Gospodin Milan Avramović, zatim gospođa Pop-Lazić.

Dame i gospodo narodni poslanici, pozivam se na član 27. stav 3, u kome se kaže da se vi prvo morate starati o primeni Poslovnika Narodne skupštine, u skladu sa članom 23. stav 2, da poslaničku grupu čine narodni poslanici a ne političke stranke, druge političke organizacije ili grupe građana, koja ima najmanje pet narodnih poslanika. Dakle, ne želim sada da polemišem sa nekim građanima ovde, iako ste im vi to omogućili, ali radi javnosti i istine koju ova srpska javnost treba da zna, moram da kažem sledeće.
Vi znate da je Boris Tadić prvi čestitao Milu Đukanoviću rezultate referenduma koji, i vrapci znaju, da su bili pokradeni. Vi znate da su pre samo nekoliko dana Dodik, premijer Srbije Cvetković i Mišković iz "Delte" otvorili ogroman tržni centar u samoj Crnoj Gori zajedno sa premijerom Milom Đukanovićem. Vi znate da je jedini političar koji je bio proteran iz Crne Gore bio Vojislav Šešelj, znate da su njegovoj deci i dan-danas zabranjeni ulasci u Crnu Goru. Ružno je to što radite, gospodine Nikoliću, i da tako pričate o čoveku s kojim ste proveli tolike godine.
Moram još da kažem par stvari radi javnosti. Tomislav Nikolić se poziva da je 97. godine Vojislav Šešelj dao podršku Milu Đukanoviću. Znate da je tada bila velika borba između SRS i režima Slobodana Miloševića i da je tada proistekla ona čuvena izreka - i neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj, i da su to bili jedni od osnovnih razloga podrške u tom trenutku Milu Đukanoviću.
Dakle, nemojte koristiti i zloupotrebljavati ovu govornicu za vaš marketing, za vašu gužvu u Čika Ljubinoj, pa ste primorani na ovakve poteze. Ako vam je težak taj trenutak, postavite prvo sebi pitanje kada ste zadnji put bili u Crnoj Gori? Kada ste tamo imali neku tribinu ili da li ste vi učestvovali u slanju nekog funkcionera SRS u Crnu Goru?
Dakle, verujem da je briga svih Srba na svim prostorima velika za ovakav zabijen nož u leđa Srbima od strane separatističkog režima Mila Đukanovića, ali ovaj trenutak ste vi iskoristili za kampanju svoje stranke, a ne mi. Nemojte zbog toga nama trljati nos. Neću se više javljati, ne želim da polemišem sa građanima, a kada dođe sledeća tačka dnevnog reda, reći ću šta imam.

Zahvaljujem. Gospođa Pop-Lazić.

Poštovane kolege i koleginice, htela bih pre svega da se obratim vladajućoj većini ovde i sa ove govornice da uputim jedan apel našim medijima, a i ministru i premijeru Cvetkoviću, jer, kako čujem, na dnevniku RTS-a se i dalje pričaju i veličaju diplomatski potezi naše zemlje. Očigledno da su naši diplomatski potezi takvi da nisu urodili plodom. Nemoguće je da pre nekoliko dana, kada je Mišković otvarao to što je otvarao u Crnoj Gori, Cvetković, Dodik, Milo, niko nije znao šta će se desiti danas.
Moralo je da se zna. Kako je toliko snažan Milo Đukanović da postroji našeg premijera Cvetkovića tamo da mu uveliča tu svečanost otvaranja njegovog novog tržnog centra?
To su ti diplomatski potezi. Prenesite to premijeru, gospodine ministre. Dakle, znalo se u Srbiji šta može da se očekuje od separatističke Crne Gore, mislim na režim Mila Đukanovića, ne na onaj veliki korpus srpskog naroda koji živi u Crnoj Gori, a i vi ste odande i verujem da i vama nije lako, a verujem da ste i vi znali šta će se dogoditi.
Mišković i njegova "Delta" gospodare izgleda i Srbijom i Crnom Gorom. Zna se koliko je britanskog kapitala u "Delti", 70%, pa sad vi proceniti ko diriguje svim političkim događajima i u Srbiji i u Crnoj Gori. Taj veliki Mišković i ta njegova "Delta", kako danas deca kažu kada ih pitate gde žive, znate šta kažu, kako im se zove država - Kosovo i Metohija koje je pod okupacijom i "Delta". Tako nazivaju ostatak Srbije.
