Zahvaljujem.
Po Poslovniku, Zoran Krasić, a zatim gospodin Ostojić.

Gospođo Đukić-Dejanović, pozivam se na član 136.
Malopre sam, na jednom drugom predlogu zakona, pokušavao da dokažem da je za dobru parlamentarnu raspravu o nekom predlogu zakona neophodno da imamo i vrlo kvalitetno objašnjenje i obrazloženje predloga zakona. Gospođa Vesna Pešić je s pravom otvorila jednu temu, ali o tome što je ona pričala nema nijednog slova u Predlogu zakona, u obrazloženju. Ne znam gde se izgubilo to obrazloženje.
Samo da vas podsetim, 2003. godine je u sali usvojen Zakon o finansiranju političkih stranaka. Na ovom mestu je sedeo Božidar Đelić, doveo je jednu lepu plavušu i oni su obrazlagali taj zakon, a onda je i Demokratska stranka, koja je sedela u drugom redu, shvatila da oni ne znaju šta su političke stranke i šta su izborne aktivnosti.
Pokušavali smo amandmanima da ispravimo to, ali je to nemoguće ispraviti. Mi, suštinski, imamo loš zakon o finansiranju političkih stranaka, i u onom delu koji se tiče redovnog, i u onom delu koji se tiče izbornih aktivnosti.
Ovde je lepo primećeno, umesto nadležnog odbora i RIK-a, stavili smo Agenciju za borbu protiv korupcije. Šta je kvalitetna izmena? Nema je. Pozicije su i dalje iste. Loš Zakon, svi znamo da je loš Zakon, a na uputstvu za primenu tog zakona Božidar Đelić je zaradio pare, kada ga je štampao posle donošenja, a vi ne znate. Ima nas koji znamo. Taj deo ne dirate, nego ovo menja Agencija.
Kako vam je sada s Agencijom? To vam je isto kao i sa Savetom za nacionalnu bezbednost. Po sastavu, po službenoj dužnosti, to su baš oni gde je izvorište korupcije. Kod nacionalne bezbednosti, baš oni koji upropašćavaju nacionalnu bezbednost, zloupotrebljavaju, prisluškuju, prave dar-mar, itd. To je problem. Mi nemamo objašnjenje, nemamo obrazloženje. Zašto nas je neko ubedio da je potrebno da ove poslove radi Agencija? Zašto nije Državna revizorska institucija?
Naravno, doći ćemo do te tačke dnevnog reda, pa da mi kažete kakve ste mehanizme predvideli za zloupotrebe, ako neko izvrši zloupotrebu, pa ga vi štitite u ovoj skupštini...

Prošlo je tri minuta. Zahvaljujem.
Gospodin Ostojić, izvolite.

Poštovane koleginice i kolege, gospođo Dejanović, čekao sam da se vratite u salu da bih reklamirao povredu Poslovnika, u članu 140, a u vezi sa čl. 225. i 226.
Moje kolege su o tome rekle i ja neću gubiti mnogo vremena, dali ste nam 15 minuta za šest zakona koji nemaju nikakve veze jedan s drugim. Ja ne zloupotrebljavam ovu poslaničku intervenciju da bih govorio o zakonu, ali moram da, po članu 225, upitam vas i ministra Markovića o sledećem.
Još novembra, ili decembra prošle godine, u ovu skupštinu, po Zakonu o narodnoj inicijativi, sa 70 hiljada potpisa, stigao je model zakona o klasifikaciji tajnih dokumenata.
To je zakon koji, zaista, ima veze sa zakonom koji se sada nalazi na dnevnom redu, a to je Predlog zakona o zaštiti podataka o ličnosti, kao i sa Zakonom o dostupnosti javnih informacija. Njega nemamo danas na dnevnom redu, iako bi on, s pravom, mogao da bude uz ovaj zakon dodat. To je zakon, zbog gledalaca kažem, koji određuje po kojim kriterijumima nadležni funkcioneri, od predsednika do direktora Vodovoda, beogradskog, određuju šta je državna, vojna, službena ili poslovna tajna. Sada takvog zakona nema, sada je i dokument JNA o kasarni u Karlovcu, ako se nalazi još uvek ovde, vojna tajna.
