Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član 10. o kome razgovaramo je dobar primer kako onaj ko je pisao ovaj zakon razrađuje ustavne odredbe.
U članu 116. Ustava, gde se govori o mandatu predsednika Republike, u stavu 1. stoji: ''Mandat predsednika Republike traje pet godina i počinje da teče od dana polaganja zakletve pred Narodnom skupštinom''. Ta jedna rečenica je sada u Predlogu zakona razrađena u dve rečenice. I to je kompletna razrada od strane predlagača zakona. Znači, tako je on razradio ustavne odredbe.
Hteo sam da kažem, a gospodin Tomislav Nikolić je već rekao, u vezi s terminologijom koja se koristi u stavu 3. ovog Predloga, da se poslanici ne mogu okupljati i da ne može da prestane mandat Skupštini.
Izneo bih još jednu napomenu – da se u ovom članu jasno vidi da nam nedostaje zakon o Narodnoj skupštini. Naime, u stavu 3. govori se da postoji obaveza Narodne skupštine da se sastane, da održi sednicu na kojoj će predsednik položiti zakletvu. Međutim, ovde se ne pominju nikakvi rokovi. U kom to periodu posle proglašenja konačnih rezultata izbora za predsednika Republike Srbije treba održati sednicu na kojoj će predsednik položiti zakletvu?
Mislim da to nekim aktom mora da se definiše. Ovako, postoji mogućnost da se napravi opstrukcija ukoliko su novoizabrani predsednik Republike i predsednik Narodne skupštine iz nekih suprotstavljenih političkih opcija. Iako to što je gospodin Petronijević malopre pomenuo Poslovnik reguliše jednim svojim članom, mislim da treba da postoji zakon o Narodnoj skupštini, da ga moramo što pre usvojiti i tu obavezu Narodne skupštine precizno definisati.
Najveći problem ovog zakona, pored tih formalnih nedostataka, jeste u tome što nije precizan, što nije definisao sve moguće situacije i rešenja za sve moguće situacije, i nije utvrdio ni rokove u kojima se moraju neke stvari odraditi, odnosno neke odluke doneti.
Još jednom ponavljam – ovaj zakon nije pisao ni ministar, ni neko od bliskih saradnika ministra, ovo je pisao neko ko je nižerazredni službenik u ministarstvu i ko očigledno nije imao ni stručnosti, a ni dobre volje da napravi nešto kvalitetnije od ovoga.

Zahvaljujem. Ukoliko se više niko ne javlja po ovom amandmanu, prelazimo na sledeći amandman.
Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Nebojša Ranđelović.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu su prihvatili amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 13. amandman je podneo narodni poslanik Zdravko Topalović.
Vlada nije prihvatila amandman. Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Milosav Miličković. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, na član 13. Predloga zakona o predsedniku republike podneo je amandman kolega Zdravko Topalović. Član 13. ima dva stava i ona su prepisana iz Ustava, i to iz člana 116.
Da ne bih sada čitao član 116, on čak preciznije uređuje materiju koja je predmet člana 13 nego što je to pisano u ovom članu. Stoga je kolega Topalović predložio da se član 13. briše, jer je suvišan.
Ukoliko je podnosilac Predloga zakona mislio da treba sam zakon da ima što više članova zato što će predsednik Tadić pitati koliko Predlog zakona o predsedniku ima članova, onda je postigao suštinu, a suština je da ima tačno 47 članova a, osim obrazloženja, ima tačno pet listova.
Članovi zakona su prepisani iz Ustava. Umesto da detaljnije uređuje ustavnu materiju, što je i osnovna svrha zakona, on se apsolutno ne tiče te materije, već je jednostavno prepisuje. Još jednom ponavljam – ovaj član Predloga zakona treba brisati zato što je, jednostavno, prepisan iz člana 116. Ustava. Hvala.

Zahvaljujem.
Da li još neko želi reč po ovom amandmanu? (Ne.) Hvala.
Amandman na član 13. podneo je narodni poslanik Dušan Bajatović.
Vlada nije prihvatila amandman. Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li se neko javlja za reč? (Ne.) Hvala.
