Gospodine predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, moj kolega Miša Petronijević je podneo amandman da se u članu 16. Predloga zakona, kojim se menja član 41. važećeg zakona, početna rečenica menja i glasi, i onda se dodaje stav 7. koji glasi: "Sadržaj socijalnog programa o rešavanju pitanja zaposlenih utvrđuje se sporazumom između reprezentativnih sindikata grana na nivou Republike i Agencije za privatizaciju".
Naime, kolega Petronijević je smatrao da postoji potreba da se definiše sadržaj socijalnog programa, odnosno rešavanje pitanja zaposlenih nekom vrstom sporazuma između reprezentativnih sindikata grana i delatnosti na nivou Srbije i Agencije za privatizaciju, i da ta potreba proističe iz činjenice da je to socijalni program koji treba da definišu i utvrde socijalni partneri, a ne samo i isključivo Agencija za privatizaciju.
Naravno, ne treba da podsećam da je kolega Miša Petronijević ovaj amandman podneo u ime SPS, ali moram reći da smo deo ovih amandmana podneli u dogovoru i sa Savezom samostalnih sindikata Srbije, zato što postoji obostrani interes da odredbe ovog zakona, koji je danas predmet skupštinske rasprave i predmet amandmanskog izjašnjavanja, budu što bolje i u interesu onih kategorija ljudi na koje se ovaj zakon odnosi, u ovom slučaju ovih zaposlenih.
Da bih mogao što bolje da obrazložim i deo razloga za podnošenje ovog amandmana, dozvolite mi da citiram i odgovor Vlade na ovaj amandman. Naime, Vlada Republike Srbije nije prihvatila amandman iz razloga što, po mišljenju Vlade, socijalni programi kojima se rešava pitanje zaposlenih su sastavni deo programa privatizacije, odnosno tenderske dokumentacije.
Vlada kaže ''kako se zaposleni u različitim privrednim granama i različitim subjektima privatizacije u pogledu rešavanja pitanja položaja zaposlenih ne bi dovodilo u neravnopravni položaj, sačinjeni su socijalni programi prilagođeni potrebama postupka privatizacije. Imajući u vidu da su društvena preduzeća kojima predstoji privatizacija, u određenom broju slučajeva, neatraktivna (bilo zbog delatnosti koju obavljaju ili zbog dužničko-poverilačkih odnosa) za dalji tok privatizacije i rok u kojem privatizacija treba da se okonča, smatramo da bi vođenje pregovora sa sindikatima i dodatna socijalna opterećenja za kupce bila neracionalna i da bi, u još većoj meri, eliminisala broj potencijalnih kupaca i konsekventno dovela do stečaja takvih preduzeća.''
Mislim da ovaj odgovor Vlade Republike Srbije govori o konceptu koji zastupa Vlada u postupku privatizacije, potrebno je prodati sve po bilo koju cenu. Uopšte nije poenta interes Republike Srbije, bar ne u meri u kojoj mi primera radi socijalisti procenjujemo da to može biti interes Republike Srbije. Ovde je poenta da se što pre preduzeća privatizuju, da se završi ovaj proces, kako oni vole da kažu, pretvaranje društvene svojine u privatnu svojinu i to je postupak na kojem oni rade godinama unazad.
Sudeći po ovom odgovoru moglo bi se zaključiti da je do sada sve bilo odlično, a ono što je bilo loše menja se putem izmene i dopune zakona da bi se stvorili uslovi da privatizacija bude još efikasnija.
Pošto sam rekao da smo deo amandmana, kolega Petronijević i mi ostali poslanici SPS podneli zajedno sa Savezom samostalnih sindikata, moram reći da smo od njih dobili odgovarajuću dokumentaciju koja govori o procesu privatizacije iz ugla na koji to vidi sindikat, a moram reći da se taj ugao ne razlikuje od ugla koji mi imamo u SPS i koji daje drugačiju sliku procesa privatizacije u Srbiji.
Naime, ne malo puta mi socijalisti smo rekli da je privatizacija bila pljačkaška, jer ako 2.000 najboljih preduzeća prodate za dve milijarde dolara, to samo po sebi govori da je ogromno društveno bogatstvo prodato ispod cene. Pomenuo sam danas povodom drugog amandmanu da je 49% Telekoma prodato devedesetih godina prodato za milijardu i 536 miliona maraka, znači 49% jednog dela jednog javnog preduzeća, a dve hiljade najboljih preduzeća za dve milijarde, što govori da je DOS posle 2000. godine imao koncept kako opljačkati privredu Srbije kroz proces privatizacije.
