Hvala, gospodine predsedavajući. Gospodine Markoviću, srećan put. Gospodin Marković ima druga posla, ali to nas poslanike neće sprečiti da kažemo o zakonu što treba.
Želeo sam reći da, ako gospodin Marković i malo drži do svoje profesije i do posla koji obavlja, onda bi bilo sasvim logično da prihvati ovaj amandman. Znam da on iz partijskih razloga to ne sme, jer bi ga to verovatno stajalo funkcije ministra u Vladi Republike Srbije.
Prihvatiti amandman Čede Jovanovića je jeres za vas iz DS-a ili bilo koga od stranaka opozicije zato što to za vas ima neke druge, partijske implikacije. Dobro znate da imate probleme po Srbiji sa stanovišta strukture partije, odnosa, kolebanja i slično, ali to mediji prećutkuju, a vi se trudite da ne pominjete. Zamislite šta bi tek bilo kada bi se čulo da je prihvaćen amandman Čedomira Jovanovića.
Međutim, ako ministar i Vlada ne mogu da prihvate amandman gospodina Jovanovića, onda je tu amandman gospodina Miletića Mihajlovića, koji je nešto kraći, ali je smisao isti. On, kao i ovaj amandman o kome govorimo, predviđa da predsednik države ne može biti predsednik stranke.
Bez obzira na ovu dilemu, koja se otvorila tokom prepodneva, da li je to stranačka ili privatna funkcija, moram reći da se, čak i kada bismo prihvatili ovu pretpostavku da je to neka privatna funkcija, nažalost, mora konstatovati da je dosadašnji predsednik Republike Srbije tu funkciju učinio javnom. Čak i da je ovo drugo, on ju je učinio javnom i dodatno je dao za pravo svima onima koji kažu da bi predsednik stranke, onog trenutka kad bude izabran za predsednika države, morao da podnese ostavku na tu funkciju i da taj posao obavlja u interesu Srbije.
Ovo govorim ne slučajno. U načelnoj raspravi o izboru predsednika Republike pomenuo sam nekoliko slučajeva kada je predsednik Republike vrlo svesno svoju državnu funkciju stavio u funkciju političke stranke na čijem je čelu. Išao je na partijsku slavu. I neka je išao na partijsku slavu, to je njegova partijska stvar, ali je problem što je o toj partijskoj slavi izveštavano u funkciji državnih poslova predsednika Republike. Sednice glavnog odbora, kojima je predsedavao, uvek su bile u funkciji državne funkcije koju je obavljao. Time nam je gospodin Tadić javno poručio da on svoju funkciju, pre svega, shvata kao vršenje partijske funkcije.
Nažalost, ali istinito, pokazalo se i prilikom javnih istupanja, da gospodin Tadić nije zastupao i iskazivao državno jedinstvo, kako to stoji u članu Ustava Republike Srbije koji se odnosi na ono što jeste institucija predsednika Republike. U članu 111. Ustava se kaže: "Predsednik Republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije".
U protekle dve-tri godine videli smo da to državno jedinstvo nije državno jedinstvo, da je to ponašanje koje je uslovljeno potrebama DS-a. Treba se setiti više puta ponovljenih izjava gospodina Tadića da postoje dve Srbije, navodno jedna demokratska i druga nedemokratska, da postoje dve Srbije o različitim pitanjima. Time je gospodin Tadić u praksi pokazao da, kao predsednik stranke, ne izražava državno jedinstvo.
Predsednik stranke nije privatna funkcija, predsednik stranke je javna funkcija. Ona je učinjena javnom funkcijom, i to na više različitih načina.
Nas, članove SPS-a, prosto čudi smelost predlagača ovog zakona da javno kaže ono što cela Srbija zna, a što on ne bi trebalo reći. Jer, kada predlagač govori o zakonima, zakoni se tiču svih građana Republike Srbije i odnose se na sve građane Republike Srbije i frapantno je, ali istinito, to je pomenuo i moj kolega Rajko Baralić, da ministar u Vladi Republike Srbije javno kaže da je logično da zastupa interese DS-a. Čak i ako je logično, on to ne sme reći jer ti interesi DS-a moraju da budu utopljeni u interese ostalih građana Republike Srbije.