Na član 14. amandman je podneo narodni poslanik Sulejman Spaho.
Vlada nije prihvatila amandman. Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, predlagač zakona se nije potrudio čak ni da doslovno prepiše ono što piše u Ustavu Republike Srbije, vezano za ostavku predsednika Republike, nego je pokušao da improvizuje, odnosno da na jedan prilično nevešt način protumači ono što je Ustav hteo da kaže.         Ustav je, kada je reč o ostavci predsednika Republike, uglavnom jasan i ne izaziva bilo kakvu konfuziju.
U članu 116. Ustava Republike Srbije kaže se: ''Mandat predsednika Republike prestaje istekom vremena na koje je izabran, ostavkom ili razrešenjem''. Poslednji stav člana 116. kaže: ''Predsednik Republike podnosi ostavku predsedniku Narodne skupštine''. Ako je predlagač zakona već odlučio da popuni tekst Predloga zakona sa što većim brojem odredbi iz Ustava, onda je makar mogao da ovu jasnu odredbu Ustava prepiše. Ovako je stvorio samo dodatnu konfuziju.
Član 14. u stavu 1. kaže: ''Predsednik Republike može podneti pismenu ostavku, koju dostavlja predsedniku Narodne skupštine''. Ako se ostavka dostavlja, onda se valjda podrazumeva da je u pisanoj formi. Ne može se dostavljati nešto što nije u pisanoj formi. Ako i zanemarimo ovaj terminološki, jezički problem – da li treba kazati ''pismena ostavka'' ili ''pisana ostavka'', ne znam da li možda postoji nepismena ostavka – ostaje problem suštine.
Kako predsednik Republike dostavlja tu pismenu ostavku predsedniku Narodne skupštine? Da li je on lično nosi, da li to radi neka služba, da li se ostavka dostavlja na ruke predsedniku Narodne skupštine ili se najpre zavodi na pisarnici Narodne skupštine – to je u ovom članu ostalo potpuno nejasno. A da to uopšte nije nebitna stvar potvrđuje nam sam Ustav, koji kaže: ''Danom podnošenja ostavke, predsedniku Republike prestaje mandat''.
Predlagač zakona je verovatno trebalo da dodatno, odnosno detaljnije objasni ono što piše u Ustavu, dakle, koji dan će se smatrati kao dan podnošenja ostavke – da li onaj dan kada je predsednik Republike potpisao tu ostavku i stavio datum na nju, da li dan kada ju je poslao predsedniku Narodne skupštine, da li dan kada je ostavka zaprimljena u pisarnici Narodne skupštine ili dan kada je predsednik Narodne skupštine zaista faktički primio, odnosno upoznao se sa sadržinom te ostavke? Predlagač zakona po ovom pitanju apsolutno nije jasan.
Još je smešnija formulacija u stavu 2. člana 14. Predloga zakona. O njoj sam govorio i u načelnoj raspravi. Evo, sada ću pokušati da vas ubedim da ono što piše u Predlogu zakona nije dobro.
''Mandat predsednika Republike prestaje kad ostavka'' – i sad pazite formulaciju, ne znam gde su ovo izvukli – ''prispe u Narodnu skupštinu''. Zaista ne razumem kako to ostavka, koja nije živo biće, može prispeti u Narodnu skupštinu. I šta znači sama reč ''prispeti'' u kontekstu člana 14. Predloga zakona? Verovatno je predlagač zakona hteo da kaže: kad se ostavka nađe u Narodnoj skupštini. Ali, iz ovakve formulacije nije jasno na koji način ostavka dolazi u Narodnu skupštinu.
Može ostavka da bude ostavljena na vratima Narodne skupštine, jednostavno da je vetar odnese. Da li to znači da je ona prispela u Narodnu skupštinu? Da li znači da je ostavka prispela u Narodnu skupštinu onoga dana i časa kada je zaprimljena u pisarnici Narodne skupštine ili, pak, onoga dana i časa kada se predsednik Narodne skupštine upoznao sa sadržinom te ostavke?
