Reč ima gospodin Milorad Buha. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, počeću sa jednom vrlo poučnom narodnom srpskom poslovicom koja kaže: "Pravda bez moći je nemoć, a moć bez pravde je tiranija." Kasnije ću se vratiti na poučne posledice i značaj ove lepe srpske poslovice.
Kada govorimo o obavezi pravosudnih organa da usklade svoje poslovanje, svoju organizaciju i sistem, delokrug rada, moramo se pozvati na član 15. Ustavnog zakona koji obavezuje sve državne organe da usklade svoju organizaciju sa odredbama Ustava.
S obzirom na to da se na oblast pravosuđa odnosi preko stotinak zakona, Ministarstvo pravosuđa i Vlada su bili u obavezi da dostave Skupštini sve te zakone koji su već morali biti u međuvremenu inovirani. Nažalost, mi u proceduri imamo svega nekoliko zakona. Bojim se da nećemo ispoštovati odredbu Ustavnog zakona, člana 15, koja nas obavezuje da sve to uskladimo do kraja godine, samo zato što Ministarstvo pravosuđa i Vlada ne rade svoj posao.
Imamo odredbu člana 5. Ustavnog zakona koja nas takođe obavezuje na određene radnje koje nismo ispunili. Pored toga, moramo pomenuti Akcioni plan Vlade o harmonizaciji pravnih propisa Republike Srbije sa pravnim propisima Evropske unije. Vlada je ovaj akcioni plan usvojila 2004. godine i prema odredbama ovog akcionog plana svi državni organi su bili u obavezi da preduzmu radnje radi usaglašavanja i pripreme zakonskih projekata i usvajanja u Skupštini.
Nažalost, do danas niti jedan zakon iz ove oblasti nije usvojen u ovoj skupštini. Prošle su četiri godine. Obaveze koje su predviđene Akcionim planom nisu izvršene. Da li Evropska unija želi takvu državu u svojim redovima? Ne želi sigurno. Neozbiljni smo prema Evropskoj uniji, a neozbiljni smo i prema sebi.
Državni organi Republike Srbije koji rade u oblasti pravosuđa imali su i ustavne obaveze, koje nisu ispunili, imali su i obaveze prema Evropskoj uniji. Kunemo se, posebno se vi iz vladajuće strukture kunete da ćete učiniti sve, a ne činite ništa, da usaglasimo i izvršimo harmonizaciju svega onoga što je neophodno da bismo kao ravnopravan član ušli u Evropsku uniju.
Nismo usaglasili pravosudni sistem, ni oblast organizacije, ni oblast nadležnosti sudova, ni oblast obezbeđenja finansijskih sredstava. Nismo obezbedili tehničku opremljenost. Nismo obezbedili kadrovsku popunjenost, niti smo obezbedili nezavisnost sudstva.
Moramo se posebno osvrnuti na pitanje nezavisnosti sudstva. Svi se kunemo u nezavisnost sudstva, pa i sudije i svi u celokupnom sistemu Republike Srbije. Nažalost, nismo to omogućili. Sa druge strane, činimo sve da narušimo nezavisnost sudstva. Posebno je bitno naglasiti da to čini aktuelna vlast, potpomognuta od strane određenih struktura kojima odgovara takvo stanje. U nezakonitim radnjama su oni koji čine prekršaj, krivična dela, a preko aktuelne vlasti čine pritisak na pravosudne organe i onda gubimo onaj najbitniji elemenat, a to je nezavisnost sudstva.
Ovde smo videli da je Ministarstvo pravosuđa dostavilo još u toku 2006. godine zahteve za razrešenje pravosudnih organa. Dve i po godine se ti predmeti nalaze u proceduri u ovoj skupštini. To je vrlo neozbiljno od strane aktuelne vlasti, da ona to ne stavi na raspravu ovde u Skupštini, da razrešimo sve one koje po zakonu moramo razrešiti.
Sada moramo spomenuti onu drugu stranu, a to je da svi oni koji nisu razrešeni na vreme dobijaju lična primanja, dobijaju zarade. Ovde smo čuli određene kalkulacije. Probao sam na brzinu... Krenuću od toga da je prosečna plata sudija i drugih nosilaca pravosudnih funkcija oko stotinak hiljada, plus porezi i doprinosi, plus materijalni i nematerijalni dodaci. To ukupno dođe na mesečnom nivou oko 250.000, puta 12 meseci, to vam je oko tri miliona, pa puta stotinak, da kažem da nisu baš svi primali zarade, pa bar pola od tih, to je oko sto pedeset miliona, dva miliona evra. Evo kako smo bacili dva miliona evra u nepovrat, umesto da smo ta dva miliona evra iskoristili za tehničku opremljenost, kompjuterizaciju sistema u pravosuđu itd., da pomognemo sudijama. Vidite kako zbog neozbiljnosti aktuelne vlasti dolazimo u poziciju da nemamo onu funkciju pravosuđa koju bismo normalno morali da imamo.
