Završio sam. Hvala.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne)
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Jorgovanka Tabaković.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da amandman nije u skladu sa članom 10. Zakona o budžetskom sistemu.
Izvolite.

Poštovane kolege, građani Srbije, u raspravi o pojedinostima u vezi s ovim budžetom, evo, prilika je da ono što ministar, gospođa Diana Dragutinović, naziva budžetom kompromisa, okarakterišem na drugačiji način.
Ono što vi nazivate kompromisom, ja nazivam razlikama koje može da ispegla novac, zato što je on dovoljno moćan da ispegla sve nesporazume. Ono što je osnovna karakteristika odgovora Vlade na svaki podneti amandman, jeste obrazloženje da to nije u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu, negde član 10, a negde neki drugi član.
Radi javnosti ću reći sledeće. Zakon o budžetskom sistemu je u tri navrata bio na dnevnom redu ove skupštine u prošlom sazivu i skinut je s dnevnog reda, jednom, čak, posle raspravljanja o samom zakonu, a pred glasanjem. Znači, reč je o jednom vrlo važnom zakonu koji omogućuje da se Vlada ne udubljuje u rešenja koja se iznose amandmanima, već da rešenjem koje je sadržano u Zakonu o budžetskom sistemu lepo kaže – to nije u skladu, i tačka. Znači, razlog da ponovo raspravljamo o Zakonu o budžetskom sistemu je i izgovor koji Vlada ima u njemu.
Za sve one koji su čitali jednu vrlo korisnu knjigu, koja govori o društvu i državi, a reč je o knjizi Morisa Žolija "Razgovori u paklu Monteskjea i Makijavelija", ova pojava je vrlo vešto objašnjena. Opoziciji u parlamentu ne treba dopustiti mogućnost da podnosi amandmane. Postojeći zakon o budžetskom sistemu, upravo, ima jednu vrstu takvog rešenja da amandmani, prosto, postanu obesmišljeni.
To nas nije razuverilo da treba da odustanemo od amandmana, ali hoću da kažem suštinski razlog za izgled amandmana na član 1. koji sam podnela u ime Poslaničke grupe Napred, Srbijo. Reč je o tome da vi nama dajete primedbu da, kako bi narod lakše razumeo, spisak za kupovinu nije urađen kako treba, a možda i cifre nisu dobro sabrane.
Postavljam suštinsko pitanje – ko će da plati račun za kupovinu koji se zove budžet Republike Srbije?
Znači, nije reč o tehnici i nije reč o načinu kako se budžet predstavlja, jer nema te računovodstvene budžetske tehnike koja može da zamaskira rasipničko ponašanje i trošenje na ono od čega ukupan narod nema koristi.
Isto onako kako marketing ne može da pobedi stvarnost i da najveštiji marketinški stručnjaci ne mogu da pobede istinu, odnosno da loš kvalitet učine dobrim i prihvatljivim, nije uputno da se Vlada brani ovakvim mehanizmima koji se zovu tehnika pravljenja budžeta, ili njegovo marketinško predstavljanje.
Međutim, istom sistemu kako se budžet predstavlja u javnosti pribegava i Narodna banka Srbije, kada svoje loše poteze u monetarnoj politici predstavlja narodu.
Narodna banka se, npr., kod priče o opasnosti od buduće cene koštanja kredita, brani time da je građanima davala informacije o tome, o stanju, i da je jedan od njenih osnovnih zadataka transparentna i široka komunikacija. To je, upravo, jedna formulacija iz Izveštaja o radu Narodne banke za prošlu godinu. Međutim, neko je tu pobrkao lončiće. Nije posao Narodne banke da informiše javnost o stanju finansijskog sistema, to rade mediji, to rade novine. Narodna banka mora da ima aktivnu, ili, kako se to moderno kaže, proaktivnu ulogu u tome da obaveštava javnost o mogućnostima za stabilnost i o onome što ugrožava stabilnost finansijskog sistema.
Da se vratim na budžet. Vlada i ministar ne mogu poslanicima da podnesu na overu račun koji je neko drugi već sačinio, ne u smislu plana, nego u smislu potrošenih sredstava. To je, na neki način, i derogiranje Skupštine i zakonodavne aktivnosti, da se nama, uz osporavanje mogućnosti da amandmanski delujemo na ovaj račun budžeta, u stvari, i minimizira uloga u uticanju na pripremu plana rashoda i prihoda.