To uopšte nisu naivne stvari. Vi se ovde u Predlogu zakona na više mesta frljate raznim izrazima koji uopšte nemaju utemeljenje u pravničkoj terminologiji. Umesto da upotrebite neke realne izraze koji su već duže godina u normativnoj tehnici, vi izmišljate raznorazne izraze, neke novotarije koje u praksi mogu da izazovu izuzetno veliku konfuziju.
Podsećam vas, mi donosimo zakon o predsedniku Republike. Tom pojedincu je Ustav stavio u nadležnost čitav niz poslova, izuzetno važnih po interese države i nacije, i uopšte nije naivna stvar od kog dana će se smatrati da je predsednik Republike u ostavci. Umesto da Predlogom zakona tu stvar objasnite, vi je dodatno komplikujete.
U stavu 3. se kaže: ''Predsednik Republike dužan je da obavesti javnost o tome da je podneo ostavku i pri tome može da obrazloži ostavku''. Funkcija predsednika Republike je jedna od najvažnijih državnih funkcija. Bilo bi logično da ta ostavka mora biti obrazložena. Dakle – koji su to razlozi zbog kojih predsednik Republike podnosi ostavku?
Ne možemo se igrati sa državom. Ne može neko danas da bude izabran za predsednika Republike, da mu se u ruke stavi ogromna politička moć, i da posle izvesnog vremena kaže: ja više ne želim da budem predsednik Republike, uopšte me ne zanima u kakvom su stanju država i nacija, da li postoji opasnost od ugrožavanja teritorijalnog integriteta zemlje, da li postoji opasnost od nekih vanrednih događaja koji mogu da uslede zbog toga što ja podnosim ostavku, mene to apsolutno ništa ne zanima, ja podnosim ostavku i ne želim da je obrazložim.
Vi ste tom budućem predsedniku Republike jednostavno ostavili mogućnost da se igra sa državom, da on odlučuje o tome da li će tu svoju ostavku da obrazloži ili ne.
Narodni poslanik Sulejman Spaho nije imao nikakvo drugo i pametnije rešenje nego da vam amandmanom predloži da se član 14. briše. Ako već niste uspeli da nađete adekvatne izraze kojima biste detaljnije objasnili ono što piše u članu 116. Ustava Republike Srbije, onda je bolje da ne postoji ni ova formulacija iz člana 14. Predloga zakona, koja samo unosi dodatnu konfuziju.
Ovu priliku bih hteo da iskoristim i da skrenem pažnju predlagačima zakona da vode računa o terminologiji i o jeziku koji koriste u svojim predlozima koje dostavljaju Narodnoj skupštini Republike Srbije. Svaki iole obrazovan pravnik, svako ko ima iskustva u pisanju pravnih akata, terminima koje koristi predlagač zakona u ovom predlogu zakona može samo da se smeje. To može da bude smešno na prvi pogled, ali ta neprecizna terminologija, nesavršena terminologija, ta dvosmislenost u izražavanju može u praksi da izazove prilično opasne posledice. Naravno, vas to očigledno ne zanima.
Evo, danas raspravljamo o Predlogu zakona o predsedniku Republike. Većina poslanika DS-a ni ne pokušava da obrazloži da je dobro ono što piše u Predlogu zakona. Mi danas dva i po sata vodimo pravi pravni i politički rat sa ministrom za državnu upravu i lokalnu samoupravu, dokazujemo mu da to što piše u Predlogu zakona nije dobro, i gotovo nijedan narodni poslanik iz DS-a, odnosno iz vladajuće koalicije, nije se našao tu da kaže: jeste, gospodine ministre, u pravu ste, vaša argumentacija je ispravna, a ovo što pričaju poslanici SRS-a nije tačno.
Ovoga časa, u 16.30, pričamo o Predlogu zakona o predsedniku Republike. Demokratskoj stranci su puna usta izbora za predsednika Republike, kako jedva čekaju da usvoje taj zakon u Narodnoj skupštini, kako je taj zakon bitan, evropski, demokratski, korak napred itd. Sve smo to mogli da čujemo u medijima. I onda, niti ima ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, niti ima njegovog državnog sekretara.