S druge strane, moramo reći da je društveni milje u kojem sudije rade vrlo nepovoljan. Svi smo mi skloni da tumačimo i politički, i društveno, ali i pravno pojedine odluke pravosudnih organa. Nema čoveka koji to ne čini. Posebno je opasno kada to čini aktuelna vlast, kada najavljuje određene presude. To je direktan uticaj na nezavisnost sudstva. To vi jako dobro znate.
Sada ću spomenuti vašeg predsednika, mislim na predsednika Demokratske stranke i predsednika Republike, koji je nedavno na Glavnom odboru vaše stranke rekao da neće štititi pojedince koji su počinili određena dela. Šta to znači? Da je to već rađeno, da je to neko drugi radio, da se to praktično i radi. Upravo ono što kaže gospodin Krasić, omaklo mu se. Negativna praksa, za koju svi mi znamo je takva da u toj oblasti, u oblasti pravosuđa, imamo direktne intervencije najviših državnih organa koji utiču na pravosudne funkcije.
Sada se vraćam na onu srpsku poslovicu – moć bez pravde je tiranija. Ako nemamo nezavisno sudstvo, ako nemamo izabrane sve sudije Ustavnog suda, a nemamo ih pet, ako nemamo ispunjenost onih odredaba koje se odnose na usklađivanje Ustava, ako nemamo započete postupke u smislu usaglašavanja našeg pravnog sistema sa zakonodavstvom EU, onda živimo u tiraniji.

Reč ima gospođa Gordana Pop-Lazić, a zatim gospodin Krasić.

Poštovane kolege narodni poslanici, kada sam kao narodni poslanik dobila ovaj materijal ja sam se pre svega pitala, i pokušala da nađem odgovor na to pitanje, zašto sudije beže iz pravosuđa. Mislim da je to jedna posebna društvena, sociološka pojava, ili posledica kriminalizacije društva, koju bi trebalo ozbiljno razmotriti. Trebalo bi da nam neko da jedan kompletan izveštaj vezan za stanje u našem pravosuđu. Ali, posmatram, dakle, ovako kao jednu društvenu pojavu, jer nekada su svi hrlili u pravosuđe, pre svega zbog toga što je to značilo određen status u društvu. Pravnici su uglavnom imali želju da se bave pravosudnim poslom, da se zaposle u sudovima, da napreduju. Znao se neki red, kako će, stepenicu po stepenicu, iz opštinskih sudova, kao referenti, napredovati do prvog imenovanja, sa željom da dođu bar do okružnog suda, a neki nikada nisu mogli ni da maštaju o Vrhovnom sudu. Onda su se desile neke promene 2000. godine kada su neki ljudi iz zemljoradničkih zadruga dolazili ovde sa predlogom da budu imenovani na funkciju sudije opštinskog suda i istog dana postavljani i na funkciju predsednika tog istog suda.
Čini mi se da su neki možda shvatili da nisu za te funkcije, ili se pokazalo da više nisu moralno-politički podobni, pa otuda imamo ova tri razloga zbog kojih njima prestaju funkcije: nekima zbog, kako vi kažete, nesavesnog rada; nekima na lični zahtev – ti su mi najinteresantniji jer u tako nešto ne mogu da ulazim, zaista ne znam koji su to razlozi, ali imajući u vidu da su i sudovi, kao i celokupno društvo, i te kako politizovani verujem da mnogi ne mogu sve te pritiske dnevne politike i političara da izdrže, pa beže iz pravosuđa – i naravno, nekima zbog navršenja radnog veka.
Nekoliko primera mi je ovde privuklo pažnju. Recimo, primer sudije Cvetkovića koji radi u Vrhovnom sudu, a pre godinu i po dana je stekao pravo na penziju. To je nešto za šta čovek verovatno nije kriv, jer mi ovde imamo zahteve za prestanak sudijske ili javnotužilačke funkcije koji su dostavljeni Narodnoj skupštini još 2007. godine i jednostavno nisu došli na dnevni red.
