vlada, opet na osnovu predloga svih direktnih korisnika budžetskih sredstava, tako i predsednika Republike, na osnovu usaglašenih mišljenja, usvaja predlog, odnosno utvrđuje predlog zakona o budžetu i dostavlja ga Narodnoj skupštini na usvajanje.
Doduše, gospodine ministre, tamo kaže do 1. novembra. Ova Vlada, od kako je formirana, sve radi sa zakašnjenjem. Počev od svih ovih zakona o kojima govorimo, tako isto i kada je budžet u pitanju – umesto 1. novembra, dostavlja ga 15. novembra. Ovo sam hteo samo da napomenem i nije mi namera da sada pričam o tome kako Vlada ne poštuje zakon. Nije to jedini zakon koji Vlada ne poštuje, ima gomila tih zakona.
Doduše i predsednik Skupštine pomalo pomaže, po sistemu ''dajte, kad god date, te zakone, nema veze, možete kasniti i pet-šest meseci, mi ćemo ovde u Narodnoj skupštini uvesti režim, ima da se radi i danju i noću, pa ćemo da nadoknadimo sve to što vi niste uradili na vreme''. Dakle, nije mi to bila ideja, da kritikujem Vladu da ne poštuje zakon, nego govorim o jednoj proceduri za donošenje zakona o budžetu.
Sad ja vas pitam šta znači ova formulacija "na predlog predsednika Skupštine"? Ako je to sastavni deo ove procedure za donošenje budžeta, onda je potpuno suvišna. Ovo bi imalo smisla da ostane kad bi institucija predsednika Republike imala svoj poseban budžet, pa da ga onda direktno on predloži. Pošto u Obrazloženju kažete da predsednik Republike, kao nezavisan, samostalan organ ima pravo da predlaže, mi vam kažemo da ima vazda tu i nezavisnih i zavisnih – svi su zavisni od lidera vladajuće koalicije – ali, imaju pravo da predlože.
Dakle, šta vam je suština bila kada ste stavili ''na predlog predsednika Republike''? Da li se sredstva za rad Narodne skupštine obezbeđuju na predlog Narodne skupštine? Pa, na predlog Narodne skupštine ministar tamo isecka, u zavisnosti iz koje je stranke. Ako bude iz druge stranke u odnosu na predsednika Republike, još kako će iseckati. Ako bude iz iste stranke, onda će moći u budžetu predsednika Republike da se provuku i narodne kancelarije i sve ostalo, iako svi znamo, sva javnost zna da je, u stvari, ta narodna kancelarija bila agitprop Demokratske stranke.
Šta je bio cilj ovoga? Još jednom ponavljam: mi smatramo, i sigurni smo, i nadam se da smo pokazali i ministru da je, ako se poštuje budžetski sistem, on direktni korisnik budžeta kao i svi drugi i da je ovo suvišno. A ako predsednik Republike ima poseban budžet, kao nezavisna institucija, onda je to nešto drugo. A nema ga.
Gospodine ministre, najbolje rešenje je, da ne biste pravili zabunu, da ministri seckaju ono što predsednik Republike kaže, lepo prihvatite ovaj amandman. Hvala lepo.

Zahvaljujem, gospodine Petronijeviću.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.

Dame i gospodo poslanici, amandman kolege Rajka Baralića na član 7. je dobar amandman i poslanička grupa SRS će, u Danu za glasanje, glasati za ovaj amandman.
Podsećam da se ovaj amandman odnosi na sredstva za rad predsednika Republike i Generalnog sekretarijata predsednika Republike koja se obezbeđuju u budžetu Republike Srbije i dobro je što je kolega Baralić predložio da se briše ovo ''na predlog predsednika Republike''.
U situaciji kada imamo ovoliko štrajkova korisnika budžetskih sredstava, kada predstavnici sindikata ne mogu da se dogovore s Vladom da se poveća plata prosvetnim radnicima, da se poveća plata zaposlenima u organima uprave, mi predsedniku Republike zakonom ostavljamo mogućnost da on sam predlaže koliko mu treba para. To nije prihvatljivo. Možda u nekim boljim vremenima, u nekoj bogatijoj Srbiji, u ovoj sad – svakako ne.
Naravno, ne mislimo mi da predsedniku Republike ne treba obezbediti odgovarajuća sredstva, da bude ograničen u smislu da ne može normalno da funkcioniše, ne mislimo da treba da ima solidnu zaradu itd. Sve je to nesporno, ali kosi se sa zdravim razumom − da od svih korisnika budžeta jedino predsednik Republike ima mogućnost da kaže: dajte meni toliko.