Prosto se čovek pita zbog čega mi danas pričamo, ima li to bilo kakve svrhe. Ministar, i kada je tu, priča sa svojim stranačkim kolegama, telefonira, šeta se, ne sluša ono što mu se govori.
Moguće je da su narodni poslanici ponekad i maliciozni prema ministru, moguće je da su ponekad i zajedljivi, sve je to deo političke borbe, ali mislim da je on i danas i juče mogao da čuje mnogo toga što može da mu koristi i u njegovoj funkciji vršenja te značajne državne delatnosti kao što je biti ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Sutra će ovaj predlog zakona, ukoliko se usvoji u Narodnoj skupštini, a vi većinu imate, u praksi da izazove izuzetne probleme. Onda ćete opteretiti budućeg predsednika Republike, koji neće biti Boris Tadić, lošim rešenjima koja su sadržana u zakonu o predsedniku Republike. Vodite računa o tome da se zakon o predsedniku Republike ne donosi ad personam, ne donosi se on za Borisa Tadića, donosi se za neke buduće predsednike Republike, koji će biti daleko odgovorniji i prema državi i prema naciji, i koji će biti svesni odgovornosti koju im je dao Ustav. Poslanici vladajuće većine toga očigledno nisu svesni, niti o tome razmišljaju.
Samo ne želim da dozvolim da ljaga za ono što se dešava u Narodnoj skupštini, vezano za ovaj predlog zakona o predsedniku Republike, padne na narodne poslanike SRS-a. Mi smo učinili sve što je do nas bilo da popravimo loš Predlog zakona o predsedniku Republike. Potrudili smo se da vodimo računa i o pravnim i o jezičkim kvalitetima Predloga zakona. Zaista smo uložili svu svoju pravničku energiju, znanje i iskustvo da popravimo sva loša rešenja u Predlogu zakona.
Sutra, kad ovaj zakon u praksi izazove velike probleme, a izazvaće, u to budite sigurni, odgovornost za to neće snositi niko drugi nego poslanici vladajuće koalicije i Vlada, koja je ovako loš Predlog zakona uputila u Narodnu skupštinu.

Zahvaljujem. Po ovom amandmanu reč ima narodni poslanik Rajko Baralić. Izvolite, gospodine Baraliću.

Gospodine predsedniče, poštovane koleginice i uvažene kolege, narodni poslanik Sulejman Spaho podneo je amandman na zakon o predsedniku Republike, na član 14, koji reguliše ostavku – da se briše. Kolega Martinović je to sada ovde elaborirao.
Rekao bih nekoliko stvari o stavu 3. ovog člana i o samom amandmanu. Pošto ostavka predsednika Republike nije obična najava, ona znači velike proceduralne i suštinske probleme u jednoj zemlji zato što predsednik Republike komanduje Vojskom u ratu i miru, zato što se predsednik Republike izjašnjava o planovima odbrane, zato što predsednik Republike ima sve druge Ustavom propisane obaveze – bez obzira ko je predsednik Republike, ja ovde ponovo govorim samo o instituciji predsednika – nije svejedno da li je predsednik Republike podneo ostavku ili nije, i nije svejedno kako je on to učinio.
U stavu 3. člana 14. kaže se: ''Predsednik Republike dužan je da obavesti javnost o tome da je podneo ostavku i pri tome može da obrazloži ostavku''. Kolega Martinović je govorio zašto misli da to treba da bude drugačije. Međutim, šta je sankcija za predsednika ako u zakonu kažemo da on mora da obrazloži ostavku?
On prosto može samo reći: podnosim ostavku – ako su birači rđavo procenili kandidata za predsednika, pa mu dali poverenje i izabrali ga za predsednika, a on ih u jednom trenutku razočara time što podnosi ostavku iz ko zna kojih razloga. Pošto je i predsednik čovek, dakle ličnost, on ne mora da obrazloži ostavku, može samo da kaže: podnosim ostavku. Doduše, na taj način bi se poigrao s poverenjem građana koji su mu omogućili da bude predsednik.