Ovim amandmanom sam htela da ukažem samo na najvažniji problem ovog budžeta, a to je njegova uravnoteženost, zajmovi i garancije, kao nešto što osporava realno finansiranje. Narod bi rekao – prostiri se koliko ti je guber dugačak, a ozbiljna država mora da troši samo onoliko koliko stvara i mora da se, po definiciji, bez finansijskih inovacija, drži uravnoteženog budžeta.
Nešto što je izuzetno važno reći, svi smo mi ljudi koji teže modernosti, ali ne smatramo modernošću baš da nam dužničko finansiranje bude postmoderan način života. Ne možemo da težimo ni kao država, ni kao građani, da budemo nečiji idealni dužnik, čiji će kreditni dosije da bude naša osnovna lična karta.
Znate, oni koji ne uzimaju kredite, građani i države, a malo ih ima, prosto su neinteresantni, jer oni dovode u pitanje funkcionisanje bankarskog i finansijskog sistema, koji teži da bude osnova privrede i osnova kapitalizma danas. Da to nije dobro i da bez proizvodnje nema života, da bez realnog finansiranja nema ozbiljne države, govori i ekonomska finansijska kriza, čiji se talasi šire koncentričnim krugovima do nas danas.
Ono što je potpuno nepoželjna inovacija, jeste da nam se ono što se zove izvor finansiranja, ili pasiva, znaju ekonomisti šta je to, kredit, obećava finansirati opet pasivom i izvorom finansiranja, a to je porez.
U toj dobroj knjizi, koju čujem da voli da čita gospodin Dinkić, "Razgovori Monteskijea i Makijavelija u paklu", na vrlo slikovit način je objašnjena osnovna ekonomska istina – da ne možete pasivom finansirati pasivu.
Upravo, na to ukazujem, jer ako ste 2005. godine doneli Zakon o javnom dugu i ako smo vam u prošlogodišnjoj proceduri usvajanja budžeta dali amandman, da ste nam uz svako zaduženje, da li je to obilaznica, da li je to zaštita životne sredine, revitalizacija Bora, nebitno, bilo koji projekat koji se kreditno finansira, dali jedno obrazloženje koje bi napravila Uprava za javni dug, koju zakonski jesmo osnovali i zadužili da to radi, o proceni kreditnog rizika, kamatnog rizika, o tome šta za državu i budžet znači to zaduženje, uverena sam da ne bismo došli do ove visine deficita i da bismo se opreznije zaduživali za bilo koju od namena.
Nije dovoljno da npr. gospodin Pajtić da obrazloženje da je 20 hiljada radnih mesta otvoreno kreditima koje su oni dali. U kojim preduzećima? Kojih je to novih 20 hiljada radnih mesta otvoreno?
Znate, to je kao kada guverner kaže – od 35 banaka, 28 je reklo da neće povećavati kamate i smanjivati kredite, ali ne kaže kojih 28 od 35. Onda će svaka od 35 reći, ne, nisam ja ta.
Znači, preciziranje za šta idu krediti, koliko koštaju, ko od njih ima koristi, da li oni koji ih uzimaju, ili oni koji od tih kredita treba da dobiju radna mesta, u kom vremenskom periodu i koliko će to efekata biti u budžetu.
Nismo mi ni nestrpljivi ni neuki. Želimo da prihvatimo obrazloženje koje se nudi. Ako imate sve instrumente da nam deficitarno finansiranje budžeta i ovakvo zaduživanje i izvršavanje garancija predstavite kao realnu, jedinu mogućnost da se razvijamo, nećete ostati bez podrške, ali zaista nam ostaje samo da pretpostavljamo koliko će nas to koštati.
Svi krediti koje smo u prošloj godini uzeli, koji za osnovu imaju euribor, koji je bio ispod 4% na šestomesečnom nivou, pa je onda u septembru otišao na 5,28, sada se ponovo, za nekih nula zarez nešto procenata, snižava, ali to su za državu ozbiljne cifre i to su velike brojke u igri u kojoj se precizno zna ko gubi a ko dobija. Uprava za javni dug postoji i neophodno je da nam uz svako kreditno zaduženje dostavite izveštaj o tome.
Ono na šta želim posebno da ukažem, jeste da je 45 milijardi dinara deficita u ovom budžetu nešto za šta danas nema mogućnosti u izvoru finansiranja, ni privatizaciji, a smanjene su strane direktne investicije i nema zaliha od onog što se zove sredstva prikupljena u privatizaciji.