Postavljam vam pitanje: gde se taj zakon izgubio, jer se taj zakon o klasifikaciji dokumenata, bez koga nema primene Predloga zakona o zaštiti podataka o ličnosti i Zakona o dostupnosti javnih informacija, izgubio? U ovih godinu dana, bio je na sajtu i onda je skinut.
On nije mogao biti povučen iz skupštinske procedure, po dobrom običaju da nova vlada povlači predloge stare vlade, zbog toga što je to zakon koji su građani podneli. Taj zakon je napisala koalicija za slobodu pristupa informacijama, grupa nevladinih organizacija. Taj zakon je urađen u skladu sa zakonima koji važe u normalnim zemljama, kao što je npr. Slovenija ili Španija.
Za 15 godina, svega četiri ili pet dokumenata je dobilo oznaku državna ili vojna tajna. U ovoj zemlji je sve tajna. Pitam vas – gde je taj zakon koji su nevladine organizacije predale, u skladu sa zakonom, i, drugo – da li je tačno da je, uprkos tome da takav zakon postoji u proceduri, ministar za lokalnu samoupravu Milan Marković oformio radnu grupu za izradu zakona o klasifikaciji podataka i da se na čelu te radne grupe nalazi čovek iz BIA-e?
Da li to znači, ako je tačno, da nam takav zakon pišu oni na koje, prvenstveno, taj zakon treba da se odnosi, da bi se skinuo veo tajni sa rada i tajnih službi, da bi građanska prava u ovoj zemlji najzad mogla da se štite na način na koji se štite u svim evropskim demokratskim zemljama koje žele da budu članice Evropske unije?
Vi ste, koliko se sećam, vi većina, proevropska koalicija, koja donosi evropske zakone, doduše, ne na evropski način, ali, dobro.
Gde je zakon o klasifikaciji koji su podnele nevladine organizacije i da li je tačno da je Milan Marković...

Vreme.

... uprkos tome formirao radnu grupu, na čelu sa čovekom iz BIA-e, koja će nam napraviti zakon u kome će sve biti tajna?

Zakon o klasifikaciji tajnih dokumenata je, sigurno, izuzetno značajan. To što se pojavio na sajtu, pa ga ima, pa ga nema, informisala sam se da, u periodu redovnog zasedanja, najduže 60 dana jedan zakon može biti na sajtu, a miruje u periodu vanrednog zasedanja. O svim ostalim delovima vaših pitanja ću se informisati i naknadno ću vam dati odgovor šta se događa u Ministarstvu za lokalnu samoupravu.
Narodni poslanik Vlatko Ratković ima reč, a neka se pripremi Miroslav Petković.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, uvažena ministarko pravde, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalazi set, kolokvijalno nazvan – setom antikorupcijskih i zakona protiv organizovanog kriminala, jedna grupacija pravnih projekata koje ovaj parlament treba da usvoji, jer su izuzetno važni za naš pravni sistem, za jačanje institucija države, za naše pravosuđe, naše građane. Ponoviću ono što se već ponavlja kao fraza, a to je činjenica da su oni važni jer impliciraju i dolazak građana Srbije na belu šengen listu, odnosno bezvizni režim, i našu kandidaturu za članstvo u EU 2009. godine.
Zakon o zaštiti podataka o ličnosti baziran je na nekoliko strateških dokumenata, na nekoliko međunarodnih dokumenata koje je ministarka apsolvirala u svom ekspozeu, ne bih to sad ponavljao. Ono što hoću da kažem jeste da je potreba za ovim i ostalim zakonima generisana ne samo u Ustavu Srbije, nego i u Nacionalnoj strategiji koju je usvojila Vlada, kao i u međunarodnim dokumentima.