Ako bi bilo kao što se predlagalo, da on mora da je obrazloži, ne znam kako bismo ga naterali. Da kažemo: predsedniče, sram te bilo što smo te izabrali, izneverio si nas. Ne postoji način da mi to na odgovarajući način ovde upakujemo a da ima smisla, i da to može da obaveže predsednika, i da svi budu zadovoljni. Dakle, ostavka je lični čin, samo što neke ostavke za posledicu imaju velike probleme - to je tačno. Jer nije isto kad ostavku podnese predsednik mesne zajednice i predsednik države. U tom smislu ovde je zakonodavac ostavio predsedniku mogućnost da obrazloži ostavku ako želi, a ne mora itd.
Zašto ovo govorim? Zato što se ponekad, kad mi govorimo o ovim pitanjima, učini da građani nemaju odgovornost u postupcima političara. Imaju. I građani su odgovorni ako su izabrali pogrešnu osobu za važnu državnu funkciju jer su rđavo procenili njegov, kako se danas moderno kaže, kapacitet i njegove dobre namere. U tom smislu, što se mene tiče, to nije moguće propisati.
Što se tiče samog amandmana, gospodin Sulejman Spaho je predložio da se ceo član 14. briše i čuli smo argumentaciju koja je suvisla, znači mogla bi da bude prihvaćena. Ali, smatram da je bolje da ostavka bude definisana zakonom nego da ne bude. Zato što se ipak radi o šefu države, koji ima veliku odgovornost, trebalo bi da ima veliku odgovornost za državne poslove, za sve ono što mu Ustav daje, a kaže se da on objedinjuje državno i nacionalno jedinstvo, da predstavlja državu itd.
Dakle, u tom smislu, čini mi se da je to bolje regulisano članom 14. i da bi bila manja šteta da ostane čak i ovakav član 14. nego da se on izbriše. Ali, naravno, to su samo finese. Nadam se da će građani Srbije uvek procenjivati kad biraju, pa da taj predsednik neće donositi odluke lične prirode da podnese ostavku. To se skoro i ne dešava. Retko kad se desilo u istoriji da je jedan predsednik države podneo ostavku. Biće da je bilo više ovih drugih, da su želeli da produže mandat. Ima takvih nastojanja u svetu, bilo je i kod nas, kao što se sećate.
Kolega Miletić Mihajlović iz Socijalističke partije je podneo amandman na ovaj član pa će on reći šta je mislio u vezi s tim. Ali, mi ne bismo mogli da podržimo ovaj amandman iz razloga koje sam naveo, zato što uz sve ove probleme ima ovde nekakvih nedoumica šta znači "dospe", "prispe" ostavka i ja se slažem da se to precizno reguliše.
Bilo je ovde problema oko poslaničkih mandata. Kada su neki od mandata oduzimani, recimo, poslaničkoj grupi G17 plus, odnosno njihovim poslanicima, gde iz proceduralnih razloga i nekih drugih (vođeni su i sudski postupci, ne znam da li su okončani, izvinjavam se ako nisu a ja ih komentarišem) nije bilo jasno kad je podneta ostavka – da li onda kada su to poslanici rekli ili onda kada je dokument došao u pisarnicu Narodne skupštine ili onda kada je predsednik Narodne skupštine taj podatak učinio javnim. Dakle, treba da se propiše sve, da nema nikakvog nesporazuma oko toga.

Zahvaljujem, gospodine Baraliću. Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović. Izvolite. Vreme za vašu poslaničku grupu je još tri minuta.

 Dame i gospodo narodni poslanici, ukoliko se propiše obaveza predsednika Republike da obrazloži svoju ostavku, pa ako on to ne učini, naravno da je neprimereno propisivati nekakve krivične sankcije. O tome niko nije ni govorio. Ali, zašto, recimo, ne bi bilo moguće da se propiše neki vid političke odgovornosti za predsednika Republike koji podnese ostavku a to ne obrazloži?
Još jedanput skrećem pažnju na izuzetno važnu činjenicu. Predsednik Republike je, naravno, građanin Republike Srbije kao i svi ostali, ali u jednoj izuzetno delikatnoj političkoj poziciji. Od njega mnogo toga zavisi i iz njegovog obrazloženja zašto podnosi ostavku građani mogu da izvuku dalekosežne zaključke, između ostalog i o sudbini zemlje.
