Poštovani narodni poslanici, narodne poslanice, ako se ne prihvati amandman koji je podneo Čedomir Jovanović, ili drugi koji su podneli amandman da se isključi mogućnost da predsednik Republike bude istovremeno i predsednik partije, mislim da se onda Skupština još jedanput svrstala u rušenje svih institucija koje mi ovde treba da izgradimo. Srušili smo Ustavni sud, sad treba da srušimo i instituciju predsednika Republike.
Gospodine ministre, molim vas da obratite pažnju na ono što govorim. Izvinite, molim vas, hoću da iznosim argumentaciju i nemojte da pričate sa strane dok ja govorim.
(Predsedavajući: Molim vas, gospodo poslanici, omogućite gospođi Pešić da govori. Vratićemo vreme.)
Prvo bih da postavim pitanje: šta je uopšte javna funkcija? Ako bi se pod javnom funkcijom podrazumevala, kako izgleda da ovaj zakon tumači, samo druga državna funkcija, a nijedna druga nije javna funkcija, onda bi bilo apsurdno da se predsedniku Republike zabrani da istovremeno bude ministar ili da uzme još neku drugu državnu funkciju.
Dakle, šta je javna funkcija? Da li su to samo državne funkcije u uskom smislu reči, ili su to funkcije kao, recimo, predsednik FK Partizan, predsednik jedne važne nevladine organizacije, predsednik Upravnog odbora EPS-a...?
Jesu li to javne funkcije ili nisu javne funkcije, u šta to spada? Ako to nisu javne funkcije, da li bi predsednik Republike mogao biti predsednik jedne nevladine organizacije ili predsednik fudbalskog kluba? Ako je to samo državna funkcija, apsurdno je bilo da se to uopšte pominje jer se to samo po sebi isključuje.
Znači, prvo bi trebalo da vidimo kakva je definicija javne funkcije. Drugo, ukazala bih na ono što ste rekli u Poligrafu, kad vam je bilo postavljeno prvo pitanje, upravo o odnosu partijske i predsedničke funkcije, da je to pitanje volje svakoga predsednika, kao nekakva sociološka činjenica, znači, da svako može sam da odluči da li će da zadrži funkciju predsednika partije ili ne.
Moram sada nešto da vas podučim iz sociologije. Vidite, još za vreme dubokog titoizma išla je, setiće se ljudi koji imaju veći broj godina, kampanja za tzv. deakumulaciju funkcija.
U sociologiji se zna da kumulacija funkcija znači kumulaciju moći, pa se onda zabranjuje da jedna ličnost akumuliše veći broj funkcija koje nose određenu društvenu težinu i određenu društvenu moć. Ako se akumulišu te funkcije, onda ta državna funkcija vuče za sobom netransparentnu moć. I džabe mi tu funkciju sada ovde zakonom pokušavamo da ograničimo ako ona vuče iza sebe netransparentnu moć koja nije regulisana zakonom.
A da je to tako, pogledajmo i sada sociološku činjenicu, kakav mi sistem imamo. Da li svi naši teoretičari političkog sistema govore o tome da u Srbiji postoji partokratija ili tzv. partijska država? Pa, mi smo to za ovom govornicom, iz svih stranaka, hiljadu puta ponovili. Da li je tako i po Ustavu? Da li je Venecijanska komisija zamerila da praktično partija raspolaže mandatima poslanika?
Molim vas, imamo proporcijalni izborni sistem, a naročito u situaciji gde su sve stranke liderske, gde su autoritarno organizovane, predsednik određuje ko će biti narodni poslanik, on određuje koji će narodni poslanik morati slobodnom voljom da stavi svoj mandat na raspolaganje.
Takođe, u Ustavu imate određenje političke partije koja određuje, oblikuje volju birača. Pogledajte član 102. gde se daje onolika uloga političkim partijama. A sada da ne kažem da je politička partija ta koja određuje ko će biti i predsednik partije, na prvom mestu, ko će biti u upravnim odborima, pa ko će čak biti u Ustavnom sudu, ko će voditi medije, znači sve to radi šef partije. I to za vas nije nikakva javna funkcija i nije kumulacija moći.