Znači, od 2000. godine do danas, raste trend kreditnog zaduživanja, koji je sada negde oko 29 milijardi dolara, u čemu privatni dug, a kada kažem privatni dug, mislim na preduzeća i građane, učestvuje sa 65%. Svega jedna trećina tog duga je država. Znači, oko devet milijardi dolara je državni javni dug.
Postavlja se pitanje – iz čega će se isfinansirati taj dug, za koji je, na kraju krajeva, država garant, ako su prihodi iz privatizacije neizvesni? Nemamo računicu, građani je nemaju i mi nemamo informaciju da li su potrošeni i u kojoj meri. Imamo informaciju da su devizne rezerve manje, jer se te banke, čije su matice u zemljama van Srbije, ponašaju po logičnom modelu – što je za u kuću, ne nosi se ni u crkvu. Oni moraju svoju privredu da finansiraju. Iz čega ćemo mi ovakav deficit finansirati?
Ne mislite, valjda, da ćemo progutati informaciju da nam visoki društveni proizvod omogućava ovoliko zaduživanje? Svaki profesionalno iskreni ekonomista i svaki obavešteni ekonomista mora da zna da jedan procenat inflacije, namerno dopuštene, povećava društveni proizvod, kažu stručnjaci, za 6,5 milijardi. Veštački uvećan društveni proizvod, u kojem su dati proizvodi po tekućim inflatornim cenama, nas uspavljuje. Mi prestajemo kao država da budemo oprezni u minusima koje stvaramo.
Takođe, opštepoznata je stvar da je rast društvenog proizvoda, koji je u 2001. godini iznosio 12,5 milijardi dolara, a danas se barata cifrom od oko 34 milijarde dolara i više, u stvari, imao prirast u saobraćaju, trgovini, finansijskim uslugama i porezu. Hajde da objasnimo građanima šta je to.

Privedite kraju.

Završavam To je uvozna roba, koju neko mora da preveze, to su krediti da bi neko mogao da kupi uvoznu robu, i trgovina koju je tu robu morala da proda; uvoz koji jeste rak-rana ovog budžeta. Hvala.
(Poslanici SRS-a lupaju sve vreme o klupe.)

Gospodin Zoran Krasić, o amandmanu. Izvolite.

Za amandman imam 15 minuta, kada bih išao po Poslovniku imao bih tri, 15 minuta da izrazim nezadovoljstvo, kritiku, neslaganje s tim što gospođa Slavica Đukić želi da ima svoju rezervnu stranku; kada je isteraju iz SPS-a, ona će kod svog Kragujevčanina.
Gospođo Đukić-Dejanović, da vas upozorim, da ne ispadne da vam nisam rekao na vreme, pa da posle imam probleme sa nekoliko strana, prvo i osnovno, ovakvi građani postoji da bi načinili štetu Vojislavu Šešelju.
Da vas obavestim Vojislav Šešelj je od danas dobio još jednu zabranu od 30 dana komunikacije. To je samo zato što ovi postoje u Narodnoj skupštini i što mogu, ovako, da izigravaju nešto – ja sam Bog, ja sam poslanik itd.
Bilo bi opasno za našu javnost kada bi poverovala u ovo što je prethodni govornik rekao. Kada bi javnost poverovala u ovo što je rečeno, onda bismo svi ''obrali bostan'', ne samo u avgustu, nego i u novembru, decembru. To vam pričamo mi iz SRS-a na bazi iskustva.
Verovatno gospođa ministar zna, ta grupa postoji da bi reketirala tajkune, pa jedna grupa tajkuna zastupa njihove interese protiv druge grupe tajkuna, pa kada ih dovoljno stegne, onda ovi drugi tajkuni kažu – nećemo ništa, pustite nas. Onda, kao rezultat te tajkunske svađe, posredstvom ovih naprednjaka, imamo situaciju da se jedan preseli na Dedinje, drugi pravi stan od 250 kvadrata, ništa njima nije dao.
Ovo je samo aparatura za podršku, kao i ovi odbornici, oni se grabe, jadnici, za nešto, razmišljaju, sudovi vraćaju, brukaju se kao ljudi i kao pojedinci. Iz Palilule, došla su ova dva odbornika i kažu –katastrofa ljudi, pa, to je mafija. Bukvalno rečeno, mafija, ali to gospođa Đukić - Dejanović stoički podnosi. Zašto? Zato što još Boris Tadić i Srđan Milivojević to podržavaju. Više niko u ovoj zemlji to ne podržava. Apsolutno niko. Znam za sve prisutne iz DS-a da ne podržavaju ovo i da će to, u krajnjem slučaju, da bude vaša šteta.