Zamislite situaciju – jednu moguću, realnu situaciju – da velike sile pritiskaju predsednika Republike da mora da prihvati otcepljenje Kosova i Metohije. Zašto, recimo takvom predsedniku Republike ne bismo dali pravo, ali mu i nametnuli obavezu, da u svojoj ostavci kaže: poštovani građani, podnosim ostavku zato što ne želim da dozvolim da se narušava teritorijalni integritet zemlje. Građani će iz toga da izvuku izuzetno korisne zaključke. Imaće priliku da se upoznaju sa istinom o tome šta se dešava na planu spoljne politike, kakav je odnos velikih sila prema Srbiji, prema pitanju njenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta.
Predsedniku Republike su, naravno, data velika prava, a vi mu ovim predlogom zakona dajete, pored prava, i čitav niz privilegija. Ali, on mora da ima i velike obaveze. Jedna od obaveza je da objasni građanima Srbije, koji su ga birali, zašto podnosi ostavku. I to ne sme da zavisi od njegove slobodne volje. On mora da kaže, čak iako su u pitanju neki lični razlozi, niko ne insistira da on iznosi stvari iz svog privatnog života i svoje intime, ali može da kaže: podnosim ostavku zbog ličnih problema, zbog zdravstvenih problema, zbog problema u porodici – to je dovoljno. A može, isto tako, da kaže: podnosim ostavku zato što me velike sile pritiskaju da učinim nešto protiv svoje države. Zašto građani ne bi trebalo da budu upoznati s tim? O tome se radi.
Drugo, ako se propiše obaveza predsednika Republike da mora da obrazloži ostavku a on to ne učini, time se nameće politička odgovornost i za partiju koja ga je kandidovala, a mi to i želimo da postignemo. Neka se zna da je taj predsednik Republike bio kandidat te i te partije i da se na grub način poigrao sa državom i sa nacijom. Zašto vi to izbegavate?
Juče sam skrenuo pažnju na to da ste vi već počeli da uvodite lakrdijaške metode u Narodnu skupštinu Republike Srbije – te imamo izveštaj Zakonodavnog odbora, te ga nemamo, pa ga onda imamo ali ga ne uvažavamo, pa onda nemamo izveštaj matičnog odbora, pa će biti sutra u 10.30 časova, pa smo ga dobili danas pred pauzu.
Taj isti princip uvodite i sad, kada je reč o predsedniku Republike. Može on da podnese ostavku, ne piše u zakonu jasno da li ta ostavka važi od dana kada ju je on potpisao, kada je, kako vi kažete, prispela u Narodnu skupštinu, kada je zavedena u pisarnici ili kada se predsednik Narodne skupštine upoznao s tom ostavkom – to ništa nije bitno, to nas ništa ne zanima. Može on da podnese ostavku ali ne mora nikome da polaže račune. Eto, to je njegov ćef. Podneo je čovek ostavku i šta nas briga zbog čega.
To je, prosto, neozbiljno kada je reč o tako važnoj državnoj instituciji. Bilo bi idealno kada bi to bilo regulisano Ustavom. Ali, kad već niste uspeli da u Predlogu zakona detaljnije uredite ono što piše u Ustavu, a inače ono što piše u Ustavu mnogo je jasnije nego što piše u Predlogu zakona, onda smo mi u SRS smatrali da je još najbolje da se ceo član 14. izbriše, pošto je nejasan i konfuzan, i da ostanu formulacije koje su prilično jasne u Ustavu Republike Srbije.

 Zahvaljujem. Ako se niko više ne javlja po ovom amandmanu, prelazimo na sledeći.
Na član 14. amandman je podnela narodna poslanica Milena Stanković.
Vlada nije prihvatila amandman, a Odbor za pravosuđe i upravu i Zakonodavni odbor predlažu da se amandman odbije.
Reč ima narodna poslanica Milena Stanković. Izvolite.