Hvala, gospođo Đukić-Dejanović. Poštovane kolege narodni poslanici, znam da je kasno i neću dugo, ali imam moralnu i profesionalnu obavezu da vam se svima zahvalim na onome što su izrekli oni koji su učestvovali u raspravi o ovom zakonu.
U izlaganjima svakoga od vas sam stvarno prepoznao dobru volju da unapredimo Zakon o visokom obrazovanju i da učinimo nešto što će naše visoko obrazovanje učiniti boljim nego što sada jeste. Nije situacija katastrofalna, ali nije idealna. Očigledno da neke krupne reči koje smo koristili godinama unatrag da bi glorifikovali svoj sistem obrazovanja nisu tačne. To su pokazali rezultati ispita koji su se desili prošle i ove godine.
Moram vas podsetiti da mi u ove promene nismo ušli sada nego prošle godine. Prošle godine je utvrđen broj od 37 bodova kao uslov za upis školske godine. Mi sa zakonom o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju sada, da kažem, ovaj proces usmeravamo i podvodimo pod zakonske odredbe, svesni da moramo da odgovorimo zašto je do toga došlo.
Ako je prolaznost bila u septembru 22 do 30% na univerzitetima u Srbiji, mi svi dugujemo javnosti Srbije i studentima, dugujemo i sami sebi odgovor na pitanje zašto se to desilo.
Odgovor moraju da daju oni koji su za to zaduženi, a pre svega Nacionalni savet za visoko obrazovanje, moraju da daju i univerziteti i fakulteti pojedinačno. Ono što sam večeras čuo jeste objektivno briga svakog od vas u ime poslaničkih grupa u ime kojih ste nastupale da na različite načine, ali da pomerimo stvari unapred i unapredimo sistem visokog obrazovanja.
Ono što svima nama može služiti na čast je činjenica da imamo sistem visokog obrazovanja, odnosno da koreni sežu dva veka unatrag. Dana 13. septembra smo proslavili dva veka visokog obrazovanja u Republici Srbiji, imamo visoko obrazovanje duže nego što traju neke države. Imamo čime da se ponosimo i imamo šta da kažemo drugima. To naravno ne znači da treba da se zakopamo u mesto i da ne pratimo sve ono što je u svetu inovacija i tehnološki napredak, što možemo primetiti u svojim nastavnim planovima i programima i što može doprineti razvoju Srbije.
Ovaj postupak akreditacije, koji je u toku, objektivno će uvesti jedan red u oblast visokog obrazovanja i on ima svoj puni smisao.
Ne treba zaboraviti, da bi se neka visokoškolska ustanova akreditovala, ona mora da bude komplementarna sa programima poznatih univerziteta i fakulteta u svetu, ali mora da ima i prostor, mora da ima naučne i kompetentne ljude. Znači, ipak se postavljaju neki standardi koji se moraju ispuniti da bi se dobila akreditacija.
Suština ovog zakona jeste da pomognemo studentima da veći broj njih upiše školsku godinu. To je činjenica i od toga ne treba bežati - da pomognemo studentima da što veći broj njih upiše školsku godinu i za one koji ne ispune kvotu, onaj broj od 60 bodova, država stvara i pravne i finansijske mogućnosti da mogu o trošku države završiti fakultet i posle protoka od četiri godine.
Kao Ministarstvo mi nismo kasnili, iako to može izgledati u odnosu na činjenicu da danas raspravljamo o ovome. Zašto? Pogledajte odredbe Zakona o visokom obrazovanju, deo koji se odnosi na nadležnosti Konusa, pogledajte deo Zakona o visokom obrazovanju koji se odnosi na nadležnosti Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, pa ćete videti da ta dva tela imaju obavezu da daju svoje mišljenje, a Ministarstvo mora to da uobliči u formi zakona.
Imali smo stav univerziteta u Beogradu u julu, ali nismo imali stav ostalih univerziteta. Ovaj stav koji smo mi modifikovali i pretočili u zakon, podržavaju svi državni i privatni univerziteti u Srbiji, podržava Nacionalni savet za visoko obrazovanje, podržavaju i studenti.