Sa kolegom Baralićem se samo ne slažem u obrazloženju. On je rekao da njegov amandman treba prihvatiti zato što je neprihvatljivo da se predsednik obruka, da zatraži ne znam koliko novca, pa mu Skupština ili Vlada to ne prihvati, pa dovodimo predsednika u neprijatnu situaciju. Nisu to motivi zbog kojih ćemo mi glasati za vaš amandman, kolega Baraliću. Naprotiv, predsednik države treba, kao i svi državni funkcioneri, da deli sudbinu svog naroda i u dobrim i u lošim situacijama.
Ako zaposleni u Kabinetu predsednika imaju iste plate kao što imaju zaposleni u Skupštini ili u ministarstvima u Republici Srbiji, onda su to katastrofalno niske zarade. Ne znam kolika je plata, recimo, predsednikovog vozača, ali su plate vozača u Skupštini i u ministarstvima, u zavisnosti od radnog staža, od šesnaest do dvadeset hiljada dinara.
Mislim da nije prihvatljivo da u takvoj situaciji – ne upoređujem, naravno, funkciju predsednika sa ovim poslovima o kojima sam govorila – ali neprihvatljivo je, pogotovo kad i vi iz Vlade nemate pravo obrazloženje zbog čega je to tako.
Šta ste napisali kolegi Rajku Baraliću, zašto ne prihvatate njegov amandman? ''Amandman se ne prihvata. Predsednik Republike, kao samostalan i nezavisan organ, mora da ima pravo da predlaže iznos sredstava koji su potrebni za njegov rad i rad Generalnog sekretarijata''.
U obrazloženju zašto ne prihvatate amandman kažete: to je zato što predsednik mora. Ali to nije argument, gospodine Milane Markoviću. Ako imate neki argument, morate da nam kažete zbog čega mislite da mora. Već ste u Predlogu zakona rekli da predsednik sam određuje, da traži koliko mu treba novca.
Vi kažete: on to mora. A nama i dalje nije jasno zašto on to mora, jer mislimo ne da on to ne mora, nego da on to uopšte ne treba.
Da li ovo znači da ste, kada ste predlagali budžet, pitali gospođu Vidu Petrović Škero, predsednika Vrhovnog suda Srbije, (jer su i sudovi takođe nezavisni organi kao i predsednik, kao što rekoste) koliko joj treba novca za pravosuđe u Srbiji i dali joj onoliko koliko je ona rekla?
Ako je to tako, da li je ministar prosvete, vaš kolega, da bi sprečio štrajk prosvetara, da bi đacima njihovi nastavnici držali normalne časove, rekao: meni treba toliko i toliko para? Da li je dobio toliko para, ako je uopšte tražio? Naravno da nije.
Da ne nabrajam dalje, mogla bih da nabrajam koliko hoćete primera. Da li ste pitali penzionere koliko njima treba da bi im se povećale penzije, da bi mogli pristojno da žive? Niste ih pitali. Određujete koliko vi hoćete.
Zaista ne postoji nijedan opravdani razlog. Zašto baš predsednik Republike i zašto baš sad?
Već treći put danas govorim: ovo je Predlog zakona o predsedniku Republike, a ne predlog zakona o Borisu Tadiću. Ako se ne prihvati amandman kolege Rajka Baralića, onda vi samo potvrđujete da je ovo zakon za Borisa Tadića i da on treba sad da uzme koliko god mu treba za izbornu kampanju – što više traži, vi ćete da mu date, da bi mogao, pored redovnih sredstava koja dobija, i ta sredstva da koristi za izbornu kampanju. Ovo je neprihvatljivo, o kom god predsedniku da se radi.
Sad, otvoreno, mi srpski radikali sumnjamo da je ovo namenjeno izbornoj kampanji Borisa Tadića – da će onda on moći da kaže koliko hoće, da ćete vi to da predložite kao Vlada, i da će Skupština to da prihvati.
I ako se ne radi o tome, mislimo da je ovako nešto neprihvatljivo. Ne može predsednik imati ovu privilegiju. Određene privilegije predsednik treba da ima, ali ovu privilegiju, da on bude taj koji će da kaže ''uzmi, Šemso, koliko ti drago iz državnog budžeta, od građana Srbije'' − to ne može da bude prihvatljivo sa aspekta SRS-a.
Dakle, mi ćemo glasati za ovaj amandman.

Zahvaljujem. Da li se još neko javlja za reč po ovom amandmanu? Žarko Obradović, pa potom ministar. Imate još tri minuta za svoju poslaničku grupu, gospodine Obradoviću. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedniče. Nama u SPS se čini da je ovaj amandman kolege Rajka Baralića apsolutno smislen i da ga je trebalo prihvatiti. Sasvim je logično da Vlada Republike Srbije, kada utvrđuje predlog budžeta, utvrdi i predlog sredstava potrebnih za funkcionisanje predsednika Republike, odnosno izvršavanje svih onih nadležnosti koje utvrđuje Ustav Republike Srbije. Ne vidimo neki poseban razlog da predsednik Republike sam sebi utvrđuje mogući iznos sredstava. Mislimo da za to nema potrebe.
