Dame i gospodo narodni poslanici, narodne poslanice, ovo što su rekli u raspravi prethodni govornici o ovom amandmanu, prosto, nije istina i zahteva jednu vrstu intervencije.
Civilno služenje vojnog roka nije način da se izbegne vojna obaveza, to je način da se ona na drugi način i pod nekim drugim uslovima ispuni. To je praksa u Evropi, u drugim demokratskim zemljama, jedno od osnovnih dostignuća demokratije.
Liga socijaldemokrata Vojvodine i omladina LSV-a su skupljali potpise dugo vremena da bi ovako nešto postalo moguće u našoj zemlji.
Osnovno pravo čoveka i osnovno ljudsko pravo je pravo na izbor. Taj izbor može biti i to da neko ne želi da služi vojni rok pod oružjem, ne samo iz verskih razloga. Mene čudi da vi samo verske razloge priznajete kao legitimne razloge. Razlozi mogu biti potpuno druge prirode. Oni mogu biti ideološki, moralni, prosto, ima ljudi koji su pacifisti, koji ne vole oružje i koji ne žele da imaju veze s oružjem. To pravo se njima mora uvažiti.
Ovde se dosta govorilo o tome šta se sve u vojsci uči, a ovi ljudi neće naučiti. Ja samo moram da kažem da za učenje ne služi vojska, za učenje služi škola. Ono što naši vojnici u vojsci mogu naučiti, možda bi bolje bilo da u životu i ne nauče. Pogotovo je opasno što diskusija o ovom amandmanu ide u pravcu ukidanja, nepotrebnosti služenja civilnog vojnog roka, što bi značilo smanjenje nivoa ljudskih prava, što je protivustavno, zbog toga što je Ustavom zagarantovano da se dostignut nivo ljudskih prava ne može više smanjivati.
Sama činjenica da civilno služenje vojnog roka traje duže od redovnog služenja vojnog roka govori o nepovoljnom položaju u kome se ljudi koji žele da služe civilni vojni rok nalaze i o diskriminaciji tih ljudi.

Zahvaljujem narodnoj poslanici Aleksandri Jerkov. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, reklamira povredu Poslovnika. Izvolite.

Gospodine Mrkonjiću i vi ste primetili da ovaj poslovnik nije dobar kada se javi ovakva tema, da nekoliko puta po 15 minuta nije baš dovoljno da se čuju svi stavovi političkih stranaka koje su zastupljene u Narodnoj skupštini. Zbog vas, da ne biste imali problema s predsednikom, pozivam se na član 136. našeg poslovnika i očekujem da će ministar napokon da se uključi, da nešto kaže povodom ovoga. Ne bi bilo dobro da to uradi na kraju, kada imam neku obavezu, pa neću moći da ga čujem.

Gospodin ministar vrlo pažljivo sluša. Molio sam ga da pažljivo sluša, ostavite čoveka da sluša, pa će da odgovori. Izvolite.