Ako postoji neki drugi izraz za proces privatizacije koji je urađen, onda bih voleo da ga neko ovde izloži i da kaže da je privatizacija bila pravedna, ekonomski razvojna, ekonomski pravedna, socijalno pravedna i transparentna. Zašto? Zato što ništa od toga nije bilo, naprotiv, privatizacija je bila sve samo ne to.
Sindikat nam je dao brojne podatke koji govore šta se zbivalo u postupku privatizacije, na način na koji to naravno sindikat posmatra, i to su bili motivi koji su rukovodili sindikat da se obrati nama da i u njihovo ime podnesemo neke amandmane. Očigledno je, odbijanjem ovog amandmana se vidi da jednostavno Vlada Republike Srbije ne želi bilo kakav sindikat kao partnera koji bi se pojavio u postupku privatizacije, ne samo sindikat nego bilo koga.
Ona želi jednostavno da bude prvi i zadnji činilac celog postupka privatizacije i da određuje ceo postupak privatizacije, da se privatizacija izvrši na što plastičniji , odnosno što jednostavniji način i naravno da se po njenom mišljenju zadovolji krajnji kupac.
Naime, sijaset puta u proteklih nekoliko godina čuli smo obrazloženje tipa - niko se neće javiti ako se eventualno zaštite prava zaposlenih i ako se eventualno pojavi sindikat u bilo kom delu sa stanovišta postupka privatizacije.
Da ne pominjem ovu priču o najboljim preduzećima koja su prodata budzašto. To moram, jednostavno mislim da je to obaveza i nas poslanika koji se ne slažemo sa konceptom privatizacije koju je DOS promovisao 2001. godine pa nadalje. Ne samo da su umanjili prava zaposlenih, nego i ono što je bio deo bogatstva tih preduzeća prodata su budzašto. Setite se, poštovane kolege, da su ovde u centru Beograda prodavana preduzeća za smešne pare, a da su kasnije prodajom delova tih preduzeća otplaćivane obaveze prema državi.
Sindikat, primera radi, u ovom materijalu koji nam je dostavio konstatuje da je za većinu privatizovanih preduzeća zajedničko nepoštovanje kupoprodajnih ugovora u delu koji se odnosi na socijalni program. Namerno pominjem socijalni program, investicije i obaveze koje se odnose na zbrinjavanje viška zaposlenih.
Pominju se "Lateks" iz Čačka, pa se pominje "Sloga" iz Vladičinog Hana, Mitrovačka industrija, "Župa" iz Kruševca, ''Ukras'' iz Bele Palanke, "Džervin" iz Knjaževca, "Putnik" iz Beograda, "Srbijaturs" iz Niša, Fabrika hartije iz Beograda itd, pominju se kao slučajevi koji su poznati, a možete tek misliti koliko je ovih drugih slučajeva koji nisu poznati, a koji su se dešavali, koji su objektivno bili vrlo loši.
Naime, jasno se videlo u celom postupku privatizacije da je privatizacija vršena na način da se jednostavno nije želelo dozvoliti da se na bilo koji način prava zaposlenih poštuju. Vi sami znate da je sadržaj socijalnog programa vezan i za dužinu isplate onih koji su ostali u preduzeću, nekog nivoa zarade, pa onda obaveza novog vlasnika da neće biti otpuštanja ili se predviđa otpuštanje jednog malog broja, pa se govorilo o mogućoj prekvalifikaciji, stimulaciji za povećanje broja zaposlenih itd.
Nažalost, moram reći, bar iz onog što smo mi videli, da to u praksi nije bilo tako, da su novi vlasnici radili bukvalno šta su hteli, da je privatizacija imala za posledicu ne samo drastično kršenje prava zaposlenih, ne u delu koji se odnosi na prava zaposlenih, visinu ličnog dohotka, način isplate ličnog dohotka, nego su jednostavno dovedeni u stanje da više nisu bili zaposleni. I to je jedna od retkih privatizacija koja je imala za posledicu da se broj nezaposlenih ljudi u Srbiji povećao za preko 290.000, kako sindikat konstatuje, što govori kakav je bio koncept privatizacije.
Smatrali smo da apsolutno postoji potreba da se reprezentativni sindikati uključe i da utvrde jednostavno osnovne elemente od značaja za pitanja zaposlenih.
Znam da drugi koncept ima drugi sadržaj, ali smo mislili da ovaj naš amandman apsolutno ima smisla.
Ako je nešto bilo loše, valjda je logika sada krajem 2007. godine da se donese zakon koji će to popraviti. Ako se i dalje nastavlja sa lošom praksom, a ipak je samostalni sindikat reprezentativni sindikat i on ima sijaset vrlo logičnih, tačnih i ubedljivih činjeničnih tvrdnji za ono što kaže, odnosno dokaza, onda bi bilo logično i njih nešto poslušati.