Pošto sam gospođi koja predstavlja Vladu obećao, ispunjavam obećanje. Dragi građani da biste shvatili šta je taj budžet i ovaj rebalans, nije to nikakav bauk. To je isti budžet koji vi pravite svakog meseca u kući. Na koliko para mogu da računam, s tim parama mogu toliko i toliko da potrošim, mogu, eventualno, da se zadužim na karticu, na ovo, na ono, ali i to stiže, a znate kako je od kako su došle ove demokratske banke, to kad stigne – pun je plac lizing vozila koja ste oduzeli. Ne mogu ljudi da ih isplaćuju.
Nemojte da se sekirate, u Hrvatskoj se i kravate kupuju na lizing. Ovo vam sve pričam da ne biste napravili grešku. Bugarska više nema šta da privatizuje, imaju haos. Mađari sada preživljavaju tešku krizu. Unapred da vam kažem, prva sledeća zemlja koja će biti na udaru ovoga biće Italija, druga će biti Grčka, treća će biti Španija. Vi to, gospođo, dobro znate, pošto ste radili za MMF. Bili ste, valjda, neki predstavnik njihov, ispitivali ste bonitet itd.
Da bi građani, kao moji koalicioni partneri, koalicioni partneri SRS-a, shvatili šta je to budžet i rebalans, to vam je otprilike ovako – država, odnosno Vlada Republike Srbije želi da projuri nešto kroz Narodnu skupštinu i da to postane zakon. Podnese predlog i mi kažemo da to nije dobro i da treba da se izmeni.
Od kada je višestranačkog sistema, uvek je s ove strane bila vlast i onda se ono što je Vlada predložila ovde izglasa i postane zakon, kao da su ga donele i leva i desna strana. Po tim zakonima, imamo, s jedne strane, ovu levu stranu, gde se skupljaju sredstva, i imamo desnu stranu budžeta, gde se troše sredstva.
Sada da vidimo kako se skupljaju sredstva. Sredstva se skupljaju tako što postoji nekoliko propisa. To je set finansijskih propisa iz oblasti fiskalnog sistema. To su propisi o porezima, svim porezima, propisi o doprinosima, svim doprinosima. Doprinosi nisu izvorni prihod države, ali se usmeravaju prema paradržavnim organima, za tržište rada, zdravstvo, za obavezno osiguranje.
Upotrebljavam reč obavezno osiguranje. Kada neka država propiše obavezu osiguravanja, penzijsko-invalidsko, zdravstveno, za slučaj nezaposlenosti, onda je država garant i ona snosi odgovornost za kompletnu oblast. Ako u ove tri oblasti ne bude dovoljno sredstava po osnovu doprinosa, država je dužna da obezbedi nedostajuća sredstva. Odakle će da ih obezbedi, preko budžeta, a na bazi drugih propisa kojima se skupljaju sredstva. Tu smo završili priču sa MMF-om. Ne mogu oni nikoga u Srbiji da kritikuju što država iz budžeta vrši transfer sredstava, nedostajućih sredstava, za ova tri segmenta obaveznog osiguranja. Zašto? Država je propisala obavezno osiguranje.
Oštrom akcijom SRS-a od 1991. godine, preko 1994, kada je u naš program to ušlo, pre godinu i po dana smo dobili još jedan stub osiguranja, to je tzv. dobrovoljno osiguranje, ali i tu muvaju, da znate. To nije izvorno ona naša kombinacija, o kojoj smo 1994. napisali jednu knjigu, niti je ona kombinacija koju smo ovde zastupali kada su se donosili ti zakoni. Mi smo, praktično, prvi protagonisti tih dobrovoljnih fondova, ali oni to upropašćavaju. O tome ćemo drugom prilikom.
Postoje propisi o porezima koje građani plaćaju, porez na dohodak građana, porez na dobit korporacije, sada imamo i porez na imovinu itd. Tako se formiraju sredstva. Zašto? Da bi država ispunila svoje obaveze. Koje obaveze? Po Ustavu i po zakonu. Kako se ta sredstva planiraju, kažem, upravo, pravu reč – planiraju, to niko živi ne može da pogodi u dinar, ali se planiraju preko nekih stopa, pa se vidi broj poreskih obveznika, pa se vidi koliko će to u masi da bude.