Naravno, to ne znači da je sve idealno, a ovo ima svoj smisao u ovom trenutku. Na nama je da damo odgovor zašto su rezultati ovakvi kakvi jesu, da li je problem u nastavnim planovima i programima, da li u implementaciji, da li u obimnim udžbenicima, da li u ispitivanju, da li u izvođenju nastave, da li su studenti neaktivni. To su pitanja koja mi, objektivno, moramo da damo javnosti Srbije.
Moram da vam kažem još nešto. Mnogo se ovde pričalo o finansijama. Hoću da znate da ovo ministarstvo ima budžet koji je, kada pogledate cifre, fantastičan - milijardu trista četrdeset dva miliona evra ili 105,715 miliona dinara. To je fantastična suma.
Ali, poštovane kolege narodni poslanici, 95,9 % te sume, a u izvršenju 97% te sume ide na lične dohotke zaposlenih, a u sistemu obrazovanja ima ih 125.000. Naše usluge u obrazovanju koristi oko milion dece različitih uzrasta i studenata. Onda nam ostaje tri do 4,1 % da zadovoljimo sve: za predškolsko, za osnovno, za srednje, za visoko obrazovanje, za kredite, za đačke i studentske domove, za intervencije vezano za investicije.
Mi imamo preko 500 škola koje su starije od 95 godina. To je lepo kada kažemo da imamo tradiciju, ali te škole treba održavati. Moramo da racionalizujemo mrežu, moramo da uradimo mnogo toga.
Dobro je neko poredio situaciju sa nekom kantom koja je izbušena. Mnogo toga ima otvorenog, ali ne smemo zatvoriti oči pred tim, nego rešavati, rešavati uz pomoć struke i davati rešenja koja su i primerena Srbiji, ali koja nas vode napred.
Stvarno ću, moram da kažem i vama, učiniti sve da naše obrazovanje, kao ministar, jer ministar nema mnogo nadležnosti, ali može mnoge stvari da promoviše i može mnoge stvari da pokrene napred, učiniti mnogo toga da mi budemo deo obrazovnog evropskog prostora, da ono što je tamo primereno bude i kod nas primenljivo, da Srbija krene napred.
Ali, da ne zaboravimo ni Dositeja, ni Vuka, ni Teslu, ni Pupina, ni Milutina Milankovića, niti bilo koga od naših ljudi koji su obeležili naučnu i obrazovnu scenu Srbije. Zašto? Zato što mi imamo rezultate. Sa ovih 3% nije moguće mnogo toga postići.
Plan Srbije jeste da se udeo izdvajanja za obrazovanje poveća sa 3,8% , koliko je sada, na 6% 2016. godine. Da li će to biti moguće? Mi se nadamo da hoće, jer želimo da se taj debalans, da ta ogromna količina novca koja ide samo za lične dohotke, jednostavno, da krene u drugom pravcu, jer ima mnogo toga što se može učiniti za obrazovanje, a da ne bude samo deo ličnih dohodaka.
Neću govoriti o drugim stvarima, jer bilo je puno toga o obrazovanju, ali nije predmet ovog zakona. Jednostavno, želim večeras da pozovem sve poslaničke grupe, a vidim da je ogromna većina iskazala već takav stav, da se što pre usvoji ovaj zakon, da se stvore uslovi da studenti, na način utvrđen ovim zakonom, steknu uslove da upišu školsku godinu.
Da znate, ovaj zakon je ograničenog trajanja, od 2010/11. godine 60 bodova će biti uslov za upis, ali ta postepenost, postupnost povećavanja bodova je nužna u odnosu na situaciju koju imamo i jeste jedan period prilagođavanja. Mi smo ovaj predlog pripremili verujući da je u najboljem interesu studenata i njihovih roditelja.
Država je pokazala da vodi brigu i o njima, ne samo kroz ovaj predlog zakona, nego i kroz preuzimanje obaveze i da u jednom naknadnom periodu finansira njihovo studiranje. Ovaj predlog, pomenuo sam već, pored svih tela koje sam pomenuo, podržavaju i studenti, Studentski parlament i Savez studenata.
Sve vas pozivam da ovaj zakon što pre usvojimo i jednostavno stvorimo uslove da se studenti na vreme upišu i ostvare sve one druge stvari koje dobijaju na osnovu prava upisa tekuće školske godine. Hvala.