Jedan od sudija, Draganov Vladimir, sudija Opštinskog suda u Somboru, nas je 19. januara 2007. godine obavestio da traži da mu prestane sudijska dužnost na dan (i traži baš određeni dan) 18. februara 2007. godine, s obzirom na to da, kako on kaže, 19. februara te iste godine treba da počne da radi na novom radnom mestu, van pravosuđa. On je verovatno i počeo da radi na tom novom radnom mestu, a šta je sa njegovim statusom u tom sudu, to niko živ ne zna.
Mislim da smo ih doveli u jednu bezizlaznu situaciju što se tiče njihovog radno-pravnog statusa. Ovde kod nekih imena i nekih zahteva za prestanak sudijske funkcije stoji obrazloženje da je zbog nesavesnog i nestručnog vršenja dužnosti neophodno razrešenje javnih tužilaca i sudija, a obrazloženje za nesavesno i nestručno vršenje dužnosti ogleda se u propuštanju da se uspostavi pravilan i blagovremen rad suda i spreče postupci štetni po nezavisnost ili ugled suda.
Vidite, mi sada njih razrešavamo zbog toga što su doveli sud u poziciju da radi neblagovremeno, a mi smo bili ti koji ovde na taj isti način radimo. Dakle i prethodni predsednik Skupštine Oliver Dulić, koji je sve ovo imao na stolu pa nije stavljao na dnevni red, pa evo i sadašnji predsednik i mi kao narodni poslanici neblagovremeno razmatramo ovu tačku dnevnog reda i dovodimo ljude u jednu zaista kontroverznu situaciju. Ako mi njih možemo da smenjujemo zbog toga što su oni svojim neblagovremenim radom ili nepravilnim radom doveli sud u situaciju da radi tako da se izvesni propusti prave i da je to štetno po rad suda, kakve tek posledice ima ovo što mi ne radimo na način na koji bi trebalo da radimo? Ko će nas da prozove? Mi čekamo izbore da nas eventualno prozovu birači. Da li je to dovoljno?
Čitav dan danas, kada je ova tačka bila na dnevnom redu, poslanička većina, očigledno sa jednim od potpredsednika iz poslaničke većine, koja je vodila sednicu, prosto kao da nije želela da se ova tačka nađe danas na dnevnom redu. Šta ćemo sa Oliverom Dulićem? Otišao čovek, baš ga briga, ovo mu stajalo dve godine na stolu i nikome ništa.
Nekima je još 2005. godine zbog starosti, odnosno zbog navršenja radnog veka istekla sudijska funkcija, a evo, tek danas to biva konstatovano. A ni danas neće, jer ni danas nećete glasati, nego možda za sedam ili deset dana. Šta je sa tim ljudima i gde se oni nalaze? Da li oni još uvek sude ili su otišli iz suda, a ne primaju penziju?
Da li se uopšte neko pitao šta se sa njima desilo i da li je uopšte predsednik Odbora za pravosuđe imao nameru da nam to kaže? Ne zbog nas, pre svega ima obavezu prema ovim i nekim drugim sudijama koji će se možda naći u sličnoj situaciji, a i prema javnosti.
Jasno je svima nama da je stanje u pravosuđu jako loše, kao i u društvu, uostalom; oni samo dele sudbinu svih ostalih oblasti društvenog života. Ali, ta kriza može da se prevaziđe samo ako – ove tri grane vlasti jesu ravnopravne, ali zakonodavna vlast je ipak nešto malo jača od svih ostalih – zakonodavna vlast bude malo ozbiljnija i prvo sredi odnose i napravi red u parlamentu i u ovoj zakonodavnoj delatnosti. Onda možemo da očekujemo mi od njih, a i oni od nas, da mnogo efikasnije, bolje i stručnije radimo.

Reč ima gospodin Krasić, osam minuta i 15 sekundi.

Gospođo Đukić-Dejanović, ja bih vas zamolio, jer ako to uradi Boško Ristić od toga neće biti ništa, da postavite pitanje i tražite odgovor od predsednika Vrhovnog suda Srbije da li postoji u Vrhovnom sudu Srbije neki sudija koji je ispunio uslove za odlazak u penziju pre šest meseci, sedam meseci, dve godine i da još uvek radi kao sudija.