Potreba za ovim zakonima nastala je i uslovljena je našom realnošću. Mi živimo u društvu koje se nalazi u završnoj fazi tranzicije, koje, po mnogim pokazateljima, zauzima prilično lošu poziciju u odnosu na indeks korupcije, na stopu organizovanog kriminala, mada su veliki pomaci načinjeni naročito u ovoj poslednjoj oblasti, odnosno borbi protiv organizovanog kriminala.
U postojećem zakonodavstvu, odnosno našem pravnom sistemu, postojao je jedan vakuum u Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti. Nije postojao organ koji bi sprovodio taj zakon. Upravo ovo, a i niz drugih propusta koje smo imali u dosadašnjoj legislativi, rešava zakon o zaštiti podataka o ličnosti.
I materijalno-pravno, i strukturno, i po pravilima pravne normative, ovaj zakon je veoma kvalitetan, jer detaljno uređuje zaštitu podataka o ličnosti, obradu i korišćenje ovih podataka, kao i prava građana da izvrše uvid u svoje lične podatke. Hoću da kažem da je ovo jedan multilateralni postupak, kada govorimo o samom postupku, a ne o materijalno-pravnim aspektima, gde imamo obrađivača podataka, gde imamo stranku, odnosno građanina, i gde imamo organ koji vrši kontrolu nad radom obrađivača, a to je Poverenik za javne informacije.
Njegova uloga, kao jedne institucije demokratskog društva, naročito je značajna i ona se ovim zakonom posebno osnažuje.
Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije koju je usvojila Narodna skupština obavezuje nas, kao narodne poslanike, da usvojimo jedan ovakav zakonski projekat. Ovaj projekat je važan ne samo zbog svega ovoga što sam govorio, već i zbog koordinacije državnih organa u borbi protiv korupcije i u borbi protiv organizovanog kriminala, mada ovaj zakon eksplicitno ne dotiče ovu oblast.
Ono što obezbeđuje funkcionalnost ovog zakona, odnosno njegovu implementaciju i sprovođenje u praksi, jesu, upravo, organi ove agencije, a to su Odbor Agencije i direktor. Znači, struktura Odbora, danas smo pričali o tome, poslanici parlamentarne većine i poslanici opozicije, odnosno organi koji delegiraju svoje predstavnike u ovaj odbor garantuju zastupljenost najširih slojeva društva, strukovnih udruženja, zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, Državne revizorske agencije, Advokatske komore itd. Ono što je bitno, jeste da ovaj odbor odgovara ovom parlamentu.
Drugi organ je direktor Agencije, koji se bira po konkursu i smatramo da je to, takođe, jedan od pomaka ka departizaciji našeg društva i našeg sistema.
Dalje, postoje norme koje ne bih posebno apostrofirao, a odnose se na sam postupak. Ono što hoću da kažem i što je suština ovog zakona, mislim da to posebno interesuje građane Srbije i dužni smo da im to objasnimo, jeste da funkcioner ne može da vrši drugu javnu funkciju, izuzev po odobrenju organa koji ga je izabrao i Agencije. Propisano je da, ako funkcioner izabran na funkciju, suprotno ovom zakonu, ima i drugu funkciju, kasnija funkcija mu prestaje po sili zakona.
Prijavljivanje imovine funkcionera je nešto što je veoma važno i što je tema i javnosti, i medija, i ovog parlamenta, i svih institucija u ovom društvu. Kvalitet ovog zakona ogleda se u normama koje regulišu ovu materiju, a to je imovina funkcionera. Imperativnom normom određena je obaveza funkcionera da prijavljuje imovinu, taksativno nabrojanu, pokretnu i nepokretnu imovinu, korišćenje stanova za službene potrebe itd.
Još jedan kvalitet ovog zakona jeste javnost, odnosno transparentnost. Svi podaci koji se odnose na funkcionere su javni i to je sigurno ono što građani Srbije žele da znaju i ono što smo svi u predizbornoj kampanji govorili, da će transparentnost rada institucija i funkcionera koji personifikuju te institucije biti javan.
Ovaj zakon, dalje, sadrži mere koje se primenjuju kao sankcije za povredu određenih normi. Sem mera javnog objavljivanja, preporuka itd., postoje i određene sankcije koje su disciplinskog, prekršajnog, ali i krivičnopravnog karaktera.