Na početku moram da iskoristim priliku da se izvinim onom savetniku, jer sam napravio veliku grešku, pobrkao sam dva prezimena i dva imena. To smo rešili, taj gospodin savetnik i ja. Izvinio sam se. Bio je Jeremić, nije bio onaj drugi. Onaj drugi je vrlo pozitivan, jer je lepu knjigu napisao o četnicima. Na Ravnoj Gori možete da nađete tu knjigu i to je dobra knjiga.        
Gospodine Šutanovac, pošto ste vi predstavnik Vlade za ovu tačku dnevnog reda, vidite, od kada je donet ovaj novi ustav, vojna obaveza više nije ustavna kategorija. Ranije je postojala obaveza svakog građanina da brani državu, da ispunjava svoju obavezu. Ona više nije u Ustavu tako napisana. Data je uopštena formulacija da svaki državljanin Republike Srbije ima neke svoje obaveze u oblasti odbrane, bezbednosti, ali na jedan uopšteni način.
Sada je, praktično, svaki čovek, svaki državljanin Republike Srbije u sistemu odbrane, on je u nekom sistemu vojne obaveze u skladu sa zakonom, naravno, pod zakonom propisanim uslovima. Ali, ono što ste vi, pod uticajem nevladinog sektora i ovih pacifista, uradili jeste što ste na nivo ustavne norme podigli prigovor savesti.
Neću da ulazim u detalje ovoga što je napisano, ako ovo stoji u Ustavu, ali prigovor savesti se odnosi na to da čovek vojnu obavezu koju ima po zakonu ne ispunjava noseći oružje, on ima animozitet prema oružju, ali nema prema uniformi, nema prema kasarni, nema prema starešinama, nema prema vojnom sistemu. On nema vojni animozitet prema sistemu odbrane.
Vi dalje idete, pa u ovom članu koji je obuhvaćen amandmanom gospodina Bečića, to je član 48, sve to zamenjujete, pa kažete – to je civilno služenje. Civilno služenje postoji u nekim zemljama, kod nas ne može da postoji, jer nije predviđeno kao ustavna kategorija. Šta to znači? Vidite, u prvom stavu člana 45. govori se o vojnoj obavezi i o drugoj obavezi koja podrazumeva nošenje oružja. Znači, građanin ima pravo da kaže – ističem prigovor savesti i ne nosim oružje prilikom ispunjavanja svojih obaveza. Ali, vi ćete dobiti paradoksalnu situaciju da neko ko je lovac ne ispunjava vojnu obavezu, ističe prigovor savesti. Moguće je da se posle, u 30. godini, zaposli i da radi na fizičko-tehničkom obezbeđenju, gde treba da nosi oružje.
Član 45. Ustava kaže - on ispunjava vojnu obavezu, ali ne nosi oružje. Naći će njemu Vojska posao, ljuštiće krompir, radiće ovo, radiće ono. Tu je ovaj kolega, Ninoslav, u pravu kad je rekao - on saznaje šta je disciplina, šta je organizacija države.
Pazite, ljudi su samo na dva mesta jednaki, u obrazovnom sistemu i u vojsci, na drugim mestima je zastupljena politička diskriminacija, manje ili više. Odraz jednakosti, kada sam bio učenik, bile su uniforme. Skoro sam bio u Irskoj, svi koji idu u školu nose uniformu, a kod nas su izbacili i one kecelje i one dolame itd. Drugi vid jednakosti jeste da svi ispunjavaju obavezu s uniformom. Doduše, danas i ovi koji ispunjavaju vojnu obavezu ne nose baš mnogo pištolje i puške. Pištolje vojnik nikad ne nosi, puške nosi tokom one dvomesečne obuke.
Civilno služenje mora da se izbaci iz zakona o odbrani i morate da ga izbacite iz zakona, pretpostavljam, o vojnoj obavezi, jer mora tamo da se reguliše. Prigovor savesti, neću da ulazim koji su razlozi, ali široko mogu da budu postavljeni razlozi, znači da neće imati dodira s puškom, s oružjem. Ako idemo sada sa širim tumačenjem, šta sve može da stane pod pojam oružja, znate i sami da oružje može da bude i ona oprema, i kompjuteri itd. Doduše, i mi poslanici smo naoružani, naše naoružanje jeste jezik, govor koji ne sme da dovede u pitanje bezbednost i odbranu zemlje.
Znači, gospodin Bečić je dobro uvideo da te dve reči "civilno služenje" moraju da se izbace iz ovog člana. Prihvatamo, dao je prigovor savesti, neće da ima dodirnih tačaka s puškom, pištoljem, s tenkom, sa ovim, sa onim, to je druga dimenzija, ali ovo što se kod nas dešava jeste svojevrsno karikiranje, pozorište, te ovamo, te onamo, to nema pokriće u Ustavu. Moram da vam kažem i kada ste pre dve-tri godine ubacili u praksu civilno služenje, tada ste sami priznali, ne vi, gospodine Šutanovac, nego onaj ko je u to vreme bio u Generalštabu i u Ministarstvu odbrane, da ne postoji pravni osnov za tako nešto, ali je, pod pritiskom javnosti, Vojska našla neki interes, odlučeno je tako. Znači, nema civilnog služenja, može biti samo služenje bez oružja.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Zoranu Krasiću.
Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić, o amandmanu.