Ko je dozvolio da takva situacija bude u ovoj zemlji? Vladajuća većina, vlast. Zašto? Ili ste nesposobni ili zatvarate oči, ili vam stvarno NATO pakt diriguje šta će ovde da se desi. Mislim da je svima nama jasno da smo u stvari pod okupacijom, samo to nećemo javno da kažemo.
Hajde jednom da kažemo - okupirali su nas, kako god hoćete, ekonomski, politički, kulturno, i zaista jesu. Vrednosti nam više nisu iste. Kad sad kažete šta je nacionalni interes, vi ćete da kažete - ulazak u EU, materijalno bogatstvo i ne znam šta. Niko neće da kaže - tradicionalne vrednosti, očuvanje teritorije, suverenosti i mnoge druge vrednosti.
Znate li vi, između ostalog, zašto se uspravila Rusija? Da li zbog toga što je ekonomski mnogo ojačala ili zbog toga što je poverovala i pokazala da veruje da nije ništa manje vredna od SAD?
(Predsednik: Vreme.)
Sve dok mi budemo savijali glavu prema svima onima koji hoće da nas šibaju, trpećemo ovakve posledice i ovakve lomove, ne samo u diplomatiji, nego uopšte. Kada se budemo uspravili i kada mi ovde budemo rekli - hoćemo takvu i tako uređenu državu, stojimo iza toga, nećemo da radimo ništa ...
(Predsednik: Gospođo Pop-Lazić, govorite 30 sekundi duže.)
... završavam, nećemo da radimo ništa što je na štetu našeg naroda, onda ćemo početi i da se oporavljamo.
Izvinjavam se što sam prekoračila ovo vreme. Veliki pozdrav Srbima u Crnoj Gori i da znaju da nikad ne treba da se predamo, glavu gore, moramo da se borimo dalje.

Gospodin Aleksandar Jugović, izvolite.

Dame i gospodo, poštovani poslanici, stvarno ne znam u kom kontekstu je pominjan SPO i Vuk Drašković, očigledno je da ovde razgovaraju dve frakcije iste partije, istim programskim jezikom, koji ne da ne razumem večeras, nego ga ne razumem već 18 godina.
Vrlo ozbiljna situacija, ne treba ishitreno govoriti, treba birati reči, treba sačekati i naći najbolje rešenje i za Srbe i za Crnogorce, i u Srbiji i u Crnoj Gori.

Zahvaljujem. Dr Paja Momčilov, pa zatim Tomislav Nikolić.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram član 104. Poslovnika, pozivam na dostojanstvo. Gospodin Nikolić izgleda da je izašao, ali zamolio bih ga da ne spominje Vojislava Šešelja iz prostog razloga: čovek nije u stanju da može da mu odgovori.
Ako čovek hoće da prozre u definiciju šta je to čojstvo, postoji i junaštvo, ne mora čovek biti junak, ali čojstvo je da odbraniš sebe od drugog. Od kog drugog? Uglavnom onog koji je nemoćan, koji ne može da ti odgovori.
Gospodin Nikolić bi trebalo bar malo da ima morala, da ne koristi, da ne koristi i ne zloupotrebljava ime gospodina Vojislava Šešelja iz moralnih razloga. Jasno je da moral ima i emotivnu, i kognitivnu, i konatativnu snagu, o tome neću pričati, to psiholozi dobro znaju i moći će dobro da istumače ovakve reakcije, koje se već graniče sa nečim što je psihopatologija.
Rekao je gospodin Nikolić da je ovde bez smisla vršena opstrukcija. Nešto da kažem gospodinu Nikoliću, da ponovim što sam već rekao, ne postoji zlatna sredina u politici između pozicije i opozicije.
Rekao sam i ono što je u osamnaestom veku londonski parlament već utvrdio kao dobro pravilo za opoziciju – "nothing supposed, everything opposed". To je tako, gospodine veterinaru, to nećete u vašem okruženju moći da čujete, nećete ni da primenite, možda ćete pokušati, sada ću vam prevesti – nikada ne predlaži, uvek budi protiv. Evo, za vas srpski rečeno, što je parlament u sedamnaestom veku, engleski, utvrdio i dan-danas se toga drži.