Tu je, naravno, i carina, tu su i druge stvari. Kako su oni kod carine i kod ove stvari planirali? Loše. Zašto loše? Zato što je naše tržište, sa gledišta carinske zaštite, otvoreno kao konzerva za sardine, pogotovo kada čujete onog Đelića kako kaže – niko nije prihvatio ovaj sporazum o pridruživanju, stabilizaciji itd., ali mi ćemo da krenemo sa tom primenom, nezavisno od toga da li su oni ratifikovali. On kaže – otvaram tržište Republike Srbije još više.
Jednostavno, on nije projektovan da učini nešto dobro za Srbiju. Znači, kad vidite Đelića, znajte da je to nešto loše za Srbiju. To što on nešto malo "cicu-micu" i priča, glumi, izigrava, to je druga stvar, to je da vas prevari. Sve što je uradio je loše. To osećate po svom džepu i svakodnevnom životu.
Šta je moguća situacija? Moguća je situacija da ta sredstva što se prikupljaju nisu dovoljna za državne funkcije, ali moguće je da budu i dovoljna, a moguće je da ima i više sredstava.
Nekada, u ''trulo vreme'', kako ovi moderni ekonomisti kažu, ovi što su dobili diplome na nekom tečaju u Segedinu, ili su čekali kod nekog pozorišta da iz oluka ispadne diploma, to je karakteristika, pre svega, ovih iz G 17 plus, oni kritikuju ono što je nekada bilo, a nekada davno je bilo: ako je višak prihoda nad rashodima, to se namenski usmeravalo, ili se vraćalo onome ko je uplatio u odgovarajućoj srazmeri. Ta kategorija više kod nas ne postoji. Kada je došla demokratija, to više ne postoji. Šta god da se prikupi, njima je stalno malo.
Sa sedam hiljada zaposlenih, došli smo na 20 i nešto hiljada. To su vaši podaci, gospođo, džabe okrećete očima. U stvari, došli smo do 260 hiljada onih za koje se iz budžeta obezbeđuju sredstva. To je vaš podatak, na 78. strani, čini mi se, zato što se promenila država, pa nam je došla vojska, pa smo sa sto i nešto hiljada vojnika spali na to da ih imamo manje nego policajaca. Godine 2000. je rečeno da Milošević ima 100 hiljada policajaca, a posle mesec dana Dušan Mihajlović, ministar, reče da imamo 18 hiljada, da nam fali još pet hiljada i da ih obavezno obezbedimo. Sada smo došli na 43 hiljade, čini mi se. Sada imamo i "kornjače", i "žabe", sve imamo u funkciji da se čuva režim. To je sve trošak.
Što se tiče Vojske, katastrofa. Malopre sam vam rekao, jedan avion, dva helikoptera, a Šutanovac će da se slika, nema nikakvih problema. On će s kolegama ministrima da ode u Garmišpartenkirhen i da
se dogovore sve.
Znači, nema teorije da se vrate sredstva. Da li bi ona mogla da se vrate? Mogla bi, kada bi se smanjili troškovi. Ali, oni ne žele da smanjuju troškove države, oni povećavaju troškove države. Jedino tako može da se opravda da smo sa sedam i po hiljada došli na 23 hiljade zaposlenih, baš što se tiče Vlade i ministarstava.
Koga su zaposlili? Svoje. Ko su ti? Mladi, pametni, lepi, eksperti. Koji je efekat njihovog rada? Katastrofa za državu u svakom pogledu. Mi stagniramo, nemamo nikakve koristi od te državne administracije. Kakve koristi imamo? Odete i kažete – donet je ovaj zakon, nešto nije u redu, a on kaže – čekaj da izvadim iz fioke, izvadi iz fioke i kaže – to je loš prevod sa slovenačkog na srpski, nije trebalo ovako, nego je trebalo ovako za restriktivni postupak.
Koji ste vi eksperti? Šta vi znate? Da drpate, ništa drugo. Bukvalno rečeno, da drpate. Da li postoji reproduktivna sposobnost u ovom društvu, da se napravi akumulacija, da se krene s nekim razvojem itd.?