Želim da razjasnim i jednu nedoumicu koja se pojavila ovih dana u javnosti, Savet za borbu protiv korupcije nastavlja svoj rad, jer to je nezavisno telo koje je formirala Vlada Republike Srbije i ovaj organ nije predmet ovog zakona. Republički odbor za rešavanje sukoba interesa je organ koji je pravni prethodnik ove agencije, a Agencija će, u zakonom određenom roku, preuzeti i predmete i zaposlene i lica od Odbora za rešavanje sukoba interesa.
Drugi zakon u ovom setu, ništa manje važan, jeste zakon o oduzimanju koristi stečene izvršenjem krivičnog dela. Ponovo želim da kažem da sve ono što smo isticali kao političke ideale, sve ono što je inkorporirano u naše političke programe, verujem, svih političkih opcija u ovom parlamentu, jeste načelo pravde, načelo pravičnosti, i ovaj zakon, između ostalog, omogućuje da se to načelo pravde dosledno sprovodi i da niko ne može imati koristi od krivičnog dela.
Dosadašnja praksa krivičnih sudova, to najbolje znaju kolege pravnici i advokati koji sede u ovom parlamentu, bila je takva da se rešenja koje sadrže Krivični zakonik i Zakonik o krivičnom postupku nisu dosledno, ili su se minimalno primenjivala kada se radi o oduzimanju protivpravno stečene imovinske koristi.
Ovaj zakon ima karakter leks specijalisa i on striktno normira i postupak i mere koje se odnose na oduzimanje imovinske koristi. Znači, u pitanju su krivična dela tzv. lukrativnog ili profitnog karaktera. Ono što je važno istaći, zakon sadrži i mehanizme, postupak i definiciju organa koji će sprovoditi ove odredbe, to su specijalizovani državni organi koji će upravljati imovinom. Ova imovina će da prelazi, po okončanju krivičnog postupka, u budžet Republike Srbije i strukturiranje njene raspodele biće takvo da ona bude, prvenstveno, u funkciji razvoja pravosuđa.
Ovim zakonom, dakle, jačamo i naš zakonodavni kapacitet, jačamo institucije pravosuđa, a, s druge strane, ovaj princip pravde, i s nekog viktimološkog i aspekta oštećenih u krivičnom postupku, stavlja ta lica u mnogo povoljniji položaj. Govorili smo već, ja ću samo ukratko nabrojati, da su to, uglavnom, krivična dela protiv privrede, protiv čovečnosti i protiv službene dužnosti. Znači, to su ta tzv. koruptivna krivična dela.
Moram istaći da je zakon veoma jasno izbalansirao poziciju državnog tužioca, poziciju suda, ali i okrivljenog, tako da se nijednom normom, nijednom odredbom ovog zakona ne zadire u prava okrivljenog i njegova ljudska prava, pa ovaj zakon prati i praksu Evropskog suda za ljudska prava i praksu evropskih sudova i zakonodavstava.
Postoji institut privremenog oduzimanja, trajnog oduzimanja imovine, zakon to detaljno razrađuje.
Ono što je važno istaći, to je i uloga tužioca u pretkrivičnom postupku, kao i uloga policije, odnosno Posebne jedinice koja se bavi finansijskim kriminalom.
Na kraju, samo nekoliko rečenica o Predlogu zakona o odgovornosti pravnih lica za krivična dela.
Ovo je jedan nov institut u našem normativnom ambijentu. Znači, do sada smo imali odgovornost pravnih lica za prekršaje i privredne prestupe, ovim zakonom uvodimo institut odgovornosti pravnih lica za krivična dela, znači ne krivična odgovornost pravnog lica za krivična dela, nego odgovornost pravnog lica za učinjena krivična dela.
Ovde je važno istaći da nam komparativna iskustva pokazuju da ovakvi instituti postoje u većini država članica Evropske unije.
Još jedna rečenica, a odnosi se upravo na ovaj zakon, a to je kauzalitet između odgovornog lica u pravnom licu i samog pravnog lica.