Ako je suština celog procesa privatizacije da se ogromno društveno bogatstvo proda, da se država jednostavno tu pojavi kao serviser, da nema svoju strategiju.
Pitao sam pre neki dan jednog drugog ministra da li ima jedno preduzeće u Srbiji koje je bilo predmet privatizacije, a da država je iskazala za njega interes, da kaže ovo je naš strateški partner i da bih to voleo da čujem, i naveo sam primer fabrike iz Aleksandrovca za prečišćavanje sirovina za proizvodnju vode koja je privatizovana, a bila je jedina u Srbiji, i da nije došlo do onoga do čega je došlo, desilo bi se da bi mi te sirovine kupovali od naših komšija iz Bugarske.
Znači, ili je koncept da se sve privatizuje, pa kada privatnik postane vlasnik tog preduzeća, onda će država da kaže, ovo je naš strateški partner. U toj privatizaciji, nažalost, bilo je toliko mutnih stvari. Zbog onoga što se dešavalo godinama pre, nisam ubeđen i mi socijalisti da će brojne zloupotrebe koje su se dešavale tokom privatizacije ugledati u skorije doba svetlo dana, ali će ugledati sigurno pre ili kasnije.
Krivična dela koja su počinjena tokom privatizacije ne mogu zastareti i pojedina lica će pre ili kasnije odgovarati. Čini mi se da moje kolege iz SPS-a i ja sticajem okolnosti već nekoliko godina pričamo o privatizaciji „Sartida“, najvećem slučaju korupcije u Republici Srbiji, i svi ćute i zatvaraju oči.
Kako je moguće da preduzeće, čija je vrednost od strane Ekonomskog instituta procenjena na 56 miliona dolara, bude prodato za 23 miliona dolara, a da naš ambasador u Americi objavi da je 33 miliona dolara i da nikada sebe ne demantuje, da se ne zna gde je nestalo 10 miliona dolara samo u tom slučaju.
Izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije govori da je u to direktno umešana Vlada do vrha, na čelu sa predsednikom Vlade, resornim ministrom i ljudima koji su tehnički opsluživali, politički ili ekonomski, to ćemo videti kada sve to izađe na svetlo dana, opsluživali te ljude.
Kako je moguće da se taj predmet izuzme iz nadležnosti Privrednog suda i da se prebaci u Privredni sud u Beograd preko noći?
Kako je moguće da se privatizacije izvrše bez mogućnosti javnog nadmetanja, da još neko da svoju ponudu, kako je moguće da država preuzme na sebe obaveze „Sartida“ koje su bile?
Sva ta priča da se to radi da bi se postigao neki konačni cilj, nažalost, nije tačna. U stvari, ne, tačno je, ali za nekog, neko je postigao vrlo konkretan cilj, neko se napunio para i otvorio neke nove račune na Sejšelskim i drugim ostrvima i postao bogat, i neko je tačno postigao cilj. Ali, sa stanovišta ljudi koji su u Smederevu, a pošto sam pomenuo Smederevo, ljudi su pitali, gde je onaj deo novca koji treba da bude, odnosno koji ide lokalnoj samoupravi.
Pomenuo sam jedan primer, a da ne pominjem sve ostalo. Sećate se da su Nemci reagovali na jedan način, pa su pretili pokretanjem sudskog spora, pa su očigledno u tišini namireni na drugi način, pošto je javna tajna da je tržište Srbije u različitim oblastima izdefinisano, pa kažu u bankarstvu Grci su dobili svoj deo, Nemci su dobili svoj deo, Austrijanci su dobili svoj deo, i onda banke rastu kao pečurke posle kiše, a građani, naravno, moraju zbog ekonomske situacije koja postoji u Srbiji da uzimaju kredite sa ogromnim kamatnim stopama.
Inače, takve kamatne stope ne možete zateći na zapadu. Znači, da privatizacija nije bila onakva kakva je bila, ne bi sigurno bilo razloga ni za ovakvo reagovanje nas poslanika SPS i ne bi bilo razloga za stavove Samostalnog sindikata, niti za podnošenjem ovog amandmana.
Na lošim iskustvima mi pokušavamo ionako loš zakon da učinimo nešto boljim, da se makar u jednom delu zaštite prava zaposlenih, jer nam je to cilj, prava zaposlenih. Drugom je cilj da se preduzeće proda ili da neko od privatnika, nažalost, od unapred određenih kupaca dobije to preduzeće za male pare, nama su interes zaposleni, jer oni imaju svoje članove porodica i njima taj posao i te kako znači i, naravno, nama je stalo da njihov interes bude i naš interes. Hvala.