Ako predsednik Republike Srbije izražava državno jedinstvo, onda on izražava stavove građana Republike Srbije. Ako izražava interese DS-a, šta će mu onda Narodna kancelarija, da mu inicira predloge, sublimira mišljenja, uobličava ono što građani misle, da bude u kontaktu s građanima – šta će mu? Onda mu je dovoljan Glavni odbor DS-a, pa neka mu kažu šta treba i onda znamo da imamo predsednika DS-a koji je izabran za predsednika države i da na taj način shvata i obavlja ovu funkciju.
Ako je zakonodavac želeo da bude konsekventan, vezano za ovu temu, onda je trebalo da tu konsekventnost dokaže i u ovom predlogu zakona.
Podsetiću vas da smo mi skoro, pre nekoliko dana, imali raspravu o Ustavnom sudu. Tamo se kaže da sudije Ustavnog suda ne mogu obavljati javnu i profesionalnu delatnost. Onda je u jednom članu Zakona o Ustavnom sudu rečeno da se sudija Ustavnog suda razrešava ako postane član političke stranke. Znači, razrešava se, ne može obavljati tu dužnost.
Pazite, sudija Ustavnog suda je jedan od 15 pa ne može obavljati tu dužnost ako je član političke stranke, a predsednik je prvi u Srbiji, izabran od strane građana Republike Srbije, i za predlagača je logično da bude predsednik političke stranke. Što je mnogo, mnogo je.
Stvarno je mnogo, ali nažalost to pokazuje nešto drugo. To pokazuje jedan manir, koji je prethodnih godina bio uočljiv, da predstavnici tzv. demokratskih vrednosti jedno pričaju kada su u opoziciji, a drugo rade kada su na vlasti. Cela ona priča o transparentnosti, o demokratskim vrednostima, o tome šta će biti ''kada mi dođemo na vlast'', pokazala se potpuno drugačijom. Da ne širim temu jer, kada bi čovek ušao u ovu priču šta su sve radili, šta su pričali, a šta sad drugo rade, tu bismo ostali danima.
Pomenuli smo juče i te lokalne samouprave i to pozivanje na Ustav, ali samo u delu kada odgovara interesima vladajuće koalicije. Pozvali smo juče ministra da, primera radi, u ovih 11 opština, u kojima je uvedena prinudna uprava, formira opštinska veća u skladu sa Ustavom. Kada to uradi, onda ćemo mu verovati da poštuje Ustav. U suprotnom, mi vidimo da se Ustav krši.
Ovo je tek početak rasprave o zakonu o predsedniku Republike i juče smo u raspravi pokazali, u više primera, da se, u stvari, prave formulacije kojim će se Ustav suštinski kršiti.
Nama, poslanicima SPS-a, činilo se da oko ovog amandmana uopšte ne bi trebalo da bude neke velike diskusije. Logično je da predsednik Republike ne može biti šef političke stranke, ali je dobro što smo čuli ovo drugačije mišljenje, od strane predstavnika jedne stranke unutar te vladajuće koalicije, one stranke koja ima svog predsednika koji je sada trenutno šef države, jer oni pokazuju da im, u stvari, ništa nije sveto, samo da bi se partijski interesi ostvarili preko državnog aparata.
Ovo govorim ne slučajno. Videćete kada budemo govorili o Sekretarijatu, pa u tom kontekstu i o Narodnoj kancelariji, šta se sve preko Narodne kancelarije radilo da bi se obezbedili neki partijski interesi i ostvarili partijski ciljevi.
Predlog zakona je takav da pokazuje da predlagač zakona, u stvari, ni sam sebe ne poštuje, a kamoli ono što je izraz demokratske vrednosti u drugim državama na koje se tako često poziva.
Ako se ovaj amandman gospodina Jovanovića ne može prihvatiti iz partijskih razloga, mi ćemo vrlo brzo razgovarati o amandmanu gospodina Miletića Mihajlovića, mog partijskog druga, i onda ćemo dati priliku predlagaču da prihvati taj amandman i da jedno pitanje koje stvarno, da nije ovakve tvrdoglavosti predlagača, ne bi iziskivalo ni ovoliku raspravu, skinemo s dnevnog reda i da kažemo Srbiji: da, predsednik partije, onog trenutka kada je izabran za predsednika države, ne može više obavljati partijsku funkciju jer je to jedan od načina da izražava državno jedinstvo i da ispoštuje Ustav Republike Srbije, odnosno značaj i sadržaj institucije koju predstavlja. Hvala vam.