Kada budete dobili odgovor na ovo pitanje onda ćete znati koliko je gospodin Ristić bio iskren za ovom govornicom. Nemojte da se začudite ako dobijete odgovor da postoji sudija koji ispunjava, ili je odavno ispunio, uslove za penziju, a da je i dalje u Vrhovnom sudu, da dolazi čovek na posao.
Nemojte da se iznenadite ako vam predsednik Vrhovnog suda kaže da je on možda član nekog vrlo važnog veća i da bi bilo vrlo teško da se on pomeri.
Sada da krenemo na samu suštinu. Prvo pitanje na koje treba da odgovorimo danas jeste da li mi možemo da donosimo ovakve odluke ako se ima u vidu da je Ustavom Republike Srbije regulisano, bukvalno rečeno, sve, kako prestaje dužnost sudijama i javnim tužiocima.
I, da li neko može da se poziva na Ustavni zakon, a tamo smo već prekoračili sve moguće rokove iz člana 5. Ustavnog zakona, tako da je i ono što piše u članu šestom izgubilo na svom značaju.
Jer, kada bi ono što piše u članu 6. Ustavnog zakona imalo taj značaj koji Demokratska stranka pridaje tom članu, onda bismo, praktično, mogli još 15 godina da budemo u situaciji da ne donosimo propise, odnosno zakone koji uređuju i statusni položaj sudija i organizaciju sudova, a da se uvek izbor i razrešenje vrši na bazi istorijskih zakona koji su pukim slučajem na snazi zbog člana 6. Ustavnog zakona.
Verovatno kod ovih kategorija tužilaca i sudija kojima prestaje funkcija na lični zahtev, ili zato što su ispunili uslov u pogledu radnog veka ili ako su ostvarili neko pravo, penzija ili čovek radi neki drugi posao, neće biti nekih problema jer neće biti oštećenja njihovih prava. Apsolutno sam siguran da je kod ove treće kategorije, gde je razrešenje zbog nestručnosti, nesavesnosti u radu, ova skupština na putu da učini nešto što je nezakonito, jer u Ustavu se tačno navodi koji organ odlučuje o prestanku dužnosti i o razrešenjima. Taj organ nije Narodna skupština.
Demokratska stranka je, od kada je uzela oblast pravosuđa, sve uništila, a to je počela već 2001. godine; te Živković, Boško Ristić... da ne ređam dalje. U jednom trenutku je odgovarala Leposava Karamarković, pa je onda Boško sklonio sa funkcije preko noći; pa su postavili Sonju Brkić, pala žena slučajno u Vrhovni sud, pa kad je trebalo da dođe Vida Petrović-Škero onda je baš Ristić sa Petrovićem u Odboru za pravosuđe osporavao sve i svašta, tako da je na kraju bilo stvarno čudno da li je uopšte završila pravni fakultet. Sada ne smeta Bošku Ristiću.
Sećate se, pre godinu dana je jedna gospođa, sudija Vrhovnog suda, obavestila javnost da je neko falsifikovao njen potpis na jednoj sudskoj odluci. Mislim da je gospođa Drecun u pitanju. Sećate se da je pre nekoliko meseci sudija Veća za ratne zločine tiho i elegantno sklonjena iz tog veća, po nalogu Nataše Kandić. Radi se, čini mi se, o Gordani Božilović, sudiji. Pa naravno, doveli su ono što je pogodno, što može pod kontrolom savetnika američke ambasade za pravna pitanja da rešava i da odlučuje. O mandatima Specijalnog tužioca za ratne zločine, Republičkog javnog tužioca da i ne pričam, to se sve zna. Naravno, nije kriva Srpska radikalna stranka, kriva je Demokratska stranka, kriv je Boris Tadić.
Možete vi ovde da glasate rukama i nogama, ali nećete promeniti utisak i činjenično stanje. Krivica je na vašoj strani. Čitav kompleks zakona iz oblasti pravosuđa treba da se donese. Nema predloga. Od 25 propisa, Ministarstvo se hvali da je u skupštinsku proceduru poslalo sedam. Setite se kad je donet Ustav Republike Srbije, setite se da je po članu 5. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije drugo redovno zasedanje bilo poslednji termin kada su morali da se donesu ti zakoni. Ali je zato bio preči Zakon o Savetu za nacionalnu bezbednost, zato je bio Zakon o Ustavnom sudu, pa je opet došao prvi Ustavni sud, u jednom sastavu koji odgovara onima koji diktiraju kakve odluke treba da se donesu. Oni se sami javljaju, ovde ne treba prepoznavanje nikakvo. Sve je jasno.