Za oficirčinu je dovoljno dva minuta, nije to problem.
Gospodine ministre, na sednici Zakonodavnog odbora, juče, mi smo razgovarali o ovim pitanjima, ja sam tamo dobio neke odgovore i, molim vas, neophodno je da se brzo donese zakon o civilnom služenju vojnog roka. Neophodno je da se donese zakon o civilnoj zaštiti, celovit zakon o civilnoj zaštiti i neophodno je da se posebno reguliše zakon o vojnoj obavezi, zato što ovde ima nekoliko otvorenih pitanja koja, na osnovu ovoga što piše u članu 48. zakona o odbrani, ne mogu da se razumeju.
Ja više ne mogu da polemišem s Ustavom. Gotovo je. Ovo je pitanje završeno. Od 1984. godine, u bivšoj Jugoslaviji vodila se kampanja za prigovor savesti, to političko mišljenje je preovladalo i ono sada postoji ovde. Ja se s tim ne slažem, ali to nije više pitanje za polemiku.
Za mene je sledeće pitanje važno, da li onaj ko je odslužio vojni rok pod oružjem i koji je, na osnovu osposobljenosti, služenjem tog vojnog roka, raspoređen u ratnu jedinicu, može da bude kažnjen nakon toga? Kako? Zato što on svaki put mora da se odazove kada je podignuta njegova ratna jedinica i svaki put mora da uradi sve ono što se od njega traži, jer je vojni obveznik pod oružjem, za razliku od ovog drugog, koji je ispoštovan, tako što je, prigovarajući po ovom pitanju, civilno služio vojni rok, eliminisao sve potencijalne rizike po zdravlje u narednih 50 godina.
Dakle, očekujem da se ovo pitanje razreši na pravedan način. Nedopustivo je da u Srbiji požari, poplave, druge elementarne nepogode protiču bez angažovanja onih koji su civilno služili vojni rok, a da pri tom deca koja odlaze danas i služe pod puškom, kako se to kaže u Srbiji, vojni rok, moraju da se svaki put odazovu i na vežbu, i na mobilizaciju, i da učestvuju u ratnim borbenim dejstvima.
Ovo je važno pitanje, jer jedan broj ljudi ne ide sada u Vojsku pod oružjem iz ovih razloga, gospodine ministre, zato što smatraju da su kažnjeni višestruko. Dakle, mora da postoji osećaj ravnopravnosti građana Srbije i, u tom smislu, očekujemo intervenciju i donošenje nekoliko zakona.
Postoji srednje rešenje, donesite zakon da je Vojska u Srbiji profesionalna, da deca ne idu da služe vojni rok, pa neka idu oni koji žele to da rade za novac, ali i u tim uslovima postoje obaveze da se jedan broj ljudi pod oružjem osposobi za odbranu zemlje.
Dakle, ovo je mnogo veliko pitanje da bi se rešilo ovim amandmanom i očekujemo odgovore u vezi s pitanjima koja sam postavio, zato što to unosi velike dileme kod dece koja su, inače, motivisana da idu u Vojsku.
Želim da kažem da potičem iz kraja gde je procenat onih koji idu u Vojsku pod oružjem još uvek veliki.
Ako ovo bude trend, onda to neće biti dobro. Hvala.