Karel Čapek je napisao jedno delo koje svi znate - Dobri vojnik Švejk, tamo se govori o jednoj stranci umerenog progresa – pita gospodin iz klupe ko je Čapek, daću vam da pročitate delo i delo je vrlo poučno, teško da znate – i tamo je upravo o toj stranci reč SNS, koju vi uporno ovde promovišete, predsedniče parlamenta, i dozvoljavate da se tako potpisuje; znači, takva je stranka.
Zašto vi imate potrebu da im to dozvoljavate, ne znam. Rekao sam sinoć, možda se rimuje sa SPS, SNS, vrlo blizu.
Isto sam rekao da ću možda razmisliti da mene televizija potpisuje ubuduće Paja Momčilov...
(Predsednik: Gospodine doktore prošlo je tri minuta.)
Jeste, prošlo je tri minuta. Samo ću vam dodati jednu rečenicu.
Kada je gospodin Nikolić prekjuče ovde izašao za govornicu da održi EPP program o dugačkim redovima ispred Ljubine, govorio je četiri minuta i 24 sekunde, 31% duže nego što je trebalo. Hipnotisano ste slušali, niste ga prekinuli. Nemojte to da radite, a u svakom slučaju ću završiti i hvala vam što ste me prekinuli.

Vi ste govorili tri minuta i 45 sekundi.

Nastavljamo načelni pretres. Gospodin Zoran Krasić ima reč.

Morao bih na početku da ukažem na jednu situaciju, da ovaj predlog zakona brani gospodin ministar Žarko Obradović, a ni kriv ni dužan, jer svi problemi ovog zakona su nastali u vreme kada je neko drugi bio ministar. Da budem još precizniji, u vreme kada je vedrio i oblačio čuveni Gašo Knežević.
Ljudima koji se bave pravom poznat je po tome što je primenio nacrt zakona prilikom donošenja jednog rešenja, a primenio ga je zbog toga što je bio siguran da će uskoro da bude i zakon, a to nikad nije postalo zakon. Takav čovek uči decu na Pravnom fakultetu. Pomagali su mu ljudi koji su bili opredeljeni da unište Srbiju.
Radi se o intelektualnom uništavanju Srbije. Ko su ti, Srbijanka Turajlić i kompanija, koja je zaključila da treba državne fakultete i državne univerzitete uništiti i stvoriti prostor za privatne univerzitete?
U toj koalicionoj borbi učestvovali su i neki koji su vikali studentima po ulicama boreći se navodno za studentska prava, završili fakulteta po onom trulom sistemu i uveli gotovo obavezno plaćanje školarine.
Sada naša omladina, naši studenti, ne mogu ni da se pobune. Zašto? Neko im je utuvio u glavu da je to evropski da se plaća, ali niko ne može da ubedi njihove roditelje niti da im da formulu kako da obezbede sredstva za "besplatno školovanje", doduše u visokom obrazovanju nije besplatno.
Naravno, izgubio se i onaj tanani kriterijum da talentovani i dobri učenici nastavljaju školovanje o trošku države i dobili smo pre nekoliko godina neke nove kategorije, japi eksperti G17 plus, pomoćnici ministara, državni sekretari, sa nekim kursevima iz Segedina, Londona i ko zna odakle.
Svoje ekspertsko znanje su završili sa prevodom sa slovenačkog jezika na srpski, i to lošim prevodom, pa onda kada neko ode da pita kakav je taj zakon, onda taj ekspert kaže - čekajte da izvadim slovenačku verziju, čekajte da izvadim prevod na srpski, pa da greška je u prevodu.
Nekada davno, kada je većina nas bila na fakultetu, školovanje je bilo besplatno, mnogi su upisali, mnogi nisu završili, ali i dok su bili na fakultetu stekli su neko elementarno obrazovanje, za razliku od onog primerka pijanog što je malopre pobegao. On nije imao to ekskluzivno pravo da na fakultetu nauči dobro vaspitanje.
Sledeći aspekt jeste - kojim sredstvima raspolaže država. Nekada se tačno znalo koji deo društvenog bruto proizvoda se odvaja za školstvo, vrste školstva itd. Nedostatak sredstava navodno stvorio je prostor za privatnu inicijativu, a znam da se dobro seća, ako ne gospodin Žarko, onda gospodin Mitrović, bio je u nauci pomoćnik, tada je 1997/98. godine dat jedan mali ventil, pod rigoroznim uslovima kako može privatno školstvo da bude prisutno, da bude neka vrsta pozitivne alternative državnom školstvu.