Ako se dozvoli ovakva kumulacija funkcija predsednika partije i predsednika države, to znači da on neće predstavljati državno jedinstvo nego će, u stvari, izvršiti jedinstvo vlasti po svojoj partijskoj funkciji time što će imati uticaja na Ustavni sud.
Videli smo da je ceo problem rušenja ustavne koncepcije da predsednik predlaže kandidate za Ustavni sud. Ta kombinacija pada onog momenta kada je on šef stranke. Tu smo imali najveći problem. Ako stvarno predsednik ne bi bio šef partije, onda je normalno da on predlaže Ustavni sud, ali smo videli, ako je on istovremeno i šef partije, da smo pravili Ustavni sud kao koaliciju dve ili tri stranke.
Znači, time je, preko te funkcije koja nosi ogromnu količinu moći, i to srpskom društvu i građanima nije nejasna i nepoznata stvar, da šef stranke ima veću moć nego bilo koja druga državna funkcija – to znaju svi koji ovde sede, iz bilo koje partije, da li je DS, DSS ili LDP, nije važno, sve to veoma dobro znaju – znači, preko te funkcije netransparentnost povlači moć i džabe nam je cela ova diskusija o predsedniku ako dozvoljavamo akumulaciju funkcija po ovom pitanju.
Ne samo da onda predsednik, kao deo izvršne vlasti, kontroliše sudsku vlast, pokazala sam kako i videli smo ovde na delu kako se to radi, nego istovremeno kontroliše, kao što vidite, i druge delove izvršne vlasti. S kim se dogovara kad koalicija dođe u krizu, s kim se dogovara da se ti sukobi prevaziđu? Pa, Boris Tadić, kao predsednik partije, i drugi predsednik partije, odnosno premijer Koštunica.
Znači, da li će naš budući šef države da se bavi tim stvarima da, kao predsednik, ide da tarabana, da se dogovara, prebija preduzeća, deli po opštinama i ide u lokalne kampanje?
Da vam ne kažem da ni u jednoj civilizovanoj državi, Meksiku, koja je zaista zemlja u tranziciji, koja nije uzorna demokratska zemlja ali se trudi da to postane, naravno da predsednik Foks nije mogao da bude predsednik partije, verujte da to nije moguće ni u Gvatemali, ni u Hondurasu. Nadam se da neće biti moguće ni u Srbiji.
Zaista nije važno ko će biti taj predsednik, ali ako predsednik političke stranke nije javna funkcija i ako bilo koji predsednik koji bude sada i ubuduće izabran, sebi dozvoli tu mogućnost i koristi ovakvu zakonsku odredbu, da vrši ovakvu kumulaciju moći, i da, konačno, kao što vidite, u svojoj funkciji akumuliše i zakonodavnu i izvršnu i sudsku vlast preko političke funkcije, i da time ojača partijsku državu, umesto da pokušamo da napravimo demokratsku državu, onda zaista Srbiji neće biti pomoći.
Molim da se ovaj amandman usvoji jer zaista prisustvujemo da se u ovom društvu dešavaju dva procesa. Ako naši sudovi zaista uspeju u određenim situacijama da ostvare nekakav uspeh, pa da kriminalca kao što je Legija osude na 40 godina, a koga brani najveći deo tabloida i medija ovde, onda se sve čini da ta sudska odluka padne.
Znači, s jedne strane, ova država tajnim kanalima ruši institucije koje se grade, a s druge strane, mi ovde, u parlamentu, sprečavamo da se one uopšte formiraju.
Ukoliko budete dozvolili da se ovako sruši institucija predsednika Republike, znajte da ste srušili još jednu instituciju, a ja ću reći nešto što možda nije važno.
Prva stvar koju sam lično rekla predsedniku Borisu Tadiću, koga poznajem još kao svog saborca za demokratiju od početka osamdesetih godina, bilo je: kako možeš da držiš istovremeno i šefovsku funkciju u partiji i da budeš predsednik Republike? Zaista na to nije imao odgovora. Nego lepo, fino, osladila se moć, pa ćemo kumulirati moć i kontrolisati sve oblasti vlasti i preko te partijske funkcije napraviti jedinstvo vlasti u Srbiji. Hvala vam.