S ova četiri zakona, mi zaokružujemo jednu kratkoročnu fazu normativnog jačanja naših institucija, omogućujemo bolje uslove za borbu protiv organizovanog kriminala, protiv korupcije i, u krajnjoj liniji, omogućujemo našoj državi i našem društvu brži put ka Evropskoj uniji.
Zahvaljujem.

 Zahvaljujem. Gospodin Miroslav Petković, a neka se pripremi Dejan Radenković, narodni poslanik.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, uvažena gospođo ministarka, može ovo bolje.
Predsednica Skupštine je pohvalila vašu elaboraciju, znam da je kratko vreme bilo, 25 minuta, da nam prezentirate ovih šest zakona i naravno da će biti problem za poslanike Demokratske stranke Srbije. Nas 21 treba da govori o šest zakona za isto ovo vreme, ali raspravljaćemo u pojedinostima, o amandmanima, narednih nekoliko dana, tako da ćemo imati priliku da iskažemo u kojim elementima ovi zakoni mogu biti popravljeni i siguran sam da ćete prihvatiti amandmane Demokratske stranke Srbije.
S obzirom na ovaj galimatijas koji smo imali danas oko dnevnog reda od 27 predloženih tačaka, pa ste pola povukli, iako su to predlozi vaše vlade, koji su došli po hitnom postupku, ja sam uspeo da pronađem jedino zajedničko za zakon o zaštiti podataka o ličnosti, za Agenciju za borbu protiv korupcije i zakon o finansiranju političkih stranaka – da će se oni primenjivati od 2009. godine i da su za primenu ovih zakona potrebna dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije.
Svakako da je pohvalno, kada govorimo o zakonu o zaštiti podataka o ličnosti, to što će se, praktično, posle 1998. godine, prvi put urediti ova materija.
Mi smo, kao odgovorni poslanici, podneli i amandmane na ovaj zakon, pre svega, na prvi član ovog zakona, imamo određenu dopunu vezanu i za sam Ustav, član 21. Ustava, koji se odnosi na starost, uz sve uslove koji su pobrojani, tako da na ovaj način pokušavamo da zaštitimo i maloletna lica, odnosno njihova prava koja su predviđena ovim predlogom zakona.
Zbog veoma kratkog vremena koje imamo, ja ću se, pre svega, osvrnuti na zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije. Da vas podsetim da je verzija ovog zakona već postojala u prethodnom ministarstvu pravde. Ranije je postojao Odbor za rešavanje sukoba interesa, ovim zakonom će, praktično, u dogledno vreme, ovaj odbor prestati da funkcioniše.
Jedino što mi malo stvara problem jeste ustavni osnov za donošenje ovog zakona. Zaista, mislim da član 97. i član 6. nisu baš srećno navedeni kada se tiče raspravljanja o ovom zakonskom predlogu, ali s obzirom na to da kršimo član 106. Ustava, tako što u redovnom zasedanju glasamo i završavamo sednicu iz vanrednog zasedanja, tako što je ova skupština izabrala poslanika Pokrajinske skupštine u Savet guvernera Narodne banke, mislim da vam još jedno kršenje Ustava u jednom danu neće teško pasti.
Vezano za samu zakonsku regulativu, u Predlogu zakona, u članu 2, da bi građani Srbije znali, daje se definicija funkcionera. To je svako izabrano, postavljeno ili imenovano lice u organima Republike Srbije, autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave i organima javnih preduzeća, ustanova i drugih organizacija čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave i drugo lice koje bira Narodna skupština. Znači, obuhvaćena su sva izabrana i imenovana lica ili postavljena lica.
Mi smo već na ovaj drugi član uložili amandman i mislim da je to sasvim razumno, racionalno, da ćete prihvatiti taj amandman, mislim da je to tačka 7), vezano za poklon, jer se kaže – poklon je novac, stvar, pravo ili usluga izvršena bez odgovarajuće naknade i svaka druga korist koja je data funkcioneru. Mislim da se reč "obećana", ako se tu doda, sasvim uklapa u ovo i da će na taj način potpunije regulisati ovu materiju.