I onda je došla ova furija dosmanlijska, trojanski konji, za sve su oni ovo krivi, oni dočekuju Solanu umesto da ga šalju u zatvor, oni se klanjaju Oli Renu, a Oli Rena nigde niko živi ne poštuje u Evropi da znate, pa čak ni u njegovoj rođenoj Finskoj. Ali šta da radite?
Ovde su mediji u službi režima, ovde svako puvalo može da bude stručnjak i od svakog ništaka koji dođe iz inostranstva pravi se veliki političar, veliki državnik, pa čak i vremešni Krkobabić mora da stoji mirno da bi se pozdravio dok mu dolazi ta delegacija. I onda ne čudi ovo što se dešava.
Ova većina je pre nekoliko dana skinula sa dnevnog reda i Predlog odluke koji se tiče Kosova i Metohije. Ne dozvoljavate raspravu o stanju u bankama, ne dozvoljavate ništa, a onda se pojave trojanski konji pod alkoholom da malo šire svoj patriotizam na vrlo bezobrazan način. Ne može patriotizam i nemoral zajedno, ali o tom potom.
Podsetio bih samo gospodina Obradovića, pošto znam da se seća da je bila teška kritika u ovoj skupštini i one gospođe koja je tada bila predstavnik Vlade povodom ovog zakona, i da vas podsetim koji su problemi bili oko izbora saveta, koliko puta se biralo ovde, u jednom trenutku je to bilo čak i tako nakaradno smešno.
Iz takvog načina izbora članova Nacionalnog saveta nije nikakvo čudo što imamo situaciju da se ovaj zakon i ne primenjuje ili, da kažem preciznije, selektivno primenjuje.
Sada bih da skrenem pažnju kako je nastala ta Bolonjska ujdurma. Nastala je tako što je neko u Evropi zaključio da treba da oponaša Amerikance. Amerikanci, koji su globalna sila odavno, a naročito od 45. godine, jer su oni jedini dobili Drugi svetski rat, Englezi sve pogubili jadnici, razvili su te proizvodne snage, razvili su tu svoju dominaciju, pa ako im je za neki posao bilo potrebno pet metalostrugara, sad zahvaljujući mašinama imaju potrebe za jednim. Ako im je bilo potrebno pet bravara, sad imaju potrebe za jednim, jer su takve mašine. A šta da rade sa onih četiri bravara i četiri metalostrugara? Njima treba naći posao.
Cela američka ekonomija posluje po sistemu troška, podsticanja potrošnje. Pošto četiri bravara nisu mogla da budu za mašinom, onda su izmislili da je jedan menadžer za pucval, drugi za magacin i treći da pridrži šraf. Još gora situacija je bila u onome što se zovu usluge.
Ali, država je imala i potrebe za jednim aparatom paradržavnim da bi vršila kontrolu svega i svačega. I onda je jedna Evropa, koja nije dostigla taj materijalni položaj Amerike, rešila da oponaša kako bi studenti iz Francuske mogli da nastave studije u Engleskoj. Kasnije su primetili da ti programi nisu isti i da se javlja veliki problem i veliki nedostatak.
Amerikanci, i dan-danas tako silni i jaki, najviše uvoze mozak iz inostranstva. Da vam ispričam samo jednu anegdotu. Kada se organizuje konkurs da bi se primila kasirka, kandidati 90% padaju na pitanju - ako nestane struja, pa je neko kupio proizvod koji košta dva dolara, a dao vam je novčanicu od deset, koliko ćete da vratite kusur, a da pri tom ne koristite kasu jer nema struje? Od 10 kandidata jedan uspe da pogodi tačan rezultat.
Da vam pričam da su naši VKV majstori odavde, pošto tamo posle izvesnog vremena dok savladaju jezik da bi dobili stalni boravak polažu ispite, najbolji matematičari. Neko je osmislio kako da se uništi fundamentalno znanje i onda deluje tragikomično kada neko saopštava podatke kako se u ovoj zemlji povećava broj nepismenih.
Odmah da vam rešim i još jednu dilemu. Nekada nam je vrištao ovde Mlađan Dinkić - irski model, irsko čudo, irski model, irsko čudo. Prošle godine smo bili u jednoj delegaciji i posetili i njihov senat i njihovu skupštinu, i obavili razgovor s njima i naročito se interesovali za to irsko privredno čudo.