Da li još neko želi reč? (Ne)
Narodni poslanik Nenad Čačak predložio je da se posle člana 66. doda novi član 66a.
Vlada nije prihvatila amandman, Odbor za odbranu i bezbednost predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Nenad Čanak.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji sam podneo glasi – na predlog ministra odbrane, Vlade Republike Srbije utvrđuje program vojnog turizma.
Ovim amandmanom sam želeo da, u ime LSV-a, ponudim jedno novo rešenje dodatnog finansiranja Vojske u Srbiji, iz jednostavnog razloga, što je očigledno da se problemi sa kojima se suočava aktivni oficirski kadar, kao i svi zaposleni u toj vrlo važnoj oblasti našeg života ne može rešiti konvencionalnim načinom. Pojasniću ideje koje su nas vodile.
Na osnovu iskustava razvijenih zemalja, postalo je jasno da vojska ne može biti isključivo služba koja troši. Ona mora na neki način da oprihoduje neki novac, pa i u daleko bogatijim zemljama od Srbije postoje institucije za vojni turizam.
To nije ono što se mis
li da je vojni turizam, pravljenje odmarališta vojnih, pa da sada mogu da rade kao obični hoteli, nego je to davanje usluga iz profesionalne sfere delovanja vojske. Tu, pre svega, mislim na mogućnost iznajmljivanja vojne opreme, vojnih objekata ili, konkretno, upotrebu naoružanja za potrebe vežbe, za potrebe, u krajnjoj liniji, zabave. Ako je neko spreman da plati da puca iz topa, onda mu to treba omogućiti.
Jedna ''maljutka'' košta oko 5.000 evra. Kada se ispali u ratnim dejstvima, ona je ispaljena i odradila je svoj posao. Jedna topovska granata je, otprilike, u rangu oko 700 evra, govorim o prosečnoj vrednosti.
Dakle, ako su to, otprilike, cifre, ako vi možete dovesti ljude da iz sporta i iz razonode pucaju iz topa, ili da voze tenk, a ja znam takve slučajeve, evo, gospodin ministar ima predlog da se iznajmljuje topovska baterija za veselja na svadbama, za slave ili šta, mislim da bismo na taj način postigli veoma značajan finansijski efekat.
Ta granata je već plaćena od strane poreskih obveznika.
Dakle, ona predstavlja neki novac koji je od tih poreskih obveznika oduzet, i biće tako ukoliko bude služila isključivo u vojne svrhe, a mi raspolažemo većom količinom zaliha, o tome gospodin ministar može reći nekoliko reči u ovoj skupštini. Znači, dolazimo u poziciju da te granate, u najboljem slučaju, služe da nikoga ne povrede kada odleti skladište u vazduh, kao što smo imali nekoliko takvih prilika u poslednje vreme.
U slučaju da se one troše na ovaj način, mi bismo novac, koji je već uzet iz budžeta, vraćali u budžet, dodatno ga oplođavali i dobili značajan set finansijskih sredstava, od kojih bi mogao da se rešava jedan od najvažnijih problema u ovom društvu, ili barem najakutniji, a to je stambeno pitanje aktivnih i profesionalnih vojnih lica.
Ovo treba shvatiti s punom ozbiljnošću, a vidim da moj predlog ne nailazi kod vas na dovoljnu pažnju, što me čudi, jer je ovo prvi put da čujem s ove govornice predlog da Vojska uradi nešto što će doneti neki nov novac, a ne kačiti se i dalje na budžet.
Znači, na taj način bismo mogli da, s jedne strane, zastarelu opremu, municiju kojoj ističe rok upotrebe, upotrebimo u komercijalne svrhe, kao što to rade neke druge države. Recimo, vojska SAD-a ima normalnu praksu iznajmljivanja svojih postrojenja na ovaj način, kao i opreme, ljudstva. Prilagođeno našim potrebama, mi bismo mogli upotrebiti niz vojnih poligona, koji sada ne služe ničemu, kao turističke destinacije, mogli bismo upotrebiti sve to za promociju Srbije i njenog brenda na najprepoznatljiviji mogući način i od svega toga napraviti ozbiljan izvor prihoda za rešavanje gorućih problema u društvu.
To je bila osnova ideje da se ovakav amandman predloži. Recimo, ako neki građanin, čak, znam jednog, želi da vozi tenk, kako to može uraditi u ovoj zemlji, ako je prestario da bi bio u aktivnoj vojnoj službi, koju sam ja, kao artiljerac, nekada služio? Kako da vozi tenk? Ne može da vozi tenk, iz jednostavnog razloga. Zašto? Da ga kupi, skupo je, a i udarac je na kućni budžet, to ne treba raditi i ne koristi se tenk svaki dan, pa da vam treba.
Gospodin Todorović, korektno, primećuje da je u pitanju i parkiranje, o čemu treba voditi računa. Dolazimo u poziciju da čovek koji hoće da vozi tenk, ne zna šta će, da ga kupuje - preskupo je, da ga održava - naša postrojenja nemaju gde. Jednostavno, najbolje je da se taj tenk iznajmi.
Naravno, tu sada dolazi pitanje da li čovek može uopšte da uđe u tenk, pa onda, da li treba promeniti veličinu otvora ili da se čoveku uradi liposukcija, bilo je i takvih predloga. Ali, činjenica je da se, kada se ozbiljno pristupi ovom problemu, otvara veliki set mogućnosti promene namene Vojske i korišćenja njenih resursa koji se trenutno ne koriste.
Time bismo počeli da rešavamo pitanje stambenog smeštaja i pitanje aktivne koalicije profesionalaca. U Vojsci bismo time mogli otvoriti brendiranje Srbije na jedan veoma prepoznatljiv način. Mogli bismo time na puno načina unaprediti odnose u društvu. Jer, ako se ne prestane s fetišizacijom Vojske i njenom ključnom ulogom u nacionalnom identitetu, mi ćemo doći u poziciju da država bude servis Vojske, a ne Vojska servis države.

Reč ima, povodom amandmana, narodni poslanik Rajko Baralić.