Evo, Beograd osam godina ne može most da napravi. Naravno, grad Beograd ne pravi pare, dobija ih po osnovu poreza itd. Dve godine su pričali o nekom mostu koji je vidljiv, pa nevidljiv, nema ga. Apsolutno ništa nisu u mogućnosti da naprave, ali su u mogućnosti da od građevinskog zemljišta koje vredi hiljadu dignu da to vredi pet hiljada i da se posle proda po ne znam kojoj ceni itd. Znači, mućke, prevare, malverzacije, tu su majstori, to su usavršili. Gde? Na Zapadu. Na kom Zapadu? Nekom trulom, iz vremena prvobitne akumulacije kapitala. To su sada eksperti kod nas.
To sve vi, građani Republike Srbije, plaćate, ne zbog ovih poslanika ovde, ne pita njih Boris Tadić mnogo. To je i zbog Dragana Đilasa, koga kuče nije imalo za šta da ujede pre 10 godina, ali on je u Češkoj napravio 50 i nešto miliona, tako se procenjuje njegovo bogatstvo. Možete da zamislite onog "Idola" Šapera? Ljudi su se krstili u gimnaziji kako je neinteligentan čovek, a njegovo bogatstvo je sada oko 100 miliona evra. Da ne pričam o ovim drugim tajkunima, ko su bili i šta su bili. Kako su oni uspeli?
Imamo i ovog iz Bajčetine, on je znao da poseti dve lokacije: Frušku Goru i Goč. Pazite vi iz Vrnjačke Banje, tamo će sada da bude velika prevara, sada preko nekog svog sponzora, koji ima stovarište, pravi kampanju. Moguće je da poruši sve kuće, da napravi nove hotele za njegove tajkune. Obrali ste bostan vi u Vrnjačkoj Banji ako glasate za ovu grupu građana "Napred, Srbijo".
Vidite, ova vlast nikada neće ići ka realnim finansijama, nikada neće ići ka nečemu što je realno, što je podnošljivo za građane Republike Srbije. Mi ćemo stalno da čujemo koliki je to trošak u odnosu na bruto društveni proizvod, ali šta ima čovek sa Seličevice od nominalnog iskaza bruto društvenog proizvoda? Kakve on veze ima sa bruto društvenim proizvodom? On zna da ono što je napravio ne može da proda, on zna da je bilo u njegovom selu 200 i nešto ljudi, a sada ih ima petoro. On zna da ne može da plati struju. Kakve veze on ima sa bruto društvenim proizvodom i time što će gospođa, vrlo učtivo, da nam objasni o učešću pojedine stavke u bruto društvenom proizvodu, o učešću neke stavke u ukupnim rashodima budžeta, sa rebalansom itd.? Nema vajde.
Cela ova priča o brojkama, o nekim upoređivanjima sa Belgijom, Holandijom, Francuskom, Engleskom, pada u vodu u sukobu sa stvarnošću, a stvarnost u Srbiji nije onakva kakva je u ovim papirima. Ovde se ne poštuje ono što nam Ustav garantuje.

Povreda Poslovnika, narodni poslanik Miloš Radulović.

Čl. 225. i 226.
Pre dva dana postavio sam pitanje predsedniku Vlade u vezi s deviznom štednjom i cenom novca. To sam obrazložio na taj način što je kamata na deviznu štednju 9%, što je obavezna rezerva 40% i što taj novac banku košta oko 15,67%. Svaki privrednik koji želi da se kreditno zaduži plaća taj novac, minimum, 18 do 20%, kamata je 18 do 20%. Čak, za određena zaduženja ide i preko 29%.
Juče je predsednik Vlade izjavio da krize nema i da Vlada radi odlično. Jedan drugi predstavnik Vlade, ministar, optužio je privrednike da se ponašaju nesavesno, shodno trenutku u kome se nalazimo, i da povećavaju cene proizvoda.
Pitanje glasi: na koga će privreda da prevali toliko povećanje cene novca, da li na sirovine ili na gotov proizvod, ili da reaguje tako što će da otpusti određeni broj radnika da bi se smanjio trošak?!
Mislim da je ovo ozbiljno pitanje i veliki problem za državu i za sve nas i da je, pre svega, potrebno da predsednik Vlade izađe sa jasnim stavom koja je strategija da se ova finansijska kriza reši na najbolji način po građane Srbije. Hvala.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne)
Na član 1. amandman, s ispravkom, podneli su zajedno narodni poslanici Vesna Pešić, Nenad Prokić, Slobodan Maraš i Kenan Hajdarević.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman, s ispravkom, pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Vesna Pešić. Izvolite.