I senatori i poslanici su se čudili kakvo su oni to čudo kada se 35 godina muče, zadnjih desetak godina nešto su malo živnuli.
Ko to priča da su oni čudo? A mi kažemo, ima jedan ministar finansija koji to priča. Kaže, pozdravite tog čoveka, taj ništa ne zna.
Kada smo pitali u čemu se ogleda vaš prosperitet, kaže - u obrazovanju. Za poslednjih 15 godina smo dali težište obrazovanju, država što više finansira obrazovanje. A kako je bilo pre toga? Bilo je mnogo neobrazovanih u Irskoj. Ni tu ne možemo da se uporedimo. Kod njih je proces da nacija postane obrazovanija, kod nas je proces da nacija nestane. Eto, to je ta priča.
Da vas podsetim, gospođo Đukić-Dejanović, ovi u irskom parlamentu su nam se hvalili kako će za koji dan da krenu direktni televizijski prenosi iz Skupštine. Vidite koliko smo mi ispred njih.
Naravno, obično u jesen kad se otvori prozor onda lupetaraju neka vrata i prozori, ali s obzirom na ovu vrućinu i nije loše da produva malo promaja.
Kada čovek ne završi fakultet, a misli da je mnogo pametan, onda ima obično neko teranje i to su problemi. Gospođo Đukić, nadam se da ste prepoznali problem, vi ste dobar dijagnostičar. Znači, to su naši problemi, fundamentalni problemi.
Znam da je gospodin Obradović potpuno svestan činjenice da se ovom izmenom ovog zakona ne rešava problem, možda gasi neku vatru, ako tako mogu da kažem, samo gasi neku vatricu, jer ne može jadnik ni da popiše gde su sve rupe u toj kanti koja se zove obrazovanje, malo se izdvaja.
Sad da vas podsetim, opet je tu bio jedan ekspert, pa nam je dve godine pokazivao kako postoji suficit, to znači ima toliko da država nema potrebe da troši. U neko trulo vreme, kada su svi dobro živeli u ovoj zemlji, višak prihoda nad rashodima se vraćao privredi, linearno ili selektivno, ulagao u neki razvoj, a ovde fiktivni suficit u potrošnju, i to budžetsku.
Gospodine Obradoviću, da li je pet ili šest puta više sad zaposlenih u državnoj upravi nego u vreme kada ste vi bili prvi put u Vladi? Možda tri puta, možda sam pogrešio. Sećam se samo one priče o policiji. Do 2001. godine je bilo 100 hiljada policajaca, maja 2001. godine Đinđić je rekao - nema 100, ima 18, da bi normalno poslovali treba nam još pet hiljada.
To je ta priča koja se nosi i mene ne iznenađuje ni Crna Gora, ne iznenađuje me ni Makedonija, ni činjenica da je 27 država EU priznalo nezavisno Kosovo i ne iznenađuje me što nas je neko ovde terao da ratifikujemo neki navodno sporazum, a to nikakva obaveza nije bila. Niko iz EU neće da ratifikuje ovo jer su prvog dana kad je potpisano rekli - ovo ne važi ljudi, nas baš briga. Ali, mi se bavimo ovde sami sobom. Već danima predsednik Narodne skupštine forsira svoju stranku. To nije SPS, nemoj da se ljutite, to je nova u nastanku.
Gospođo Đukić-Dejanović, da više ne biste grešili, a da biste ovo shvatili što dajem, nije vam potrebna Bolonja, dovoljno je sve ono što već imate kao završenu školu. Potražite od ovih građana uverenje o izboru za narodnog poslanika.
Dajem vam fotokopiju jednog originala koji je kod mene. Videćete šta piše ovde. Ne možemo mi da budemo povodom ovoga nemoralni, a povodom stava vezano za Crnu Goru moralni. Kako to može ljudi, objasnite mi?
Kad je u pitanju ovo priznanje, onda ćemo da se pozovemo i na Ustav, i na rezolucije, i na bratstvo, i na ovo i na ono, a kad je u pitanju ovo, onda se pravimo mutavi. Onda je dobro da se s vremena na vreme ubaci tako neki neidentifikovani leteći objekat pod alkoholom kao trojanski konj, zapali, izađe i onda građani kažu - vidite, Skupština nije zdravo mesto, oni se svađaju oko fotelja, oko mandata, ne vode računa o državi. Vodimo mi računa o državi, ali nas neko tera da pričamo o nečemu što je periferno, marginalno, bedno, sa gledišta Ustava i zakona rešeno.