Ako Vlada već može da obezbeđuje različite vrste objekata za obavljanje funkcije predsednika Republike Srbije i sve one druge stvari koje su mu potrebne da bi obavljao svoj posao kako treba, onda mislimo da Vlada neće – ne bi trebalo u jednoj normalnoj zemlji, a ipak se nadam da mi jesmo normalna zemlja – voditi rat sa predsednikom time što će mu obezbediti manje novca za obavljanje posla predsednika Republike. Možda se tajna ove formulacije krije u nečem drugom − ili predsednik ne veruje Vladi ili ima potrebu da sam predlaže sredstva da bi se obavljale neke druge delatnosti.
Moram reći da za nas, članove SPS-a, ovo obrazloženje Vlade nije prihvatljivo, ali razumemo zašto ga je dala. Pokušaću to da objasnim. U obrazloženju predloga ovog zakona stoji da je Generalni sekretarijat predsednika Republike osnovan 1998. godine i da je funkcionisao od tada, a da je 2004. godine odlukom predsednika formirana Narodna kancelarija. Narodnu kancelariju pominjem ne slučajno. Videli smo da se sredstva obezbeđena za funkcionisanje Narodne kancelarije uopšte ne mogu videti u strukturi budžeta koji je dostavljen Narodnoj skupštini Republike Srbije. Vidi se broj zaposlenih, 32 osobe, ali se ne vidi iznos sredstava za funkcionisanje Narodne kancelarije.
Ovo govorim ne slučajno. Narodna kancelarija je formirana na osnovu člana 83. tačka 11. Ustava. Molim vas, ako ste u mogućnosti, samo saslušajte obrazloženje za formiranje Narodne kancelarije, pa će vam onda biti jasno zašto su potrebne ovolike pare, odnosno mogućnost predsedniku da sam utvrđuje predlog budžeta.
Kaže: "Obrazuje se Narodna kancelarija predsednika Republike Srbije (u daljem tekstu: Narodna kancelarija) za obavljanje operativnih, stručnih, analitičkih i savetodavnih poslova u cilju uspostavljanja neposredne dvosmerne komunikacije predsednika Republike Srbije sa građanima;" – jadan predsednik, ne viđa građane, pa mu treba Kancelarija, da mu da mogućnost da se sretne sa građanima i da postoji ta dvosmerna komunikacija – "saradnje sa državnim organima, službama, institucijama, udruženjima i organizacijama..."
Pa onda, verovali ili ne – "prikupljanja i stimulisanja inicijativa" – pazite: stimulisanje inicijativa – znači, trebaju pare, treba Kancelarija da bi se stimulisala inicijativa građana; oni, jednostavno, predsednika ne doživljavaju na način kako treba, pa ih treba stimulisati da bi imali inicijativu prema predsedniku, da on može da obavlja svoj posao – "stimulisanja inicijativa, predloga i projekata; pomoći za rešavanje problema građana;" – a onda formulacija, verovali ili ne – "sagledavanja očekivanja i stavova građana" – gledam da li sam dobro pročitao, jesam – ''i na toj osnovi formulisanja prioriteta, približavanja institucije predsednika Republike Srbije građanima ...''
Ovaj član 1. Odluke o obrazovanju Narodne kancelarije predsednika Republike Srbije pokazuje koliko je predsednik Republike, nažalost, možda 2004. godine bio daleko i od građana i od realnosti. Nadam se da se tu situacija promenila jer, onda, formiranje ove Narodne kancelarije nije imao nikakav drugi smisao do promovisanje politike stranke koju je taj predsednik Republike Srbije, u tom trenutku, vodio – jednostavno, ta kancelarija je pretvorena u servis stranke.
Nemam nameru da govorim o stranci i o politici, ali govorim o sredstvima koja se troše, a koja su formalno za potrebe predsednika.
Izvinite, molim vas, ovo što ovde stoji vezano za Narodnu kancelariju, to nema smisla, jer postoji Generalni sekretarijat koji je valjda tu da obezbedi onaj deo poslova da bi predsednik mogao obavljati svoje nadležnosti. Ove formulacije koje smo čuli imaju neki potpuno drugi smisao i nemaju veze s njegovim nadležnostima.
Mislimo da je amandman kolege Rajka Baralića apsolutno smislen i ne verujemo da Vlada može sebi dopustiti da ne predvidi u budžetu Republike Srbije sredstva da predsednik Republike može obavljati svoje nadležnosti. Hvala.