Poštovano predsedništvo, kolege i koleginice, ovaj sadašnji nastup, ili govor, bio sam spremio još onog dana kada ste prekinuli sednicu na onakav brutalan način, s nekakvim nemuštim izgovorima, i bio sam spremio da se obratim, prvenstveno, gospođi Nadi Kolundžiji, koja je nekoliko trenutaka pre toga govorila o toleranciji.
Ono što sam tada hteo da kažem sada je samo potvrđeno brutalnim događajima koji su se desili u proteklih mesec i po dana u Beogradu, pa i u Srbiji.
Veću netoleranciju nisam video i nisam doživeo sve dok nisam ušao ovde, u Skupštinu. Bio sam na nekoliko odbora i sedeo sam preko puta vaših kolega, odnosno vaših poslanika, na po metar, metar i po daljine. Toliko je nekulture bilo u Odboru za evropske integracije od gospođe Čomić i gospođe iz G17 dok je govorio gospodin Momir Marković, koji je 10 minuta obrazlagao amandmane gospođe Vjerice Radete i Tome Nikolića. Sve vreme su govorile, pričale i ometale njegovo izlaganje i krajnje nepristojno dobacivale. Kada vidim, naročito vaše mlađe članove, ne mogu da se oduzmem utisku da iz njihovih pogleda vidim mržnju.
Sve je to kulminiralo prekidom sednice, hapšenjem Radovana Karadžića i početkom protesta.
Na protestima sam se pojavio tek drugog dana i učestvovao sam na njima do mitinga, ali tako što sam sa grupom svojih saradnika sprečavao nekakve demonstrante koji su bili maskirani i koji su se trudili da tuku policiju i novinare. To možete videti na snimcima. Da ne pričam samo koliko je puta gospodin Delić uleteo u masu, štiteći policiju i novinare, pa i neke ljude koji su prolazili sa strane, jer su ti ljudi hteli da izazovu incidente.
Petog ili šestog dana su rezignirano prestali da dolaze na mitinge, odnosno na proteste, zato što im radikali ne daju da se tuku s policijom. Dolazi miting i na tom mitingu se pojavljuju isti ti ljudi koje sam gledao sedam dana. Nema ih među nama. Daleko su od nas, nekoliko stotina metara, 500 metara, i tuku se s policijom. Prave scene, kao da se nešto dešava, međutim, ne dešava se ništa. Dešava se samo ono kada su ih, na kraju, potisli prema nama da izazovu incidente.
Mnogi ljudi su se tog momenta razišli. Obavešten sam te večeri, recimo, iz Sremske ulice, da je grupa ljudi koji su bili prisutni na protestu krenula da se vrati preko Zelenog venca za Novi Beograd. Tamo ih je sačekao kordon policije i nije im dao da prođu, nego su na njih bacali suzavac. Tek kada su videli da ovi ljudi, onako zbunjeni, i to nekoliko hiljada ljudi, neće praviti incidente, pustili su ih da prođu.
Ušli smo ovde, u zemlji, u jedno stanje bezumlja, stanje kada, očigledno, razum ne može da se izbori s nekim psihičkim stanjima ovih ljudi preko puta i onda dolazimo do onoga što se zove kletve.
Neko je postavio pitanje zašto i kako. Onog momenta kada više ne možete da se nikakvim normalnim, parlamentarnim i demokratskim, moralnim i ljudskim sredstvima suprotstavite bezumlju, čovek, koji je, po suštini, homo religiozus, verovao ili ne verovao u nešto, ili ni u šta, ako veruje u nešto, mora da pogleda tamo gde se nalazi neka moć i da pozove nekoga da se, kako naš narod kaže – opameti.
S obzirom na to da nas naša istorija uči da niko ko je izdao nije dobro prošao i da svi koji izdaju neće dobro proći, u momentu kada ne možete da se suprotstavite bezumlju, i to bezumlju koje u sebi ima toliku silu, mislim na policiju, na finansije, na Vladu, onda morate da se pozovete na nešto što je iznad vas. Mi se pozivamo na to što je iznad nas. Ne znam zašto to nekoga boli, jer ga boli zato što je istina. Videćete i vi, videćemo i mi.