Eno ga gospodin Oto Kišmarton, dajte mu uverenje pošto ga je zaboravio. On nema uverenje da je narodni poslanik. Evo vam fotokopija, original je kod mene. Vidite šta piše tu u tom uverenju. Da li možete da pozovete poslanike sa uverenjem da se svako legitimiše ko je i šta je, ili pravite i dalje fantomske stranke? Čemu? Ponižavate Srbiju, gospođo Đukić-Dejanović. Ne ponižavate postupak, svaki postupak i svaka forma postoji zbog sadržine i suštine. Pričamo o suštini. Izgubili ste vid o suštini. Ne vidite suštinu.
Ništa ne dobijamo ovom promenom. Malo se gasi vatra da ne bukne požar. Studenti su vam mirni, nema ko da ih povuče na ulicu, SRS to ne želi, znate i sami. Ne želimo. Zašto bi izvlačili studente na ulicu? Da li im je teško, teško im je. Šta je sa našim programima?
Donet je zakon, da li su programi prilagođeni za tih 60 bodova? Ako ih prilagodite, čuli ste od profesora vašeg poslanika, onda se gubi suština, nema znanja. Zašto Lomonosov, zašto neki drugi važni fakulteti, zašto univerziteti jednostavno kobajagi priznaju, ali ne priznaju? Što mi ne napravimo tu fintu, kobajagi priznajemo, a ne priznajemo?
Valjda nam je interes da nam deca završavaju fakultete i da imaju neko znanje, a ne ko ona Biserka Živković, završila fakultet pa smo se valjali na RIK-u sa njenim tumačenjima. Na vezu završila žena. Da ne pričam o ovima iz G17 plus. Gde su pare, tamo je G17 plus. Gde su sada? Nema ih, njih ovo ne interesuje.
Pazite, javili su se stručnjaci, šta reče onaj, kaže - znate, ja, Šaper i Đilas to sve znamo, pratimo te fokus grupe i ovo i ono.
Prebacuje se politički život u medije. Gde?
Na televiziju, plaćene novine, izmišljaju se teme samo da se ne bi pričalo o onome što je važno, a mi godinama pokušavamo da ono što je važno, bitno za život građana Srbije, vratimo u Narodnu skupštinu, da se o tome ovde priča, svesni činjenice da neke stvari pretiču.
Ovo sa bankama pretiče. Nema potrebe da se pravi tu dnevni red, začas trebaju predsednici da se dogovore oko dnevnog reda. Oko KiM treba da se dogovore. Ali, Goran Bogdanović, koji je bio ministar u toj prelaznoj vladi, vi ste ga postavili ovde sad za ministra. Koga ste postavili za državnog sekretara? Olivera Ivanovića. Kad je taj zastupao srpske nacionalne interese?
Znam da ti radiš za američku ambasadu i mene ne iznenađuju tvoji komentari, meni je drago kad ti dobacuješ, ali mora da vodiš računa o nekom nivou. Ima nešto što je crta podnošljiva i što nije podnošljiva. Vodi računa malo, ti treba da zastupaš građane Srbije ovde, a ne Amerike. Ovo nije američki kongres, ovo je Narodna skupština. Možda smo ovakvi, možda smo onakvi, možda nismo lepi, možda nismo obrazovani, ali trudimo se da artikulišemo interese ovog naroda. Ako ti
se sviđa budi ovde, ako ti se ne sviđa promeni program. Nije nikakav problem, ali nemoj da dobacuješ tako bezobrazno u ovim teškim trenucima. Imaj malo dostojanstva prema svom narodu.
Gospođo Đukić-Dejanović, imam još ovih pet-šest minuta, neću da trošim to vreme. Nadam se da je svima jasno. Svi smo povređeni, svi smo uvređeni, s tim što oni koji vređaju i oni koji ponižavaju prividno imaju neke koristi, samo zapamtite onu staru izreku - oteto je prokleto. To je bilo i uvek će tako biti. Podignimo glavu i krenimo dalje, a molim vas vodite malo računa o onome što vam pričaju poslanici SRS.