U članu 4. se kaže – sedište Agencije je u Beogradu. Agencija može da obrazuje organizacione jedinice izvan sedišta.
Nigde nije navedeno, ne zna se koliko je predviđeno tih organizacionih jedinica, a mislim da je moglo ovo i drugačije da se reši. Zašto baš sedište Agencije da bude u Beogradu, ako je u Beogradu i Kasacioni sud, Upravni sud i većina republičkih organa; mogli ste, možda, da stavite predlog da to bude u nekom drugom gradu.
Vezano za član 9, za sastav Odbora Agencije, ako se ne varam, raniji predlog je predviđao sedam članova Odbora.
Na prvi pogled, vidi se da predlog daje Administrativni odbor, predsednik Republike, Vlada, Vrhovni kasacioni sud, pominjao sam ga već, još uvek nije formiran, Državna revizorska institucija, Zaštitnik građana i Poverenik za informacije, Socijalno-ekonomski savet, Advokatska komora Srbije, Udruženje novinara Republike Srbije.
Mi smo, takođe, podneli amandman na ovaj član. U startu se vidi da, praktično, režim ima pet članova u ovom odboru, koje potpuno kontroliše, preko Administrativnog odbora, predsednika Republike, Vlade, Vrhovnog kasacionog suda i Državne revizorske institucije.
Mislim da to nije dobro rešenje. Da ne otvaramo pitanje, pre svega, Udruženja novinara u Republici Srbiji, kako će oni predlagati. U narednom članu je nešto definisano kako svaki predlagač daje listu od tri kandidata, ali nigde nije predviđeno u zakonu šta se dešava ako Narodna skupština Republike Srbije ne izabere nijednog od predloženih kandidata. Mislim da je to trebalo da stoji u ovom zakonu, jer tu može da se otvori prostor, dešavalo nam se da prilikom izbora članovi nekih tela ne prođu na ovom izboru i onda dođe do zastoja u njihovom radu.
Ovo je vrlo interesantno rešenje u članu 14, gde se kaže – odluku o razrešenju, na predlog Odbora Agencije, donosi Narodna skupština. Naravno da donosi Narodna skupština, ali, da li neko ozbiljan može da poveruje da će članovi Odbora predložiti nekoga iz tog sastava za razrešenje. Meni to deluje potpuno neverovatno.
Što se tiče samog direktora, dosta se danas govorilo o tome. Moja omiljena formulacija – direktor ne može da bude član političke stranke, to treba da stoji, ali znamo da se to neće primenjivati. To stoji, piše i za guvernera Narodne banke Srbije, pa se u koalicionom sporazumu prilikom formiranja Vlade obično navodi iz koje stranke će biti i guverner Narodne banke. Doduše, čuo sam da je prilikom pregovora o lokalnoj vlasti za Beograd jedan od visokih funkcionera i članova te vladajuće koalicije, ne znajući da to bira Narodna skupština, tražio mesto guvernera, tako da me ne čudi zašto ovo ovako stoji.
Direktor Agencije se bira na javnom konkursu, to nije sporno. Bira se na pet godina. Znači, različito je trajanje mandata od članova Odbora, koji se biraju na četiri godine, ali zamenika direktora Agencije bira Odbor, na predlog direktora, bez javnog konkursa.
Zbog čega je to uvedeno, s obzirom na to da u sledećem članu stoji da direktor ima pravo na platu jednaku plati ministra, a njegov zamenik – platu jednaku plati državnog sekretara. Verovatno da su zbog toga i predviđena ovolika finansijska sredstva za funkcionisanje ovog odbora, ali o tome ćemo nešto kasnije.
Član 30, vrlo interesantan, koji kaže da funkcioner ne može da koristi javne resurse i skupove na kojima učestvuje i susrete koje ima u svojstvu funkcionera za promociju političkih stranaka.
Funkcioner je dužan da uvek nedvosmisleno predoči sagovornicima i javnosti da li iznosi stav organa u kojem vrši javnu funkciju ili stav političke stranke.
