Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji sam podneo u ime SPS-a glasi: „Član 37a. – u mirnodopskim uslovima, pripadnici Vojske Srbije, po odobrenju Generalštaba, u okviru svoje obuke mogu biti angažovani na realizaciji poslova i programa javnih preduzeća i ustanova, lokalnih samouprava i drugih privrednih subjekata, pod uslovima koje obe strane učesnice ugovore“.
Dakle, ovde je reč o tome da bi jedinice, odnosno pripadnici Vojske Srbije mogli da, u okviru svoje redovne obuke u mirnodopskim uslovima, učestvuju u nekim poslovima, obavljaju određene poslove koji će biti korisni, s jedne strane, za našu društvenu zajednicu, lokalnu samoupravu, privredna preduzeća ili neke druge subjekte u okviru naše države, a, s druge strane, od toga bi imala korist i Vojska.
Imamo u prošlosti takve primere da su pripadnici, raniji pripadnici JNA, Vojske Jugoslavije, bili angažovani na takvim poslovima. Na primer, inženjerijske jedinice koje su radile na modernizaciji puteva ili osposobljavanju nekih putnih pravaca, ili na gradnji mostova itd. Naravno, postoje i druge struke koje su interesantne i gde bi Vojska mogla da bude učesnik u ovakvim poslovima.
U obrazloženju Vlade Srbije se kaže da je amandman odbijen iz razloga što je nadležnost Vojske Srbije utvrđena članom 139. Ustava Republike Srbije.
Član 139. Ustava Srbije kaže: ''Vojska Srbije brani zemlju od oružanog ugrožavanja spolja i izvršava druge misije i zadatke, u skladu sa Ustavom, zakonom i principima međunarodnog prava koji regulišu upotrebu sile''.
Dakle, iz ove odredbe Ustava, koja govori o angažovanju Vojske u slučaju rata, ne vidim da je zabranjena upotreba jedinica ili Vojske Srbije u mirnodopskim uslovima na način kako je predloženo ovim amandmanom.
Konačno, može se postaviti još jedno pitanje. Mi imamo u sadašnjim uslovima priličan broj vojnih obveznika, odnosno vojnika koji, usled prigovora savesti, ne služe Vojsku pod oružjem, već su raspoređeni u nekim ustanovama, državnim ili nekim humanitarnim organizacijama itd., i to se, verovatno, odvija na osnovu nekog propisa, nekog ugovornog odnosa bilo koje vrste. Postavlja se pitanje, kako to Ustav dozvoljava, a ne dozvoljava na ovakav način, kako sam naveo, što bi bilo zaista korisno za našu državu, što bi bilo korisno za Vojsku Srbije?
Smisao ovog amandmana je da se u okviru redovne obuke, u stvarnim uslovima, Vojska obučava na najbolji mogući način, jer kada dođe rat i kada se ta vojska upotrebi u ratnim operacijama, onda je to stvarna situacija, nije više zamišljena situacija. Prema tome, zaista ima smisla ovakav način angažovanja Vojske, jer je višestruko i obostrano od velike koristi.
Kroz ovakav vid saradnje Vojske sa subjektima naše društvene zajednice, imali bismo ono što je zaista potrebno, jer bi se pokazalo da je to narodna vojska, da je to vojska koja pripada ne samo državi kao jednom sistemu, kao jednom aparatu, već pripada zajednici, pripada tom narodu. Uostalom, pripadnici te vojske dolaze iz naroda i onda se to osvedočava, jedno sažimanje i međusobno pripadanje.
Iz tih razloga i s takvom logikom, SPS predlaže ovakav amandman, zato što bi to bilo višestruko korisno. Zahvaljujem.