Dakle, ako u 2008. godini ili pri kraju 2008. godine tumačimo sve ovo što je urađeno, onda moram da vam kažem da nije ispunjen uslov iz člana 161. Poslovnika za hitan postupak.
Za ovakve odluke nama uopšte nije potreban hitan postupak, jer član 48. Poslovnika propisuje proceduru kao što propisuju tu proceduru i odredbe Poslovnika koje regulišu uvrštavanje u dnevni red. Predlog ove odluke mogao je da se uvrsti u dnevni red svake sednice, nezavisno od zasedanja, ali ne, njima je potrebno da prikažu javnosti kako je to nešto hitno, kako je to nešto značajno, napumpaju tu situaciju da se ne bi čulo šta je pozadina svega toga.
Moram da vam skrenem pažnju na to da je prilikom izbora nekih sudija i nekih tužilaca pre nekoliko godina napravljena greška i ja sam primetio u ovim predlozima odluka za razrešenje da se ispravlja ta greška. Naravno, da me ne bi prozivali zašto ja pričam i identifikujem koje su to odluke, koje su to sudije i koji su to tužioci, ja ću to da preskočim. Verovatno je svima jasno kakva je operacija Demokratske stranke - dreče, kukaju i tamo gde ih ne boli, ali to mora da izgleda tako, kako oni pate, kako se sekiraju, kako po svaku cenu žele da se poštuju Ustav i zakon, a na svakom koraku i Ustav i zakon gaze. O tome koliko gaze Ustav i zakon ova dva dana javnost je imala prilike da čuje do detalja.
Nemojte samo da vam gospodin Ristić tumači Ustav i zakon, to je katastrofa za zemlju.

Zahvaljujem. Gospodin Mirko Čikiriz ima reč, izvolite.

Poštovane dame i gospodo, pošto su moji prethodnici dosta toga rekli o tački koja je aktuelna, osvrnuo bih se samo na slučaj sudije Mirjane Lazarević iz Pančeva. Mislim da u sve ovo ne treba da uvlačimo politiku, mislim da stoje apsolutno osnovani prigovori u pogledu stanja u pravosuđu. Srpski pokret obnove, kao i većina građana Srbije, nije u potpunosti zadovoljan stanjem u našem pravosuđu.
Vratiću se na konkretan slučaj. Ako je sudija Mirjana Lazarević trideset godina bila verovatno dobar sudija, ako je prošla sve procese reizbora, ako je u datom periodu dobila ocene od nadležnih institucija kakve stoje i kojima se nema šta prigovoriti, a nisu rađene odluke u zakonom propisanim rokovima, stekao sam utisak, na osnovu diskusija kolega koje sam čuo, da se radi o opravdanim razlozima.
Prilikom tumačenja stanja u našem pravosuđu SPO se neće baviti pojedinačnim slučajevima. Mi želimo ono što želi svaki građanin Srbije, a to je da se vrati poverenje građana u pravosudni sistem, da nikada više nemamo slučajeve kakve smo imali devedesetih godina kada političke stranke i oštećeni nisu bili zaštićeni od nadležnih državnih institucija, pre svega od nadležnih tužilaštava, kada su čekali po deset godina da dobiju satisfakciju i bili prinuđeni da privatnim tužbama ostvaruju svoja prava u procesima koje je morala da pokrene država.
Zbog toga bih rekao ono što su mnogi rekli pre mene. Tačno je da je proces reforme pravosuđa u toku. Tačno je da je stanje u pravosuđu nezadovoljavajuće. Tačno je da treba da uradimo sve, pre svega da stvorimo uslove kakvi postoje u zemljama EU za rad sudija i nosilaca pravosudnih funkcija, da im obezbedimo sva materijalno-tehnička sredstva, a onda da naši zahtevi u odnosu na nosioce pravosudnih funkcija budu poput zahteva u zemljama EU, da u potpunosti poštuju i zadate rokove, a naravno, poštovanje ustavnosti i zakonitosti u njihovom radu se podrazumeva.
Zbog toga će SPO insistirati da se set reformskih zakona koji su neophodni ne samo za harmonizaciju propisa sa EU, a zarad potreba naših građana, što pre donese, da što pre stvorimo materijalno-tehničke osnove za dobar i kvalitetan rad sudova, a onda da sudije pozivamo na odgovornost zbog nesavesnog rada i nepoštovanja ustavnosti i zakonitosti. Hvala.