To će biti veoma zanimljivo prilikom nastupa pojedinih ministara, pa, čak, i predsednika Republike. Neki će, verovatno, morati da skidaju značkice, neki će morati na glavnom odboru da kažu – sad govorim kao predsednik stranke. Kada izađu na promociju oficira, reći će – sada govorim kao predsednik Republike ili neki drugi funkcioner. To će biti baš zanimljivo, da vidimo da li će oni poštovati odredbe ovog zakona.
Jedna stvar koja mi zaista smeta, to je obavljanje drugog posla ili delatnosti.
Ovde stoji da može da se bavi sportskom delatnošću. To znači da ćemo ponovo imati državne funkcionere u upravnim odborima sportskih klubova, koji će se i dalje pitati za neke bitne stvari, a mislim da se to pokazalo, tokom prethodnih godina, kao veoma loše rešenje.
Takođe, kod prijavljivanja imovine, to je član 44. stav 2, funkcioner je dužan da u roku od 30 dana od dana izbora, postavljenja ili imenovanja podnese Agenciji izveštaj o svojoj imovini i prihodima, odnosno pravu korišćenja stana za službene potrebe i o imovini i prihodima supružnika ili vanbračnog partnera, kao i maloletne dece. Mi smo ovde predložili da se dodaju i punoletna deca, jer može se u praksi pojaviti situacija da neko od funkcionera prepiše bilo sinu, bilo ćerki svu imovinu, to ovde taksativno nije navedeno, i na taj način zaobiđe ono što ovaj zakon, u principu, i treba da reguliše.
Član 46, govorio sam na početku o definiciji funkcionera, ovde predviđa da izveštaj ne podnose odbornici, članovi upravnih i nadzornih odbora javnih preduzeća, ustanova i drugih organizacija čiji je osnivač opština ili grad.
Znači, ovde su odbornici, kao izabrana lica, obuhvaćeni, ali, recimo, narodni poslanici, takođe, kao izabrana lica, nisu obuhvaćeni ovim članom 46.
Najatraktivniji je, svakako, član 48. zakona, da Agencija vodi registar imovine i, po mom mišljenju, to će biti član koji će predstavljati zabavu miliona u narednim godinama u Republici Srbiji, jer predviđa da se pravo svojine na nepokretnim stvarima, pravo svojine na prevoznom sredstvu, štedni ulozi, pravo korišćenja stana za službene potrebe, objavljuju na internet prezentaciji Agencije. To znači da ćemo videti koji funkcioneri imaju kuće, hacijende, latifundije i sve ostalo, i to će biti vrlo interesantno za građane Srbije. Samo molim da se ovaj član zakona doslovno poštuje i da vidimo ko je šta stekao za vreme obavljanja svoje funkcije.
Naravno, za član 49. predložili smo potpuno drugo rešenje, jer mislim da je predviđeno rešenje da Agencija obavezno proverava tačnost podataka iz izveštaja prema godišnjem planu provere za određeni broj funkcionera i kategorije funkcionera skandalozno, jer omogućava selektivnu primenu zakona. Znači, neko će negde sedeti i odrediti koje će funkcionere proveravati, a koje će zaobići.
Da budem praktičan, da bi moje kolege imale dovoljno vremena da govore o ovim zakonima, na kraju ću da kažem samo da je za sprovođenje ovog zakona predviđeno 160 miliona dinara. Za plate funkcionera i zaposlenih u Agenciji potrebno je obezbediti 108 miliona, za ostale troškove – 13 miliona. To znači, devet miliona dinara mesečno za plate ljudi koji će raditi ovaj posao. Po nekoj računici, to je 100 ljudi po 100.000 dinara.
Da se vratim na ovaj prvi zakon, zakon o zaštiti podataka o ličnosti, koji, takođe, stupa 2009. godine. On predviđa da će taj posao obavljati više od 60 zaposlenih, za čije funkcionisanje je potrebno obezbediti predviđenih 34 miliona, dodatnih 70 miliona dinara, znači, gotovo milion i po evra će koštati da se ovaj zakon primeni.
Hvala najlepše.